Severi (dinastija)

Tondo sa porodicom Septimija Severa, Berlinska zbirka antikviteta. Getino lice je zbrisano posle smrti istog.

Severi su dinastija rimskih careva čiji je osnivač bio Septimije Sever po kom je ista i dobila svoje ime. Njoj su pripadala petorica careva. Dinastija je vladala — sa jednogodišnjim prekidom (april 217—juni 218) — od 193. do 235. Izumrla je 235. godine, kada je poslednji Sever ubijen. Iako je Septimije Sever na vlast došao uz pomoć vojne sile, Severi su se predstavljali kao legitimni naslednici adoptivnih careva iz 2. veka i naglašavali kontinuitet.

Strogo uzevši samo su trojica vladara koji su vladali do 217. – Septimije Sever (193—211) i obojica njegovih sinova Karakala (211—217) i Geta (211) - bili Severi. Nakon Karakaline smrti 217. nije bilo više muškog potomstva osnivača dinastije. Obojica poslednjih predstavnika dinastije, Elagabal (218—222) i Aleksandar Sever (222—235) nisu bili u krvom srodstvu sa Septimijem Severom, već su bili unuci njegove sirijske svastike Julije Meze. Stoga se govori i o „sirijskim carevima“. Sirijski carevi izdavali su se, međutim, za unuke osnivača dinastije i opravdavali ovim izmišljenim poreklom pravo na vlast. Pošto su obojica kada su uzdignuti za careve bili mladalačke dobi i bez živih očeva, njihovim majkama i njihovoj baki Juliji Mesi pripala je ključna uloga. Spolja vidljivo držanje vlasti od strane severskih žena, koji su faktički vladale carstvom krajem perioda Severa, za rimske prilike bio je presedan. Ovo stanje vojska nije primila za stalno, što je dovelo do propasti dinastije.

Rodoslov

Julije Basijan

Julije Avit Aleksijan

Julija Meza

Julija Domna

Septimije Sever 193–211

Julija Soemija

Julija Mameja

Geta 211

Karakala 211–217

Elagabal 218–222

Aleksandar Sever 222–235

Izvori

Značajna saznanja o Severima mogu se dobiti preko dragocenih epigrafskih i numizmatičkih izvora, preko papirusa, a isto tako je od koristi za to i samopredstavljanje Severa u likovnoj umetnosti – pre svega na reljefu i okrugloj plastici. Pored toga, o eposi Severa pre svega obaveštavaju tri narativna izvora: radovi savremenih istoričara Diona Kasija i Herodijana kao i biografije pojedinih careva poznoantičke Carske povesti. Rimska istorija Diona Kasije napisana je iz perspektive konzervativnog senatorskog kruga. Iako je obeležena strasnim partizanstvom, generalno gledano vredi kao najbolji i relativno pouzdan izvor, tim više što je autor kao senator raspolagao dobrim izvorima informacija i sâm bio očevidac nekim događajima. Delo je, međutim, očuvano samo delimično u srednjovekovnim izvodima i prekida se pre poslednje faze vladavine Aleksandra Severa. Za period koji nije obuhvaćen delom Diona Kasija Herodijanov opis, čija vrednost je sporna, jedini je savremeni narativni izvor. Njegov kvalitet biva jako umanjen sklonošću istoričara da dodaje izmišljotine radi književnog oblikovanja i efektivnog ulepšavanja njegove priče. Biografije iz Carske povesti su različite vrednosti, ali velikim delom male. Jako su obogaćene izmišljotinama koje delimično stoje u vezi sa političkim prilikama iz vremena nepoznatog poznoantičkog sastavljača. Iako je u njima upotrebljen koristan materijal, njegovo poreklo i izvorni oblik teško je odrediti.

Istorija dinastije

Pravi Severi

Septimije Sever
Minhenska gliptoteka

Osnivač dinastije, Septimije Sever, bio je afrikanskog porekla. Poticao je iz viteške porodice iz velikog grada Leptis Magna u Libiji. U Rimu ga je na senatorski položaj uzdigao car Marko Aurelije, posle čega je prolazio kroz senatorsku karijeru i pri tome dobijao i vojno-komandne funkcije u različitim profincijama. Oženio se sa plemenitom Sirijkom Julijom Domnom, a porodica iz koje je ista potekla je posle zahvaljujući tome stekla veliki politički značaj u Carstvu.

