Rusija

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu


Koordinate: 41°-78° SG Š, 58°IGD - 170°ZGD

Ruska Federacija
Российская Федерация
Zastava Rusije Grb Rusije
Zastava Grb
Himna
Državna himna Ruske federacije
Položaj Rusije
Glavni grad Moskva
55°46′N 37°40′E
Službeni jezik ruski
Oblik države Federacija
 — Predsednik Vladimir Putin
 — Premijer Dmitrij Medvedev
Nezavisnost  
 — Osnivanje Rusije 862
 — Osnivanje RSFSR 7. novembar 1917
 — Raspad Sovjetskog Saveza¹ 26. decembar 1991
Površina  
 — ukupno 17.125.187 km² (1)
 — voda (%) 13
Stanovništvo  
 — 2014. 146.009.820 [1] (9)
 — gustina 8,4/km² (217)
BDP (PKM) 2012 približno
 — ukupno 2,513 biliona $ (6)
 — po glavi stanovnika 17.709 $ (53)
IHR (2010) 0,788 (65) — visok
Valuta Ruska rublja
Vremenska zona UTC +3 do +12
Internet domen .ru .рф .su
Pozivni broj +7
1Rusija je međunarodno-pravni naslednik Sovjetskog Saveza.

Rusija (rus. Росси́я), zvanično Ruska Federacija (rus. Росси́йская Федера́ция), savezna je država koja se prostire preko ogromnih prostranstava istočne Evrope [2] i severne Azije. Sa površinom od 17.125.187 km², Rusija je najveća država na svetu, pokrivajući skoro dvostruko veću teritoriju od Kanade, Kine, ili SAD. Graniči se sa 18 država. Po broju stanovnika je na devetom mestu na svetu. Zvanični jezik je ruski a glavni i najveći grad je grad heroj Moskva. U Rusiji 15 gradova ima više od milion stanovnika.

Za vreme sovjetske vladavine (1917—1991) zvala se Ruska Sovjetska Federativna Socijalistička Republika (RSFSR) i bila je najveća republika u sastavu Sovjetskog Saveza. RSFSR je bila teritorijalno i privredno najmoćnija republika bivše velesile. Danas je vodeća članica Zajednice nezavisnih država, OUZB i ŠOS. Rusija danas igra značajnu ulogu na svetskoj sceni, članica je grupe osam vodećih država sveta G8, stalna članica Saveta bezbednosti OUN i članica je grupe BRIK.

Ime[uredi]

Ime Rusija (rus. Россия) potiče od starog naroda Rusa, grupe Varjaga (moguće švedskih Vikinga), koji su osnovali Kijevsku Rusiju (rus. Киевская Русь). Staro latinsko ime Kijevske Rusije bilo je Rutenija, a danas se to ime uglavnom odnosi na zapadne i južne krajeve Kijevske Rusije koji su bili najbliži katoličkoj Evropi. Sadašnji oblik imena države dolazi od drevnog grčkog imena za Kijevsku Rusiju - Ρωσσία.

Geografija[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Geografija Rusije

Granice i položaj[uredi]

Mapa Rusije

Na zapadu Rusija graniči sa (od severa prema jugu): Norveškom, Finskom, Estonijom, Letonijom, Litvanijom, Poljskom, Belorusijom i Ukrajinom. Ruska eksklava Kalinjingradska oblast graniči i sa Litvanijom i Poljskom. Na jugu graniči sa (od zapada prema istoku): Abhazijom[a], Gruzijom, Južnom Osetijom[b], Azerbejdžanom, Kazahstanom, Kinom, Mongolijom, Severnom Korejom i Japanom (morska granica) Na istoku graniči sa SAD (morska granica).

Rusija ima razuđenu obalu dugu više od 37.000 km duž Severnog ledenog i Tihog okeana, kao i duž Baltičkog mora, Azovskog mora i Kapsijskog jezera.[3] Barencovo more, Belo more, Karsko more, Laptevsko more, Istočnosibirsko more, Čukotsko more, Beringovo more, Ohotsko more i Japansko more su ivična mora Severnog ledenog i Tihog okeana. Najveća ostrva i arhipelazi Rusije su Nova Zemlja, Zemlja Franje Josifa, Severna Zemlja, Novosibirska ostrva, Vrangel, Kurilska ostrva i Sahalin. Diomedova ostrva (jedno poseduje Rusija, a drugo SAD) su udaljena samo 3 km, a ostrvo Kunašir je udaljeno oko 20 km od japanskog ostrva Hokaido.

Geologija i reljef[uredi]

Fizička mapa Rusije

Rusija se obično deli na zapadni evropski (oko 3.500.0000 km²) i istočni azijski deo - Sibir (13.500.0000 km²). Prirodnu granicu ovih dveju delova čini planina Ural, koja se prostire u smeru sever - jug u dužini od oko 2.100 km od Severnog ledenog okeana do granice sa Kazahstanom.

Elbrus, najviši vrh Kavkaza, Rusije i Evrope

Većina predela Rusije su ravnice, koje su na jugu stepe, dok su na severu šumovite. Na krajnjem severu su predeli tundri. Pored Urala, planine Rusije su: Kavkaz (vrh Elbrus je sa 5.642 metara najviši vrh Rusije i Evrope), Altaj i vulkani na Kamčatki.

U Rusiji je najveće slatkovodno jezero po zapremini na svetu - Bajkalsko jezero. Najveće reke Rusije su Volga i Don u evropskom delu, i Ob, Irtiš, Jenisej, Lena i Amur u azijskom.

Evropska Rusija[uredi]

Najveći deo evropskog dela Rusije zauzima Istočnoevropska ravnica, sa nizijskim reljefom koji samo ponegde prelazi u uzvišenja (Valdajska i Srednjeruska na zapadu, Privolžje uz srednji tok Volge) čiji vrhovi ne prelaze 200 - 400 m. Kroz ovu niziju protiče Volga (3.688 km), privredno i simbolično najvažnija reka Rusije. Preovladava kontinentalna klima koja na krajnjem severu prelazi u polarnu, a u uskom pojasu crnomorskog priobalja u mediteransku. Od severa prema jugu ređaju se pojasevi crnogorične šume, mešane šume, prelazne šumsko-stepske zone, i stepa pokrivena plodnom crnicom (černozemom). Uz obale Kaspijskog mora zbog jakog isparavanja prisutna je i polupustinja.

Na krajnjem jugu evropske Rusije granicu sa Gruzijom i Azerbejdžanom čini planina Kavkaz sa najvišom tačkom Rusije, Elbrusom (5.642 m).

Sibir i Daleki istok[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija videti Sibir i Ruski daleki istok

Na zapadu Sibira prostire se velika Zapadnosibirska ravnica kroz koju protiče najduža ruska reka Ob (sa Irtišem 5.568 km, 5. na svetu). Između reke Jenisej na zapadu i Lene na istoku nalazi se Srednjesibirska visoravan sa vrhovima do 1.700 metara. Srednjejakutska ravnica kroz koju protiče Lena deli ovu visoravan od planinskih lanaca istočnog Sibira.

