Rubens Barikelo

Rubens Barikelo
Rubens Barikelo, 2010. god.
Lični podaci
Datum rođenja	(1972-05-23)23. maj 1972.
Mesto rođenja	Sao Paulo, Brazil
Državljanstvo	Brazilac
Timske informacije
Broj bolida	11
Timovi
Statistika karijere
Broj trka	326 (322 startovao)
Šampionati	0
Pobede	11
Podijumi	68
Pol pozicija	14
Najbrži krugovi	17
Poena u karijeri	658
Prva trka	VN Južne Afrike 1993.
Prva pobeda	VN Nemačke 2000.
Poslednja pobeda	VN Evrope 2009.

Rubens Gonsalveš Barikelo (port. Rubens Gonçalves Barrichello) je bivši brazilski vozač Formule 1 italijanskog porekla. Rođen je 23. maja 1972.

Karijeru je počeo 1993. u Džordanu. Vrhunac karijere je dostigao u Ferariju od 2000. do 2005. kada je vozio uz Mihaela Šumahera. Vozio je i za Vilijams sa Pastorom Maldonadom. Barikelo drži rekord po broju trka u Formuli 1 (326).

Karijera vozača Formule 1

Džordan (1993–1996)

Nakon što je 1992. osvojio treće mesto u Formuli 3000, Barikelo je dobio poziv od Edija Džordana, vlasnika tima Formule 1 Džordan, da vozi za njegov tim u sezoni 1993, što je Brazilac prihvatio. Sa nepunom 21 godinom, Barikelo je debitovao na VN Južne Afrike 1993. Rezultatski je sezona po njega, ali i po tim, prošla katastrofalno, jer je Džordan imao izuzetno velikih problema sa pouzdanošću bolida, pa je Barikelo svoje prve i jedine bodove osvojio petim mestom na pretposlednjoj trci sezone u Japanu. Međutim, Barikelo je ostavio izuzetno dobar utisak - redovno je bio brži od svojih timskih kolega Ivana Kapelija i Tijerija Butsena (koji je u svojoj karijeri vozača Formule 1 pobedio tri puta), a na VN Evrope, koja se vozila po kiši, nalazio se na drugom mestu, ispred obojice vozača dominantnog Vilijamsa, Alana Prosta i Dejmona Hila sve do šest krugova pre kraja, kada je morao do odustane zbog kvara.

Sezona 1994. prošla je daleko bolje - već na prvoj trci, pred domaćom publikom, Barikelo je osvojio četvrto mesto, a zatim na sledećoj došao i do svog prvog podijuma u karijeri, trećim mestom na VN Pacifika (druge trke koja se vozila u Japanu, pored Suzuke). Međutim, na trećoj trci u sezoni, VN San Marina, Barikelo je na treningu u petak doživeo veliki udes, koji je mogao da ga košta života, jer je izgubio svest, a jezik mu blokirao disanje. Spasila ga je brza intervencija doktora Sida Votkinsa. Ispostavilo se da je ovo bio uvod u verovatno najtragičniji vikend u istoriji Formule 1 - nakon Barikelovog udesa, u subotu je tokom kvalifikacija poginuo austrijski vozač Roland Racenberger, a u nedelju je tokom trke život izgubio i Barikelov veliki prijatelj i mentor, Brazilac Airton Sena. Barikelo nije mogao da vozi na VN San Marina, ali se vratio za trku u Monaku. Kada je uspevao da završi trke, Barikelo ih je uglavnom završavao na visokim pozicijama, a osvojio je i pol poziciju na VN Belgije 1994, čime je postao najmlađi u istoriji Formule 1 koji je osvojio pol poziciju. Sezonu je okončao sa 19 bodova i u potpunosti nadmašio svog timskog kolegu Edija Irvajna.

1994. je ostala najbolja sezona u periodu dok je Barikelo vozio za Džordan - rezultati su i u 1995. i u 1996. bili lošiji, a Džordan sporiji (ipak, drugo mesto na VN Kanade 1995. bio je najbolji rezultat u njegovoj karijeri), pa je na kraju 1996. Barikelo odlučio da napusti Džordan i pređe u novoformirani Stjuart GP.

