Slavna revolucija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Slavna revolucija, takođe poznata i kao revolucija iz 1688, predstavljala je svrgavanje kralja Džejmsa II od Engleske (Džejmsa VII od Škotske), od strane saveza engleskih parlamentaraca sa nizozemskim štathalterom Vilijamom III Oranskim.[1] Vilijamova uspešna invazija Engleske sa nizozemskom flotom i vojskom dovelo do njegovog uspona na engleskom prestolu kao Vilijam III od Engleske zajedno sa suprugom Meri II od Engleske.

Politika verske tolerancije kralja Džejmsa II je posle 1685. naišla na sve veći otpor pripadnika vodećih političkih krugova, koji su bili uznemireni kraljevim katolicizmom i njegovih bliskih veza sa Francuskom. Kriza sa kojom se suočavao kralj je stigla do vrhunca 1688. rođenjem kraljevog sina, Džejmsa Frensisa Edvarda Stjuarta, 10. juna (po julijanskom kalendaru). Ovo je promenilo postojeću liniju nasleđivanja izmeštanjem dosadašnjeg predodređenog naslednika, njegove kćerke Meri, protestantkinje i supruge Vilijama Oranskog, sa mladim Džejmsom kao naslednikom. Uspostavljanje rimokatoličke dinastije u kraljevstvu je sada izgledalo verovatno. Neki od najuticajnijih lidera torijevaca su se ujedinjenili sa članovima opozicionih vigovaca i krenuli da reše krizu pozivajući Vilijama Oranskog u Englesku[2], što je štathalter, koji se plašio anglo-francuskog saveza, navodio kao uslov za vojnu intervenciju.

Nakon konsolidacije političke i finansijske podrške, Vilijam je prešao Severno more i Lamanš sa velikim invazionom flotom u novembru 1688, iskrcavši se u Torbeju. Nakon samo dva manja sukoba između dve protivničke vojske u Engleskoj i anti-katoličkih nereda u nekoliko gradova, Džejmsov režim je propao, uglavnom zbog nedostatka odlučnosti koji je iskazivao kralj. Međutim, ovo je izazvalo dugi Vilijamitski rat u Irskoj i Dandijevim ustankom u Škotskoj. U geografski udaljenim engleskim kolonijama u Severnoj Americi, revolucija je dovela do kolapsa Dominiona Nove Engleske i svrgavanja vlade provincije Merilend. Nakon poraza njegovih snaga u bici kod Redinga 9. decembra, Džejms i njegova supruga su pobegli iz Engleske. Džejms se, međutim, vratio u London na period od dve nedelje što je kulminiralo njegovim konačnim odlaskom u Francusku 23. decembra. Pod pretnjom da će povući svoju vojsku, Vilijam je u februaru 1689. ubedio novoizabrani Konvencioni parlament da njega i njegovu suprugu izaberu za savladare.

Revolucija je trajno okončalo bilo kakvu nadu da se katolicizam ponovo uspostavi kao dominantna veroispovest u Engleskoj. Za britanske katolike njeni efekti su bili katastrofalni i socijalno i politički. Katolicima su uskraćeno pravo da glasaju i sede u Vestminsterskom parlamentu za više od jednog veka. Takođe im je zabranjeno da budu oficiri u vojsci, a monarhu je zabranjeno da bude katolik ili da se venča sa katolikom. Ova potonja zabrana je bila na snazi u Ujedinjenom Kraljevstvu sve do stupanja na snagu Zakona o nasleđivanju krune iz 2013. Revolucija je za posledicu imala ograničen toleranciju nekomformističkih protestanata, iako će proći neko vreme pre nego što su dobili puna politička prava. Usaglašeno je, uglavnom među vigovskim istoričarima, da je zbacivanje kralja Džejmsa započelo modernu parlamentarnu demokratiju u Engleskoj. Povelja o pravima iz 1689. je postao jedan od najvažnijih dokumenata u političkoj istoriji Velike Britanije i nikada više nijedan monarh nije imao apsolutnu moć.

Na međunarodnom planu, revolucija je vezana za rat Velike alijanse u kontinentalnoj Evropi. Ona je bila poslednja uspešna invazije Engleske.[3][4] Ovo je okončalo sve engleske pokušaje u Anglo-holandskim ratovima u 17. veku da potčini Nizozemsku republiku vojnom silom. Međutim, ekonomska integracija koja je usledila i vojna saradnja između engleske i nizozemske mornarice je pomerila prevlast u svetskoj trgovini od Nizozemske republike ka Engleskoj i kasnije Velikoj Britaniji.