Na jugu i istoku Sibira do obala Tihog okeana prevladava planinski reljef sa lancima čiji su vrhovi uglavnom iznad 2.000 m (Beluha u Altajskom lancu - 4.506 m, Ključevskaja Sopka na Kamčatki - 4.750 m). Ovde se nalazi i najveće i najdublje rusko jezero - Bajkalsko (31.500 km², dubina 1.637 m, najdublje na svetu).

Flora i fauna[uredi]

Mrki medved je popularni simbol Rusije, naročito na Zapadu.

Od severa do juga Istočnoevropske nizije sukcesivno se smenjuju arktičke tundre, četinarske šume (tajge), širokolisne i mešovite šume umerenih predela, stepe i polupustinje (oko Kaspijskog jezera) prateći smenu klime. Sibir prati sličan šablon, ali uglavnom preovlađava tajga. Rusija ima najveće svetske šumske rezerve[4] i naziva se plućima Evrope,[5] pošto zaostaju samo za Amazonskom prašumom po količini ugljendioksida koji apsorbuje.

U Rusiji živi 266 vrsta sisara i 780 vrsta ptica. Ukupno 415 životinjskih vrsta je do 1997. uvršteno u Crvena knjiga Ruske Federacije i zaštićeno.[6]

Klima[uredi]

Ogromna veličina Rusije i udaljenost mnogih oblasti od mora kao posledicu ima dominaciju umerenokontinentalne klime, koja preovladava u svim delovima države osim u tundrama i krajnjem jugoistoku. Planine na jugu sprečavaju prodor toplih vazdušnih masa od Indijskog okeana, dok ravnice na zapadu i severu čine Rusiju otvorenom uticajima Arktika i Atlantika.[7]

Klima većeg dela Sibira je vrlo oštra kontinentalna koja na severu prelazi u polarnu, a na većim nadmorskim visinima u planinsku. Prevladavaju guste crnogorične šume - tajge, sa zonama oskudne vegetacije - tundrama - i zonama trajnog leda na krajnjem severu. Ruski daleki istok ima monsunsku klimu.

Istorija Rusije[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Istorija Rusije

Preistorija i stari vek[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija videti Skitija, Bosforsko kraljevstvo, Goti, Hazari i Istočni Sloveni
Kurganska hipoteza: južna Rusija kao prapostojbina Indo-evropskih naroda.

Prostrane stepe južne Rusije su u preistoriji bile dom nomadskih stočara.[8] U antičko doba, Pontska stepa je bila poznata pod imenom Skitija. Skitija se protezala sve od Dunava na zapadu pa do granica Kine na istoku, a vladavina ovog naroda održala se negde do 2. veka p. n. e. Do kraja antike, Sarmati, narod skitskog porekla, vladali su zapadom Skitije. Od 8. veka p. n. e. starogrčki trgovci su doneli svoju civilizaciju preko trgovačkih centara u Tanaisu i Fanagoriji.[9] Između 3. i 6. veka nove ere, Bosforsko kraljevstvo, helenistički entitet koji je nasledio grčke kolonije,[10] je bilo uništeno talasom invazija ratobornih plemena, kao što su Huni i Evroazijski Avari.[11] U 3. i 4. veku nove ere gotsko kraljevstvo Ojum je postojalo u južnoj Rusiji, sve dok ga nisu pokorili Huni. Hazari, turkijski narod, je vladao dolinom donje Volge između Kaspijskog jezera i Crnog mora sve do 10. veka.[12]

Preci današnjih Rusa su Slovenska plemena, za koje neki istoričari smatraju da su živeli u šumskim oblastima Pinskih močvara.[13] Istočni Sloveni su postepeno naselili zapadnu Rusiju u dva talasa: jedan je išao od Kijeva prema današnjim gradovima Suzdalj i Murom, a drugi od Polocka ka Novgorodu i Rostovu. Od 7. veka pa nadalje, Istočni Sloveni su činili većinu stanovništva zapadne Rusije[14] i polako su i mirno asimilirali starosedelačke ugrofinske narode, kao što su Merja, Muroma i Meščera.

Kijevska Rusija[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija videti Ruski kaganat i Kijevska Rusija
Veliki Novgorod - spomenik hiljadugodišnjici Rusije i katedrala Svete Sofije (snimak iz 1862).

Osnivanje prvih država Istočnih Slovena u 9. veku poklapa se sa dolaskom Varjaga, trgovaca, ratnika i naseljenika iz oblasti Baltičkog mora. Većinu Varjaga su činili Vikinzi skandinavskog porekla, koji su preduzimali poduhvate duž rečnih tokova koji su išli od istočne obale Baltičkog mora do Crnog mora i Kaspijskog jezera.[15] Vremenom, Varjazi će se asimilirati među Slovenima. Prema Povesti minulih leta, Varjag po imenu Rjurik, je 862. izabran za vladara Novgoroda. Njegov naslednik Olega je krenuo na jug i pokorio Kijev,[16] koji je ranije plaćao danak Hazarima, i osnovao Kijevsku Rusiju. Oleg, Rjurikov sin Igor i Igorov sin Svjatoslav su kasnije potčinili sva lokalna istočnoslovenska plemena, uništili Hazarski kanat i pokrenuli nekoliko vojnih kampanji protiv Vizantije i Persije.

U 10. i 11. veku Kijevska Rusija je postala najveća i jedna od najnaprednijih država u Evropi.[17]Knez Vladimir je 988. prihvatio hrišćanstvo, i time stavio staru rusku državu u sferu kulturnog uticaja Vizantije. Vladavina Vladimira i njegovog sina Jaroslava Mudrog predstavljaće Zlatno doba Kijeva. Za vreme Jaroslavljeve vladavine napisan je prvi istočnoslovenski pisani zakonik Ruska pravda.

Kijevska Rusija u 11. veku

U 11. i 12. veku, stalni upadi nomadskih turkijskih naroda, kao što su Kipčaci i Pečenjezi, su prouzrokovali masovne seobe slovenskog stanovništva u bezbednije, šumske regione na severu, posebno u oblast poznatu pod imenom Zalesje.[18] Doba feudalizma i decentrelizacije je označeno stalnim mukobima među članovima dinastije Rjurikovič koji su kolektivno vladali Kijevskom Rusijom. Dominacija Kijeva je opala u korist kneževine Vladimir-Suzdalj na severoistoku, Novgorodske republike na severozapadu i Galicije-Volinije na jugozapadu.

Kijevska Rusija je konačno nestala u 13. veku, a poslednji udar nanela joj je invazija Mongola 1237-40.[19] koja je imala za posledicu uništenje Kijeva 1240.[20] i smrt polovine stanovništva Rusije.[21] Osvajači, kasnije poznati kao Tatari, su osnovali Zlatnu hordu (savez paganskih Mongola i muslimanskih tatarskih nomada), koja je pljačkala ruske kneževine i vladala južnim i centralnim delovima Rusije preko dva veka.

