Sisari na Antarktiku

Na Antarktiku ima 17 vrsta sisara, od kojih su svi morski sisari. Tri vrste su ugrožene, a za četiri ne postoje podaci.

Foke

Vedelova foka

Postoji više vrsta foka: morska mačka (istrebljena početkom 20. veka), retka vrsta dugouha foka – morski lav, morski slon koji se sreće samo oko Južne Džordžije i na susednim ostrvima, foka krabojed, Vedelova foka, Rosova foka i morski leopard. Zimu provodi u moru koje je zaleđeno. Pod vodom je zaštićena od oluja koje besne na površini. Pošto mora da diše i da ima pristup vazduhu tokom čitave godine, ona zubima neprekidno proširuje rupu u ledu, koja joj služi za disanje. To joj vremenom oštećuje zube, tako da ne može efikasno da lovi i jede. Zato gotovo sve Vedelove foke umiru mlade.

Leopard foke su na Antarktiku ono što su polarni medvedi na Arktiku. Ove vrhunske grabljivice najuspešnije love u vodi, tako da je njihov plen najsigurniji na ledu. Plivaju graciozno, a okrutne su prirode. Povremeno ova foka izlazi na led i pokušava da zgrabi ponekog pingvina, ali fokina najbolja strategija je da se prikrije i da čeka. Krije se iza same ivice leda i čeka de se pingvini ohrabre i da krenu ka vodi. Prvi talas pingvina koji uskoče u vodu uspeva da pobegne i već na otvorenom moru bivaju bezbedni. Kada čuje buku, foka napada kroz masu mehurića i gotovo uvek hvata po nekog pingvina. Kada se zasiti, ona odlazi, a preostali pingvini slobodno ulaze u vodu.

Foke krabojedi žive oko kontinenta. Ima ih oko 30 miliona. U ovom svetu, između leda i vode, one se odmaraju, hrane, rađaju mlade i nikada ne odlaze na kopno. Uprkos nazivu, hrane se planktonom. Svakoga dana jedna foka pojede oko 20 kg planktona. Početkom septembra, dok je Antarktik okružen zaleđenim morem koje se pruža stotinama kilometara ka severu, najpristupačnija su ostrva. Za njih se kaže da su dragocena jer se voda oko njih nikada ne ledi i životinje uvek mogu sići do obale.

Svake godine prvi se vraćaju morski slonovi. Stižu na plaže gde se podižu mladunci. Svaki od njih zna da će, kada se vrati tamo, morati da se suoči sa rivalima. Odrasli mužjak težak je preko tri tone. Polovina svetske populacije dolazi na Južnu Džordžiju. Na samo jednoj plaži ima ih oko 8000. Ova ogromna kolonija morskih slonova prostire se 3,2 km duž plaže. Ženke su se iskrcale na obalu mesec dana ranije da bi rodile mlade. Sve su spremne za parenje i sve pripadaju samo jednom mužjaku. Na plaži ima oko desetak gospodara i svaki od njih ima svoj harem od stotinu ženki. Ženke rađaju ubrzo po dolasku. Tri nedelje hrane mlade, a onda se vraćaju u more da bi se same hranile. Kada se okonča period sisanja, ženke su opet spremne za parenje. Mužjaci rivali prave riku koja se završava nasiljem u kome svi koji im se nađu na putu bivaju povređeni. Rikom jači objavljuje svoju dominaciju, što je slon veći njegova rika je jača. Kada se usprave, visoki su i po 2,5 metra i jedino oružje su im zubi, ali i njima mogu naneti teške povrede. Sukob rivala traje i po 15 minuta i obično se prekida zbog iscrpljenosti.

Kitovi

Plavi kit

Najveći sisari antarktičkih voda su kitovi. Sporo se razmnožavaju, jednom u dve – tri godine, koristan usled gigantskih razmera, pa su to dva osnovna razloga uništavanja kitova. Za lov su najvažnije dve vrste: plavi kit (Belaenoptera musculus) i finval (Belaenoptera phusalis).

Plavi kit je najkrupnija životinja na Zemlji. Dug je i do 33 m, a težak od 120 do 150 tona (kao 25 slonova ili 150 volova). Prilikom jednog krstarenja antarktičkim vodama 1947. godine Rusi su ulovili ženku plavog kita. Sloj sala skinut sa nje bio je debljine 42 cm, a težak oko 30 tona. Samo srce je bilo teško 700 kg (kao jedan krupniji konj), jezik 4 tone, a preostalo meso 66 tona. Mladunče plavog kita posisa svakog dana 200 – 300 litara mleka, a sisa 7 – 8 meseci. Pri tome ono svakog dana dobije na težini 60 – 100 kg. Kitovo mleko je najmasnije i sadrži 40 - 45% masnoće.

Kitovi se rađaju u toplijim vodama. Kasnije roditelji i mladunčad odlaze u hladnije i hranom bogatije vode. Usled toga kitovi obavljaju redovne godišnje migracije i to pretežno u meridijanskom pravcu. Životni vek kitova procenjen je na oko 20 godina, mada ne postoji način da se to precizno utvrdi.

Pored plavog kita i finvala, u antarkičkim vodama živi još šest vrsta kitova. Najopasniji od njih je kašalot. On ima 57 velikih i oštrih zuba, hrani se kalmarom dugim i do 18 metara i za kojim silazi u potragu do 1000 metara dubine.

Najbrojniji kitovi u Južnom okeanu su minki kitovi. Oni leti dolaze u ove sablasno mirne vode. Kao i ostali, i oni dolaze ovde da bi se hranili.

Veličanstveni grbavi kitovi takođe dolaze tokom leta. Nakon parenja u tropskim morima, spremni su da preplivaju na hiljade kilometara u potrazi za hranom. Za samo četiri meseca oni nagomilaju dovoljno sala koje će im obezbediti dovoljno energije za ostatak godine. Hrani se krilom. Guta ih na stotine hiljada samo jednim otvaranjem usta. Ukoliko je reč o bogatom lovištu, kitovi se neprestano hrane. Svaki kit može da pojede 2 tone krila za samo 24 časa. Kitovi se zadržavaju u oblasti lomljenog, plutajućeg leda, gde je lako proći. Oni neće ići dalje, jer na jugu komadi leda postaju veći i više zgusnuti.