Izraz „Slavna revolucija“ prvi put je upotrebio Džon Hampden krajem 1689., a izraz i dalje koristi Parlament Ujedinjenog Kraljevstva. Slavna revolucija je takođe povremeno naziva „revolucija bez krvi“, iako je to netačno. Engleski građanski rat je i dalje bio u sećanju većine glavnih engleskih učesnika događaja iz 1688, i za njih je broj žrtava, u odnosu na taj rat (ili čak Monmutovog ustanka 1685) bio zanemarljiv.

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Džejms, kralj Engleske, kralj Škotske, kralj Irske i vojvoda od Normandije.

Tokom svoje trogodišnje vladavine, kralj Džejms II se direktno umešao u političke borbe u Engleskoj između katolika i protestanata, kao i spor oko božanskog prava kralja i političke moći Parlamenta Engleske. Džejmsov veliki politički problem je bio njegov katolicizam, zbog čega se otuđio od obe partije u Engleskoj. Vigovci nisu uspeli između 1679. i 1681. u svom naumu za se usvoji Povelja o isključivanju, čime bi se sprečilo da Džejms nasledi presto, dok su Džejmsove pristalice bili anglikanski torijevci. U Škotskoj su njegove pristalice u Parlamentu Škotske pokušali da nateraju kovenante da se odreknu svoje vere i prihvate episkopalnu upravu monarha nad crkvom.

Kada je Džejms nasledio engleski presto, 1685, on je imao mnogo podrške u „lojalnom parlamentu“, koji su činili uglavnom torijevci. Njegov katolicizam je bio prevelika briga, ali činjenica da nije imao sina i da su njegove kćerke bile protestantkinje, je čuvalo spokoj. Džejmsov pokušaj ublaži kaznene zakone ga je udaljio od svojih pristalilica, pošto su torijevci ovo smatrali prekidanjem veza Crkve Engleske i engleske države. Ostaviši torijevce, Džejms je pokušavao da osnuje kraljevu stranku, kao protivtežu anglikanskim torijevcima, pa je 1687. Džejms podržao politiku verske tolerancije i izdao Deklaraciju o oproštaju. Većina Iraca je podržavalo Džejmsa zbog ovoga, kao i zbog njegovog obećanja da će Irski parlament u budućnosti imati veću samostalnost.[5][6] Udruživši se sa katolicima, disindentima i nekonformistima, Džejms se nadao da će napraviti savez koji će zastupati katoličku emancipaciju.

U maju 1686. Džejms je odlučio da dobije od engleskim sudova opšteg prava presudu koju će potvrditi njegovo pravo da bude izuzet iz zakona Parlamenta. Smenio je sudije koji se nisu slagali sa njim o ovom pitanju, kao i glavnog pravnog zastupnika Henidža Finča. Jedanaest od dvanaest sudija je presudio u korist prava o izuzimanju.[7] Kada Henri Kopton, biskup Londona, nije zabranio Džonu Šarpu da propoveda nakon služenja antikatoličke službe, Džejms je zahtevao njegovu smenu.[8]

U aprilu 1687. Džejms je naredio saradnicima oksfordskog Magdalenskog koledža da izaberu katolika Entonija Farmera za svog predsednika. Saradnici koledža su smatrali da Farmer ne ispunjava statut koledža i umesto njega izabrali su Džona Hjua. Statut koledža je od njih tražio da popune upražnjeno mesto u određenom vremenskom roku, pa nisu mogli da čekaju na neki novi kraljevski predlog. Džejms nije hteo da prihvati Hjuov izbor za legitiman i naredio je saradnicima koledža da izaberu biskupa Oksforda. Džejms je poslao nekoliko crkvenih komesara da ga postave za predsednika. Saradnici koledža su se složili da izaberu biskupa Oksforda za svog predsednika, ali je Džejms zahtevao da priznaju da su pogrešili i da zatraže od njega oproštaj. Kada su oni to odbili, većina saradnika je proterana i zamenjena katolicima.[9]

Džejms je 1687. nameravao da popuni Parlament svojim pristalicama, koji bi ukinuli Probne zakone i kaznene zakone. Džejms je bio ubeđen obraćanjem disidenata da ima njihovu podršku, tako da je mogao da se snađe bez oslanjanja na torijevce i anglikance. Džejms je sproveo veliku čistku u kraljevskim institucijama onih koji se nisu slagali sa njegovim namerama. U avgustu je preuređeno namesništvo, a u septembru je udaljeno više od hiljadu članova gradskih esnafskih udruženja. U oktobru Džejms je dao naloge lordovima-namesnicima u provincijama da upute tri standardna pitanja svim članovima Komisije za mir: da li će pristati na ukidanje Probnih zakona i kaznenih zakona, da li će pomoći kandidatima koji će to učiniti, i da li će prihvatiti Deklaraciju o oproštaju. U decembru je bilo najavljeno da će svi kancelarije zamenika namesnika i sudija biti revidirane. Dakle, tokom prva tri meseca 1688, na stotine onih koji su na ova tri pitanja dali odrečne odgovore su otpušteni. Dalekosežnije čistke su primenjene na gradove: u novembru je osnovan regulacioni komitet za vršenje čistki.[10] Korporacije su očišćene od strane agenata kojima su data široka diskreciona ovlašćenja u pokušaju da stvori trajnu kraljevsku izbornu mašinu.[11] Konačno, 24. avgusta 1688. kralj Džejms raspisao opšte izbore.[12]