Stjuart (1997–1999)

Prve dve sezone u Stujartu su po Barikela prošle katastrofalno. U 1997, Barikelo je usled stalnih tehničkih kvarova uspeo da završi samo 3 od 17 trka, osvojivši drugo mesto u Monaku, što su bili i jedini bodovi za Stjuart u 1997. Ni 1998. nije prošla ništa bolje - zapravo, rezultatski je bila i lošija, osvojio je dva peta mesta, ukupno četiri boda, uz veliki broj odustajanja usled kvarova. Ipak, u obe sezone je ostvario značajno bolje rezultate od svojih timskih kolega, Jana Magnusena i Josa Ferštapena.

1999. je za Barikela bila najbolja sezona u njegovoj dotadašnjoj karijeri. Partner vlasnika tima Džekija Stjuarta i snabdevač tima Stjuart motorima, američki Ford, je značajno povećao finansijsku podršku timu, pripremajući se da postane i većinski vlasnik tokom 1999. Poboljšanje je bilo vidljivo već na prvoj trci u Australiji - Barikelo se kvalifikovao na četvrtom mestu, a trku završio na petom, a odmah zatim imao verovatno i najbolju trku u dotadašnjem delu karijere u Brazilu. Nakon trećeg mesta u kvalifikacijama, u 4. krugu se probio na prvo mesto i vodio naredna 22 kruga, sve do prvog odlaska u boks, na opšte oduševljenje domaće publike u Brazilu. Ipak, kasnije je pao na treće mesto, iza Hakinena i Šumahera, koji su bili na strategiji jednog odlaska u boks, za razliku od Barikela, koji je bio na strategiji dva odlaska. Podijuma ga je koštao motor, koji je eksplodirao u 42. krugu. Na trećoj trci sezone u San Marinu, Barikelo je pokazao da je Stjuart zaista konkurentan i da prve dve trke nisu bile slučajnost, osvojivši treće mesto u trci i četvrti podijum u karijeri. Nakon tri slabije trke, u kojima je dva puta odustao i jednom bio diskvalifikovan, Barikelo je osvojio drugu pol poziciju u karijeri na VN Francuske, po kiši. Međutim, kiša i značajno brži Maklaren i Ferari, kao i odlična strategija tima Džordan, donela su Barikelu "samo" treće mesto u trci u kojoj je proveo više od polovine krugova na prvom mestu. Do kraja sezone, Barikelo je ostvario nekoliko solidnih rezultata i još jedno treće mesto na haotičnoj VN Evrope, na kojoj je pobedio njegov timski kolega Džoni Herbert. Sa 21 bodom, Barikelo je imao najbolju sezonu u karijeri, dok je Stjuart završio na 4. mestu u konkurenciji konstruktora sa 36 bodova, što je za tim predstavljao briljantan rezultat, ostavivši iza sebe Vilijams i Beneton. Njegove odlične vožnje su privukle pažnju Ferarija, za koji je potpisao 2000.

Ferari (2000–2005)

