Ropstvo

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Gustav Bulanžerova slika Pijaca robova.
Pijaca robova u istočnoj Evropi u ranom srednjem veku. Slika Sergeja Ivanova

Ropstvo je odnos među ljudima, grupama ljudi ili narodima temeljen na ekonomskoj, pravnoj, moralnoj, idejnoj, političkoj ili verskoj zavisnosti i pokornosti.[1] U svom užem smislu predstavlja formalnu instituciju krajnje zavisnosti jednog od strane drugog čoveka koji je temelj društvenog sistema zvanog robovlasništvo. Osoba koja je rob nema nikakva prava, odnosno predstavlja vlasništvo drugog čoveka ili grupe - gospodara. Ona je prisiljena da obavlja rad i druge usluge za svog gospodara, a za to nije ovlaštena primiti nikakvu naknadu (iako iz praktičnih razloga može očekivati najosnovniju hranu i prenoćište). Gospodar ima puno pravo da raspolaže s robom kako hoće, uključujući telesne kazne, sakaćenje, pa i ubistvo. Ropstvo je danas zabranjeno međunarodnim konvencijama, iako se u određenim oblicima praktikuje. Uz ropstvo se vezuje pojam prisilni rad, ali ne u slučaju kada je prisilni rad posledica obveza koje propisuje i reguliše država kao što je slučaj s vojnom obavezom, osudom za kaznena dela i sl.[2] Ropstvo takođe valja razlikovati od nekih drugih odnosa lične zavisnosti kao što su kmetstvo ili ugovorno ropstvo.

Ropstvo je zvanično ilegalno u svim zemljama,[3][4] ali se procenjuje da još uvek oko 20 do 36 miliona ljudi žive kao robovi širom sveta.[5][6][7] Mauritanija je bila zadnja nadležnost da zvanično proglasi ropstvo nezakonskim (u 1981/2007), mada se procenjuje da 10% do 20% njenog stanovništva još uvek živi u ropstvu.[8][9]

Ropstvo je postojalo pre pisane istorije i postojalo je u mnogim kulturama.[10] Većina robova u današnje vreme su dužnički robovi, uglavnom u južnoj Aziji, koji su pod dužničkom nametom zelenaša, ponekad i tokom više generacija.[11] Trgovina ljudima se primarno koristi za prisiljavanje žena i dece na rad u seks industriji.[12]

Terminologija[uredi | uredi izvor]

Engleska reč slave dolazi od starofrancuske sclave, od srednjovekovne latinske reči sclavus, od vizantijsko grčke σκλάβος, koja zapravo potiče od reči etnonima Slav, pošto su u ranim srednjovekovnim ratovima mnogi Sloveni zarobljeni i porobljeni.[13][14] Jedna starija teorije povezuje tu reč sa grčkim glagolom skyleúo - skinuti zaklanog neprijatelja.[15]

Reč za oslovljavanje robova se takođe koristi za izražavanje opšte zavisnosti od nekog.[16][17] U mnogim slučajevima, kao na primer u antičkoj Persiji, moguće je da su situacija i životi takvih robova bili bolji nego kod običnih građana.[18]

Definicije[uredi | uredi izvor]

Ropstvo u pravnom smislu je ilegalno i nedopustivo u skoro svim društvima današnjice, a države u kojima je zakonom dozvoljeno, teško da se mogu naći.

Ako na njega gledamo ne kao na pravnu kategoriju već kao na uvreženu praksu, situacija je nešto drugačija.