Ubistvom cara Komoda 31. decembra 192. država je zakoračila u tešku krizu, pošto isti nije regulisao pitanje nasledstva. Novog cara Pertinaksa već posle tri meseca ubili su buntovni vojnici iz pretorijanske garde. Pretorijanci su se sad nalazili u posedu moći i shodno tome carski položaj dodelili po sopstvenom nahođenju. Međutim, nisu raspolagali autoritetom da bi mogli da obazbede poštovanje njihove odluke. S obzirom na time nastao vakuum vlasti, pogranične vojske isticale su pravo na izbor cara. Tako je došlo do zapleta poznatog u istoriografiji kao godina petorice careva. Vojska na Dunavu uzdigla je za cara Septimija Severa, koji je tada bio namesnik provincije Gornje Panonije. U Siriji se tamošnji namesnik Pescenije Niger proglasio za cara. Kandidat legija stacioniranih u Britaniji bio je Klodije Albin, namesnik iste. Albin, međutim, prvobitno nije posegnuo za carskim položajem, nego se opredelio za Severa, pošto se našao voljan da ga Sever prihvati za svog budućeg naslednika.

Podlegavši pred Severom u krvavom građanskom ratu, Niger je početkom 194. zarobljen i pogubljen. Posle svoje pobede Sever je jasno stavio do znanja da je njegov sin Karakala predviđen da bude njegov naslednik. Time je sporazum sa Klodijem Albinom postao ništavan. Tako izmanervisan Albin je posegao za oružjem, posle čega je počeo još jedan građanski rat, koji je Sever opet odlučio u svoju korist februara 197. Otada je Sever vladao nemajući pred sobom nikoga ko bi mu osporio vlast.

Sever je bio svestan okolnosti da njegova vlast počiva samo na lojalnosti njegovih legija. U Senatu i u stanovištvu glavnog grada nedostajala mu je podrška. Baš suprotno, simpatije za njegove protivnike bile su velike. Radi zaštite svoge vlasti pobednik je prema pristalicama podleglih rivala postupao vrlo okrutno. Konfiskovao im je imovinu i kaznio niz gradova među —kojima i veliki grad Antiohiju — isključivo zbog toga što su bili stajali na gubitničkoj strani. Posle pobede nad Albinom pogubio je veliki broj senatora.

Za razliku od svojih prethodnika Sever je u Rimu od početka stekao poštovanje. Istupao je kao osvetnik ubijenog cara Pertinaksa i okončao je haotično stanje stvari kojem je Partinaks postao žrtva, tako što je likvidirao dosada nedisciplinovanu pretorijansku gardu i zamenio je sa novom, lojalnom postrojbom. Međutim, u teškom zadatku da razumno reguliše nasleđe nije uspeo.

Karakalino poprsje u
Puškinovom muzeju

Posle smrti Septimija Severa februara 211. vlast su zajedno preuzeli kao što je bilo predviđeno njegovi sinovi Karakala i Geta, ali im kompetencije nisu bile regulisane. Zbog rivaliteta i ogorčenog neprijateljstva između njih dvojice Carstvo je bilo na ivici građanskog rata. Sprečila ga je samo okolnost da je Karakali nakon jedanaest meseci uspelo poći za rukom da namami brata u klopku i zatim ga dâ pogubiti. Nakon toga je Karakala, čiji ugled je ovim činom pretrpeo veliku štetu, zasnovao režim koji se više nego ikada oslanjao na vojsku i odstranio elitu. Terorom izazvana klima straha i uprava uhoda i doušnika koju je on organizovao dovele su do socijalne dezorganizacije. Najzad strah, koji je svuda bio podstaknut terorom, pokazao se fatalnim za samog vladara . Imajući razloga da strahuje da mu car ne veruje, pretorijanski prefekt Makrin preduhitrio je pogubljenje koje mu je pretilo, naredivši da se Karakala ubije (8. aprila 217).

Prekid vladavine Severâ

Pošto Karakala nije imao dece, posle njegove smrti nije bilo nikoga da ga nasledi. Stoga je vojska posle nekog oklevanja za nasledika njihove žrtve uzdigla Makrina, čije sudelovanje u atentatu je prvobitno ostalo skriveno. Međutim, štedljivi Makrin nije bio omiljen među vojnicima koje je Karakala razmazio, a slabost njegovog rukovodstva jako je naškodila njegovom autoritetu. Uz to, u vojsci lojalnost dinastiji Severa nije bila slomljena. Ove okolnosti iskoristila je Julija Meza, sestra sad već pokojne žene Septimija Severa, kako bi obezbedila svom potomstvu carski položaj. Njen unuk, četrnaestogodišnji Elagabal, izdavan je kao vanbračni Karakalin sin. Na taj način je protiv Makrina mogla da se pokrene na ustanak dinastiji odana vojska. Juna 218. Makrin je odsudno potučen, čime je pobedila dinastička misao Severa. Tako je do vlasti došlo sa Severom orođena sirijska rodbina, koje je sebe izdavala za Severe.

