Ruska književnost

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Anton Čehov i Lav Tolstoj, 1901

Ruska književnost se odnosi na književnost Rusije i njenih emigranata. Književnost na ruskom jeziku se razvija i u nekim državama koje su ranije bile deo carske Rusije i SSSR-a. Pre 19. veka, ruska književnost je bila praktično nepoznata u inostranstvu. Od oko 1830, ruska književnost ulazi u svoje „zlatno doba“, koje je započeo pesnik Aleksandar Puškin, a čiji su vrhunac predstavljali romanopisci Lav Tolstoj i Fjodor Dostojevski, odnosno dramaturg i pripovedač Anton Čehov.

Stara ruska književnost[uredi | uredi izvor]

Pod pojmom "Staroruska književnost", smatra se period od 11. veka - 16. veka, što obuhvata i rusku književnost srednjeg veka.

Sveslovenska pismenost nastaje uvođenjem hrišćanstva kod Slovena, a posebno njihovim opismenjavanjem, uvođenjem ćirilice, za šta su zaslužni Ćirilo i Metodije. Godinom začetka pismenosti kod slovena, smatra se 863.

Primivši hrišćanstvo od Vizantije, Rusija joj se potčinila u duhovnom odnosu, pa su prvi bogoslužitelji i književnici bili Grci. Na samom začetku staroruske književnosti, ona se sastojala od grčkih prevoda (knjige sv. Pisanija, tvorenija sv. otaca, žitija svetaca, zbornici mudrih izreka i slično). Vremenom, Rusija se udaljavala od Vizantije i njenog uticaja, pa su tako nastajala i dela originalne književnosti, pisana na ruskoj redakciji staroslovenskog jezika, zvanom još i ruskoslovenski jezik. Do 1240. godine, ova država se zvala Kijevska Rusija rus. Киевская Русь. Padom Vizantije, odnosno Carigrada, godine 1453. je Moskovska država preuzela njeno nasleđe kao „Treći Rim“.

Prvi pisani tekstovi su se u Kijevskoj Rusiji pojavili u 11. veku. Stara ruska književnost se bavila uglavno religijskim, sholastičkim temama, pri čemu je naročito popularan žanr žitija svetih (жития святых).

Žanrovi[uredi | uredi izvor]

Značajnija dela[uredi | uredi izvor]

Autori[uredi | uredi izvor]

Novija ruska književnost[uredi | uredi izvor]

Novija ruska književnost se pojavila na prelazu iz 17. u 18. vek. Zasnivala se na zapadnoevropskim uzorima, na tradiciji grčko-rimske civilizacije i duha humanizma. Novija ruska književnost je pisana narodnim, ruskim jezikom. Približavanje Rusije zapadnim uzorima vezuje se za doba vladavine Petra Velikog i Katarine Velike.

18. vek[uredi | uredi izvor]

Posle preuzimanja prestola krajem 17. veka, uticaj Petra Velikog na rusku kulturu proširio se daleko u 18. vek. Njegova vladavina početkom 18. veka pokrenula je niz modernizacijskih promena u ruskoj književnosti. Reforme koje je sproveo podstakle su ruske umetnike i naučnike da učine inovacije u svom radu. Petrov primer je postavio presedan za ostatak 18. veka kada su ruski pisci počeli da formiraju jasne ideje o načinu pravilne upotrebe i napredovanju ruskog jezika. Svojim raspravama o versifikaciji ruskog jezika i tonu ruske književnosti, pisci u prvoj polovini 18. veka mogli su da postave temelje za dirljivije, aktuelnije delo s kraja 18. veka.

Satiričar Antioh Dmitrijevič Kantemir, 1708–1744, bio je jedan od prvih ruskih pisaca koji je hvalio ne samo ideale reformi Petra I, već i ideale rastućeg pokreta prosvetiteljstva u Evropi. U Kantemirovim delima redovno se izražavalo njegovo divljenje Petru, posebno u njegovom epu posvećenom caru pod nazivom Petrida . Češće je, međutim, Kantemir indirektno hvalio Petrov uticaj kroz njegovu satiričnu kritiku ruske „površnosti i mračnjaštva“, koje je video kao manifestacije zaostalosti koju je Petar pokušao da ispravi svojim reformama.[1] Kantemir je ispoštovao ovu tradiciju reforme ne samo svojom podrškom Petru, već i pokretanjem decenijske debate o pravilnoj slogovnoj versifikaciji ruskog jezika.