Galicija-Volinija je na kraju asimilirana u Poljsko-litvansku uniju, dok su Vladimir-Suzdalj i Nogorodska republika pod vrhovnom vlašću Mongola postali centar današnje ruske države. Novgorodska republika je zajedno sa gradom Pskovom zadržala određeni stepen samostalnosti tokom tatarskog ropstva i bila poštećena stradanja koje je zahvatilo druge delove zemlje. Predvođeni knezom Aleksandrom Nevskim, Novgorođani su odbili napad Šveđana u bici na Nevi 1240., kao i tevtonske krstaše u bici na Čudskom jezeru, osujetivši njihove planove da se nasele ovde.

Velika moskovska kneževina[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Velika moskovska kneževina

Najmoćnija naslednica Kijevske Rusije bila je Velika moskovska kneževina, u početku deo kneževina Vladimir-Suzdalj. Iako još uvek pod dominacijom Mongola-Tatara i uz njihovu saglasnost, Moskva je počela da širi svoj uticaj na centralne ruske teritorije početkom 13. veka i postepeno je postala vodeća sila u procesu ujedinjenja ruskih zemalja i širenja Rusije.

To su bila teška vremena, sa čestim Mongolsko-tatarskim najezdama, a poljoprivreda je patila na početku malog ledenog doba. Kao i ostatak Evrope, kuga je pogađala Rusiju otprilike jednom u pet ili šest godina u periodu od 1350. do 1490. Međutim, zbog male gustine stanovništva i bolje higijene (raširenog praktikovanja odlaska u banje,[22] gubici stanovništva zbog kuge nisu bili toliko teški kao u zapadnoj Evropi, a broj stanovnika pre kuge je ponovo dostignut početkom 16. veka.[23]

Predvođeni knezom Dmitrijem Donskim i uz pomoć Ruske pravoslavne crkve, ujedinjena vojska ruskih kneževina je nanela poraz Mongolima-Tatarima u bici na Kulikovom polju 1380. godine. Velika moskovska kneževina je postepeno pripajala susedne kneževine, uključujući i nekadašnje jake protivnike, kao što su Suzdalj i Nižnji Novgorod (1392) Novgorodsku republiku (1478) i Tversku kneževinu (1485).

Rostovski kremlj

Ivan III Veliki je konačno zbacio vlast Zlatne horde, učvrstio prevlast Moskve na centralnim i severnim ruskim zemljama i bio je prvi koji je poneo titulu „veliki knez svih Rusa“.[24] Za vreme njegove vladavine Moskovska kneževina je utrostručila svoju površinu, nešto ratom, a nešto dobrovoljnim prisajedinjavanjem. Nakon pada Carigrada 1453. Moskovska kneževina je ostala najjača hrišćanska država na istoku Evrope. Moskva se pozivala na nasleđe Istočnog rimskog carstva. Ivan III se oženio Sofijom Paleolog, nećakom poslednjeg vizantijskog cara Konstantina XI, i usvojio vizantijskog dvoglavog orla kao svoj, a kasnije i ruski grb.

Rusko carstvo[uredi]

Crkva svetog Vasilija u Moskvi. Danas često viđen kao simbol Rusije, podigao je Ivan Grozni u 16. veku u znak zahvalnosti nakon osvajanja tatarskih gradova Kazanj i Astrahan.
Ivan Grozni

U duhu shvatanja Mosvke kao Trećeg rima, veliki knez Ivan IV, kasnije poznat kao Ivan Grozni, je 1547. krunisan za prvog cara Rusije.[25] Za vreme svoje vladavine proširio je Rusku državu prema Volgi i zauzeo tatarske gradove Kazanj i Astrahanj. Tako je Rusija postala višenacionalna zemlja. Car Ivan IV je uveo prvi zakonik, feudalnu skupštinu i seosku samoupravu.[26][27]

Tokom svoje duge vladavine, Ivan Grozni je skoro udvostručio već ogromnu rusku teritoriju pripajanje tri tatarska kanata (delova raspale Zlatne horde): Kazanjskog i Astrahanjskog duž reke Volge i Sibirskog u jugozapadnom Sibiru. Tako je krajem 16. veka Rusija preobraćene u višenacionalnu državu koja se prostirala na dva kontitneta.

Međutim, Carstvo je bilo oslabljeno dugim i neuspešnim Livonijskim ratom protiv saveza zapadnih suseda Poljske, Litvanije i Švedske zarad pristupa Baltičkom moru i morskoj trgovini.[28] U isto vreme, Tatari iz Krimskog kanata, jedinog ostatka Zlatne horde, su nastavili da upadaju u južnu Rusiju. Kako bi vratili povolške kanate, Krimljani i njihovi turski saveznici su napali centralnu Rusiju i čak uspeli da 1571. zapale delove Moskve.[29] Ali sledeće godina Rusi su pobedili veliku vojsku u Molodinskoj bici, zauvek uklonivši pretnju od tursko-krimskog širenja u Rusiju. Ali krimsko-nogajski upadi nisu prestali sve do kraja 17. veka, mada je izgradnja novih utvrđenih linija širom južne Rusije, kao što je Velika zasečena crta, konstanto smanjila oblasti koje su dostupne za upade.

Smrt Ivanovih sinova je označilo kraj dinastije Rjurikoviča 1598, a zajedno sa velikom glađu, je dovela do građanskog rata, vladavine pretendenata ne prsto i strane invazije tokom Smutnih vremena početkom 17. veka.[30] Poljsko-litvanska unija je zauzela delove Rusije, uključujući i Moskvu. Poljake je 1612. na povlačenje naterao ruski dobrovočaki korpus, koji su predvodili nacionalni heroji, trgovac Kuzma Minjin i knez Dmitrij Požarski. Dinastija Romanov je odlukom Zemskog sabora nasledila tron 1613. i država je započela svoj postepeni oporavak od krize.

Rusija je nastavila sa teritorijalnim razvitkom u 17. veku, koji je bio doba kozaka, ratnika organizovanih u vojne zajednice. Seljaci Ukrajine su se pridružili Zaporoškim kozacima u ustanku Bogdana Hemljnickog protiv poljsko-litvanske vlasti, zbog društvenog i verskog ugnetavanja koje su pretrpeli pod poljskom vlašću. Ukrajinski vođa Bogdan Hmeljnicki je 1654. ponudio da stavio Ukrajinu pod zaštitu ruskog cara Alekseja I. Aleksejevo prihvatanje ove ponude je doveo do još jednog Rusko-poljskog rata. Na kraju je Ukrajina bila podeljena duž reke Dnjepar, tako da je teritorija Ukrajine zapadno od reke ostala pod poljskom vlašću, a istočni deo sa Kijevom pod Ruskom. Donski kozaci predvođeni Stenjkom Razinom su podigli veliki ustanak u oblasti Volge, ali je carska vojska uspela da porazi ustanike.

