Rumunija

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu


Koordinate: 44°-48° SG Š, 20°-30° IGD

Rumunija
România
Zastava Rumunije Grb Rumunije
Zastava Grb
Himna
Deşteaptă-te, Române!
Položaj Rumunije
Glavni grad Bukurešt
Službeni jezik Rumunski
Predsednik: Trajan Basesku
Premijer: Viktor Ponta
Nezavisnost: 9. maj 1877.
(od Osmanskog carstva)
Površina  
 — ukupno 238.391 km² (78)
 — voda (%) 3
Stanovništvo  
 — 2011. 20.121.641 [1] (58)
 — gustina 82/km² 
Valuta Lej (100 бани)
Vremenska zona UTC +2 do +3
Internet domen .ro
Pozivni broj +40

Rumunija (rum. România) je država u jugoistočnoj, delimično u srednjoj Evropi[2]. Na istoku izlazi na Crno more, a graniči se na jugu sa Bugarskom, na jugozapadu sa Srbijom, na severozapadu sa Mađarskom, na severu sa Ukrajinom i na severoistoku sa Moldavijom. Površina Rumunije iznosi 238.391 km². Po površini ona je 78. država u svetu. Prema popisu iz 2011. godine Rumunija je imala 19.599.506 stanovnika[3] [4]. Glavni i najveći grad Rumunije je Bukurešt, a ostali veći gradovi su Brašov, Temišvar, Kluž, Konstanca, Krajova i Jaši.

Moderna Rumunija je nastala kao personalna unija ujedinjenjem kneževina Moldavije i Vlaške za vreme kneza Aleksandra Joan Kuze 1859. Posle Berlinskog kongresa 1878. dobila je nezavisnost od Osmanskog carstva. Posle Prvog svetskog rata Transilvanija, Bukovina i Besarabija su se ujedinile sa Rumunijom. Posle Drugog svetskog rata, delove Rumunije (što grubo odgovaraju današnjoj Republici Moldaviji) je okupirao Sovjetski Savez, a Rumunija je postala socijalistička republika i članica Varšavskog pakta. Posle revolucije 1989. Rumunija je postala parlamentarna republika.

Rumunija je član NATO saveza i Evropske unije.

Ime[uredi]

Ime Rumunija (rum. România) dolazi od imena grada Rima (Roma) ili od imena Istočnog rimskog carstva, i ukazuje na ovu teritoriju kao rimsku koloniju. U kasnoj antici, na latinskom se Carstvo zvalo Romania.

Geografija[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Geografija Rumunije
Topografska mapa Rumunije

Sa površinom od 238.391 km², Rumunija je najveća država u jugoistočnoj Evropi i dvanaesta u celoj Evropi.[5] Reljefom Ruminije podjednako dominiraju planine, brda i ravničarski teren. Nizije zauzimaju 33% zemlje, brda i gore do 750 m 37%, a planine 30%. Nizije su privredna osnova Rumunije. U Rumuniji je najvažnija dolina Vlaška, koja se celom površinom nalazi u Rumuniji.

Karpati dominiraju zapadnim i centralnim delom države, sa najvišim vrhom Moldoveanu visine 2.544 metra. Na jugoistoku Karpati prelaze u pobrđe. Rumunija je bogata pećinama. Tri najznačajnije su Valea Rea, Movila i Piatra Altarului.

Vode[uredi]

Veliki deo granice Rumunije sa Srbijom i Bugarskom čini reka Dunav. U Dunav se takođe uliva i Prut koji čini granicu sa Moldavijom. Dunav se uliva u Crno more obrazovaši u okviru Rumunije svoju deltu, drugu najveću i najbolje očuvanu deltu u Evropi, koja je rezervat biosfere i deo Svetske baštine.[6] Druge važne reke su Siret, koja protiče kroz Moldaviju pravcem sever-jug, reka Olt koja teče kroz istočni deo Karpata do Oltenije, i Mureš, koja protiče kroz Transilvaniju su smeru istok-zapad.

Klima[uredi]

Rumunija se može podeliti u nekoliko klimatskih zona. Većina zemlje ima umjerenu kontinentsku klimu. Klima je suvlja, a razlog tome je kontinentalnost koja takođe utiče i na temperaturne amplitude. Dobar deo Rumunije daleko je od mora, a samo Crno more nema velikog uticaja na količinu padavina pa se s udaljavanjem na istok količina padavina smanjuje, a kontinentalnost povećava. Crno more okruženo je velikim kopnenim masama pa je njegov uticaj minimalan i sveden na uski obalni pojas.

Istorija Rumunije[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Istorija Rumunije

Praistorija i stari vek[uredi]

Najstariji tragovi postojanja ljudi u Evropi su otkriveni u Pećini sa kostima (rum. Peştera cu Oase) koja se nalazi na teritoriji današnje Rumunije.[7] Stari su oko 42.000 godina i predstavljaju najstarije ostatke Homo sapijensa, a možda predstavljaju i prve ljude koji su se naselili na evropskom kontinentu.[8] Najstarije pisane informacije o ljudima koji naseljavaju teritoriju današnje Rumunije su navedene u knjizi IV Herodotove Istorije, napisane 440. godine p. n. e, gde on piše o plemenima naroda Geti.[9]

Dačani koji se smatraju delom plemena naroda Geti su bili deo Tračana koji su naseljavali Dakiju (koja obuhvata današnju Rumuniju, Moldaviju i severnu Bugarsku. Dačansko kraljevstvo je doživelo svoj maksimum u vreme kralja Burebista, između 82. i 44. godine p. n. e, i ubrzo su postali predmet pažnje Rimskog carstva. Posle ubistva Burebiste, Dačansko kraljevstvo se raspalo na 4 ili 5 manjih kraljevstava. Rimljani su osvojili Meziju do 29. p. n. e. Dačanski ratovi koji su vođeni u periodu od 87. do 106. godine nove ere su završeni pobedom Rimljana i pretvaranjem centralnih oblasti dotadašnjeg Dačanskog kraljevstva u jednu od provincija pod nazivom Rimska Dakija.[10]

Dakija je bila poznata po bogatim nalazištima rude gvožđa a naročito zlata i srebra.[11] Rim je kolonizoao Dakiju Feliks kolonistima iz celog carstva (lat. ex toto orbe Romano infinitas).[12] Ovakva kolonizacija je dovela do upotrebe vulgarnog latinskog jezika i perioda intenzivne romanizacije koja je rezultovala nastajanjem proto-rumunskog jezika.[13][14] Rimska Dakija se nalazila na udaru Gota i slobodnih dačanskih plemena Karpa između 240. i 256. godine kada je „Dakija izgubljena“ a Rimsko carstvo se povuklo iz Dakije oko 271. godine čime je Rimska Dakija postala prva provincija koju je Rimsko carstvo napustilo.[15][16]

Postoji nekoliko suprotstavljenih teorija koje objašnjavaju poreklo savremenih Rumuna. Lingvističke i geo-istorijske analize nagoveštavaju da su Rumuni potomci Rimskih kolonizatora i autohtonog Dačanskog stanovništva koji su nastanjivali prostor i severno i južno od Dunava i ujedinjeni u jednu veliku etničku grupu.[17]

Srednji vek[uredi]

Vlasi i Sloveni na području današnje Rumunije, 6-8. vek
Zamak Bran izgrađen 1212. godine, poznat kao Drakulin zamak zbog mita da je bio dom Vlada Cepeša III

Kada su Rimljani povukli svoju upravu i vojsku iz Dakije, teritoriju su prvo zauzeli Goti,[18] a zatim u četvrtom veku Huni.[19] Posle njih su teritoriju nekadašnje Dakije zauzimali Gepidi, [20][21] Avari,[22] Bugari,[20] Pečenjezi [23] i Kumani.[24] U tom periodu su se i Sloveni takođe naseljavali na ovoj teritoriji.

