Romeo i Julija

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Disambig.svg
За остале употребе, погледајте чланак Ромео и Јулија (филм).
Ромео и Јулија, Форд Мадокса Браун
Јулијин балкон

Ромео и Јулија (енгл. Romeo and Juliet), u ranijim prevodima Romeo i Đulijeta (ital. Romeo e Giulietta), jedna je od tragedija engleskog pisca Vilijama Šekspira. To je njegovo najpoznatije delo. Radnja se odvija u italijanskom gradu Veroni. Jedna od kultnih rečenica iz ovog dela je Julijina: O, Romeo, zašto si Romeo?

Radnja[uredi]

Već u uvodu se otkriva kako su dve ugledne veronske porodice, Monteki i Kapuleti, u zavadi. Između njih na glavnom trgu izbija svađa koja završava upozorenjem kneza Eskala. On zabranjuje bilo kakve dalje sukobe. Naslućuje se da je Romeo, sin Montekija, zaljubljen u Rozalinu, devojku koja mu nije uzvratila ljubav.

Glava porodice Kapuleti organizuje zabavu, a Romeova ljubav prema Rozalini navodi ga da dođe na nju. Tamo susreće Juliju. Između njih se javlja ljubav, bez ograničenja koje nameće mržnja između njihovih porodica. Romeo shvata pravi smisao života. Ubrzo potom, Romea i Juliju tajno venčava monah Lavrentije.

U jednoj svađi, Tibaldo, Kapuletov sinovac, ubija Merkucija, Romeovog prijatelja. Želeći da ga osveti, Romeo ubija Tibalda. Zatim mora pobeći, jer uskoro dolazi knez Eskalo. Preneražen prizorom, on osuđuje Romea na progonstvo u Mantovu, ali njegovi osećaji prema Juliji sprečavaju ga da ode i on se skriva kod Lavrentija.

Otac i majka žele da udaju Juliju za Parisa, uglednog, mladog i bogatog plemića. Zbog večne ljubavi na koju se zavetovala Romeu, ona radije bira smrt nego udaju za Parisa. Monah Lavrentije, želeći da spreči tragediju, daje Juliji napitak koji bi trebalo da je uspava, a šalje poruku Romeu da je ona zapravo živa. Svi pomisle da je Julija mrtva i sahranjuju je. Međutim, glasnik koga je poslao Lavrentije ne stiže na vreme do Romea. Romeo odlazi u grobnicu Kapuletija i misleći da mu život bez Julije više nema smisla, ispija otrov i umire. Neposredno nakon toga Julija se budi i, videvši da joj se muž ubio, uzima bodež i oduzima sebi život.

Nakon tragedije, u grobnicu dolaze ostali članovi obe porodice. Nad mrtvim telima njihove dece oni se mire jer shvataju da je uzrok tome nerazumna mržnja koja je nametnula granice istinskoj i čistoj ljubavi i time donela svima veliku nesreću.

Likovi[uredi]

Vladarska loza Verone
  • Knez Eskalo je vladar Verone
  • Grof Paris je knežev rođak koji želi da se oženi Julijom
  • Merkucio je takođe knežev rođak i Romeov prijatelj


Porodica Kapulet
  • Kapulet je starešina porodice Kapulet
  • Kapuletova žena je matrijarh porodice Kapulet
  • Julija je ćerka Kapuleta i glavni ženski lik
  • Tibaldo je nećak gospođe Kapulet i Julijin rođak
  • Dojkinja je Julijina pomoćnica i služavka
  • Rozalina je kapuletova nećaka i s početka Romeova ljubav
  • Petar, Samson i Gregorije su sluge Kapuleta
Porodica Monteki
  • Monteki je starešina porodice Monteki
  • Montekijeva žena je matrijarh porodice Monteki
  • Romeo je Montekijev sin i glavni muški lik
  • Bonvoljo je Romeov rođak i najbolji prijatelj
  • Avram i Valtazar su sluge Montekijevih


Ostali
  • Otac Lavrentije je redovnik franjevačkog reda
  • Otac Jovan nosi Romeu pismo od Lavrentija
  • Apotekar prodaje otrov Romeu
  • Hor peva prologe prvog i drugog čina

Inspiracija[uredi]

Legenda o nesrećnim ljubavnicima iz Verone datira mnogo ranije od ove tragedije. Dante Aligijeri u svom delu Božanstvena komedija, u šestom pevanju tokom prolaska kroz čistilište, pominje Montekije i Kapulete u tugu utonile. Sem njega, Đirolamo dela Korte u svojoj Istoriji Verone štampanoj u periodu od 1594. i 1596. iznosi priču o nesrećnim ljubavnicima kao istorijski događaj koji se desio tačno godine 1303. Ipak, postoje sumnje da je priča izmišljena, jer još Ksenofont iz Efesa pominje devojku koja se neželjonog venčanja oslobađa uspavljujućim napitkom.[1]