Međunarodna organizacija rada (engl. International Labor Organization - ILO) definiše prinudni rad kao „svaki rad ili uslugu bilo koje osobe pod pretnjom kakve kazne a za koju se osoba nije dobrovoljno prijavila“, sa izuzecima: vojne službe, osuđenika, vanrednog stanja i odsluživanja kazne kroz društveno korisni rad.[19]

Postanak i razvoj[uredi | uredi izvor]

Robovsko društveno uređenje počinje raspadom prvobitne zajednice, na prijelazu iz četvrtog u treći milenijum p. n. e, a završava nastankom feudalizma u petom veku. U razdoblju koje je trajalo gotovo 4 000 godina nastale su velike promene u ljudskom društvu, tako da se ni današnji odnosi među ljudima ne mogu razumeti bez poznavanja robovlasništva. Nastajanju ovog društva prethodile su promene u prvobitnoj zajednici. Pojedinci se počinju izdvajati te se počinje proizvoditi više nego je potrebno za goli opstanak. Čovek počinje da iskorištava drugog čoveka. Pojedinci ne moraju ni da rade, ni da proizvode, ali učestvuju u raspodeli dobara. Nema više izbora poglavara, već to postaje nasledno pravo. Porodice počinju da žive na teškom radu robova koji nemaju nikakva prava i daje im se tek koliko je potrebno za život. U antičkim vremenima, ropstvo je svoj vrhunac dostiglo u grčkom svetu i Rimskom carstvu. Robovi su izrađivali najveći deo proizvoda, a paralelno su radili i u kući i na zemlji. Nisu imali gotovo nikakva prava, mada su neki stekli slobodu pa čak i visok društveni položaj.

Tipovi[uredi | uredi izvor]

Fotografija dečaka roba u Zanzibaru, oko 1890. godine

Tradicionalno ropstvo[uredi | uredi izvor]

Pokretno imovinsko ropstvo, ili tradicionalno ropstvo, se tako naziva jer se ljudi tretiraju kao lična imovina vlasnika i kupuju se i prodaju kao roba. Mada je bilo dominantno u mnogim društvima u prošlosti, ova forma ropstva je formalno ukinuta i vrlo je retka danas. Čak i kada se može reći da je preživela, ona nije podržana od strane pravnog sistema bilo koje međunarodno priznate vlade.[20]

Dužnički rad[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Dužnički rad

Zaloga, inače poznata kao zajemčinski rad ili dužničko ropstvo je jedan oblik neslobodnog rada pri kome se osoba zalaže sebe zbog kredita.[21] Usluge koje su potrebne za otplatu duga, i njihovo trajanje, mogu da budu nedefinisane.[21] Dužničko ropstvo može da bude preneto sa generacije na generaciju, pri čemu se od dece zahteva da otplate dugove njihovih roditelja.[21] Ovo je najrasprostranjenija forma ropstva u današnje vreme.[11] Dužničko ropstvo je najzastupljenije u južnoj Aziji.[22]

Prinudni rad[uredi | uredi izvor]

Prinudni rad, ili neslobodni rad, označava oblik ropstva u kome je osoba prinuđena da radi protiv svoje volje, pod pretnjom nasilja ili drugog vida kazne.[11] mada se u opštem slučaju termin neslobodni rad takođe koristi za opisivanje posedničkog ropstva, kao i bilo koje druge situacije u kojoj je osoba prinuđena da radi protiv svoje volje i kad je njena sposobnost produktivnog rada u potpunosti pod kontrolom druge osobe. Time takođe mogu da budu obuhvaćene institucije koje se obično ne klasifikuju kao ropstvo, kao što su kmetstvo, regrutacija i kazneni rad. Dok neki neslobodni radnici, poput kmetova imaju znatna, de jure pravna i/ili tradicionalna prava, oni nemaju mogućnost prekidanja aranžmana pod kojima rade, i često su izloženi raznim oblicima prinude, kao što su pretnje i nasilje, i njihove aktivnosti i kretanje van radnog mesta su ograničeni.