U srednjem veku, Rumuni su živeli u tri odvojene provincije: Vlaškoj, Moldaviji i Transilvaniji.

Počev od 11. veka Transilvanija je bila deo Kraljevine Mađarske u kojem je imala autonoman status.[25] Kralj Lajoš I Anžujski je 1366. godine izdao zakonik Dekret iz Turde [26] koji je u nekim delovima eksplicitno usmeren protiv Rumuna iz Transilvanije (presumptuosam astuciam diversorum malefactorum, specialiter Olachorum, [a] . Istim dekretom je mađarsko plemstvo delimično redefinisano u pogledu njegovog vezivanja za rimokatoličanstvo i uporedo sa tim isključuje jeretičke pravoslavce. Jedna od posledica dekreta je bila i socio-ekonomska: status plemića je bio definisan ne samo na osnovu vlasništva nad zemljom i ljudima, već (počev od 1366) na osnovu posedovanja kraljevskog sertifikata o donaciji za zemlju koja se poseduje.

Rumunska društvena elita, koju su sačinjavali odbornici veća knezova, upravljala je svojim selima na osnovu feudalne verzije (lat. ius keneziale) starog zakona o zemlji (lat. ius valachicum). Pošto su oni obezbedili samo nekoliko naredbi o donacijama, zemljište većine knezova je bilo eksproprisano. Zbog toga što nije posedovalo stvarno vlasništvo, pravoslavno rumunsko plemstvo više nije bilo u stanju da održi svoje posede i da učestvuje u radu državnih skupština. Da bi se prilagodilo novonastalim okolnostima, rumunsko plemstvo se preobraćalo po pitanju vere u rimokatolike i postajalo deo mađarskih katoličkih poseda (lat. nobilis Hungarus). Oni rumunski knezovi i vojvode koji nisu promenili veru nisu mogli da zadrže stečene privilegije i postepeno su se spuštali na društvenoj lestvici na nivo običnih ljudi ili čak i sluga.

Nekoliko godina ranije, Rumuni iz Vlaške koje je predvodio Basarab I su porazili Karla Roberta u Posadskoj bici. Od 1438. godine Transilvanijom je upravljao Savez tri nacije koji je formiralo mađarsko plemstvo, mađarski Sekelji i transilvanijski saksonski Germani. Osmansko carstvo je osvojilo 1526. godine južnu i centralnu Mađarsku i Transilvanija je postala deo Istočnog Mađarskog kraljevstva kojim su upravljali Habzburzi. Istočno Mađarsko kraljevstvo je prestalo da postoji 1571. godine i suverenitet nad polunezavisnom provincijom Transilvanijom je steklo Osmansko carstvo.[27] Počev od 1661. godine Transilvanijom je vladala Habsburška monarhija.[28]

Mala Vojvodstva sa različitim stepenom nezavisnosti su se razvijala od početka 13. veka, ali su se tek u 14. veku veće provincije Vlaška (oko 1310) i Moldavija (oko 1352) konsolidovale dovoljno čvrsto da bi se suprotstavile susednim državama Kraljevini Mađarskoj, Poljskom kraljevstvu i Osmanskom carstvu.[29][30] Basarab I, Mirča I, Vlad Cepeš u Vlaškoj i Aleksandar I Dobri, Stefan Veliki u Moldaviji su razvili rumunske zemlje i borili se da očuvaju nezavisnost na raskrsnici carstava.

Do 1541. godine čitav Balkan i centralni deo Mađarske su postali provincije Osmanskog carstva. Nasuprot tome, iako su Moldavija, Vlaška i Transilvanija bile u okviru Osmanskog suvereniteta, zadržale su veliki stepen autonomije kada su u pitanju unutrašnji poslovi i sve do 18. veka čak i određeni stepen nezavisnosti u spoljnim poslovima. Tokom ovog perioda u ovim provincijama je postepeno nestajao feudalizam a bilo je i istaknutih vladara kao što su Vasile Lupu i Dimitrije Cantemir u Moldaviji, Matej Besarab i Konstantin Brankoveanu u Vlaškoj, Janoš Hunjadi i Gabrijel Betlen u Transilvaniji.[31]

Moldavija, Vlaška i Transilvanija ujedinjene pod vlašću Mihaja Hrabrog.

Tokom 1600. godine provincije Vlaška, Moldavija i Transilvanija su bile pod upravom Vlaškog kneza Mihaja Hrabrog, bana od Oltenije, ali se ova unija raspala posle godinu dana, kada su vojnici Habsburške monarhije pod komandom generala Đorđa Baste ubili Mihaja. Vladavina Mihaja Hrabrog se u rumunskoj istoriografiji smatra prvim pokušajem ujedinjenja tri provincije i postavljanjem temelja jednoj državi sa teritorijom koja je uporediva sa teritorijom današnje Rumunije.[32]

Posle njegove smrti, Moldavija i Vlaška, vazalne države Osmanskog carstva, su imale potpunu nezavisnost u vođenju unutrašnjih poslova i određenu nezavisnost u spoljnim poslovima, koje su konačno izgubljene tokom 18. veka. Transilvanija je 1699. godine postala teritorija Habzburške monarhije, posle Austrijske pobede nad Osmanlijama u Velikom turskom ratu. Austrijanci su brzo proširivali svoje carstvo time što su prisajedinili Olteniju (zapadnu Vlašku) 1718. godine, vratili je 1739. godine, i okupirali Bukovinu (severozapadnu Moldaviju) 1775. godine.

Vlaška je ostala pod kontrolom Osmanskog carstva i krajem 18. veka je njom vladao fanariot Mavrogen u čijoj je službi bio plaćenik Osman Pazvanoglu koji je u jednoj prilici otkazao poslušnost Mavrogenu a od kazne ga je spasla podrška Rige od Fere. Pošto je skupio veliku armiju plaćenika (kolokvijalno nazivanih tur. pasvangii), otkazao je poslušnost sultanu Selimu III i samostalno vladao, kovao sopstveni novac i uspostavljao diplomatske odnose sa drugim državama. Teritorija koju je 1798. godine kontrolisao, iz Vidina koji je bio sedište njegove uprave, se prostirala od reke Dunav do Stare planine i od Beograda do Varne. Pokušao je 1793. godine da stavi i Beograd pod svoju kontrolu ali su ga u bici kod Kolara porazili srpski vojnici, prvi put organizovani u posebnu srpsku narodnu vojsku u službi Osmanskog carstva.

Husein Kučuk, general vojske Osmanskog carstva, je sa oko 100.000 vojnika pokušao da osvoji Vidin i zarobi Osmana Pazvanoglua, međutim nije uspeo u tome a za svoj neuspeh je optužio princa Konsantina Hangerlija, fanariota, koji ga po njegovim rečima nije adekvatno snabdevao tokom njegove ekspedicije na Vidin. Ove optužbe su doprinele da kasnije princ Konstantin Hangerli bude svrgnut i pogubljen. Sultan je oprostio Pazvanogluu otkazivanje poslušnosti i 1799. ga imenovao za pašu.

Osman Pazvanoglu je sa svojim odredima preduzimao pljačkaške pohode po Vlaškoj i spaljivao opljačkana naselja. Tokom 1800. godine izvršio je pohod na Krajovu i spalio je veći deo grada. Ovo je prisililo vlaškog princa Aleksandera Moruzija fanariota, da podnese ostavku sultanu Selimu III. Pazvanoglu je u aprilu 1801. godine nastavio svoje pljačkaške pohode na naselja u Vlaškoj. Iako je pod komandom imao samo oko 1.000 konjanika, mnogo brojnije trupe vojske Osmanskog carstva nisu uspevale da ga spreče u njegovim pohodima.