Vasilij Kirilovič Tredijakovski, pesnik, dramaturg, esejista, prevodilac i savremenik Antioha Kantemira, takođe se našao duboko ukorenjen u konvencijama prosvetiteljstva u svom radu sa Ruskom akademijom nauka i svojim revolucionarnim prevodima francuskih i klasičnih dela na ruski jezik. Prekretnica u ruskoj književnosti, njegov prevod dela Pola Talemanta Putovanje na ostrvo ljubavi, bio je prvi koji je upotrebio ruski narodni jezik nasuprot formalnom i zastarelom crkvenoslovenskom.[2] Ovaj uvod je postavio presedan da se svetovna dela budu pisana na narodnom jeziku, dok bi crkveni tekstovi ostali na crkvenoslovenskom. Međutim, njegov rad je često bio neverovatno teorijski, fokusiran na promovisanje verifikacije jezika kojim je govorio.

Dok se Tredijakovskljev pristup pisanju često opisuje kao veoma eruditan, mladi pisac i naučni rival Tredijakovskom, Aleksandar Petrovič Sumarokov, 1717–1777, bio je posvećen stilovima francuskog klasicizma. Sumarokovljevo interesovanje za formu francuske književnosti odražavalo je njegovu privrženost zapadnjačkom duhu iz doba Petra Velikog. Iako se često nije slagao sa Tredijakovskim, Sumarokov je takođe zagovarao upotrebu jednostavnog, prirodnog jezika kako bi se publika diverzifikovala i efikasnije koristio ruski jezik. Kao i njegove kolege i kolege, Sumarokov je veličao nasleđe Petra I, pišući u svom manifestu Poslanica o poeziji: „Veliki Petar baca gromove sa obala Baltika, ruski mač blista u svim krajevima vasione“.[3] Politika vesternizacije Petra Velikog i demonstracija vojne veštine prirodno je privukla Sumarokova i njegove savremenike.

Mihail Vasiljevič Lomonosov je posebno izrazio svoju zahvalnost i posvećenost Petrovom nasleđu u svom nedovršenom Petru Velikom, Lomonosovljeva dela su se često fokusirala na teme koje izazivaju strahopoštovanje, veličanstvenost, i stoga je bio privučen ka delu vladara zbog grandioznosti njegovog vojnih, arhitektonskih i kulturnih podviga. Za razliku od Sumarokovljeve privrženosti jednostavnosti, Lomonosov je favorizovao verovanje u hijerarhiju književnih stilova podeljenih na visoke, srednje i niske. Ovaj stil je olakšao Lomonosovljevo grandiozno, visokoumno pisanje i upotrebu kako narodnog tako i crkvenoslovenskog.[4]

Mihail Vasiljevič Lomonosov je posebno izrazio svoju zahvalnost i posvećenost Petrovom nasleđu u svom nedovršenom Petru Velikom, Lomonosovljeva dela su se često fokusirala na teme koje izazivaju strahopoštovanje, veličanstvenost, i stoga je bio privučen ka delu vladara zbog grandioznosti njegovog vojnih, arhitektonskih i kulturnih podviga. Za razliku od Sumarokovljeve privrženosti jednostavnosti, Lomonosov je favorizovao verovanje u hijerarhiju književnih stilova podeljenih na visoke, srednje i niske. Ovaj stil je olakšao Lomonosovljevo grandiozno, visokoumno pisanje i upotrebu kako narodnog tako i crkvenoslovenskog.[5]

Drugi su, međutim, izabrali teme koje su manje uvredljive za autokrate. Nikolaj Karamzin, 1766–1826, na primer, poznat je po svom zalaganju da ruski pisci usvoje osobine u poeziji i prozi kao što su pojačan osećaj emocija i fizička sujeta, koje se u to vreme smatralo ženstvenim, kao i da podržavaju ženski cilj. ruski pisci.[6] Karamzinov poziv muškim piscima da pišu ženstveno nije bio u skladu sa prosvetiteljskim idealima razuma i teorije, koji se smatraju muškim atributima. Stoga njegova dela nisu bila opšteprihvaćena; međutim, oni su u nekim oblastima društva odražavali rastuće poštovanje, ili barem ambivalentnost prema ženskoj vladarki u Katarini Velikoj. Ovaj koncept je najavio eru posmatranja ženskih karakteristika u pisanju kao apstraktnog koncepta povezanog sa atributima lakomislenosti, sujete i patosa.