Trgovina ljudima, pre svega, obuhvata žene i decu koji su primorani na prostituciju.[12] i to je najbrže rastuća forma prisilnog rada.[11] Tajland, Kambodža, Indija, Brazil i Meksiko su identifikovani kao vodeća žarišta komercijalne seksualne eksploatacije dece.[23]

Prinudni brak[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Prinudni brak

Prinudni brak se može smatrati formom ropstva jednog ili više učesnika u braku, kao i ljudi koji posmatraju brak. Od ljudi prisiljenih na brak se može zahtevati da uzmu učešća u seksualnim aktivnostima ili obavljanju kućnih poslova ili drugog rada, bez ikakve lične kontrole. Običaji cene neveste i miraza koji postoje u mnogim delovima sveta mogu da dovedu do kupovine i prodaje ljudi u brak.[24][25] Prinudni brak se i dalje praktikuje u pojedinim delovima sveta, uključujući neke delove Azije i Afrike. Prinudni brakovi se isto tako mogu javiti u imigrantskim zajednicama u Evropi, Sjedinjenim Državama, Kanadi i Australiji.[26][27][28][29] Brak putem otmice se javlja u mnogim mestima sveta u današnje vreme. Etiopija ima nacionalni prosek od 69% brakova putem otmice.[30]

Međunarodna organizacija rada definiše dečije i prisilne brakove kao forme modernog ropstva.[31]

Istorija ropstva[uredi | uredi izvor]

Najraniji izvor u kome se pominje ropstvo je Hamurabijev zakonik (Mesopotamija, oko 1800. p. n. e.) iz koga se vidi da je već tada bilo široko rasprostranjeno i prihvaćeno.

Istorija ropstva u antičkom svetu je blisko povezana sa ratovanjem. Izvori iz Mesopotamije, Egipta, Izraela, antičke Grčke, starog Rima, Persije, Kine, civilizacija Maja, Asteka i Indije obiluju pomenom ropstva u ratnom kontekstu. Ratni zarobljenici su najčešće završavali kao roblje na imanjima pobednika.

U mnogim zajednicama, broj robova je daleko premašivao broj slobodnih ljudi. Prema roblju se svuda postupalo okrutno, ali ne i krajnje surovo jer su bili „skupocena roba“. Ropstvo se pojavljuje pre pisane istorije na svim kontinentima. Posle usvajanja pisane reči, primeri ropstva (uključujući i seksualno roblje) beleže se među raznim plemenima Arapa, Indijanaca, u Africi, na Novoj Gvineji, Novom Zelandu, Germana i Vikinga.

Dužničko ropstvo se takođe pojavljuje jako rano. U Homerovoj Grčkoj bilo je retko ali zakonito da gospodar bije ili ubije roba.

Stari Egipat[uredi | uredi izvor]

Egipćani su roblje dovodili iz ratnih pohoda ili su ih kupovali. U Egiptu nije bilo mnogo roblja. Zemlju su obrađivali slobodni seljaci a uprkos raširenom verovanju, piramide su gradili slobodni radnici. Svi robovi su bili u vlasništvu Faraona i nisu prodavani ostalim građanima. Faraoni su međutim imali običaj da pokanjaju roblje sveštenicima i vojskovođama. U Bibliji se pominje prevođenje „dece Izrailja“ iz okova u obećanu zemlju.

Stari Rim[uredi | uredi izvor]

Vidi još: Kilikijski gusari

U rimskoj Republici i ranom rimskom carstvu oko 15% do 20% populacije bili su robovi, a do 2. veka kada su doneti zakoni o zaštiti roblja, robovlasnik je svog roba mogao nekažnjeno da ubije. Zbog visoke cene, ovo je ipak bila retkost, a kasnije je uvedena i novčana kazna za ubistvo roba. Položaj roba je zavisio i od vrste posla kojim se bavio, te su robovi koji su radili u gospodarevoj kući bili u znatno boljem položaju od robova zemljoradnika. Robovi u Rimu koji su učestvovali u pobunama često su završavali na raspeću.