Barikelo 2002. godine

2000. se Barikelo našao u bolidu koji je uz Maklaren bio klasa za sebe u Formuli 1 te sezone - ova dva tima su pobedila na svakoj trci u sezoni, što je bio prvi put od 1988. da su samo dva tima u Formuli 1 pobeđivala tokom jedne sezone. Već na prvoj trci u sezoni u Australiji, Barikelo je izjednačio najbolji rezultat u karijeri, završivši trku na drugom mestu, iza timskog kolege Šumahera. Na VN Britanije je osvojio treću pol poziciju u karijeri, ali je u trci morao da odustane u 35. krugu, dok je vodio u trci, zbog problema sa hidraulikom. Nakon četiri uzastopna podijuma sredinom sezone, kada je zabeležio dva druga i dva treća mesta, Barikelo je odvezao najbolju trku u karijeri i pobedio na VN Nemačke, uprkos neverovatnoj činjenici da je startovao sa 17. mesta. Na toj trci, u trenutku kada je na stazi počela da pada slaba kiša, vodeći vozači su otišli u boks po gume za kišu, Barikelo i Ferari su procenili da kiša nije dovoljno jaka i da menjanje guma nije potrebno, što se ispostavilo kao pobednička strategija. Nakon VN Nemačke, Barikelo je imao 10 bodova manje od vodećeg Šumahera. Ipak, slabiji rezultati do kraja sezone (još samo dva podijuma) i Šumaherova titula, prva za Ferari posle 21 godine, odredili su dalju karijeru Barikela u Ferariju - postao je vozač broj 2 koji je uvek morao da ustupa Šumaheru poziciju ako se nalazi ispred njega sve dok Šumaher i matematički ne osigura titulu, što je nešto kasnije u budućnosti izazvalo brojne kontroverze. 2000. je završio na 4. mestu u šampionatu vozača, 62 osvojena boda i ukupno devet podijuma.

2001. je proveo u potpunoj senci Šumahera, koji je te sezone dominantno osvojio titulu, pobedivši 9 puta i osvojivši 11 pol pozicija, dok Barikelo nije uspeo ni da pobedi, ali ni da osvoji pol poziciju, a na podijumu je bio 10 puta, okončavši sezonu na trećem mestu u šampionatu vozača. Takođe, na VN Austrije, 6. trci sezone, Barikelu je naređeno u poslednjem krugu da propusti Mihaela Šumahera na drugo mesto, kako bi Nemac osvojio dva boda više i imao četiri boda prednosti u odnosu na Kultarda, koji mu je u tom trenutku bio jedina konkurencija za titulu, umesto dva, koliko bi imao da je trku završio na trećem mestu.

2002. je za Barikela počela solidno, osvajanjem pol pozicije na prvoj trci sezone u Australiji. Ipak, njegova trka je okončana već u prvoj krivini prvog kruga trke, nakon ozbiljnog sudara sa Ralfom Šumaherom, tada vozačem Vilijamsa, iz koga, su, srećom, obojica izašli nepovređeni. Ferari je bio apsolutno dominantan te sezone, ali Barikelo nije imao sreće ni posle prve trke - osvojio je samo jedno drugo mesto u San Marinu, i čak tri puta odustao zbog kvara, a Španiji nije uspeo čak ni da započne trku, jer mu se pred sam start pokvario menjač. Potom je usledio jedan od većih skandala u Formuli 1 u 21. veku. Na VN Austrije, šestoj trci sezone, Barikelu je naređeno, kao i na istoj stazi godinu dana ranije, da u poslednjem krugu propusti Šumahera i prepusti mu pobedu. Međutim, okolnosti su ovog puta bile značajno drugačije - Šumaher nije imao nijednog rivala u borbi za titulu i već posle pet trka imao 21 bod više od Huana Pabla Montoje, ispred koga se nalazio i na trci u Austriji, pa bi svoju ogromnu prednost u svakom slučaju uvećao. Barikelo je vozio najbolju trku u sezoni, osvojio je pol poziciju i vodio trku u svakom krugu osim jednog, sve do poslednjeg kruga, kada je morao da propusti Šumahera i time izgubi drugu pobedu u karijeri. Kamera je zabeležila šefa Ferarija Žana Toda kako govori putem radija Barikelu "propusti Mihaela na prvo mesto zbog šampionata, molim". Na podijumu, Šumaher nije želeo da se popne na najviši stepenik i primi trofej namenjen pobedniku, već ga je prepustio Barikelu. S obzirom na to da timska naređenja u to vreme nisu bila zabranjena u Formuli 1, Ferari nije mogao da bude kažnjen zbog ovakvog ishoda trke, ali jeste kažnjen od strane FIA-e sa milion dolara zbog narušavanja procedure dodele trofeja na podijumu. Kako se dominacija Šumahera nastavila i na sledećim trkama, na devetoj trci u sezoni, VN Evrope, Ferari je dozvolio Barikelu da pobedi u trci u kojoj je vodio tokom svih 60 krugova, iako Šumaher još uvek nije osigurao titulu i matematički, ali je posle samo devet trka imao ogromnih 36 bodova prednosti od drugoplasiranog u šampionatu, njegovog brata Ralfa, pa je Barikelo zabeležio drugu pobedu u karijeri, a Šumaher ovu trku završio na drugom mestu. Šumaher je i matematički osigurao titulu posle VN Francuske (treću uzastopnu i ukupno petu u karijeri), 11. trke u sezone, što je najbrže osvojena titula u jednoj sezoni u istoriji F1, pa su posle toga vozači Ferarija bili slobodni da se međusobno trkaju, a do kraja sezone je ostalo još šest trka. Barikelo je pobedio još tri puta u 2002, u Mađarskoj, Italiji i SAD, a VN SAD je još jednom obeležila čudna završnica trke, u kojoj je Šumaher namerno usporio u poslednjem krugu, kako bi on i Barikelo prošli u isto vreme kroz cilj, a pobednik je na kraju bio Barikelo, sa 11 hiljaditih delova sekunde ispred Šumahera. Rezultatski je ova sezona bila najuspešnija za Barikela u karijeri - četiri pobede, tri pol pozicije, i osvojeno drugo mesto u šampionatu vozača, dok je Ferari pobedio na neverovatnih 15 od ukupno 17 trka, od čega 10 puta uzastopno.