Neki pisci su, pak, bili direktniji u pohvalama Katarini II. Gavril Romanovič Deržavin, poznat po svojim odama, često je svoje pesme posvećivao carici Katarini. Za razliku od većine svojih savremenika, Deržavin je bio veoma odan svojoj državi; služio je u vojsci, pre nego što je došao do raznih uloga u vladi Katarine II, uključujući sekretara carice i ministra pravde.

Denis Fonvizin, autor pre svega komedija, prišao je temi ruskog plemstva kritički. Fonvizin je smatrao da plemstvo treba da nastavi da ima tretman po standardima koji su bili pod vladavinom Petra Velikog, tokom koje je kvalitet odanosti državi bio nagrađen. Njegovi radovi su kritikovali sadašnji sistem za nagrađivanje plemstva, a da ga ne smatraju odgovornim za dužnosti koje su nekada obavljali. Koristeći satiru i komediju, Fonvizin je podržavao sistem plemstva u kojem je elita bila nagrađivana na osnovu ličnih zasluga, a ne na osnovu hijerarhijskog favorizovanja koje je bilo rasprostranjeno tokom vladavine Katarine Velike.[7]

19. vek ili zlatno doba[uredi | uredi izvor]

Devetnaesti vek je označio vrhunac ruske književnosti, a ova epoha se naziva i „zlatno doba“. Epohu romantizma obeležili su pesnički talenti: Žukovski i Puškin. Aleksandar Sergejevič Puškin je svojim delima definisao standard modernog ruskog jezika. Posle njega su se pojavili i drugi talentovani pesnici: Mihail Ljermontov, Fjodor Tjutčev, Aleksej Tolstoj, Nikolaj Njekrasov.

Književno stvaralaštvo u prozi je imalo prvo veliko ime u Nikolaju Gogolju. Za njim su se pojavili Nikolaj Leskov, Ivan Turgenjev i Ivan Gončarov. Vrhunac ruskog i svetskog romana su označili velikani Fjodor Dostojevski i Lav Tolstoj. Plodni pisac pripovedaka Anton Čehov istakao se i kao najznačajniji pisac drama svoga doba.

19. vek se tradicionalno naziva „zlatnom erom” ruske književnosti. Romantizam je dozvolio procvat posebno poetskog talenta: Vasilij Žukovski, a kasnije i njegovog štićenika Aleksandra Puškina, došla su do izražaja. Puškin je zaslužan i za kristalizaciju književnog ruskog jezika i za uvođenje novog nivoa umetnosti u rusku književnost. Njegovo najpoznatije delo je roman u stihovima Evgenije Onjegin (1833). Puškinovim stopama sledila je čitava nova generacija pesnika, uključujući Mihaila Ljermontova (poznatog i po romanu Heroj našeg vremena, 1841), Jevgenija Baratinskog, Konstantina Batjuškova, Nikolaja Nekrasova, Alekseja Konstantinoviča Tolstoja, Fjodora Tjučeva i Afanasija Feta.

Od pisaca ostalih žanrova, značajni su pisac basni Ivan Krilov, esejista, filozof i revolucionar Aleksandar Hercen, pisci drama Aleksandar Ostrovski i Aleksandar Gribojedov, a u publicistici novinar Mihail Katkov, ober-prokuror svetog Sinoda Konstantin Pobedonoscev i knez Vladimir Meščerski.

Početak 20. veka[uredi | uredi izvor]

Prva zbirka pesama Jesenjina

Početkom 20. veka u ruskoj književnosti je dominiralo pesničko stvaralaštvo. Pored oslanjanja na književne tradicije 19. veka, u ruskoj književnosti su se pojavila nova strujanja: simbolizam, akmeizam i futurizam. U književnoj kritici nastaje nova teorija književnosti pod imenom ruski formalizam.

Izgled zbirke pesama Marine Cvetajeve

Poznati pesnici ovog doba bili su: Aleksandar Blok, Sergej Jesenjin, Marina Cvetajeva, Ana Ahmatova, Andrej Beli, Osip Mandelštam i Boris Pasternak. Najavangardniji među njima bili su Vladimir Majakovski i Velimir Hlebnjikov.