Tragična istorija Romeusa i Džulijet

Kada su u pitanju književnost i istorija srednjeg i novog veka, prvi izvor koji pominje priču sličnu onoj o Romeu i Juliji jeste novela o Mariotu i Đanoci, koju je 1476. u Napulju objavio Masučo Salernitano. Sledeći je Luiđi da Porto, koji je oko 1530. u Veneciji izdao Istoriju dvoje plemenitih ljubavnika. Knjiga je zasnovana na Masučovoj noveli, s tim što su ljubavnici preimenovani iz Marioto i Đanoca (ital. Mariotto e Gianozza) u Romeo i Đulijeta (ital. Romeo e Giulietta). Da Portova knjiga je sa sigurnošću glavni izvor proširivanja ove priče po ostatku Evrope. Doživela je nekoliko obrada, dok je glavni izvor za Šekspirov rad bila poema Tragična istorija Romeusa i Džulijet (engl. The Tragical History of Romeus and Juliet), čiji je autor Artur Bruk.[1]

Sem nje, od drugih prerađenih verzija, sa izvesnim odstupanjima od prvobitne radnje u pojedinostima, bitna za formiranje konačnog razvitka fabule u Šekspirovom delu jeste ona koju je 1554. u Luki objavio Mateo Bandelo. Mateovu verziju novele Luiđija da Porta na francuski jezik je preveo Pjer Boato godine 1559. i pritom dodao epizodu sa apotekarom koji Romeu prodaje otrov i završnu scenu. U toj verziji prvi put ljubavnici umiru od otrova i bodeža, dok je u dotadašnjim verzijama uzrok smrti bila isključivo tuga. Uz poemu Artura Bruka, Šekspir se koristio i proznom istorijom Vilijama Pejntera izdatom 1567, a nazvanom Romeo i Džulijet.[1]

Što se tiče pojedinosti koje je sam Šekspir uneo u delo, individualizovani su Merkucio i dojkinja, u dotadašnjim verzijama samo nagovešteni, Tibaldo je doveden na gozbu kod Kapuleta, a Paris na groblje. Radnja koja traje četiri-pet meseci svedena je na pet dana. U Brukovoj poemi, dojkinja je prognana jer je prikrila Julijinu udaju, apotekar obešen, a Lavrentije prognan u isposnicu u predgrađu, gde je umro pet godina kasnije. Šekspir ovaj epilog isključuje. Još jedna izmena je ta da je glavni lik Julija podmlađena sa 16 na 14 godina. Za ovu izmenu smatra se da je greška nastala tako što je latinski broj XVI (10-5-1; 16) slučajno izmenjen u XIV (10-1-5; 14). Ostatak čini davanje dramskog oblika i poetskog ukrasa.[1]

Štampanje[uredi]

Šekspir je tragediju Romeo i Julija napisao u prvog razdoblju svog stvaralaštva. Prvo kvarto-izdanje (Q1) štampano je 1597, dok je drugo (Q2) izašlo 1599. Ono je za jednu četvrtinu veće od prvog (3.077 prema 2.232 reda). Međutim, u ovaj prošireni test unesene su razne greške — slučajna i namerna preinačenja same radnje, greške u slogu, pravopisu i ostalo. Savremena verzija ove Šekspirove tragedije objedinjuje probno „Q1“ i prerađeno i dorađeno izdanje „Q2“.[1]

Komad je prvi put izveden 1596. ili 1597. godine, a napisan već 1591. Da nesumnjivo pripada jednom od prvih Vilijamovih dela svedoči unutrašnja analiza. Lirski karakter prikazuje prelazak stvaralaštva iz lirike u dramu. Delo je puno rimovanih stihova, distiha i dijaloga u katrenima i sestinama, igre rečima, pesničkih ukrasa, lirskih odlomaka, soneta. To pokazuje Šekspirovo ekperimentisanje sa raznim oblicima poetskog kazivanja i bliskost humanističkim poemama. Zbog toga se smatra da su sva dalja izdanja — 1609. (Q3), 1622. (Q4), 1637. (Q5), 1623. (F1), 1632. (F2), 1664. (F3), 1685. (F4) — bazirana na „Q2“.[1]

Prvi prevod ovog dela na srpski jezik načinio je književnik i dramski pisac Laza Kostić. Pozorišni komad Romeo i Đulijeta od autora Viljema Šekspira prvi put je izveden 1875. u Novom Sadu, gde je i štampana knjiga sledeće, 1876. godine. Međutim, u novijim prevodima, ime autora korigovano je u Vilijam (ili Vilijem), dok je Đulijetino italijansko ime posrbljeno u Julija.[1]

Izvori[uredi]

Vikizvornik
Vikizvornik ima izvorni tekst povezan s ovim člankom:
  1. ^ a b v g d đ e „Ромео и Ђулијета“. Целокупна дела Виљема Шекспира 5 — трагедије. Београд: Култура. 1966. стр. 11-12. 

Literatura[uredi]

  • „Ромео и Ђулијета“. Целокупна дела Виљема Шекспира 5 — трагедије. Београд: Култура. 1966. стр. 11-12.