2003. je po Ferari i Barikela prošla značajno teže. Njihov novi bolid, za sezonu 2003, nije bio spreman za početak sezone, pa je italijanski tim morao da prve tri trke u sezoni vozi sa bolidom iz 2002, što su iskoristili Maklaren i Vilijams i do kraja se borili sa Ferarijem za titulu. Iako je te sezone bio značajno sporiji od Šumahera, Barikelo mu je pomogao na dve krucijalne trke, u Britaniji i Japanu, kada je pobedio ispred Šumaherovih rivala za titulu, Montoje i Raikonena, što su bile njegove jedine dve pobede u sezoni, a Šumaher je osvojio titulu sa 2 boda više od Raikonena nakon poslednje trke u Japanu. Barikelo je završio na četvrtom mestu u šampionatu, sa ukupno 65 bodova, 28 manje od šampiona Šumahera.

Ferari je 2004. uspostavio dominaciju koja je bila još veća nego 2002. Šumaher je pobedio na 12 od prvih 13 trka, dok je Barikelo u tih 13 trka bio sedam puta drugi i tri puta treći, i bio ubedljivo drugi na tabeli (Šumaher je imao 120 bodova, Barikelo 82, a treći u šampionatu Dženson Baton 65). Nakon što je Šumaher na sledećoj trci u Belgiji drugim mestom osigurao titulu, petu uzastopnu i sedmu u karijeri, Barikelo je pobedio na trkama u Italiji i u Kini, odustao na pretposlednjoj trci sezone u Japanu, a onda je Ferari pokušao da učini sve kako bi Barikelo pobedio na svojoj domaćoj trci u Brazilu, poslednjoj trci te sezone, na kojoj je startovao sa pol pozicije, ali Brazilac nije uspeo da se dovoljno dobro snađe u promenljivim vremenskim uslovima, pa je trku završio na trećem mestu, iza Montoje i Raikonena. Ipak, ovo treće mesto nije bilo toliko loše, jer je Barikelo na svojoj domaćoj trci imao neverovatno lošu sreću i odustajao pre 2004. devet sezona uzastopno. Na kraju, Barikelo je završio na drugom mestu u šampionatu, sa 114 bodova (ubedljivo najviše u karijeri), dve pobede i četiri pol pozicije, 34 boda manje od Šumahera, a Ferari pobedio na 15 od 18 trka.