Džejms je takođe stvorio veliku stajaću vojsku i postavio katolike na važne položaje u njoj. Njegovim protivnicima u Parlamentu je to izgledalo kao uvod u arbitrarnu vladavinu, pa Džejms raspustio Parlament bez dobijanja saglasnosti Parlamenta. U ovom trenutku, engleski pukovi vojske su se ulogorili u Haunzlovu, u blizini glavnog grada. Strahovalo se da je mesto logora trebalo da preplaši grad.[13] Vojska u Irskoj je bila očišćena od protestanata, koji su bili zamenjeni sa katolicima, i do 1688. Džejms imao više od 34.000 ljudi pod oružjem u svoja tri kraljevstva.

U aprilu 1688, Džejms je ponovo objavio Deklaraciju o oproštaju i naredio svim sveštenicima da je pročitaju u svojim crkvama. Kada je kenterberijski nadbiskup, Vilijam Sankroft, i još šest drugih biskupa (Sedam biskupa) pisalo Džejmsu tražeći od njega da ponovo razmotri svoju politiku, oni su uhapšeni na osnovu optužbi za buntovnu klevete, ali su oslobođeni na suđenju klicanjem gomile u Londonu.

Stvari su došle do vrhunca u junu 1688, kada je kralj Džejms dobio sina; do tada, presto bi otišao njegovoj kćerki, protestantkinji Meri. Šanse o uspostavljanju katoličke dinastije u Engleskoj, Škotskoj i Irskoj su sada bile verovatne.

Zavera[uredi | uredi izvor]

Meri je bila udata za svog rođaka Vilijama Oranskog. Oboje su bili protestanti i unuci Čarlsa I. Pre rođenja Džejmsovog sina 10. juna, Vilijam je bio treći u liniji nasleđivanja. Međutim, postojala je snažna frakcija na engleskom dvoru, na čelu sa Robertom Spenserom, 2. grofom od Sanderlenda, koja je predlagala da bi Meri i Vilijam, zbog svojih anti-katoličkih stavova, trebalo da se zamene nekim katoličkim francuskim prestolonaslednikom.[14]

Vilijam je takođe bio štathalter glavnih provincija Nizozemske republike, tada u uvodnim fazama pridruživanju Ratu Velike alijanse protiv Francuske, zbog međunarodnih tenzija koje je izazvalo opoziv Nantskog edikta od strane Luja XIV i spora oko nasleđivanja Kelna i Palatinata. Vilijam je u Evropi već stekao reputaciju glavnog zastupnika protestanskih stavova protiv katolicizma i francuskog apsolutizma; u razvoju engleskog krize je video priliku da izvođenjem vojne intervencije usmerene protiv kralja Džejmsa spreči anglo-francuski savez i dovede Englesku na anti-francusku stranu. Ovo je odgovaralo željama nekoliko engleskih političara koji su želeli da svrgnu kralja Džejmsa. Još uvek nije razrešeno da li je inicijativa za zaveru potekla od Engleza ili od štathaltera i njegove supruge. Vilijam je pokušavao da utiče na englesku politiku više od godinu dana, dopuštajući Velikom penzionariju Gasparu Fagelu da uputi otvoreno pismo engleskom narodu u novembru 1687. u kom se žali na versku politiku kralja Džejmsa, što se uglavnom tumači kao prikrivena ponuda za kraljevanje.

Otkako je postao kralj odnos između Džejmsa i njegovog sinovca i zeta se postepeno pogoršavao. Na početku je Vilijam pozdravio obećanje o manje profrancuskoj politici. Poslao je 1685. pukove škotskih i engleskih plaćenika iz redova svoje vojske u Englesku da pomogne u gušenje na Monmutove pobune.[15] Međutim, ubrzo je Džejmsova politika verske tolerancije izazvala rast napetosti između njih dvojice. Vilijam pretpostavio da je ovo već prvi korak ka ponovnom pokatoličavanju Engleske i nije mogao da shvati kako Džejms namerava da postigne ovaj cilj, osim ako ne zaključi tajni savez sa Francuskom. Džejmsovo odbijanje da stupi u bilo kakvu anti-francuski savez i njegovi napori da se reorganizuje Kraljevska mornarica su još više uvećali Vilijamove sumnje. Prethodnih godina francuska mornarica je enormno porasla po snazi i Nizozemska republika više ne bi mogli da se odupre zajedničkom anglo-francuskom napadu. Vilijam se plašio da čak ni engleski neutralnost ne bi bila dovoljno i da je kontrola nad Kraljevskom mornaricom bila preduslov za uspešnu pomorsku kampanju protiv Francuske.[16]