U antičko vreme, ropstvo se često dovodi u vezu sa čedomorstvom. Neželjena deca su bivala bačena a trgovci bi ih neretko nalazili, prihvatali i odgajali ne bi li ih prodali u roblje. Najčešći osnov ropskog položaja bilo je zarobljavanje, a kasnije rođenje od majke robinje. Rimljani su poznavali institut oslobađanja od ropstva, i to se najčešće postizalo oslobađanjem ili testamentom.

Antička Kina[uredi | uredi izvor]

Život roba u drevnoj Kini je bio izuzetno težak. Mnoge imućne kineske familije su robove koristile za svaki teži rad u polju i kući. Na dvoru kineskih careva bilo je i više hiljada robova.

Grčka[uredi | uredi izvor]

Vizantija je brojala značajnu populaciju robova „nevernika“ i „otpadnika od vere“ sve do 12. veka koji su radili kako za pojedince tako i za državu. Tada se javlja otpor ali ne dobija na većem značaju. Robovi su često bivali kastrirani.[32]

Arabija[uredi | uredi izvor]

Arapi su nalazili roblje prvenstveno po naseobinama i lukama istočne Afrike. Ovo je jedan od najstarijih poznatih puteva trgovine robljem i stotinama je godina stariji od transatlantske trgovine koju su vršili Evropljani. Robovi uhvaćeni na obalama istočne Afrike završavali su u Arabiji, na bliskom istoku, Persiji i na indijskom poluostrvu.

Procene broja Afrikanaca koji su ovako odvedeni sa kontinenta kreću se od 11 do 17 miliona od 650. to 1900. Broj robova koje su Evropljani odveli u Ameriku je oko 11-12 miliona od oko 1500. do kasnih 1860ih.[33]

Mesto trgovine robljem u Evropi; Lagos, Portugal

Osmansko carstvo[uredi | uredi izvor]

U Osmanskom carstvu, posle bitaka, poraženi se često kastriraju kao izraz nadmoći. Ovako kastrirani muškarci — evnusi postaju deo posebnog društvenog sloja i koriste se kao čuvari harema. Robinje su služile često samo kao sredstvo za produžetak loze Sultana, rađajući mu sinove i time jačajući njegovu moć ali samo ako su bile za njega venčane.

Turci su u roblje odvodili balkanske narode i narode sa prostora južne Rusije. Budući da je groblja u Turskoj bilo hrišćanske vere, ropstvo je prevashodno imalo religijsku a ne rasnu konotaciju. Elitne trupe turske vojske bili su janičari i gotovo svi su poreklom sa Balkana.

Evropska trgovina robljem[uredi | uredi izvor]

Glavne rute trgovine robljem, "trougao" između zapadne Afrike, Evrope i Amerike (između 16. i 19. veka)

Otkrićem Amerike i stvaranjem prvih kolonija počinje oko 1500. i transatlantska trgovina robljem iz Afrike za Ameriku. Odvođena su i prodavana čitava plemena i sela sa prostora zapadne Afrike koje čine današnje države Gvineja, Kongo i Angola. Ukupno se radi o oko 11 miliona dece, žena i muškaraca. Poznati su slučajevi preko 250 pobuna Afrikanaca robova na brodovima koji su ih odvodili u daleki Novi Svet.

Evropske zemlje koje su učestvovale u ovoj trgovini bile su Francuska, Britanska imperija, Portugal, Španija, Belgija, Holandija a u mnogim su drugim državama postojale firme koje su se time bavile.

Efekti ropstva u SAD[uredi | uredi izvor]

Izbičevan rob, Baton Ruž, 2. april 1863.

Robovi su odigrali izuzetno važnu ulogu, naročito u ekonomskom smislu, u svim robovlasničkim društvima. Takva je situacija i sa zemljama kao što su Brazil, Bermuda, Kuba, Haiti, Jamajka, Dominikanska Republika i SAD.