2005. je donela veliku promenu pravila u Formuli 1 - timovi više nisu smeli da menjaju gume u toku trke, već je jedan set guma morao da izdrži celu trku. Ferarijev snabdevač guma, japanski proizvođač Bridžston, se lošije snašao u ovoj promeni od drugog snabdevača gumama, francuskog Mišelina. Iako na prvoj trci sezone u Australiji Ferarijev nedostatak brzine, usled promenljivih uslova u kojima su se vozile kvalifikacija nije bio evidentan, jer je Barikelo završio na drugom mestu, a Šumaher odustao nakon sudara, već nakon sledeće dve trke bilo je jasno da je Ferari u ozbiljnim problemima i da postoje čak tri brža tima u tom trenutku - Reno, Maklaren i Tojota. U prvih pet trka, Barikelo i Šumaher su se neretko mučili da dođu i do bodova, a bilo je problema i sa pouzdanošću, tako da se nakon pet trka Ferarija nalazio na petom mestu u konkurenciji konstruktora, Šumaher imao samo jedan podijum i 16 bodova, a Barikelo dva podijuma i 15 bodova. Nakon solidne trke u Kanadi za Ferari, gde je Šumaher bio drugi a Barikelo treći, usledila je kontroverzna trka u SAD, na kojoj je učestvovalo samo 6 bolida, jer je Mišelin, usled nemogućnosti da garantuje bezbednost svojim vozačima, u krugu za zagrevanje povukao svojih 14 bolida, pa su se u trci našli samo Ferariji i druga dva Bridžstonova tima, najsporiji u šampionatu, Džordan i Minardi. Šumaher je u ovakvoj konkurenciji pobedio, a Barikelo završio na drugom mestu, što je bila i jedina pobeda za Ferari 2005. Ferari se sa Šumaherom donekle popravio do kraja sezone, pa je Nemac uspeo da nekoliko puta bude na podijumu i nekako završi na trećem mestu u šampionatu, sa 62 boda (šampion Fernando Alonso je imao 133 boda, a drugoplasirani Kimi Raikonen 112), dok je posle SAD Barikelo na preostalih deset trka samo tri puta završio u bodovima, sa petim mestom kao najboljim rezultatom. Sezonu je završio tek na osmom mestu u šampionatu vozača, sa 37 bodova. Još tokom leta 2005, potvrđeno je da Barikelo, nakon šest sezona, napušta Ferari na kraju 2005, a samo dve nedelje kasnije Barikelo je saopštio da će od 2006. voziti za BAR-Hondu (s obzirom na to da je Honda ubrzo otkupila većinski udeo u vlasništvu BAR-a, tim se od 2006. zvao Honda).

Honda/Bron GP (2006–2009)