„Sirijski carevi“

Elagabal
Kapitolski muzej, Rim

Zbog toga što je Elagabal bio mlad i zato što se interesovao više za religiju nego za politiku i upravljanje Carstvom, vođenje državnih poslova palo je u delo u prvom redu njegovoj baki Mezi. Meza, međutim, nije mogla sprečiti da njen vrlo svojevoljan unuk sa svojom orijentalnim običajima izazove negodovanje i sa svojom nepromišljenom religioznom politikom učini sebe omrznutim. Elagabal je bio sveštenik boga Sunca koji je bio poštovan u Emesi, a po kom će kasnije biti nazvan. I kao car istupao je u prvom redu kao sveštenik. Pokušao je da u Rimu uvede kult njegovog božanstva kao državnu religiju, a dosadašnjoj rimskoj religiji hteo je da dodeli podređenu ulogu. Ovo ga je dovelo do teškog razdora sa vodećim senatorskim slojem. Uzaludno je Meza preporučivala svome unuku obaziranje na očekivanje Rimljana i, pre svega, vojnika. Pošto vladajuća sirijska rodbina u Rimu nije imala podlogu svoje vlasti bili su u celosti upućeni na dobru volju tamo stacioniranih vojnika. Kada je njihova lojalnost zbog Elagabalovog ponašanja postao upitan, Meza je morala žrtvovati svog unuka. Imajući u vidu naziruću katastrofu zajedno sa svojom mlađom ćerkom Julijom Mamejom počela da priprema njenog mladog sina Aleksandra Severa za naslednika njegovog rođaka Elagabala. I Aleksandar je izdavan kao vanbračni Karakalin sin. U kulturološkom smislu bio je prorimski orijentisan i na taj način predstavljan kao antipod caru koji se ponašao u orijentalnom stilu. Elagabal ga je morao adoptirati i uzdići za cezara. Iz rivaliteta između njih dvojice razvila se borba za egzistenciju. Meza i Mameja obezbedile su sebi podršku vojnika. Elagabala su ubili buntovni vojnici 11. marta 222, a Aleksandar je bez smetnje mogao da preuzme carski položaj.

Mezinu taktičnost svedoči to da je ova diskretna promena vlasti prošla glatko, uprkos ovim činjenicima: novom caru bilo je tek trinaest godina, Sirijci su bili diskreditovani, a vojnici su bez libljenja mogli putem svog izbora za cara izabrati odraslu osobu. Još jednom se duboko ukorenjena lojalnost dinastiji Severa a naročito navodnom Karakalinom potomstvu pokazala kao presudan faktor.

Aleksandar Sever
Poprsje u Luvru

Aleksandrovim dolaskom na vlast na neko vreme je osiguran opstanak dinastije. Kako je njegova baka ubrzo potom - verovatno oko 224/225 - umrla, sva vlast dopala je njegovoj majci Juliji Mameji. Odsada je ona vladala u ime svog sina. Čak i kada je već odavno bio odrastao, nije ispuštala vlast iz ruku niti je skrivala od javnosti svoju relevantnu ulogu. Ali, ovakva vladavina mogla je samo u mirnodopskim periodima da funkcioniše. U ratnim, pak, vojska nije odavala poštovanje nesamostalnom caru, a njegova majka kao žena nije imala nikakav autoritet na frontu. Činjenice da Aleksandar nije imao potomstva i da nasledstvo nije bilo regulisano predstavljale su sposobnim i omiljenim komandantima čveliko iskušenje za pobunu ili državni udar.

Prilikom velikog, krvavog pohoda na Persiju 232. u vojsci je izbilo nezadovoljstvo. Zbog ovog pohoda, koji nije doneo očekivani uspeh, severne granice bile su delimično izložene na milost i nemilost, što je dovelo do navale Germana. Ovo je ozlojedilo vojnike koji su zbog pohoda na Istok dobili prekomandu a čiji su voljeni na Severu bili bez adekvatne zaštite. Sumnjalo se da su Julija Memeja i njen sin bili naklonjeni svom zavičaju. Osim toga, Mameja je smatrana škrtom. Car i njegova majka pošli su da obezbede severnu granicu na Rajni. Međutim, oklevali su da napadnu Germane. Zbog toge je 235 došlo do pobune u redovima vojske. Pobunjeni vojnici izvikali su oficira Maksimina Tračanina za cara, a Julija Mameja i Aleksandar su ubijeni.