Manje su poznati prozni pisci, među kojima su vredni pažnje Ivan Bunjin i Aleksandar Kuprin.

Sovjetska literatura[uredi | uredi izvor]

I u sovjetsko doba, posle 1917, pojavili su se veloikani u ruskoj literaturi. Među njima su: Maksim Gorki, Mihail Šolohov, Valentin Katajev, Aleksej Tolstoj i Iljf i Petrov. Značajna dela u književnosti za decu napisali su Samuil Maršak i Kornej Čukovski.

Nakon uspostavljanja boljševičke vlasti, Majakovski je radio na tumačenju činjenica nove stvarnosti. Njegova dela, kao što su „Oda revoluciji” i „Levi marš” (oba 1918), donela su inovacije u poeziju. Majakovski u „Levom maršu” poziva na borbu protiv neprijatelja ruske revolucije. Pesma 150 000 000 (1921) govori o vodećoj ulozi masa u revoluciji. U pesmi Vladimir Iljič Lenjin (1924), Majakovski se osvrće na život i rad vođe ruske revolucije i prikazuje ih na širokoj istorijskoj pozadini. U pesmi U redu! (1927), Majakovski piše o socijalističkom društvu kao o „proleću čovečanstva”. Majakovski je bio ključan u stvaranju nove vrste poezije u kojoj je politika igrala glavnu ulogu.[8]

U vreme kada je u Sovjetskom Savezu zvanično dominirala epoha socijalističkog realizma, neki književnici su stvarali po uzoru na tradicije klasične ruske književnosti, bez nade da će biti zvanično priznati u društvu. To su bili: Mihail Bulgakov, Boris Pasternak, Andrej Platonov, Juri Trifonov, Danil Harms, Isak Babel i Vasilij Grosman. Njihova dela su često objavljivana decenijama posle nastanka i to u cenzurisanim verzijama.

U post-staljinističkoj Rusiji, socijal-realizam je ostao jedini zvanično prihvaćen stil. Književnici poput Aleksandra Solženjicina, Venedikta Jerofejeva ili Leonid Cipkin zasnovali su tradiciju „samizdata“ (literature stvorene i štampane u tajnosti).

Paleta književnog stvaralaštva je išla od klasičnog, realističnog romana do naučne fantastike. Bilo koja vrsta fikcije koja se bavila okultnim, bilo horor, fantastika orijentisana na odrasle ili magični realizam, bila je nepoželjna u Sovjetskoj Rusiji. Do 1980-ih napisano je vrlo malo knjiga u ovim žanrovima, a još manje je objavljeno, iako ranije knjige, poput Gogolja, nisu bile zabranjene.

Dečja književnost se u Sovjetskom Savezu smatrala glavnim žanrom zbog svoje obrazovne uloge. Veliki deo ranih sovjetskih dečjih knjiga činile su pesme: Kornej Čukovski (1882–1969), Samuil Maršak (1887–1964) i Agnija Barto (1906–1981) bili su među najčitanijim pesnicima. Žanru su doprineli i „pesnici za odrasle“ kao što su Majakovski i Sergej Mihalkov (1913–2009). Neke od rane sovjetske dečje proze sastojale su se od labavih adaptacija stranih bajki nepoznatih u savremenoj Rusiji. Aleksej N. Tolstoj (1882–1945) napisao je Buratino, bezbrižnu i skraćenu adaptaciju Pinokija Karla Kolodija . Aleksandar Volkov (1891–1977) predstavio je fantaziju sovjetskoj deci svojim slobodnim prevodom Čudesnog čarobnjaka iz Oza L. Franka Bauma, objavljenog kao Čarobnjak iz Smaragdnog grada 1939. godine, a zatim je napisao seriju od pet nastavaka, bez veze sa Baumom. Drugi značajni autori su Nikolaj Nosov (1908–1976), Lazar Lagin (1903–1979), Vitalij Bjanki (1894–1959) i Vladimir Sutejev (1903–1993).

Neki ruski književnici su bili uspešni u emigraciji, kao na primer: Ivan Bunjin, Aleksandar Kuprin, Marina Cvetajeva, ili Vladimir Nabokov.