Krajem januara 1802. godine stanovnike Bukurešta je preplavio talas panike posle glasina da je Pazvanoglu poslao vojsku u pravcu njihovog grada. Princ Mihail Sutu je napustio grad ostavljajući ga pod zaštitom garnizona Albanaca. Do polovine maja većina stanovnika Bukurešta kao i garnizon Albanaca koji ga je čuvao su pobegli iz grada, što je ostavilo Bukurešt bez ikakve zaštite na milost i nemilost bandama prosjaka koje su opljačkale dvor. Vođa bandi prosjaka, Melanos, je sa krunom na glavi marširao ulicama Bukurešta. Vojska Osmanskog carstva iz obližnjeg garnizona je uspela da u poslednjem času spreči prosjake da spale grad.

Razvoj Ruske Imperije kao političke i vojne sile je materijalizovan zauzimanjem Besarabije (istočne Moldavije) 1812. godine. Od tada su epohu Fanariota karakterisale politike prevelikih poreza i pljačke lokalnog stanovništva uslovljene povećanim finansijskim potrebama sultana tokom perioda stagnacije Osmanskog carstva (1683–1827) i ambicijama grčkih gospodara koji su, svesni opasnosti gubitka svojih pozicija, želeli da se što više obogate dok su na vlasti.

Sticanje nezavisnosti i konstituisanje monarhije[uredi]

Teritorije koje su naseljavali Rumuni pre Prvog svetskog rata

Tokom perioda Austrougarske vladavine u Transilvaniji, i suvereniteta Osmanskog carstva nad Vlaškom i Moldavijom, većina Rumuna je bila u položaju građana drugog reda (ili čak nisu ni imali nikakav status).[33] na teritoriji na kojoj su činili većinu stanovništva.[34][35] U nekim gradovima u Transilvaniji, kao što je Brašov (u to vreme utvrđenju Transilvanijskih Saksonaca, Rumunima čak nije bilo dozvoljeno da se nastanjuju unutar gradskih zidina.[36]

Posle sloma revolucija iz 1848. godine velike sile nisu podržale želju Rumuna da se i formalno ujedine u jedinstvenu državu, što je primoralo Rumuniju da se sama suprostavi Osmanlijama. Glasači su i u Moldaviji i u Vlaškoj izabrali 1859. godine Aleksandra Joan Kuzu za rumunskog domnitora.[37]

Na taj način je Rumunija formirana kao personalna unija. Ona nije obuhvatala Transilvaniju u kojoj je viši stalež i visoko plemstvo ostalo većinom Mađarsko, što je dovelo do usmerenosti rumunskog nacionalizma protiv Mađara krajem 19. veka. Kao i u prethodnih 900 godina, Austrougarska je, posebno u periodu dvojne monarhije posle 1867. godine, omogućila da Transilvanija bude pod upravom Mađara čak i u onim delovima Transilvanije u kojima su Rumuni činili većinu.

Državnim udarom izvršenim 1866. godine je Aleksandar Joan Kuza proteran a na njegovu poziciju je postavljen knez Karlo I od Rumunije. Tokom Rusko-turskog rata Rumunija se borila na ruskoj strani, [38] i Berlinskim ugovorom 1878 velike sile su priznale nezavisnost Rumunije.[39] Rumunija je zauzvrat predala Rusiji tri južna okruga u Besarabiji i pripojila Dobrudžu. Kneževina Rumunija je 1881. godine dignuta na nivo kraljevstva a knez Karlo je postao Kralj Karlo I.

Period 1878–1914 je bio period stabilnosti i prosperiteta za Rumuniju. Tokom Drugog balkanskog rata Rumunija se pridružila Grčkoj, Srbiji, Crnoj Gori i Osmanskom carstvu protiv Bugarske i na osnovu odredbi Bukureštanskog ugovora o miru potpisanog 1913. godine pripojila južnu Dobrudžu.

Svetski ratovi i Velika Rumunija[uredi]

Teritorijalne promene Rumunije od 1859. do danas

Tokom prve dve godine Prvog svetskog rata Rumunija je bila neutralna, iako deklarativno saveznica centralnih sila samo u slučaju napada na Austrougarsku. Članice Antante su Bukureškim ugovorom potpisanim 1916. godine prihvatile zahtev Rumunije da joj se prizna pravo na aneksiju teritorija Austrougarske naseljenih Rumunima.

Rumunska vojna kampanja je pokrenuta u avgustu 1916. i završila se neuspehom. Trupe Centralnih sila su zauzele Bukurešt i okupirale Vlašku i Dobrudžu. Vojska Rumunije i vojska Ruskog carstva su branile Moldaviju sve do decembra 1917. Propast Ruskog carstva tokom 1917. i raspuštanje njegove vojske je ostavilo Rumuniju izolovanu i opkoljenu na istočnom frontu pa je ona bila prinuđena da potpiše primirje sa Centralnim silama u decembru 1917.

Nacionalno veće Moldavske Demokratske Republike je proklamovalo ujedinjenje sa Rumunijom 27. marta 1918. U periodu od maja do jula 1918. je bio u izradi Bukureški ugovor između Nemačkog carstva i Rumunije sa veoma nepovoljnim odredbama po Rumuniju koji je kralj Ferdinand Rumunski odbio da ratifikuje. Ofanziva od sto dana tokom leta 1918. godine je označila poraz Nemačke i Austrougarske na Zapadnom i Italijanskom frontu što je dozvolilo Rumuniji da poništi odredbe Bukureškog ugovora u oktobru 1918. Rumunija je ponovo ušla u rat 10. novembra 1918. Sledećeg dana je poništen Bukureški ugovor odredbama primirja sa Nemačkom. Bukovina je 15. novembra 1918. proglasila ujedinjenje sa Rumunijom. Nacionalna Skupština Rumuna u Transilvaniji je proglasila ujedinjenje sa Rumunijom 1. decembra 1918.

Posledica ove deklaracije je bio Mađarsko-rumunski rat (1919) koji je doveo do propasti Mađarske Sovjetske Republike.

Trijanonski sporazum ratifikovan 1920. godine je ustanovio suverenitet Kraljevine Rumunije nad Transilvanijom. Ujedinjenje Bukovine sa Rumunijom je ratifikovano Sporazumom iz Sen Žermena 1920. godine.[40] a ujedinjenje Besarabije i Rumunije Pariskim mirovnim ugovorom 1920. godine.[41]

Ukupan broj žrtava tokom Prvog svetskog rata od 1914. do 1918. godine, i vojnika i civila, u okviru privremenih granica Rumunije, se procenjuje na 748.000.[42]

Termin Romanija Mare (rum. România Mare) (u slobodnom prevodu „Velika Rumunija“, mada je češće predstavljan kao „Veća Rumunija“) se uopšteno odnosi na Rumuniju u periodu između dva svetska rata kada je Rumunija bila teritorijalno najveća (videti mapu) sa skoro 300.000 km² [43]


Rumunija je ostala neutralna na početku Drugog svetskog rata u septembru 1939. godine. Posle ultimatuma koji joj je Sovjetski Savez uputio 28. juna 1940. godine i koji je pretio invazijom u slučaju neispunjenja [44] rumunska vojska se povukla iz Besarabije, Severne Bukovine i Herce.[45]

Kasnije su države članice Sile Osovine izvršile pritisak za dodatnim teritorijalnim gubicima Rumunije: južna Dobrudža je dodeljena Bugarskoj a Severna Transilvanija Mađarskoj Bečkom arbitražom.[46]

Rumunija 1941. godine

Društveno-politička nestabilnost je rezultovala abdikacijom Karla Rumunskog i usposavljanjem Nacional-legionarske države u kojoj su vlast delili general Jon Antonesku i Gvozdena garda. Tenzije između njih su dovele do Legionarske revolucije koja je ubrzo slomljena kada su vojska i Antonesku uspostavili diktaturu i savezništvo sa Trećim rajhom. Rumunija je 1941. godine ušla u rat protiv Sovjetskog Saveza na strani Sila Osovine.