Barikelo je za Hondu debitovao 2006. na VN Bahreina solidnim 6. mestom u kvalifikacijama, ali je u trci imao velikih problema sa menjačem, pa je završio tek na 15. mestu, a njegov timski kolega Dženson Baton na 4. Iako su u prvom delu sezone bili ravnopravni, a Honda beležila rezultate ispod očekivanja, Barikelo je nakon velikog poboljšanja Honde od VN Nemačke bio prilično sporiji od Batona, koji je uspeo čak i da pobedi na VN Mađarske i donese timu još dva podijuma, dok je Brazilac sezonu završio sa 30 bodova i dva četvrta mesta kao najboljim rezultatima, 26 bodova manje od Batona, a Honda je završila sezonu na 4. mestu u konkurenciji konstruktora, postavši pri kraju sezone treći najbrži tim. 2007. je bila najgora sezona u karijeri Rubensa Barikela, ali i njegovog timskog kolege Džensona Batona, jer je Honda u potpunosti omanula sa dizajnom bolida za ovu sezonu - pa su u jednom trenutku bili sporiji čak i od njihovog B-tima, Super Agurija. Barikelo prvi i jedini put u karijeri nije osvojio nijedan bod, a najbolji rezultat mu je bilo deveto mesto na VN Britanije, dok je Baton osvojio ukupno 6 bodova, čime je Honda izbegla neugodnu situaciju u kojoj bi sezonu završili iza Super Agurija. U novembru 2007, u Hondu je kao šef tima stigao Ros Bron, dugodišnji tehnički direktor Ferarija, sa kojim je Barikelo sarađivao tokom svojih šest sezona u italijanskom timu. Dolazak Brona označio je velike ambicije Honde, a on je vrlo brzo odlučio da otpiše rad na bolidu za 2008. i prebaci fokus na bolid za 2009, sezonu za koju je bila predviđena velika promena pravila. Zahvaljujući Barikelovoj izvanrednoj vožnji po kiši na VN Britanije 2008, na kojoj je osvojio treće mesto, sezona je protekla nešto bolje za Hondu od prethodne, sa ukupno 14 osvojenih bodova (11 Barikelo, 3 Baton), a na VN Turske 2008. Barikelo je sa 257 postao vozač sa najviše nastupa u istoriji Formule 1, kada je oborio rekord Rikarda Patrezea, koji je nastupio na 256 trka. Iako je Honda uložila ogroman novac u razvoj bolida za 2009, japanski proizvođač je u decembru 2008. objavio šokantnu vest da se povlači iz Formule 1 usled svetske ekonomske krize i da 2009. neće nastupati u šampionatu. Ovo je istovremeno značilo i da su Barikelo i Baton ostali bez angažmana u sportu za 2009. Ipak, u poslednjem trenutku, samo tri nedelje pre početka sezone, šef tima Ros Bron i izvršni direktor tima Nik Fraj uspeli su da obezbede novac za nastup u sezoni 2009 i otkupili tim od Honde za samo jednu funutu, a ovom simboličnom cenom prodaje je japanski proizvođač želeo da pomogne svojim nekadašnjim zaposlenima da ostanu u F1 i tokom 2009. Tim je nazvan Bron GP, a vozači su ostali Baton i Barikelo. Na predsezonskim testiranjima, tim je pokazao potencijal svog bolida u koji je Honda uložila toliko vremena i novca, a na prvoj trci sezone u Australiji su pokazali da je Bron GP zapravo ubedljivo najbrži tim - Baton je lako pobedio, a Barikelo osvojio drugo mesto. Sa izuzetkom treće trke u sezoni (VN Kine) koja se vozila po kiši, Bron je apsolutno dominirao Formulom 1 tokom prvih sedam trka - Baton je pobedio šest puta, ali Barikelo nije uspeo da mu parira, osvojio je tri druga mesta i posle sedam trka zaostajao 16 bodova za Batonom, čija se titula već tada činila izvesnom, kao i za tim Bron u šampionatu konstruktora. Međutim, tim je imao ozbiljnih finansijskih problema, jer je imao samo jednog sponzora i oslanjao se na lični novac Brona i Fraja, pa je razvoj bolida sredinom sezone praktično obustavljen, što je označilo kraj dominacije sa prvih sedam trka. Barikelo je na VN Evrope 2009. u Valensiji uspeo da pobedi, prvi put posle gotovo pet godina, a posle dve trke je zabeležio i pobedu na VN Italije. Ipak, promenljivi rezultati do kraja sezone, i još jedan neuspešan pokušaj da pobede na domaćoj trci u Brazilu, gde je startovao sa pol pozicije a završio tek na osmom mestu, uticali su na to da Barikelo završi sezonu na trećem mestu, ne samo iza Batona, koji je osvojio titulu, već i izas Sebastijana Fetela iz Red Bula. Sezonu je završio sa 77 bodova, 18 manje od Batona i 7 manje od Fetela, dok je Bron GP osvojio titulu u šampionatu konstruktora. Tokom vikenda na VN Abu Dabija, poslednje trke u 2009, Barikelo je saopštio da napušta tim posle četiri godine i da će od 2010. voziti za Vilijams, zajedno sa mladim nemačkim vozačem Nikom Hulkenbergom.

