Serafim

Freska serafima koji čuvaju kapije raja

Serafimi (grč. σεραφείμ; hebr. שְׂרָפִים — užareni, plameni, gorući; bića koja gore neprestanim ognjem) su nebeska bića u hrišćanstvu i judaizmu. U nebeskoj hijerarhiji u judaizmu nalaze se na petom od devet mesta, u hrišćanstvu na prvom mestu. Serafimi se takođe spominju u nekanonskoj knjizi — Knjiga po Enohu.

Istorija

U Starom zavetu se spominju u knjizi proroka Jezekije (Jezek. 1,5) i proroka Isaije (Is.6,2) U Novom zavetu se spominju u otkrovenju Jovanomom (Otkr. Jov 4,7). Serafimi se pojavljuju u 2. veku pre Hrista u Knjizi po Enohu, gde se opisuju kao drakones (δράκονες „Zmajevi“), takođe se i pominju i u Gnostičkim tekstovima kao zmajoliki anđeli.

Opis

U knjizi proroka Isaije se pominju kao šestokrila bića: „Serafimi stajahu više njega svaki ih imaše šest krila: dvjema zaklanjaše lice svoje i dvjema zaklanjaše noge svoje, a dvjema lećaše.“ (Is.6.2). U Bibliji se ta reč najpre nalazi tamo gde je nazvana otrovna zmija (vatrena zmija), koja nanosi smrtnu ranu (4 Moj 21,6), (5 Moj 8,15). Pored toga, seraf se upotrebljava i u smislu lečenja: prema (4 Moj 21,8), pogled na serafa podignutog na motku donosi ozdravljenje onome koga zmije ujedu (2 Car 18,4; Jn 3,14).

Literatura

• Starac Kleopa, Arhimandrit Joanikije Balan, str. 311 (jezik: srpski)

Izvori

• Pravoslavlje: Serafimi (jezik: srpski)