Tokom rata je Rumunija bila najvažniji izvor nafte za Nemačku, [47] što je izazvalo mnogobrojna saveznička bombardovanja Rumunije. Rumunska vojska je dala važan doprinos aktivnostima Sila Osovine na Istočnom frontu, ponovnom zauzimanju Besarabije i Severne Bukovine u operaciji Minhen i važnim bitkama prilikom opsade Odese, Sevastopolja i Staljingrada.

Antoneskuov režim je igrao važnu ulogu u holokaustu,[48] sprovodeći u nešto manjem obimu nacističku politiku represije i istrebljenja Jevreja i Roma, prvenstveno na istočnim teritorijama Rumunije koje su ponovo zauzete od Sovjetskog Saveza (Pridnjestrovlje i Moldavija).[49]

Kralj Mihajlo I Rumunski je svrgnuo Antoneskua sa vlasti i uhapsio ga. Rumunija se pridružila saveznicima, ali njena uloga u porazu Trećeg rajha nije bila priznata na odredbama mirovnih ugovora potpisanih po završetku Pariske mirovne konferencije 1947. godine.[50] Do kraja rata rumunska armija je imala oko 519.000 žrtava.[51]

Ukupne broj žrtava u redovima rumunske armije tokom Drugog svetskog rata se procenjuje na oko 519.000.[51] Mirovnim ugovorima potpisanim po završetku Pariske mirovne konferencije 1947. godine su odredbe Bečke arbitraže poništene i zapadne granice Rumunije ponovo ustanovljene. Severna Bukovina i Besarabija su ostale pod kontrolom Sovjetskog Saveza.

Broj žrtava holokausta nad Jevrejima u Rumuniji u okviru njenih granica iz 1939. godine je procenjen na 469.000, od toga 325.000 u Besarabiji i Bukovini.[52]

Kraljevina Rumunija, 1939.

Period vladavine komunista[uredi]

Grb Komunističke partije Rumunije
Antikomunistički protesti tokom Rumunske revolucije 1989.

Rumunija je bila jedina istočnoevropska država koja je nasilnim putem zbacila komunistički režim sa vlasti. Tokom sovjetske okupacije Rumunije vlada kojom je dominirala Komunistička partija Rumunije je sprovela izbore na kojima je putem zastrašivanja i prevarom pobedila sa 80% glasova.[53] Komunisti su se tada ubrzano postavljali na vlast kao dominantna politička snaga.

Komunisti su 1947. primorali kralja Mihajla I da abdicira i napusti državu i proglasili rumuniju Narodnom Republikom.[54][55]

Rumunija je ostala pod direktnom vojnom okupacijom i ekonomskom kontrolom Sovjetskog Saveza sve do kraja 1950-ih. Tokom ovog perioda prirodna bogatstva Rumunije su u kontinuitetu iscrpljivale [56] mešovite sovjetsko-rumunskih kompanija (Sovjetrom) osnovanih u eksploatacione svrhe.[57][58]

Tokom 1948. godine država počinje nacionalizaciju privatnih preduzeća a tokom 1949. godine kolektivizaciju u poljoprivredi.[59]

Od kasnih 1940-ih do ranih 1960-ih komunistička vlada je ustanovila režim terora koji je sprovodila uz pomoć službe Sekuritatea (nova tajna policija). Tokom ovog perioda oni su pokrenuli nekoliko kampanja eliminacije „državnih neprijatelja“ tokom kojih je veliki broj ljudi ubijen ili zatvoren na osnovu proizvoljnih političkih ili ekonomskih razloga.[60] Kazna je uključivala proterivanje, unutrašnji egzil, smeštaj u logore za prinudni rad i zatvore. Disidenti su efikasno potiskivani. Zloglasni eksperiment je u ovom periodu izvršen u Pitešti zatvoru, u kojem je grupa političkih protivnika prošla kroz program prevaspitanja kroz torturu. Istorijski podaci govore o stotinama i hiljadama zlostavljanih ljudi, o smrti i torturi velikog broja ljudi, kako političkih protivnika tako i običnih ljudi.[61]

Kada je 1965. godine Nikolae Čaušesku došao na vlast, uspostavio je određenu nezavisnost u vođenju spoljne politike koja se ogleda u primerima da je Rumunija bila jedina članica Varšavskog pakta koja je osudila sovjetsku invaziju na Čehoslovačku 1968. godine, nije prekinuo diplomatske odnose sa Izraelom posle šestodnevnog rata 1967. godine i uspostavljanju ekonomskih (1963) i diplomatskih (1967) odnosa sa SR Nemačkom.[62] Takođe, bliski odnosi sa Arapskim zemljama i PLO su omogućili Rumuniji da odigra ključnu ulogu u izraelsko—egipatskom i izraelsko—PLO mirovnim procesima. .[63]

Ipak, kako je rumunski spoljni dug značajno porastao u periodu od 1977. do 1981. godine (sa 3 na 10 milijardi američkih dolara), [64] uticaj međunarodnih finansijskih organizacija kao što su MMF ili Svetska Banka je porastao i suprotstavio se autarhičnoj politici Nikolaea Čaušeskua. On je na kraju inicirao projekat vraćanja svih stranih dugova koji je doveo do osiromašenja stanovništva Rumunije i iscrpeo rumunsku privredu i istovremeno značajno povećao ovlašćenja Sekuritatee i uspostavljajući kult svoje ličnosti. Ovo je dovelo do dramatičnog pada Čaušeskuove popularnosti i kulminiralo njegovim svrgavanjem i likvidacijom u krvavoj Rumunskoj revoluciji 1989.

Predsednička komisija za istraživanje komunističke diktature u Rumuniji je procenila broj direktnih žrtava komunističke represije na dva miliona ljudi.[65][66] Ovaj broj ne uključuje osobe koje su umrle na slobodi zbog tretmana koji su imale u komunističkim zatvorima, niti uključuje osobe koje su umrle zbog teških ekonomskih uslova u kojima se našla njihova država.

Period demokratije[uredi]

Posle revolucije, Nacionalni front spasa koji je predvodio Jon Ilijesku je preduzeo određene mere u cilju uspostavljanja višepartijskog političkog sistema i slobodnog tržišta.[67][68] Nekoliko glavnih političkih partija iz predratnog perioda kao što su Nacional-seljačka demohrišćanska stranka, Nacionalna liberalna partija i Socijaldemokratska partija su ponovo oživljene. Posle nekoliko većih političkih ukrupnjavanja u aprilu 1990. godine je na Univerzitetskom trgu u Bukureštu počeo mirni protest kojim su se osporavali rezultati nedavnih parlamentarnih izbora uz optužbe na račun Fronta da su njegovi pripadnici bivši komunisti i članovi Sekuritatee. Demonstranti nisu priznavali rezultate izbora proglašavajući ih nedemokratskim i tražili su izuzeće iz političkog života bivših visokopozicioniranih članova Komunističke partije. Protesti su brzo prerasli u neprekidne masovne demonstracije (poznate kao Golanijada). Mirni protesti su prerasli u nasilje a nasilna intervencija rudara iz rudnika u dolini reke Riu je poznata kao Minerijada juna 1990.[69] Posledica je bilo rasformiranje Fronta od čijih članova je nastalo nekoliko političkih partija uključujući i Socijaldemokratsku partiju, Demokratsku partiju i Alijansu za Rumuniju. Socijaldemokratska partija je vladala Rumunijom od 1990. do 1996. godine posredstvom nekoliko koalicija i vlada i sa Jonom Ilijeskuom na mestu predsednika države. Od tada je bilo četiri demokratske promene vlade: 1996. godine demokratsko-liberalna opozicija i njen lider Emil Konstantinesku su osvojili vlast, 2000. godine se Socijaldemokratska partija vratila na vlast a Jon Ilijesku je ponovo postao predsednik i 2004. godine je Trajan Basesku izabran za predsednika u okviru izborne koalicije pod nazivom Pravda i istina. Basesku je tesnom većinom ponovo izabran 2009. godine.[70]