Na istoku su uglavnom kozaci predvodili brzo rusko istraživanje i kolonizaciju Sibira loveći za skupocenim krznom. Ruski istraživači su se probijali na istok uglavnom duž sibirskih vodenih puteva i do polovine 17. veka nastala su ruska naselja u istočnom Sibiru, na Čukotskom poluostrvu, duž reke Amur i na obali Tihog okeana. Prvi istraživači koji su prešli Beringov moreuz između Azije i Severne Amerike su bili Fedot Popov i Semjon Dežnjev.

Ruska Imperija[uredi]

Petar Veliki

Peti vladar iz dinastije Romanov, Petar Veliki (1682—1725), orijentisao je Rusiju prema zapadu u politici, ekonomiji i kulturi. Porazio je Švedsku u Velikom severnom ratu i primorao je da prepusti Rusiji zapadnu Kareliju i Ingriju (dve oblasti izgubljene tokom Smutnih vremena),[31] kao i Estland i Livland, osiguravši izlaz Rusiji na Baltičko more, što je bilo važno za pomorsku trgovinu.[32] U novoosvojenim zemljama, na ušću reke Neve u Baltik, osnovao je novu prestonicu Sankt Peterburg, koja je kasnije postala poznata kao ruski „prozor ka Evropi“. Za vreme Petra Velikog Rusija je postala svetska sila i 1721. proglašena imperijom. Reforme Petra Velikog su u Rusiju donele znatan kulturni uticaj zapadne Evrope.

Sankt Peterburg 1776.

Za vreme vladavine Petrove kćerke Jelisavete (1741—1762) Rusija je učestovala u Sedmogodišnjem ratu (1756—1763). Tokom ovog sukoba Rusija je na neko vreme pripojila Istočnu Prusku i čak zauzela Berlin. Međutim, po Jelisavetinoj smrti, sva ova osvajanja Pruskoj je vratio pro-pruski raspoložen Petar III.

Katarina II Velika (vladala 1762—1796), je vladala u periodu ruskog Doba prosvećenosti i nastavila je da razvija politiku Rusije kao velike evropske sile. Uvećala je rusku političku kontrolu nad poljsko-litvanskom unijom i pripojila Rusiji većinu njenih teritorija tokom deoba Poljske, gurajući rusku granicu na zapad ka srednjoj Evropi. Nakon uspešnih Rusko-turskih ratova protiv Osmanskog carstva, Katarina je proširila rusku granicu sve do Crnog mora, porazivši Krimski kanat. Kao rezultat pobeda nad Tucima, do početka 19. veka Rusija je dobila znatne ustupke u Zakavkazju. Ovo se nastavilo i za vreme Aleksandra I (1801–25) koji je uzeo Finsku od slabljenog švedskog kraljevstva 1809. i Besarbiju od Turaka 1812. U isto vreme Rusi su kolonizovali Aljasku i čak osnovali naselja u Kaliforniji, poput Fort Rosa. Između 1803. i 1806. ruski moreplovci su prvi put oplovili svet, što su kasnije pratila druga ruska istraživanja mora. Fabijan Gotlib fon Belingshauzen je 1820. otkrio Antarktik.

Ruska Imperija 1866. godine i njene sfere uticaja.

U savezi sa brojnim evropskim državama, Rusija se borila protiv Napoleonove Francuske. Francuska invazija Rusije 1812. na vrhuncu Napoleonove moći se završila katastrofalno kako su uporan otpor u kombinaciji sa oštrom ruskom zimom naneli težak porac Francuzuma, koji su izgubili više od 95% Velike armije.[33] Predvođeni Mihailom Kutuzovim i Barklaja de Tolija, ruska vojska je isterala Napoleona iz zemlje i prošla kroz Evropu u Ratu šeste koalicije, i na kraju umarširala u Pariz. Aleksadar I je predvodio rusku delegaciju na Bečkom kongresu koji je definisao mapu postnapoleonske Evrope.

Jedna od posledica ovog rata bilo je prodiranje liberalnih ideja u apsolutističku carsku Rusiju. Oficiri iz vremena Napoleonovih ratova su doneli nazad u Rusiju ideje liberalizma i pokušali su da ograniče careve moći tokom neuspešnog Ustanka dekabrista iz 1825. Na kraju konzervativne vladavine Nikolaja I (1825—1855), zenit ruske moći i uticaja u Evropi je bio prekinut porazom u Krimskom ratu. Između 1847. i 1851. veliki talas azijske kolere je zahvatio Rusiju, odnevši oko milin života.[34]

U prvoj polovini 19. veka Rusija je bila konzervativna zemlja u kojoj je u privredi dominirala feudalna poljoprivreda. Nikolajev naslednik Aleksandar II (1855–81) je uveo značajne promene u državi, uključujući i ukidanje kmetstva 1861. Ove velike reforme su ubrzali industrijalizaciju i modernizaciju ruske vojske, koja je uspešno oslobodila Bugarsku od osmanske vlasti u Rusko-turskom ratu.

Pojava siromašnog radničkog sloja doprinela je širenju liberalnih i ideja socijalizma. Krajem 19. eka pojavili su se različiti socijalistički pokreti u Rusiju. Aleksandra II su 1881. ubili revolucionari, pa je vladavina njegovog sina Aleksandra III (1881–94) je bila manje liberalna, ali i mirnija. Poslednji ruski car Nikolaj II (1894—1917), nije uspeo da spreči izbijanje Ruske revolucije 1905, kojoj je povod bio neuspešni Rusko-japanski rat i incident na demonstracijama poznate kao Krvava nedelja. Pobuna je bila ugušena, ali je vlada bila primorana da izvrši mnoge velike reforme, uključujući garantovanje slobode govora i udruživanja, legalizaciju političkih partija i stvaranje izbornog zakonodavnog tela, Državne dume Ruske Imperije. Migracije u Sibir su se naglo pojačale početkom 20. veka, naročito nakon Stoljipinove agrarne reforme. Između 1906. i 1914. više od 4 miliona naseljenika se doselilo u ovu oblast.[35]

Rusija je 1914. ušla u Prvi svetski rat kao odgovor na austrougarsku objavu rata ruskom savezniku Srbiji, i borilo se na više frontova izolovana od svojih saveznika iz Trojne antante. Brusilovljeva ofanziva ruske vojske iz 1916. je skoro u potpunosti uništila austrougarsku vojsku. Međutim, postojeće javno nepoverenje prema režimu je produbljeno sve većom cenom rata, velikim žrtvama i glasinama o korupciji i izdaji. Sve ovo je foriralo klimu za Rusku revoluciju 1917., izvedenu u dve faze.

Revolucija i građanski rat[uredi]

Vladimir Lenjin, vođa Oktobarske revolucije.

Dug, iscrpljujući rat i veliki ljudski i materijalni gubici doveli su do građanske Februarske revolucije, kojom je car Nikolaj II primoran da abdicira. Monarhija je zamenjena klimavom koalicijom političkih stranaka koje su se proglasile Prviremenom vladom. Pored nje je postojao i Petrogradski sovjet, koji je držao vlast kroz demokratski iabrana veća radnika i seljaka, zvanih sovjeti. Delovanje novih vlasti je samo produbilo krizu u državi. Na kraju je Oktobarskom revolucijom, koju je predvodio boljševički vođa Vladimir Lenjin, zbačena Privremena vlada i data puna vlast sovjetima, što je dovelo do osnivanja prve socijalističke države na svetu.