Istrebljenjem carske porodice putem pobune završena je dinastija Severa. Usledila je epoha „vojničkih careva“, čiji je prvi predstavnik bio Maksimin Tračanin. U ovo vreme nastavila je biti prisutna još u vreme Severa karakteristična merodavnost značaja vojske za vođenje države, dok je dinastička svest, koja je pod Severima bila još jako izražena, iščeznula.

Legitimizacija vlasti

Septimije Sever svoju vlast dugovao je vojnicima koji su ga uzdigli za cara. Samo zahvaljujući vojnim uspesima mogao je da je preovlada i obezbedi sinovima nasleđe. Pošto, međutim, nije hteo važi za uzurpatora, opravdavao je vlast tvrdnjom da je adoptivni sin vrlo poštovanog cara Marka Aurelija, koji je vladao od 161. do 180. Marko Aurelije pripadao je adoptivnim carevima, čija je epoha gledano unazad izgledala kao sjano doba. Septimije Sever istupao je sledstveno tome ne kao osnivač nove dinastije, nego je pokušavao da svojoj vlasti obezbedi legitimaciju izmišljenom adoptacijom. Vezivanju za adoptivne careve Severi su pridavali veliki značaj. Zato su Karakala i Elagabal nosili ime Marka Aurelija, Marko Aurelije Antonin. I Aleksandar Sever je nazivao sebe Marko Aurelije; odustao je od imena Antonin, pošto je ono bilo diskreditovano od strane njegovih generalno omrznutih prethodnika.

U samopredstavljanju dinastije dâ se uočiti intenzivna potreba iste za stabilitetom i izraziti kontinuitet u njenom razmišljanju. Kontinuirana vladavine carske porodice nije trebalo samo garantovati slogu i mir u Carstvu, već je povećanom sakralizacijom i religiozno uzvišena i time dodatno legitimizovana. Vladajuća porodica nazivana je domus divina („božanski dom“).

Spoljna politika

Konflikti na istočnoj granici

Konflikt sa Parćanima a kasnije sa Persijancima predstavljao je u vreme Severa neodloživi izazov rimske spoljne politike. Parćani su prvo stali na Nigerovu stranu a zatim iskoristili slabljenje Carstva kojim je između 193-197. besneo građanski rat za pokretanje ofanzive. Odgovor Septimija Severa bila je velika protivofanziva koju je isti poveo 197. posle pobede nad Albinom. Pruživši mali otpor, Parćani su uzmakli, tako da su Rimljani sada mogli da zauzmu Ktesifont, prestonicu Parćanskog carstva. Neuspeo je, međutim, ostao Severov pokušaj da osvoji i strateški bitan grad Hatru, čiji gospodar je kao i parćanski kralj potpomagao Nigra. Ipak, sve skupa pohod je bio veliki uspeh. Njegova posledica bila je obezbeđivanje severne Mesopotamije i stabilizovanje prilika na istočnoj granici. Provincija Mesopotamija, koju je Sever nanovo uspostavio, ostala je na duže vreme integralni deo Rimskog carstva.

Kada je 216. započeo osvajački rat protiv Parćana Karakala je okončao mirno stanje na Istoku koji je njegov otac bio uspostavio. Pri tome ponašao se izrazito u maniru Aleksandra Velikog, čime je pokazao nameru da uništi Partijsko carstvo. Ostalo se ipak pri napadu malog obima, jer je Karakala ubijen već naredne godine za vreme priprema za veliku ofanzivu. Njegovom vojno neiskusnom nasledniku Makrinu dopao je zadatak da odbije parćansku protivofanzivu. Pretrpeo je pri tome poraz nakon čega je morao da kupi mir. Ipak, mogao je da izbegne gubitke teritorija.