Post-hladnoratovska Rumunija je razvila tesne odnose sa zapadnom Evropom, pridružila se NATO paktu 2004. godine i bila domaćin samita u Bukureštu 2008. godine.[71] Poslala je prijavu za članstvo u Evropskoj uniji u junu 1993. godine i postala pridružena članica Evropske unije 1995. godine, država u postupku priključivanja 2004. godine i članica od 1. januara 2007. godine.[72]

Posle sporazuma o slobodnom kretanju i politike post-hladnoratovskog perioda, kao i teškoća života tokom krize 1990-ih, Rumunija je imala značajno povećanje dijaspore koja je procenjena na preko 2 miliona ljudi. Najveći broj emigranata je u Španiji, Italiji, Nemačkoj, Austriji, Ujedinjeno Kraljevstvo, Kanadi i SAD.[73]

Tokom 2000-tih Rumunija je imala jednu od najvećih stopa privrednog rasta u Evropi i bila je smatrana „Tigrom istočne Evrope“.[74] ovo je bilo praćeno značajnim poboljšanjima u razvoju humanosti društva.[75] Zemlja je bila uspešna u smanjenju unutrašnjeg siromaštva i uspostavljanju funkcionalne demokratije.[76] Ipak, Rumunija se još uvek suočava sa izazovima po pitanju infrastrukture, [77] zdravstvenih usluga, [78] i korupcije.[79]

Politika[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Politka Rumunije

Rumunija je demokratska republika. Zakonodavna grana Rumunske vlasti čini dva veća, Senat (Senat) sa 140 senatora i Veće zastupnika (Camera Deputaţilor) sa 345 poslanika. Članovi oba veća se biraju na neposrednim izborima svake četiri godine.

Predsednik, glava izvršne vlasti, se takođe bira neposrednim glasanjem na period od pet godina (do 2004. se birao na četiri godine). Predsednik daje mandat premijeru koji predlaže ministre, koje imenuje parlament.

Okruzi[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Okruzi Rumunije
Okruzi Rumunije (Transilvanija - zeleno; Moldavija - crveno; Vlaška - plavo; Dobrudža - žuto; Banat - narandžasto)

Rumunija je podeljena u 41 judeţe ili okrug i teritoriju grada Bukurešt (Bucureşti) – glavnog grada.

Okruzi su (abecednim redom):

Privreda[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Privreda Rumunije
Dačija Logan

Nakon raspada Sovjetskog Bloka u periodu 19891991., Rumunija je ostala sa zastarelom industrijom i industrijskim i proizvodnim kapacitetima koji uopšte ne odgovaraju uslovima i potrebama zemlje.

U februaru 1997., u Rumuniji počinje detaljna makroekonomska stabilizacija i strukturalna reforma, ali u tom periodu tranzicije dolazi do čestih zaustavljanja i nastavljanja reformi koji ne doprinose brzom oporavku zemlje. Program restrukturiranja podrazumeva postavljanje na noge i prodaju velikih industrijskih postrojenja i promene u poljoprivrednom i finansijskom sektoru.

Rumunska nestabilna ekonomska situacija se ipak menja u makoroekonomski stabilnu, sa velikim privrednim rastom i sve manjom nezaposlenošću.

Rumunija je postigla sporazum sa MMF-om u avgustu 2004. O kreditu od 547 miliona $, ali dobijanje druge tranše je odgođeno za oktobar jer postoje neslaganja u budžetskim rashodima zemlje.

2002. i 2003. godina su uspešne ekonomske godine sa rastom BNP-a od 4,5 % godišnje. U prvoj polovini 2004. godine, rast je bio čak 6,6 % što je najveći rast u regionu, a u 2005. se predviđa da će biti 7-8 %. Prosečna bruto plata u Rumuniji (za april 2004.) je 8.292.762 leja (oko 200 ) i u porastu je u odnosu na prethodni mesec za 7,8 %. Prosečna plata početkom 2004. godine je bila 5.969.555 leja.

Nezaposlenost u Rumuniji je u 2004. pala na 6,2 % što je dosta malo u odnosu na neke zemlje zapadne Evrope.

Decembra 1999., Rumunija je pozvana da počne pregovore o pridruživanju EU, u koju je primljena, zajedno sa Bugarskom, 1. januara 2007. godine.

Rumunija ima razvijen drumski, železnički, vazdušni i vodni saobraćaj. Najveći saobraćajni čvor je glavni grad, Bukurešt, ali zbog prostranstva države i postojanja jakih oblasnih središta, važni saobraćani čvorovi su i Temišvar, Kluž, Konstanca, Brašov, Krajova, Jaši.

Saobraćaj[uredi]

Po najnovijim podacima iz 2004. godine ukupna dužina železničke mreže u Rumuniji je 22.298 km, od čega je 36% elektrifikovano, a 27% su pruge sa dva koloseka. Po ovim pokazateljima Rumunija je četvrta zemlja u Evropi po razvijenosti železničke mreže. Zbog toga i prevoz svim vrstama železnice zauzima visoko mesto u ukupnom saobraćaju u zemlji - pretpostavlja se da je 2004. godine 45% svih putnika u Rumuniji prevezeno upravo železnicom. Međutim, i pored dužoine pruga i značaja za zemlju železnička mreža je u veoma lošem stanju i intenzivno se obnavlja.

Jedini grad sa metroom je Bukurešt, koji je razvijen spram veličine grada i ima 4 linije. Bukurešt poseduje i železnički prsten oko sebe.

Ukupna dužina puteva u Rumuniji u 2004. godini je 198.817 km (od čega je sa čvrstom podlogom 60.043 km). Od toga je dužina važnih državnih puteva 14500 km. Dužina savremenih auto-puteva trenutno iznosi svega 280 km, ali se u narednim godinama očekuje brza izgradnja novih deonica. Nacionalni auto-putevi nose dvoznačnu oznaku „A+broj“.

Rumunija je primorska zemlja, ali je morska obala kratka i severnom polovinom močvarna. Zbog toga je razvijena samo jedna luka, Konstanca. Ovaj grad je po pripajanju Rumuniji od beznačajnog naselja postao velika morska luka, jedna od najznačajnijih u Evropi, budući da je to crnomorska luka najbliža srednjoj Evropi. Takođe ovaj grad je i jedno od glavnih središta u državi.

Sa druge strane, rečni saobraćaj je razvijen i međunarodnog je značaja i u osnovi se oslanja na značaj Dunava, koji donjom dužinom toka protiče kroz Rumuniju. Dužina rečnih vodenih puteva u zemlji je preko 1000 km. Najvažnije luke na Dunavu su: Drobeta Turnu Severin, Kalafat, Oltenica, Đurđu, Braila, Galac, Tulćea. Pored Dunava, značajan je i promet kanalom Černavoda-Negru Voda, dužine 67 km.

Avioni na aerodromu „Henri Koanda“

Budući da Rumunija prostrana zemlja u Evropi, vazdušni saobraćaj ima veći značaja nego u drugim zemljama. U Rumuniji postoji nekoliko avio-kompanija, od kojih je najpoznatija i najveća TAROM, a druge manje su Romavia, Karpater, Blu Er, Akvila Er, Jon Ćiriak Er.