Usledio je građanski rat između antikomunističkog pokreta Belih protiv novog sovjetskog režima i njegove Crvene armije. Boljševička Rusija je izgubila teritorije Ukrajine, Poljske, baltičkih zemalja i Finske potpisivanjem Brest-litovskog mira kojim su okončane neprijateljstva sa Centralnim silama u Prvom svetskom ratu. Sile Antate su pokrenule neuspešnu vojnu intervenciju kao podršku antikomunističkim snagama. U međuvremenu su boljševici i belogardejci vršili deportacije i pogubljenja jednih drugih, koja su ponzata kao Crveni i Beli teror. Do kraja građanskog rata ruska privreda i infrastruktura je bila teško oštećena. Milioni belih su emigrirali, a povolška glad 1921. je odnela do 5 miliona života.

Sovjetski Savez[uredi]

Posle perioda građanskog rata u kome je poginulo 20 miliona ljudi, nekadašnja carska Rusija je 30. decembra 1922. postala prva komunistička država, pod imenom Sovjetski Savez, i pod vođstvom Vladimira Iljiča Lenjina. Ruska Sovjetska Federativna Socijalistička Republika (RSFSR) je bila najveća od četiri prvobitne osnivačke republike.

Posle Lenjinove smrti 1924. čelnu poziciju u SSSR je preuzeo Josif Visarionovič Staljin. On je forsirao planiranu socijalističku ekonomiju i brzu industrijalizaciju. Njegove reforme i diktatura su koštale života milione ljudi.

Sovjetski vojnici u centru Berlina 1945.

Nacistička Nemačka je napala Sovjetski Savez 22. juna 1941. I pored početnog uspeha, nemačke trupe nisu ostvarile svoj veliki cilj - osvajanje Moskve. U zimu 1942—1943. doživeli su veliki poraz u bici kod Staljingrada. Sovjetske trupe su uspele da ih do 1945. isteraju iz istočne Evrope, i da maja iste godine zauzmu Berlin. U Drugom svetskom ratu Sovjetski Savez je imao 10,6 miliona vojnih i 15,9 miliona civilnih žrtava, što je polovina ukupnog broja žrtava. Sovjetski Savez je iz rata izašao sa uništenom infrastrukturom i ekonomijom, ali i kao svetska super-sila koja je politički dominirala istočnom polovinom Evrope.

Jurij Gagarin

Sovjetski Savez je bio druga sila koja je ovladala nuklearnim oružjem. Decenijama je bio rival SAD i njenim saveznicama u Hladnom ratu. SSSR je prvi lansirao veštački satelit u kosmos (Sputnjik 1, 1957), i prvog čoveka u zemljinu orbitu (Jurij Gagarin, 1961). Sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka Sovjetski Savez je ušao u period ekonomske stagnacije, koji je i pored pokušaja reformi kasnih 1980-ih (glasnost, perestrojka), kulminirao raspadom Sovjetskog Saveza 1991. na 15 nezavisnih republika.

Ruska Federacija[uredi]

Decembra 1991. Boris Jeljcin je izabran za prvog predsednika Ruske Federacije, demokratske parlamentarne zajednice različitih federalnih subjekata (republike, autonomne oblasti, krajevi). Ruska federacija je pravni naslednik nekadašnjeg Sovjetskog Saveza.

Posle za stanovništvo teških godina haotične privatizacije i prelaska u kapitalističku privredu 1990-ih, praćenih Ratovima u Čečeniji, Rusija je u 21. vek ušla u mirniji politički period, sa ekonomijom koja je u velikoj ekspanziji, prvenstveno zahvaljujući izvozu dragocenih energenata - nafte i zemnog gasa.

Stanovništvo[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Demografija Rusije
Demografska karta Rusije

Rusija je višenacionalna država na čijoj teritoriji živi više od 160 naroda.

Podaci sa popisa obavljenog 2002[36] govore da je ukupan broj građana Rusije iznosio 145.166.731.

Gradskog stanovništva ima 73,2%, seoskog 26,8%.

Nacionalna struktura (pomenuti su narodi sa preko 250.000 pripadnika):

  1. Rusi — 115.889.107 stanovnika (79,83 % od ukupnog stanovništva)
  2. Tatari — 5.554.601 stanovnika (3,83 %)
  3. Ukrajinci — 2.942.961 stanovnika (2,03 %)
  4. Baškiri — 1.673.389 stanovnika (1,15 %)
  5. Čuvaši — 1.637.094 stanovnika (1,13 %)
  6. Čečeni — 1.360.253 stanovnika (0,94 %)
  7. Jermeni — 1.130.491 stanovnika (0,78 %)
  8. Mordvini — 843.350 stanovnika (0,58 %)
  9. Avari — 814.473 stanovnika (0,56 %)
  10. Belorusi — 807.970 stanovnika (0,56 %)
  11. Kazasi — 653.962 stanovnika (0,45 %)
  12. Udmurti — 636.906 stanovnika (0,44 %)
  13. Azerbejdžanci — 621.840 stanovnika (0,43 %)
  14. Marijci — 604.298 stanovnika (0,42 %)
  15. Nemci — 597.212 stanovnika (0,41 %)
  16. Kabardinci — 519.958 stanovnika (0,36 %)
  17. Oseti — 514.875 stanovnika (0,35 %)
  18. Darginci — 510.156 stanovnika (0,35 %)
  19. Burjati — 445.175 stanovnika (0,31 %)
  20. Jakuti — 443.852 stanovnika (0,31 %)
  21. Kumici — 422.409 stanovnika (0,29 %)
  22. Inguši — 413.016 stanovnika (0,28 %)
  23. Lezgini — 411.535 stanovnika (0,28 %)
  24. Komi — 293.406 stanovnika (0,2 %)

Jezik[uredi]

160 etničkih grupa Rusije govori oko 100 jezika.[37] Prema popisu iz 2002,, 142,6 miliona osoba je govorilo ruski, zatim slede tatarski sa 5,3 miliona i ukrajinski sa 1,8 miliona govornika.[38] Ruski jezik je jedini zvanični jezik u državi, ali ustav daje ruskim republikama pravo da uvedu svoje zvanične jezike uz ruski.[39]

Religija[uredi]

Podaci o verskom sastavu su nepouzdani, jer se vera ne ispituje u popisima stanovništva. Samo je manji deo populacije aktivno religiozan. Smatra se da su 16–48% stanovništva ateisti.[40]

Zakonski se kao tradicionalne religije priznaju: pravoslavlje, islam, budizam i judaizam.[41] Slovensko stanovništvo je dominantno pravoslavno (ima ih oko 100 miliona[42]). U male hrišćanske grupe spadaju jermenski hrišćani, rimokatolici i protestanti. Islamskoj zajednici pripadaju neki narodi turskog porekla (Tatari, Baškiri) i većina naroda severnog Kavkaza (Čečeni, Inguši) (ima ih po raznim procenama od 7 do 20 miliona[43]). Budizam je tradicionalan u: Burjatiji, Tuvi i Kalmikiji.