Vilijams (2010–2011)

Barikelo je debitovao za Vilijams osvajanjem jednog boda za tim na prvoj trci u 2010. u Bahreinu, kada je završio na desetom mestu (od te sezone je promenjen sistem bodovanja u Formuli 1, umesto prvih osam vozača, bodove je osvajalo prvih deset, a značajno je uvećan i broj bodova u opticaju, pa je tako pobednik umesto 10 bodova dobijao 25, drugoplasirani umesto 8 dobijao 18 itd). Vilijams nije bio previše konkurentan, ali su sa Barikelom redovno konkurisali za poslednja mesta koja donose bodove, pa je tako Brazilac osvojio osmo mesto u Australiji, deveto mesto u Španiji, a u Monaku je izgledalo da će ostvariti najbolji rezultat sezone, međutim, morao je da odustane usled udesa dok se nalazio na šestom mestu. Nakon dve loše trke u Turskoj i Kanadi, Barikelo je osvojio četvrto mesto u Valensiji, najbolji rezultat za Vilijams te sezone, a odmah zatim i peto mesto u Britaniji, čime je doneo Vilijamsu 22 boda na samo dve trke (pre toga su imali samo 9 bodova, Barikelo 7 i Hulkenberg 2). Iako u prvom delu sezone značajno brži od svog mladog timskog kolege, situacija je počela da se menja od VN Mađarske, kada je Hulkenberg postao ravnopravan najiskusnijem vozaču u istoriji F1 i impresionirao osvajanjem šestog mesta, a zatim i sedmog mesta na VN Italije i pol pozicijom osvojenoj na kišnim kvalifikacijama u Brazilu. S druge strane, Barikelo je do kraja sezone ostvario još dva solidna rezultata, šesto mesto u Singapuru i sedmo u Koreji, pa je sezonu okončao sa 47 bodova, Hulkenberg sa 22, a Vilijams osvojio šesto mesto u konkurenciji konstruktora. Na VN Belgije 2010, Barikelo je proslavio svoj 300. nastup u Formuli 1, čime je postao prvi vozač koji je došao do tog broja (kasnije su u tzv. klub 300 ušli i Mihael Šumaher i Dženson Baton).

2011. je bila jedna od najlošijih sezona u Barikelovoj karijeri. Vilijams je bio jedan od najgorih timova te sezone i osvojeno je ukupno samo 6 bodova, što je bila najgora sezona ikada za engleski tim. Dva deveta mesta i ukupno četiri boda su bili sve što je Barikelo mogao da uradi u 2011. Iako nije želeo da se povuče iz Formule 1, Barikelo, koji je tada imao 39 godina i 326 trka iza sebe, poslednju trku u svojoj F1 karijeri odvezao je na domaćoj stazi u Brazilu. Vilijamsu je bio potreban novac i odlučili su se za angažovanje dva vozača koja su imali podršku bogatih sponzora, Pastora Maldonada (koji je već 2011. vozio u Vilijamsu), i Barikelovog zemljaka Bruna Sene, sestrića pokojnog Airtona Sene. U intervjuu datom skoro šest godina nakon povlačenjea, Barikelo je 2017. izjavio da nije očekivao ovakav ishod i da mu je bilo teško da prihvati ovakvu odluku tima. Nakon završene karijere vozača F1, Barikelo je odlučio da 2012. vozi u američkoj Indikar seriji, gde je proveo jednu sezonu i završio na 12. mestu u šampionatu, sa jednim četvrtim mestom kao najboljim rezultatom.

Uspeh po sezonama

sezona	tim	poena	pozicija
1993	Džordan	2	18
1994	Džordan	19	6
1995	Džordan	11	11
1996	Džordan	14	8
1997	Ford	6	13
1998	Ford	4	12
1999	Ford	21	7
2000	Ferari	62	4
2001	Ferari	56	3
2002	Ferari	77	2
2003	Ferari	65	4
2004	Ferari	114	2
2005	Ferari	38	8
2006	Honda	30	7
2007	Honda	0	20
2008	Honda	11	14
2009	Bron GP	77	3
2010	Vilijams	47	10
2011	Vilijams	4	13

Spoljašnje veze

• Zvanični veb-sajt
• statistika @driverdb.com