U zemlji postoji 61 zvanično upisanih aerodroma, ali samo je 7 od njih uvršteno na listu međunarodnih aerodroma sa IATA kodom:

U toku je izgradnja novog međunarodnog aerodroma u Brašovu.

Najveći i najvažniji aerodrom u zemlji je bukureški Aerodrom „Henri Koanda“, i danas poznat kao Otopeni. Međutim, najveći porast prometa imao je aerodrom Aerodrom „Trajan Vuja“ u Temišvaru zbog udaljenosti grada od drugih većih gradova u zemlji.

U Rumuniji su zvanično upisana i 1 heliodrom (2006. godine).

Demografija[uredi]

Populacija Rumunije između 1961—2010.
Etnička mapa Rumunije u 2011.
Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Demografija Rumunije

Prema popisu iz 2011. godine Rumunija ima 19.599.506[3] [4] stanovnika i, slično drugim državama u regionu, broj stanovnika je u padu. Rumuni čine 89,5% celokupne populacije. Najveća etnička manjina su Sekelji i Mađari koji čine 6,6% populacije a nakon njih dolaze Romi sa 2,46%.[80]

Mađari sačinjavaju većinu u okruzima Hargita i Kovasna. Ukrajinci, Nemci, Lipovani, Turci, Tatari, Srbi, Slovaci, Bugari, Hrvati, Grci, Rusi, Jevreji, Česi, Poljaci, Italijani, Jermeni kao i druge etničke grupe sačinjavaju ukupno 1,4% ukupne populacije.[81]

Od 745.421 Nemca u 1930, [82] otalo je samo oko 60.000.[83] U 1924., bilo je 796,056 Jevreja u Kraljevini Rumuniji.[84] Broj Rumuna i onih čiji su preci poreklom iz Rumunije procenjuje se da ima oko 12 miliona. U 2009, bilo je oko 133.000 imigranata koji su došli da žive u Rumuniju i to uglavnom Turaka, Moldavaca i Kineza.

Rumunski simboli
  • Etničke zajednice (popis 2001.):
UKUPNO 21.680.974 100,00 %
Rumuni 19.399.597 89,48 %
Mađari 1.431.807 6,60 %
Romi 535.140 2,47 %
Ukrajinci 61.098 0,28 %
Nemci 59.764 0,28 %
Rusi 35.791 0,20 %
Turci 32.098 0,20 %
Tatari 23.935 0,10 %
Srbi 22.561 0,10 %
ostali oko 70.000 0,30 %
  • Veroispovesti (procena za 2002):
Pravoslavni 87%
Protestanti 6,8 %
Rimokatolici 5,6 %
ostali (uglavnom Muslimani) 0,4 %
neizjašnjeni 0,2 %

Zvanični jezik Rumunije je rumunski (Limbă Româna ili samo Româna), romanski jezik iz italske podgrupe indoevropskih jezika.

Od manjinskih jezika, pretežno su zastupljeni mađarski i nemački jezik u Transilvaniji, kao i romski. U rumunskom Banatu mali broj stanovnika govori srpski, a u okrugu Sučeava, mala etnička zajednica (nekoliko hiljada ljudi) su Poljaci.

Većina stanovnika Rumunije su vernici rumunske pravoslavne crkve na čijem se čelu od 12. septembar 2007. godine nalazi patrijarh Danijel. U opštinama gde žive Mađari i Nemci, najčešća veroispovest su rimokatolička i protestantska.

U Dobrudži, oblasti na obali Crnog Mora živi mala muslimanska zajednica (pretežno turskog porekla), kao ostatak otomanske kolonizacije u prošlosti.

Najveći gradovi[uredi]

Bukurešt
Bukurešt
Kluž-Napoka
Kluž-Napoka
Temišvar
Temišvar
Jaši
Jaši
Poredak Grad Okrug Broj stanovnika Konstanca
Konstanca
Krajova
Krajova
Galac
Galac
Brašov
Brašov
1 Bukurešt Bukurešt 1.677.985
2 Kluž-Napoka Kluž 309.136
3 Temišvar Timiš 303.708
4 Jaši Jaši 263.410
5 Konstanca Konstanca 254.693
6 Krajova Dolž 243.765
7 Galaci Galac 231.204
8 Brašov Brašov 227.961
9 Ploešti Prahova 197.542
10 Veliki Varadin Bihor 183.123
11 Braila Braila 168.389
12 Pitešti Arđeš 148.264
13 Arad Arad 147.992
14 Sibinj Sibinj 137.026
15 Bakau Bakau 133.460
16 Targu Mureš Mureš 127.849
17 Baja Mare Maramureš 114.925
18 Buzau Buzau 108.384
19 Botošani Botošani 100.899
20 Satu Mare Satu Mare 94.948
Popis 2011.[85]


Mapa Rumunije i veći gradovi

Kultura[uredi]

Sibinj - evropska prestonica kulture za 2007. godinu

Glavni članak: Kultura u Rumuniji

Wiki letter w.svg Ovaj članak, ili jedan njegov deo, treba još da se proširi.
Pogledajte stranu za razgovor za razlog. Kada se poboljšavanje završi, možete skloniti ovo obaveštenje.

Napomene[uredi]

  1. ^ in ipsa terra nostra existencium - zlodela zlikovaca, naročito Vlaha/Rumuna koji žive u našoj državi; exterminandum seu delendum in ipsa terra malefactores quarumlibet nacionum, signanter Olachorum - da se proteraju ili istrebe iz naše države zločinci koji pripadaju bilo kojoj državi, naročito Vlasi/Rumuni)