Uvoz robova u SAD je zabranjen 1808. do kada ih je nekih 300.000 već uvezeno. Svi kasniji robovi su rođeni na teritoriji SAD. Netrpeljivost između robovlasničkog juga i naprednijeg severa oko pitanja ropstva smatra se jednim od uzroka Američkog građanskog rata 1861.

Pokreti za ukidanje ropstva[uredi | uredi izvor]

Tokom istorije činjeni su razni pokušaji oslobađanja od ropstva pojedinih grupa ili celoga naroda. Mojsije je po Bibliji i Tori izveo iz Egipta sav jevrejski narod. Ovo je verovatno prvi zabeleženi slučaj oslobađanja od ropstva.

Viktor Hjuz proglašava ukidanje ropstva u Gvadalupe, 1. novembar 1794.

Kada je u SAD ropstvo ukinuto, proces oslobađanja sve brže se širio planetom. Međutim, tek je Konvencija o ropstvu koju je organizovala Liga naroda 1926. donela potpuni preokret. Član 4. Opšte deklaracije ljudskih prava, usvojene u Ujedinjenim nacijama 1948. striktno i eksplicitno zabranjuje ropstvo. Ropstvo je proglašeno kao zločin protiv čovečnosti Francuskim zakonom iz 2001.[34]. Ustavom Srbije iz 2006. ropstvo je kod nas zabranjeno najvišim pravnim aktom.

Savremeni slučajevi ropstva[uredi | uredi izvor]

Procenat populacije po državama u savremenom ropstvu. Prema podacima organizacije Walk Free Fondation, najveći broj od blizu 14 miliona robova ima Indija, zatim Kina sa 2,9 miliona, Pakistan sa 2,1 milion, a slede ih Nigerija, Rusija, Tajland, Demokratska Republika Kongo, Mjanmar i Bangladeš

Udruženje za borbu protiv ropstva (engl. Anti-Slavery Society) tvrdi da „Iako više ne postoji ni jedna država koja pravno poznaje ropstvo ili koja bi uvažila tvrdnje neke osobe o vlasništvu nad drugom osobom, ukidanje ropstva ne znači da ga više nema“. Postoje milioni ljudi širom sveta koji žive i rade — naročito deca — u uslovima sličnim ropstvu.[35] Kritičari ove organizacije kažu kako ovo predstavlja iskrivljivanje značenja reči ropstvo kao pravne kategorije.

Moderno ropstvo se najčešće javlja u obliku dužničkog ropstva, prinudnog rada i u vidu trafikinga. Po procenama međunarodne organizacije rada iz 2005. postojalo je približno 12,3 miliona slučajeva prinudnog rada u svetu.

Trgovina ljudima — trefiking[uredi | uredi izvor]

Trgovina ženama (trefiking) u svetu

Kako su većina žrtava trgovine ljudima žene i deca koja se teraju na prostituciju, trgovina ljudima (koja se često naziva „trefiking“ ili „seks trefiking“ pa i trgovina belim robljem), nije isto što i krijumčarenje ljudi. Krijumčar će nekoga uz novčanu nadoknadu ilegalno uvesti u neku zemlju ali su oni od tog trenutka slobodni. Žrtve trefikinga su porobljene. One na to nisu pristale već su prevarene raznim lažnim obećanjima ili su primorane milom ili silom.

Tačne brojke žrtava trgovine ljudima nisu poznate ali procena je američke vlade da međunarodne granice pređe do 900.000 njih godišnje. U ovaj broj ne ulaze one kojima se trguje unutar jedne zemlje.