U vreme vladavine Aleksandra Severa palo je Parćansko carstvo na čije mesto došlo novo persijsko carstvo Sasanidâ koje je osnovao kralj Ardašir I. Nakon konsolidovanja svoje vlasti Ardašir je početkom tridesetih godina 3. veka preduzeo napad na rimsko područje. Odbio je rimski mirovni predlog koji je bio protumačio kao izraz slabosti, tako da je Aleksandar bio primoran na pohod protiv Persije. Cilj rimske ofanzive iz 232. bio je zauzimanje parćanske prestonice, ali je prilikom nastupanja jedna od tri odvojene kolone rimske vojske pretrpela tako teške gubitke da je car prekinuo poduhvat, što je dovelo do daljih visokih gubitaka prilikom povlačenja. Pošto je i Persija bila znatno oslabljena borbama, obustavljene su vojne operacije. Premda nije ostvaren mir, na istočnoj granici Carstva zavladalo je ponovo zatišje. Do kraja vremena Severa situacija je ostala tamo stabilna.

Severne granice

Situacija u Porajnu i Podunavlju bila je manje kritična nego na Istoku. Za vreme Septimija Severa tamo je vladao veliki mir. Tek je za vreme Karakale nastala situacija koja je zahtevala carevo prisustvo. Godine 213. tekao je kratak Karakalin pohod protiv Germana u području Majne koji je u najmanju ruku bio delimično uspešan. Završio se mirovnim sporazumom koji je, doduše, morao da bude otkupljen isplaćivanjem, ali zahvaljujići kome su prilike na ovoj strani bili stabilne dve decenije. Znatno pogoršavanje situacije nastalo je kada je Aleksandar zbog rata sa Persijom morao da povuče zamašne snage sa rajnskog i dunavskog limesa. Slabljenje bezbednosnog sistema koristilo je Germanima 233/234 za pokretanje zamašnih upada, pri čemu im je takođe uspelo da poruše lanac utvrđenja. Car im je 235 stao na put, ali je sa istima postigao sporazumno rešenje kojim je predviđano da se mir iskupi. Pre nego što je to sprovedeno u delo, Aleksandar je zbačen i ubijen.

Vodeći rat protiv Severa, Klodije Albin je ostavio severnu granicu u Britaniji nezaštićenu. Time je tamošnjim plemenima pružio priliku da prodru duboko u rimsku provinciju i načine veliku štetu. Po završetku građanskog rata Rimljani su se ponovo pobrinuli za bezbednost granice. Godine 208. sâm Septimije Sever uputio se u Britaniju kako bi vodio rukovodio velikim pohodom koji je prvobitno verovatno imao za cilj bio širenje rimske vlasti na oblasti severno od Hadrijanovog zida (današnja Škotska). Borbe su potrajale sve do careve smrti. Karakala i Geta, koji su preuzeli svoje nasleđe, odustali su od teritorijalne ekspanzije i zaključili mir. U naredno vreme situacija je ostala mirna.

Hronologija dinastije

Literatura

Uopšteni i sveobuhvatni prikazi

• Brian Campbell: The Severan dynasty. In: Alan K. Bowman u.a. (Hrsg.): The Cambridge Ancient History, 2. izdanje, Band 12: The Crisis of Empire, A.D. 193–337. . Cambridge: Cambridge University Press. 2005. pp. 1-27. ISBN 978-0-521-30199-2. 
• Karl Christ: Geschichte der römischen Kaiserzeit. Von Augustus bis zu Konstantin. 6. izdanje, Beck. . München. 2009. pp. 600-634. ISBN 978-3-406-59613-1. 
• Michael Grant: The Severans. The changed Roman empire. . London: Routledge. 1996. ISBN 978-0-415-12772-1. 

Istraživanja iz pojedinih tematskih oblasti

• Markus Handy: Die Severer und das Heer. Verlag Antike. . Berlin. 2009. ISBN 978-3-938032-25-1. 
• Achim Lichtenberger: Severus Pius Augustus. Studien zur sakralen Repräsentation und Rezeption der Herrschaft des Septimius Severus und seiner Familie (193–211 n. Chr.). Brill, Leiden. 2011. ISBN 978-90-04-20192-7.
• Julia Sünskes Thompson: Aufstände und Protestaktionen im Imperium Romanum. Die severischen Kaiser im Spannungsfeld innenpolitischer Konflikte. Habelt, Bonn. 1990. ISBN 978-3-7749-2466-6.
• Simon Swain, Stephen Harrison, Jaś Elsner (Hrsg.): Severan culture. . Cambridge: Cambridge University Press. 2007. ISBN 978-0-521-85982-0. 

Spoljašnje veze

• Istorijska biblioteka: Što je sigurno, sigurno je...