Savremena ruska književnost[uredi | uredi izvor]

U savremenoj ruskoj književnosti poznata je grupa postmodernih autora. Najpoznatiji i najradikalniji među njima je Vladimir Sorokin.

Oko 30 miliona Rusa živi van granica Rusije, tako da se ruska književnost razvija u mnogim zemljama (Belorusija, Ukrajina, Kazahstan, Nemačka, Izrael, SAD).

Godine 1990. u Rusiji je proizvedeno 1,6 milijardi knjiga, a 2004. svega 562 miliona.

Novi realizam[uredi | uredi izvor]

Od godine 2000, pojavila se nova generacija ruskih književnika među kojima su najistaknutiji: Irina Deneškina („Daj mi“, Дай Мне), Ilja Stogov („mASIAfucker”, „Mačo muškarci ne plaču“ (rus. Мачо Не Плачут)), i politički autor Sergej Šargunov. Odrasli u vremenu posle raspada Sovjetskog Saveza, oni pišu o svakodnevici života mladih u kapitalističkom sistemu, lišeni mističnih i nadrealističkih tema karakterističnih za ranije generacije.

Uticaji[uredi | uredi izvor]

Škotski pesnik Robert Berns postao je 'narodni pesnik' u Rusiji. U doba carstva ruska aristokratija je bila toliko van dodira sa seljaštvom da je Berns, preveden na ruski, postao simbol za obične ruske ljude. Novi prevod Burnsa, koji je 1924. započeo Samuil Maršak, pokazao se izuzetno popularnim i prodan je u preko 600.000 primeraka.[9][10]

Lord Bajron je imao veliki uticaj na skoro sve ruske pesnike Zlatne ere, uključujući Puškina, Vjazemskog, Žukovskog, Batjuškova, Baratinskog, Delviga i, posebno, Ljermontova.[11]

Pisci kao što su Viktor Igo i Onore de Balzak bili su veoma uticajni.[12] Takođe, Žil Vern je inspirisao nekoliko generacija ruskih pisaca naučne fantastike.v

Ruski dobitnici Nobelove nagrade za književnost[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Terras 1985, str. 221–223
  2. ^ Terras 1985, str. 474–477
  3. ^ Lang, D.M. “Boileau and Sumarokov: The Manifesto of Russian Classicism.” The Modern Language Review, Vol. 43, No. 4, 1948, p. 502
  4. ^ Lang, D.M. “Boileau and Sumarokov: The Manifesto of Russian Classicism.” The Modern Language Review, Vol. 43, No. 4, 1948, p. 500
  5. ^ Lang, D.M. “Boileau and Sumarokov: The Manifesto of Russian Classicism.” The Modern Language Review, Vol. 43, No. 4, 1948, p. 500
  6. ^ Rosenholm, Arja; Savkina, Irina (2012). „‘How Women Should Write’: Russian Women’s Writing in the Nineteenth Century”. Women in Nineteenth-Century Russia (1 izd.). Open Book Publishers. str. 162—163. ISBN 978-1-906924-66-9. JSTOR j.ctt5vjszk.12. Pristupljeno 11. 10. 2022. 
  7. ^ Offord, Derek (2005). „Denis Fonvizin and the Concept of Nobility: An Eighteenth-century Russian Echo of a Western Debate”. European History Quarterly. 35 (1): 10. doi:10.1177/0265691405049200. 
  8. ^ Soviet literature: problems and people K. Zelinsky, Progress Publishers. Moscow. 1970. p. 167
  9. ^ Classical Music on CD, SACD, DVD and Blu-ray : Russian Settings of Robert Burns. Europadisc (2009-01-26). Retrieved on 2012-06-17.
  10. ^ Peter Henry. „Sure way of getting Burns all wrong”. Arhivirano iz originala 11. 12. 2004. g. Pristupljeno 2009-06-10. . standrews.com
  11. ^ Rozanov. Baйronizm // Slovarь literaturnыh terminov. T. 1. – 1925 (tekst). Feb-web.ru. Retrieved on 2012-06-17.
  12. ^ Stone, Jonathan (2013). Historical Dictionary of Russian Literature. Rowman & Littlefield. str. 53. ISBN 9780810871823. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Ruska književnost na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Руска_књижевност&oldid=27554795”