Hronologija ukidanja ropstva[uredi | uredi izvor]

Država Datum Informacije
Japan 1588 Tojotomi Hidejoši naređuje ukidanje ropstva.
Kanada 1810 Ukida ropstvo 1793. pod vlašću Ser Džon Grejvs Sinkoa, ali nije oslobodila sve robove do 1810
Čile 1823 Kongres usvaja potpunu prohibiciju ropstva
Velika Britanija 1807-1834 1807. ukinuta trgovina robljem u matici; 1834. u celom carstvu
Srbija 1835 Sretenjskim ustavom ukinuto ropstvo
Trinidad i Tobago, Jamajka, Barbados, 1838
Francuska 1794, 1848
Venecuela 1854
SAD 1791-1865
Portugal 1761-1869 ukinuto u evropskom delu 1761. U afričkim kolonijama 1869.
Rusija 1861 Emancipacija Cara Aleksandra II
Kuba 1886 dok je još uvek bila španska kolonija
Brazil 1888 Poslednji iz severne i južne Amerike
Saudijska Arabija 1962
Mauritanija 1981 Izveštaji govore da još postoji [36]

Poznati ljudi koji su bili robovi[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Brace 2004, str. 162.
  2. ^ „Religion & Ethics – Modern slavery: Modern forms of slavery”. BBC. 2007. Pristupljeno 16. 6. 2009. 
  3. ^ Bales 2004, str. 4 harvnb greška: više ciljeva (3×): CITEREFBales2004 (help)
  4. ^ White, White & Korgen 2014, str. 43
  5. ^ „Slavery's Global Comeback”. The atlantic. 19. 12. 2012. 
  6. ^ „Inaugural global slavery index reveals more than 29 million people living in slaverz”. Global Slavery Index 2013. 4. 10. 2013. Arhivirano iz originala 7. 4. 2016. g. Pristupljeno 17. 10. 2013. 
  7. ^ „Almost 36m people live in modern slavery - report”. BBC. 17. 11. 2014. Pristupljeno 17. 11. 2014. 
  8. ^ „Mauritanian MPs pass slavery law”. BBC News. 9. 8. 2007. 
  9. ^ „Slavery's last stand - CNN.com”. CNN. 
  10. ^ "Historical survey: Slave-owning societies Arhivirano na sajtu Wayback Machine (10. april 2017)". Encyclopædia Britannica.
  11. ^ a b v g „Slavery in the 21st century”. Newint.org. Arhivirano iz originala 27. 5. 2010. g. Pristupljeno 29. 8. 2010. 
  12. ^ a b „Experts encourage action against sex trafficking”. Voice of America. 15. 5. 2009. Arhivirano iz originala 25. 04. 2010. g. Pristupljeno 29. 8. 2010. 
  13. ^ Oxford English Dictionary, 2nd edition 1989, s. v. 'slave'
  14. ^ Encyclopædia Britannica, History of Europe – Middle Ages – Growth and innovation – Demographic and agricultural growth
  15. ^ F. Kluge, Etymologisches Wörterbuch der deutschen Sprache. 1891, s. v. 'Sklave'.
  16. ^ Chatterjee, Indrani; Richard Eaton (2006). Slavery and South Asian History. Indiana University Press. str. 3. ISBN 9780253116710. 
  17. ^ M. A. Dandamayev, BARDA and BARDADĀRĪ in Encyclopedia Iranica
  18. ^ Farazmand, Ali . "Persian/Iranian Administrative Tradition", in Jay M. Shafritz (Editor), . International Encyclopedia of Public Policy and Administration. Boulder, CO: Westview Press. 1998. str. 1640––.  – Excerpt: "Persians never practiced mass slavery, and in many cases the situations and lives of semi-slaves (prisoners of war) were in fact better than the common citizens of Persia." (pp.) 1642
  19. ^ International Labour Organisation
  20. ^ „Traditional or Chattel Slavery”. FSE Project. The Feminist Sexual Ethics Projec. Pristupljeno 31. 8. 2014. 
  21. ^ a b v Bales 2004, str. 15–18 harvnb greška: više ciljeva (3×): CITEREFBales2004 (help)
  22. ^ Bales, Kevin (2004). New Slavery: A Reference Handbook. ISBN 9781851098156. 
  23. ^ „RIGHTS-MEXICO: 16,000 Victims of Child Sexual Exploitation”. ipsnews.net. 13. 8. 2007. Pristupljeno 11. 2. 2016. 
  24. ^ „BBC – Ethics – Slavery: Modern slavery”. bbc.co.uk. Pristupljeno 11. 2. 2016. 
  25. ^ „Report of the Special Rapporteur on contemporary forms of slavery, including its causes and consequences, Gulnara Shahinian” (PDF). ohchr.org. United Nations Human Rights Council. 10. 7. 2012. Arhivirano iz originala (PDF) 21. 9. 2013. g. Pristupljeno 14. 10. 2015. 
  26. ^ „Two-year-old 'at risk' of forced marriage”. BBC News. 5. 3. 2013. 
  27. ^ „Honor Diaries : Child/Forced Marriage : Factsheet” (PDF). Honordiaries.com. Arhivirano iz originala (PDF) 24. 9. 2015. g. Pristupljeno 29. 9. 2015. 
  28. ^ „Forced marriages rampant in Ontario”. thespec.com. Arhivirano iz originala 26. 03. 2017. g. Pristupljeno 09. 04. 2017. 
  29. ^ „WITHOUT CONSENT: FORCED MARRIAGE IN AUSTRALIA” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 13. 06. 2015. g. Pristupljeno 09. 04. 2017. 
  30. ^ „UNICEF supports fight to end marriage by abduction in Ethiopia”. reliefweb.int. 9. 11. 2004. Pristupljeno 29. 8. 2013. 
  31. ^ „Nigeria's child brides: 'I thought being in labour would never end'”. The Guardian. 9. 9. 2013. 
  32. ^ "A History of Private Life: From Pagan Rome to Byzantium." | Ed. Paul Veyne, trans. Arthur Goldhammer. | Harvard College Press. 1987.. |From Byzantium in the Tenth and Eleventh Centuries, by Evelyne Patlagean.
  33. ^ Mintz, S. Digital History Slavery, Facts & Myths
  34. ^ (jezik: francuski) „Loi n° 2001-434 du 21 mai 2001 tendant à la reconnaissance de la traite et de l'esclavage en tant que crime contre l'humanité”. French National Assembly. 21. 5. 2001. Pristupljeno 26. 4. 2006. 
  35. ^ „Does Slavery Still Exist?”. Arhivirano iz originala 12. 03. 2007. g. Pristupljeno 27. 01. 2007. 
  36. ^ http://news.bbc.co.uk/1/hi/world/africa/4091579.stm, Pristupljeno 24. 4. 2013.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Osnovni izvori[uredi | uredi izvor]