Najveći gradovi[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Spisak gradova u Rusiji
Moskva
Moskva
Sankt Peterburg
Sankt Peterburg
Novosibirsk
Novosibirsk
Jekaterinburg
Jekaterinburg
Poredak Grad Federalni subjekt Broj stanovnika Nižnji Novgorod
Nižnji Novgorod
Samara
Samara
Kazanj
Kazanj
Omsk
Omsk
1 Moskva Moskva 11.503.501
2 Sankt Peterburg Sankt Peterburg 4.879.566
3 Novosibirsk Novosibirska oblast 1.473.737
4 Jekaterinburg Sverdlovska oblast 1.350.136
5 Nižnji Novgorod Nižegorodska oblast 1.250.252
6 Samara Samarska oblast 1.164.900
7 Kazanj Tatarstan 1.143.600
8 Omsk Omska oblast 1.153.971
9 Čeljabinsk Čeljabinska oblast 1.130.273
10 Rostov na Donu Rostovska oblast 1.098.991
11 Ufa Baškortostan 1.094.842
12 Volgograd Volgogradska oblast 1.091.200
13 Perm Permski kraj 1.090.679
14 Krasnojarsk Krasnojarski kraj 1.000.601
15 Voronjež Voronješka oblast 889.496
16 Saratov Saratovska oblast 830.953
17 Toljati Samarska oblast 720.346
18 Krasnodar Krasnodarski kraj 710.686
19 Iževsk Udmurtija 611.043
20 Jaroslavlj Jaroslavska oblast 606.336
Rosstat (2009)[44][45]


Državno uređenje[uredi]

Rusija je federativna republika sa polupredsedničkim sistemom vlasti.

Državno uređenje zasniva se na Ustavu, potvrđenom na referendumu od 12. decembra 1993. godine.

Šef države je predsednik Ruske Federacije, koji se bira na 6 godina na direktnim izborima. Prema važećem ustavu, on ima sledeća ovlašćenja: utvrđuje spoljnu politiku, vrhovni je komandant Oružanih snaga, imenuje i razrešava, uz saglasnost Državne dume, predsednika Vlade, na predlog predsednika Vlade imenuje i razrešava sa dužnosti zamenike predsednika Vlade i federalne ministre, imenuje sekretara Saveta bezbednosti, Savetu Federacije (rus. Совет Федерации) predlaže kandidata za mesto guvernera Centralne banke, u slučaju rata ili neposredne ratne opasnosti ima pravo donositi zakone za celu teritoriju države ili njen pojedini deo, ali mora o takvim aktima obavestiti Federalnu skupštinu, ima pravo donositi uredbe koje vrede na teritoriju cele državu (moraju biti u skladu sa ustavom i federalnim zakonima. Uz ova predsednik ima i mnoga druga ovlašćenja.

Izvršnu vlast vrši Vlada (rus. Правительство), koja stoji pod predsednikom. Sistem federalnih organa čine federalna ministarstva, federalne službe i federalne agencije.

Zakonodavnu vlast ima dvodomna Federalna skupština. Članove gornjeg doma — Saveta Federacije, imenuju savezni subjekti (republike, oblasti, krajevi i dr.), a članovi donjeg doma (450 deputata) — Državne dume, biraju se na direktnim izborima, na mandat od 5 godina, po stranačkim listama.

Sudsku vlast vrše sudovi: Ustavni sud, sudovi opšte nadležnosti na čelu sa Vrhovnim sudom i arbitražni sudovi na čelu sa Visokim arbitražnim sudom. U nekoliko subjekata Ruske Federacije postoji ustavni sudovi, a deo sudskog sistema su i mirovni sudovi.

Administrativna podela[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Administrativna podela Rusije
Administrativna podela Rusije

Federalna struktura Rusije je složena i obuhvata 85 federalnih subjekata sa različitim nivoima autonomije. Najveću autonomiju imaju 22 republike (to su npr. Čečenija, Tatarstan ili najveća Saha (Jakutija)). Osim njih, postoje i 4 autonomna okruga i 1 autonomna oblast. Većina ovih autonomnih jedinica osnovana je za vreme komunizma u skladu sa tadašnjom politikom o nacionalnostima koja je svakoj većoj nacionalnosti davala pravo na teritoriju.

Ostatak državne teritorije podeljen je na upravne jedinice koje imaju manje formalne autonomije. To su 46 oblasti, 9 krajeva i 3 grada federalnog značaja (Moskva, Sankt Peterburg i Sevastopolj).

Godine 2000. ustanovljeni su federalni okruzi, kao novi nivoi upravne podele. Najprije ih je bilo 7, da bi 2010. formiran još jedan - Severnokavkaski federalni okrug. Svaki federalni okrug obuhvata više federalnih subjekata. Vode ih izaslanici koje imenuje federalni predsednik:

Na početku 2014. Rusija je proširena sa Krimskim federalnim okrugom (teritorija u sporu sa Ukrajinom).

Spisak federalnih okruga[uredi]

Map of Russian districts, 2014.png
rb. Nazivi okruga Površina
(km²)
Stanovnika
(01.01.2012 )
Subjekti RF Administrativni centar
1 Centralni federalni okrug 652.800 38 539 614 18 Moskva
2 Južni federalni okrug 416.840 13 880 708 6 Rostov na Donu
3 Severozapadni federalni okrug 1.677.900 13 652 525 11 Sankt Peterburg
4 Dalekoistočni federalni okrug 6.215.900 6 263 219 9 Habarovsk
5 Sibirski federalni okrug 5.114.800 19 254 242 12 Novosibirsk
6 Uralski federalni okrug 1.788.900 12 136 912 6 Jekaterinburg
7 Povolški federalni okrug 1.038.000 29 808 653 14 Nižnji Novgorod
8 Severnokavkaski federalni okrug 172.360 9 494 233 7 Pjatigorsk
9 Krimski federalni okrug 26.945 2 352 581 2 Simferopolj

Oružane snage[uredi]

Načelnik Generalnog štaba general Valeri Gerasimov
"Topolь-M“

Oružane snage Ruske Federacije su osnovane nakon raspada Sovjetskog Saveza. Boris Jeljcin je 7. maja 1992. godine potpisao Uredbu o osnivanju Ministarstva odbrane i stavljanju svih sovjetskih oružanih snaga na teritoriji RSFSR pod kontrolu Ruske Federacije[46].

Oružane snage Rusije podeljene su na tri vida:

  • Kopnena vojska
  • Ratno vazduhoplovstvo
  • Ratna mornarica

Posebni vidovi su:

  • Kosmička vojska
  • Strateški raketne snage
  • Vazdušno-desantni trupe

U ruskoj vojsci ima oko jedan milion vojnika. Na vojne troškove svake godine Rusija troši više od 40,3 milijardi dolara.