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ Nacionalna agencija za statistiku [1]
  2. ^ United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications
  3. ^ a b „Almost 19.6 ml people registered in Romania's Population and Homes Census“. Agerpres.ro. 1. 11. 2011. Приступљено 26. 12. 2012.. 
  4. ^ a b [2][mrtva veza od May 2014]
  5. ^ „Geography, Meteorology and Environment“ (на Romanian). Romanian Statistical Yearbook. 2004 Приступљено 07. 09. 2009.. 
  6. ^ „Danube Delta“. UNESCO's World Heritage Center Приступљено 09. 01. 2008.. 
  7. ^ Trinkaus, E.; Milota, S; Rodrigo, R; Mircea, G; Moldovan, O (2003). „Early Modern Human Cranial remains from the Peştera cu Oase“. Journal of Human Evolution 45 (3): 245-253. DOI:10.1016/j.jhevol.2003.08.003. PMID 14580595. 
  8. ^ Zilhão, João (2006). „Neanderthals and Moderns Mixed and It Matters“. Evolutionary Anthropology 15: 183-195. DOI:10.1002/evan.20110. 
  9. ^ Herodotus (1859), str. 213-217.
  10. ^ „Assorted Imperial Battle Descriptions“. De Imperatoribus Romanis, An Online Encyclopedia of Roman Emperors Приступљено 10. 01. 2008.. 
  11. ^ „Dacia-Province of the Roman Empire“. United Nations of Roma Victor Приступљено 10. 01. 2008.. 
  12. ^ Deletant (1995), str. 1.
  13. ^ Matley (1970), str. 85.
  14. ^ Giurescu (1972), str. 43, 98–101,141.
  15. ^ Eutropius; Justin, Cornelius Nepos (1886). Eutropius, Abridgment of Roman History. London: George Bell and Sons Приступљено 31. 08. 2008.. 
  16. ^ Watkins, Thayer. „The Economic History of the Western Roman Empire“ Приступљено 31. 08. 2008.. „"Цар Аурелијан је увидео реалност војне ситуације у Дачији и око 271. године повукао Римске трупе из Дачије остављајући је Готима. Дунав је поново постао северна граница Римског царства у источној Европи."“ 
  17. ^ Ghyka, Matila (1841). „A Documented Chronology of Roumanian History“. Oxford: B. H. Blackwell Ltd.. Archived from the original on 25. 01. 2007. Приступљено 31. 08. 2008.. 
  18. ^ Jordanes (551).
  19. ^ Iliescu & Paschale (1970), str. 363, 587.
  20. ^ a b Teodor 1995, strane 294-325
  21. ^ Bóna, István (2001). „History of Transylvania: II.3. The Kingdom of the Gepids“. In Köpeczi, Béla. New York: Institute of History of the Hungarian Academy of Sciences Приступљено 31. 08. 2008.. 
  22. ^ Bóna, István (2001). „History of Transylvania: II.4. The Period of the Avar Rule“. In Köpeczi, Béla. New York: Institute of History of the Hungarian Academy of Sciences Приступљено 31. 08. 2008.. 
  23. ^ Constantine VII, Porphyrogenitus (950). Constantine Porphyrogenitus De Administrando Imperio. Constantinople Приступљено 31. 08. 2008.. 
  24. ^ Xenopol (1896), str. 168.
  25. ^ Makkai, László (2001). „History of Transylvania: III. Transylvania in the Medieval Hungarian Kingdom (896–1526)“. In Köpeczi, Béla. New York: Institute of History of the Hungarian Academy of Sciences Приступљено 31. 08. 2008.. 
  26. ^ Dani I., Gündish K. et al. (eds.), Documenta Romaniae Historica, Series C, Transilvania, vol.XIII (1366-1370), Bucarest, 1994, pp. 161 - 162
  27. ^ Köpeczi, Béla, ed. (2001). „History of Transylvania: IV. The First Period of the Principality of Transylvania (1526–1606)“. New York: Institute of History of the Hungarian Academy of Sciences Приступљено 31. 08. 2008.. 
  28. ^ Várkonyi, Ágnes R. (2001). Köpeczi, Béla. ed. History of Transylvania: VI. The Last Decades of the Independent Principality (1660–1711). 2. New York: Institute of History of the Hungarian Academy of Sciences Приступљено 31. 08. 2008.. 
  29. ^ Ştefănescu (1991), str. 114.
  30. ^ Predescu, Lucian (1940). „Enciclopedia Cugetarea“. Enciclopedia Cugetarea. 
  31. ^ István, Vásáry. „Cumans and Tatars“. cambridge.org. ISBN 9780511110153&ss=fro Приступљено 07. 09. 2009.. 
  32. ^ Rezachevici, Constantin (2000). „Mihai Viteazul: itinerariul moldovean“ (на Romanian). Magazin istoric (5) Приступљено 31. 08. 2008.. [mrtva veza od May 2014]
  33. ^ „The Magyarization Process“. GenealogyRO Group Приступљено 31. 08. 2008.. 
  34. ^ Kocsis, Karoly; Kocsis-Hodosi, Eszter (1999). Ethnic structure of the population on the present territory of Transylvania (1880-1992) Приступљено 31. 08. 2008.. 
  35. ^ Kocsis & Kocsis-Hodosi (2001), str. 102.
  36. ^ Prodan, David (1971). Supplex Libellus Valachorum= Or, The Politicle Struggle of Romanians in Transylvania During the 18th Century. Bucharest: Academy of Social Republic of Romania. 
  37. ^ Bobango (1979).
  38. ^ „San Stefano Preliminary Treaty“. 1878 Приступљено 31. 08. 2008.. 
  39. ^ The Treaty of Berlin, 1878 - Excerpts on the Balkans. Berlin: Fordham University. 1878 Приступљено 31. 08. 2008.. 
  40. ^ Graham (2001), str. 162.
  41. ^ The Legal Status of the Bukovina and Bessarabia. 38. American Society of International Law. October 1944 Приступљено 31. 08. 2008.. 
  42. ^ Erlikman, Vadim (2004). Poteri narodonaseleniia v XX veke : spravochnik. Moscow. ISBN 5-93165-107-1. 
  43. ^ „Statul National Unitar (România Mare 1919 - 1940)“ (на Romanian). ici.ro Приступљено 31. 08. 2008.. [mrtva veza od May 2014]
  44. ^ Ioan Scurtu, Theodora Stănescu-Stanciu, Georgiana Margareta Scurtu (2002) (на Romanian). Istoria Românilor între anii 1918-1940. University of Bucharest. Archived from the original on 13. 11. 2007.. 
  45. ^ Nagy-Talavera, Nicolas M. (1970). Green Shirts and Others: a History of Fascism in Hungary and Romania. Hoover Institution Press. стр. 305-. 
  46. ^ M. Broszat (1968) (на German). Deutschland — Ungarn — Rumänien. Entwicklung und Grundfaktoren nationalsozialistischer Hegemonial- und Bündnispolitik 1938-1941. стр. 552-553. 
  47. ^ „The Biggest Mistakes In World War 2:Ploesti - the most important target“ Приступљено 31. 08. 2008.. 
  48. ^ Note: follow the World War II link: Ronald D. Bachman, ed. (09. 11. 2005.). Romania:World War II (2 ed.). Washington D.C.: Library of Congress.Federal Research Division. OCLC 1990 DR205.R613 1990 Приступљено 31. 08. 2008.. 
  49. ^ Hilberg, Raul; Yad Vashem (2004). „Executive Summary: Historical Findings and Recommendations“ (PDF). International Commission on the Holocaust in Romania. Archived from the original on 13. 3. 2010. Приступљено 31. 08. 2008.. „“no country, besides Germany, was involved in massacres of Jews on such a scale.”“ 
  50. ^ Tomiuc, Eugen (6. 5. 2005.). „World War II – 60 Years After: Former Romanian Monarch Remembers Decision To Switch Sides“. Archived from the original on 30. 09. 2007. Приступљено 31. 08. 2008.. 
  51. ^ a b „Twentieth Century Atlas - World War Two Casualty Statistics“. Users.erols.com Приступљено 8. 11. 2010.. 
  52. ^ Martin Gilbert. Atlas of the Holocaust. 1988
  53. ^ „Romania: Country studies - Chapter 1.7.1 "Petru Groza's Premiership"“. Federal research Division, Library of Congress Приступљено 31. 08. 2008.. 
  54. ^ „Romania“. CIA - The World Factbook Приступљено 31. 08. 2008.. 
  55. ^ „Romania - Country Background and Profile“. ed-u.com Приступљено 31. 08. 2008.. 
  56. ^ Rîjnoveanu, Carmen (2003). „Romania's Policy of Autonomy in the Context of the Sino-Soviet Conflict“ (PDF). Czech Republic Military History Institute, Militärgeschichtliches Forscheungamt. pp. 1- Приступљено 31. 08. 2008.. [mrtva veza od May 2014]
  57. ^ Roper (2000), str. 18.
  58. ^ Cioroianu (2005), str. 68-73.
  59. ^ Stoica (2007).
  60. ^ Caraza, Grigore (2004) (на Romanian). Aiud însângerat. Chapter IV. Editura Vremea XXI. ISBN 978-973-645-050-1. 
  61. ^ Ioniţoiu, Cicerone (2000) (на Romanian). Victimele terorii comuniste. Arestaţi, torturaţi, întemniţaţi, ucişi. Dicţionar. Bucharest: Editura Maşina de scris. ISBN 978-973-99994-2-7. 
  62. ^ „Romania: Soviet Union and Eastern Europe“. Country Studies.us Приступљено 31. 08. 2008.. 
  63. ^ „Middle East policies in Communist Romania“. Country Studies.us Приступљено 31. 08. 2008.. 
  64. ^ Deletant, Dennis. „New Evidence on Romania and the Warsaw Pact, 1955-1989“. Cold War International History Project e-Dossier Series Приступљено 31. 08. 2008.. [mrtva veza od May 2014]
  65. ^ (на Romanian) Recensământul populaţiei concentraţionare din România în anii 1945-1989. Sighet: Centrul Internaţional de Studii asupra Comunismului. 2004. 
  66. ^ Raportul Comisiei Prezidenţiale pentru Analiza Dictaturii Comuniste din România. Comisia Prezidenţială pentru Analiza Dictaturii Comuniste din România. 15. 12. 2006.. стр. 215-217. 
  67. ^ Carothers, Thomas. „Romania: The Political Background“ (PDF) Приступљено 31. 08. 2008.. „"This seven-year period can be characterized as a gradualistic, often ambiguous transition away from communist rule towards democracy."“ 
  68. ^ Hellman, Joel (January 1998). „Winners Take All: The Politics of Partial Reform in Postcommunist“. Transitions World Politics 50 (2): 203-234. 
  69. ^ Bohlen, Celestine (15. 06. 1990.). „Evolution in Europe; Romanian miners invade Bucharest“. The New York Times Приступљено 31. 08. 2008.. 
  70. ^ „Presa internationala despre alegerile din Romania: Traian Basescu a castigat la limita; Romanii au mici sperante sa se dezghete ajutorul de la FMI - International“. HotNews.ro Приступљено 8. 11. 2010.. 
  71. ^ „NATO update: NATO welcomes seven new members“. NATO Приступљено 31. 08. 2008.. 
  72. ^ „EU approves Bulgaria and Romania“. BBC News. 26. 09. 2006. Приступљено 31. 08. 2008.. 
  73. ^ „Romania“. focus-migration.de Приступљено 28. 08. 2008.. 
  74. ^ „Adevarul“. Adevarul.ro. 3. 6. 2008. Приступљено 8. 11. 2010.. [mrtva veza od May 2014]
  75. ^ „Human Development Report 2009 - Country Fact Sheets - Romania“. Hdrstats.undp.org Приступљено 8. 11. 2010.. 
  76. ^ „Tracking the Millennium Development Goal“. MDG Monitor Приступљено 8. 11. 2010.. 
  77. ^ „Romania's Infrastructure and International Transport Links“. Romania Central Приступљено 8. 11. 2010.. 
  78. ^ „Romania, world’s 53rd country in quality of life index « Denisa Morariu“. Denisamorariu.wordpress.com. 8. 1. 2010. Приступљено 8. 11. 2010.. 
  79. ^ „D+C 2010/03 – Focus – Roos: In Romania and Bulgaria, civil-society organisations are demanding rule of law - Development and Cooperation - International Journal“. Inwent.org Приступљено 8. 11. 2010.. 
  80. ^ „European effort spotlights plight of the Roma“. usatoday. 10. 02. 2005. Приступљено 31. 08. 2008.. 
  81. ^ (на Romanian) Official site of the results of the 2002 Census (Report) Приступљено 31. 08. 2008.. [mrtva veza od May 2014]
  82. ^ „German Population of Romania, 1930-1948“. hungarian-history.hu Приступљено 07. 09. 2009.. 
  83. ^ „German minority“. auswaertiges-amt.de Приступљено 07. 09. 2009.. 
  84. ^ „The Virtual Jewish History Tour - Romania“. jewishvirtuallibrary.org Приступљено 07. 09. 2009.. 
  85. ^ [3]