SAD[uredi | uredi izvor]

Ropstvo danas[uredi | uredi izvor]

  • Tom Brass, Marcel van der Linden, and Jan Lucassen, Free and Unfree Labour. Amsterdam: International Institute for Social History, 1993
  • Tom Brass, Towards a Comparative Political Economy of Unfree Labour: Case Studies and Debates, London and Portland, OR: Frank Cass Publishers, 1999. 400 pages.
  • Tom Brass and Marcel van der Linden, eds., Free and Unfree Labour: The Debate Continues, Bern: Peter Lang AG, 1997. 600 pages. A volume containing contributions by all the most important writers on modern forms of unfree labour.
  • Bales, Kevin (2004). Disposable People. New Slavery in the Global Economy. Revised Edition, University of California Press. ISBN 978-0-520-24384-2. 
  • Bales, Kevin, ur. (2005). Understanding Global Slavery Today. A Reader. University of California Press. ISBN 978-0-520-24507-5. 
  • Nazer, Mende; Lewis, Damien (2003). Slave: My True Story. PublicAffairs. ISBN 978-1-58648-212-1.  Mende is a Nuba, captured at 12 years old. She was granted political asylum by the British government in 2003.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Ropstvo na Vikimedijinoj ostavi.

Video i audio[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ропство&oldid=27552585”