Vojni rok u ruskoj vojsci traje jednu godinu. Rok profesionalne vojne službe može da traje od 3 do 10 godina. Profesionalna vojna služba je moguća samo nakon odsluženja vojnog roka. Kandidati za profesionalnu vojsku iz Rusije moraju da imaju do 40 godina, iz inostranstva - do 30 godina.

U toku je reforma oružanih snaga, koja je počela nakon rata u Južnoj Osetiji 2008. godine.

Privreda[uredi]

Moskva-Siti
Ruska nafta
Dokovi u Murmansku
Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Privreda Rusije

Petnaest godina nakon propasti komunizma ruska ekonomija se približila ekonomijama srednje razvijenih zemalja slobodnog tržišta. Danas ona ima visoku stopu rasta BDP-a (u 2004 7,2%; 2005 6,4 %; 2006 8,2%; 2007 8,5%; 2008 5,2% godišnje ) i relativno visoku inflaciju (oko 8,8%). Ipak, i danas su u Rusiji uočljivi ostaci starog, komunističkog sistema.

Na današnju sliku ekonomije je uticala i brza privatizacija nekih unosnijih državnih preduzeća početkom devedesetih. Njih je preuzela nekolicina preduzetnika povezana sa tadašnjom političkom elitom (oligarsi). U poslednje vreme neki su tajkuni bili prisiljeni odreći se kontrole nad svojim fabrikama, a neki su i zatvoreni ili su emigrirali. Veliki koncerni i dalje dominiraju ruskom privredom, a država najavljuje mere za podsticanje malog i srednjeg preduzetništva.

Danas se ruska ekonomija uglavnom temelji na dvema stubovima: izvozu energenata (nafte i zemnog plina) i sirovina i rastućoj domaćoj potrošnji. Tradicionalna sovjetska metalurgija i sa njom povezana proizvodnja mašina, automobila i aviona preživljavaju zahvaljujući visokim carinama koje sprečavaju uvoz jeftinijih i kvalitetnijih inostranih proizvoda. Mnoge fabrike preorijentisale su se na saradnju sa zapadnim kompanijama i licenciranu proizvodnju stranih proizvoda (inomarke).

Propast sovjetskog centralnog planiranja dovela je i do prevelike neravnoteže u razvoju pojedinih regija. Najviše stranih investicija i najbrži privredni rast imaju Moskva i Peterburg. Razlike u prosečnom dohotku stanovnika prestonice i provincija su i do deset puta.

Saobraćaj[uredi]

Velike udaljenosti i često surovi klimatski uslovi veoma su uticali su na razvoj transportne infrastrukture u Rusiji. U prevozu robe, a i putnika još uvek dominantnu ulogu ima železnica. Železnička mreža ima 87.000 km pruga u javnoj upotrebi i 63.000 km industrijskih pruga. Udeo železnice u ukupnom prevozu robe je 83,2%, a putnika 40,9%. U Rusiji se nalazi i najduža svetska železnička pruga, 9.289 km duga Transsibirska železnica koja povezuje Moskvu i Vladivostok na Tihom okeanu.

Iako je putna infrastruktura u prilično lošem stanju, bez savremenih auto-puteva, putni prevoz je u usponu. Automobil je danas u Rusiji sve manje statusni simbol, posebno u velikim gradovima što dovodi do velikih gužvi i jedne od najvećih stopa smrtnosti u drumskim saobraćajnim nesrećama u Evropi.

Vazdušni prevoz je u stalnom porastu pa ima dominantnu ulogu u putničkom prevozu na relacijama većim od 1.500 km. Najveće avionske kompanije su Aeroflot, zatim S7 erlajns, Pulkovo i KrasEr.

Kultura[uredi]

Ikona Trojce Andreja Rubljova.

Rusija ima ogromnu kulturnu baštinu. Naročito u 19. i 20. veku postignuti su veliki uspesi u: baletu, muzici, drami, književnosti i filmu. Srednjovekovni ruski umetnici su manje poznati ili anonimni, a izuzetak je slikar Andrej Rubljov.

Najstarije rusko crkvenoslovensko jevanđelje - Ostromirovo, XI vek

Mnogi ruski pisci spadaju u vrh svetske književnosti: Fjodor Dostojevski, Maksim Gorki, Boris Pasternak, Aleksandar Solženjicin, Lav Tolstoj, Anton Čehov i Ivan Turgenjev. Tu su i pesnici: Aleksandar Puškin, Mihail Ljermontov, Ana Ahmatova i Sergej Jesenjin.

Knjige se u Rusiji dosta štampaju i puno čitaju. Godine 1990. u Rusiji je proizvedeno 1,6 milijardi knjiga. Godine 2004. proizvodnja je pala na 562 miliona knjiga.

Tokom 19-og veka, u Rusiji se formirala jaka grupa nacionalnih kompozitora, među kojima se ističu Aleksandar Borodin, Modest Musorgski, Nikolaj Rimski-Korsakov i Petar Čajkovski. Oni su stvorili rusku nacionalni stil klasične muzike komponujući simfonije, opere, balete i kamernu muziku. Njihovu tradiciju je svojim klavirskim koncertima i simfonijama nastavio Sergej Rahmanjinov. Muziku ekspresionizma i modernog doba u Rusiji reprezentuju Igor Stravinski, Sergej Prokofjev i Dmitrij Šostakovič.

Balet ima dugu tradiciju u Rusiji i omiljen je među publikom. Iz baletske trupe osnovane 1773. nastao je, danas čuveni Balet teatra Baljšoj. Rusija je dala velikane baletske umetnosti, poput: Ane Pavlove, Galine Uljanove, Vaclava Nižinskog, Rudolfa Nurejeva, Mihaila Barišnjikova, Sergeja Djagiljeva, Mihaila Fokina i Maju Pliseckaju.

U oblasti slikarstva ruski umetnici su imali značajno mesto. Najpoznatiji slikar prirode i pejsaža je bio Ivan Ivanovič Šiškin. U modernim umetničkim pokretima, ekspresionizmu, kubizmu i ruskoj avangardi učestvovali su Vasilij Kandinski, Kazimir Maljevič, Aleksej fon Javlenski i Natalija Gončarova. Među istaknute ruske slikare takođe spadaju Ilja Rjepin i Mark Šagal.

Najznamenitiji ruski filmski umetnici su Sergej Ajzenštajn i Andrej Tarkovski.

Muzeji[uredi]

Muzej Ermitaž u Sankt Peterburgu poseduje 3 miliona predmeta, i po tome je među najvećim u svetu, a prvi je po opsegu kolekcije umetničkih slika. Deo kolekcija Ermitaža (ruska umetnost) je 1895. izdvojen u Ruski muzej. Prirodnjački muzej Kunstkamera, otvoren 1719. po zamisli Petra Velikog, bio je prvi muzej u Rusiji. U i oko Sankt Peterburga postoje mnogobrojne carske palate i druge znamenitosti (Peterhof, Carsko Selo, Ćilibarska soba).