Literatura[uredi]

  • Ronald D. Bachman, ed. (2005). Romania:World War II (2 ed.). Washington D.C.: Library of Congress.Federal Research Division. OCLC 1990 DR205.R613 1990 Приступљено 31. 08. 2008.. 
  • Herodotus (1859). The Ancient History of Herodotus By Herodotus. Derby & Jackson. 
  • Deletant, Dennis (1995). Colloquial Romanian. New York: Routledge. ISBN 978-0-415-12900-8. 
  • Matley, Ian (1970). Romania; a Profile. Praeger. 
  • Giurescu, Constantin C. (1972). The Making of the Romanian People and Language. Bucharest: Meridiane Publishing House. стр. 43, 98–101,141. 
  • Eutropius; Justin, Cornelius Nepos (1886). Eutropius, Abridgment of Roman History. London: George Bell and Sons Приступљено 31. 08. 2008.. 
  • Jordanes (551 A.D.). Getica, sive, De Origine Actibusque Gothorum. Constantinople Приступљено 31. 08. 2008.. 
  • Teodor, Dan Gh. (1995). Istoria României de la începuturi până în secolul al VIII-lea. 2. Bucureşti. стр. 294-325. 
  • Constantine VII, Porphyrogenitus (950). Constantine Porphyrogenitus De Administrando Imperio. Constantinople Приступљено 31. 08. 2008.. 
  • Várkonyi, Ágnes R. (2001). Köpeczi, Béla. ed. History of Transylvania: VI. The Last Decades of the Independent Principality (1660–1711). 2. New York: Institute of History of the Hungarian Academy of Sciences Приступљено 31. 08. 2008.. 
  • Kocsis, Karoly; Kocsis-Hodosi, Eszter (1999). Ethnic structure of the population on the present territory of Transylvania (1880-1992) Приступљено 31. 08. 2008.. 
  • Kocsis, Karoly; Kocsis-Hodosi, Eszter (2001). Ethnic Geography of the Hungarian Minorities in the Carpathian Basin. Simon Publications. стр. 102. ISBN 978-1-931313-75-9. 
  • Bernard Anthony Cook (2001). Europe Since 1945: An Encyclopedia. Taylor&Francis. стр. 162-. ISBN 978-0-8153-4057-7. 
  • Graham, Malbone W. (October 1944). The Legal Status of the Bukovina and Bessarabia. 38. American Society of International Law Приступљено 31. 08. 2008.. 
  • Erlikman, Vadim (2004). Poteri narodonaseleniia v XX veke : spravochnik. Moscow. ISBN 978-5-93165-107-1. 
  • Ioan Scurtu, Theodora Stănescu-Stanciu, Georgiana Margareta Scurtu (2002) (на Romanian). Istoria Românilor între anii 1918-1940. University of Bucharest. Archived from the original on 13. 11. 2007.. 
  • M. Broszat (1968) (на German). Deutschland — Ungarn — Rumänien. Entwicklung und Grundfaktoren nationalsozialistischer Hegemonial- und Bündnispolitik 1938-1941. стр. 552-553. 
  • Nagy-Talavera, Nicolas M. (1970). Green Shirts and Others: a History of Fascism in Hungary and Romania. Hoover Institution Press. 
  • Stoica, Stan (2007) (на Romanian). Dicţionar de Istorie a României. Bucharest: Editura Merona. стр. 77-78; 233–34. ISBN 978-973-7839-21-3. 
  • Ioniţoiu, Cicerone (2000) (на Romanian). Victimele terorii comuniste. Arestaţi, torturaţi, întemniţaţi, ucişi. Dicţionar. Bucharest: Editura Maşina de scris. ISBN 978-973-99994-2-7. 
  • Raportul Comisiei Prezidenţiale pentru Analiza Dictaturii Comuniste din România. Comisia Prezidenţială pentru Analiza Dictaturii Comuniste din România. 2006. стр. 215-217. 
  • (на Romanian) Recensământul populaţiei concentraţionare din România în anii 1945-1989. Sighet: Centrul Internaţional de Studii asupra Comunismului. 2004. 
  • Iliescu, Vl.; Paschale, Chronicon (1970). Fontes Historiae Daco-Romanae. II. Bucureşti. 

Spoljašnje veze[uredi]

Sa drugih Vikimedijinih projekata :