U Moskvi su Tretjakovska galerija i Puškinov muzej, kao i Moskovski kremlj sa svojim umetničko-istorijskim zbirkama.

Sport[uredi]

Sport u Rusiji ima visoki društveni ugled, što je tradicija iz vremena Sovjetskog Saveza. Rusija redovno osvaja veliki broj medalja na Letnjim olimpijskim igrama (među prve tri nacije od 1952), a dominira u par sportova i na Zimskim olimpijadama. U Moskvi su održane Letnje olimpijske igre 1980. dok će Soči biti domaćin Zimske olimpijade 2014. Sportovi u kojima je Rusija najuspešnija su: gimnastika, ritmička gimnastika, atletika, dizanje tegova, rvanje, sinhrono plivanje, odbojka, skijaško trčanje, biatlon, klizanje na ledu, hokej na ledu.

Najomiljeniji sportovi u Rusiji su fudbal i hokej na ledu, ali i odbojka, košarka, i u novije vreme tenis. Šah je omiljena razonoda u Rusiji. Ruski velemajstori već decenijama dominiraju u ovom sportu.

Vidi još[uredi]

Napomene[uredi]

  1. ^ Suverenitet ovih teritorija je sporan, ali ga Rusija priznaje.
  2. ^ Suverenitet ovih teritorija je sporan, ali ga Rusija priznaje.

Reference[uredi]

  1. ^ Nacionalna agencija za statistiku [1]
  2. ^ United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications
  3. ^ The World Factbook. „CIA“. Central Intelligence Agency Приступљено 26. 12. 2007.. 
  4. ^ „FAO. 2010. Global Forest Resources Assesment 2010. Main Report. FAO Forestry Working Paper 163, Rome, Italy“ (PDF) Приступљено 4. 5. 2013.. 
  5. ^ Walsh, N. P. (19. 9. 2003.). „It's Europe's lungs and home to many rare species. But to Russia it's £100bn of wood“. London: Guardian (UK) Приступљено 26. 12. 2007.. 
  6. ^ I. A. Merzliakova (1 November 1997). „List of animals of the Red Data Book of Russian Federation“. UNEP/GRID–Arendal Приступљено 27. 4. 2010.. 
  7. ^ „Climate“. Library of Congress Приступљено 26. 12. 2007.. 
  8. ^ Belinskij A, Härke, H (1999). „The 'Princess' of Ipatovo“. Archeology 52 (2). Archived from the original on 10. 6. 2008. Приступљено 26. 12. 2007.. 
  9. ^ Jacobson (1995), str. 38.
  10. ^ Tsetskhladze (1998), str. 48.
  11. ^ Turchin, P. (2003). Historical Dynamics: Why States Rise and Fall. Princeton University Press. стр. 185-186. ISBN 978-0-691-11669-3. 
  12. ^ Christian, D. (1998). A History of Russia, Central Asia and Mongolia. Blackwell Publishing. стр. 286-288. ISBN 978-0-631-20814-3. 
  13. ^ For a discussion of the origins of Slavs, see Barford, P.M. (2001). The Early Slavs. Cornell University Press. стр. 15-16. ISBN 978-0-8014-3977-3. 
  14. ^ Christian, D. (1998). A History of Russia, Central Asia and Mongolia. Blackwell Publishing. стр. 6-7. 
  15. ^ Obolensky, D. (1994). Byzantium and the Slavs. St Vladimir's Seminary Press. стр. 42-. ISBN 978-0-88141-008-2. 
  16. ^ Thompson, J.W.; Johnson, E.N. (1937). An Introduction to Medieval Europe, 300–1500. W. W. Norton & Co.. стр. 268-. ISBN 978-0-415-34699-3. 
  17. ^ „Ukraine: Security Assistance“. U.S. Department of State Приступљено 27. 12. 2007.. 
  18. ^ Klyuchevsky, V. (1987). The course of the Russian history. 1. Myslʹ. ISBN 978-5-244-00072-6. 
  19. ^ Hamm, M.F. (1995). Kiev: A Portrait, 1800–1917. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-02585-8. 
  20. ^ „The Destruction of Kiev“. Tspace.library.utoronto.ca Приступљено 19. 1. 2011.. 
  21. ^ „History of Russia from Early Slavs history and Kievan Rus to Romanovs dynasty“. Parallelsixty.com Приступљено 27. 4. 2010.. 
  22. ^ The history of banya and sauna ((ru))
  23. ^ Byrne (2004), str. 62.
  24. ^ May, T.. „Khanate of the Golden Horde“. Archived from the original on 7. 6. 2008. Приступљено 27. 12. 2007.. 
  25. ^ Gleason (2009), str. 62.
  26. ^ Solovyov, S. (2001). History of Russia from the Earliest Times. 6. AST. стр. 562-604. ISBN 978-5-17-002142-0. 
  27. ^ Skrynnikov, R. (1981). Ivan the Terrible. Academic Intl Pr. стр. 219-. ISBN 978-0-87569-039-1. 
  28. ^ Solovyov (2001), str. 751–908.
  29. ^ Solovyov (2001), str. 751–809.
  30. ^ Solovyov, S. (2001). History of Russia from the Earliest Times. 7. AST. стр. 461-568. ISBN 978-5-17-002142-0. 
  31. ^ Solovyov, S. (2001). History of Russia from the Earliest Times. 9, ch.1. AST. ISBN 978-5-17-002142-0 Приступљено 27. 12. 2007.. 
  32. ^ Solovyov, S. (2001). History of Russia from the Earliest Times. 15, ch.1. AST. 
  33. ^ „Ruling the Empire“. Library of Congress Приступљено 27. 12. 2007.. 
  34. ^ Hosking (2001), str. 9.
  35. ^ Dronin & Bellinger (2005), str. 38.
  36. ^ „Всероссийская перепись населения 2002 года“. Perepis2002.ru Приступљено 24. 06. 2010.. 
  37. ^ Ethnic groups in Russia, 2002 census, Demoscope Weekly. Retrieved 5 February 2009.
  38. ^ „Russian Census of 2002“. 4.3. Population by nationalities and knowledge of Russian; 4.4. Spreading of knowledge of languages (except Russian). Rosstat Приступљено 16. 1. 2008.. 
  39. ^ „The Constitution of the Russian Federation“. (Article 68, §2) Приступљено 27. 12. 2007.. 
  40. ^ Zuckerman (2005).
  41. ^ Bell, I (2002). Eastern Europe, Russia and Central Asia. ISBN 978-1-85743-137-7 Приступљено 27 Dec. 2007. 
  42. ^ „Russia“ Приступљено 8 Apr. 2008. 
  43. ^ „20Mln Muslims in Russia and mass conversion of ethnic Russians are myths—expert“. Interfax Приступљено 1 Apr. 2008. 
  44. ^ Cities with over 1 million population Rosstat
  45. ^ Cities with population between 500.000 and 1 million Rosstat
  46. ^ Greg Austin & Alexey Muraviev, The Armed Forces of Russia in Asia, Tauris, 2000, pp. 130

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]

Sa drugih Vikimedijinih projekata :