U novembru 1686. Džejms je želeo da dobije Vilijamovu podršku za ukidanje Probnih zakona, kojom bi naneo udarac engleskoj opoziciji. Kveker Vilijam Pen je poslat u Hag, ali Vilijam se suprotstavio ukidanju.[17] Vilijamov izaslanik Everhard van Vede Dejkvelt je posetio Englesku između februara i maja 1687., sa nalogom da ubedi kralja Džejmsa da pomogne u zadržavanju francuske agresije. Vilijam takođe naložio Dajkveltu da se zna da će on podržati Crkvu Engleske i da on nije prezbetarijanac i da ubedi disidente ne podržavaju Džejmsa i da uveri umerene katolike.[18] Nakon Džejmsovog uveravanja da su sve glasine o savezu sa Francuskom zlonamerne izmišljotine, Dajkvelt se vratio u Nizozemku, sa pismima različitog značaja pd vodećih engleskih državnika. Džejms je ponovo pokušao da dobije Vilijamovu podršku, ali je Vilijam odgovorio savetujući Džejmsa da se drži zakona, i da ne pokušava da proširi prerogativive svojih ovlašćenja.[19] U avgustu 1687. grof Vilijam Nasau od Zujleštajna je poslat u Englesku, navodno da izrazi saučešće zbog smrti kraljičine majke. Zujleštajn je poslat delom da vide koliko bi bio uspešan, ili pokoran, parlament popunjen Džejmsovim pristalicama, i imao razgovore sa engleskim državnicima, čija je pisma Zujleštajn slao nazad Vilijamu.[20]

Prepiska između Vilijama i engleskih političara je u početku bila slata običnom poštom na prave adrese u zemlji i zatim distribuirana. Korišćeni su različite tehnike sakrivanja, kao što je završavanje postskriptuma sa „itd“, što je značilo da je papir zapravo napisan belim ili nevidljivim mastilom. Međutim, kako se zavera približavala kompletiranju 1688, engleska vlada je ponekad remetila ovu prepisku zaustavljajući ceo sistem isporuke pošte. Još jedan način je korišćen za održavanje ove tajne prepiske: pisma su slata trgovačkim brodovima između Londona i Amsterdama ili Roterdama, pismima koja bi se ubacivala na brod posle prolaska Grejvsenda, jer je to bilo mesto poslednjeg carinjenja. Takođe, ponekad su korišćeni kuriri u tu svrhu i sve nizozemske diplomate koje su putovale između dve zemlje su nosile prepisku. Neposredno pre invazije, kada je brza i tajna isporuka bila od suštinskog značaja, brze jahte i mala plovila su korišćena za posebne kurirske službe. Engleska vlada je presrela veoma mali broj ovih sredstava komunikacije.[21]

Henri Sidni, pisac Poziva Vilijamu, koje je potpisalo šest plemića (i vigovaca i torijevaca) i jedan biskup. Nazivan je „velikim točkom kojim se revolucija kretala“.[20]

Sugerisano je da je kriza izazvana mogućnošću novog katoličkog naslednika primorala Vilijama da se odluči da napadne sledećeg gone najranije 1687.[22], ali je ovo osporeno. Međutim, izvesno je da je u aprilu 1688, kada su Francuska i Engleska zaključile pomorsku sporazum koji je predviđao da će Francuzi plaćati engleski eskadron u Lamanšu, što je izgledalo kao početak zvaničnog saveza, Vilijam ozbiljno počeo da se priprema za vojnu intervenciju i da traži političku i finansijsku pomoć za takav poduhvat.[23]

Vilijam traži englesku privrženost[uredi | uredi izvor]

Vilijam je tokom nekoliko meseci pažljivo invaziju, koju se nadao da će izvršiti u septembru 1688. Vilijam ne bi napao Englesku bez garancije o engleskoj podršci, pa je u aprilu zatražio zvaničan poziv koji bi načinila grupa vodećih engleskih državnika. Gilbert Bernet je krajem aprila zabeležio razgovor između Vilijama i admirala Edvarda Rasela:

Tako je Rasel počeo da objašnjava princu šta je nameravao da uradi. Princ je odgovorio da, ako bude pozvan od strane nekih ljudi u najboljem interesu, i najviše poštovanih u narodu, koji bi trebalo da i svoje ime kao i u ime drugih koji im veruju, da ga pozovu da dođe i spase naciju i religiju, veruje da bi mogao da bude spreman da dođe do kraja septembra.

— Gilbert Bernet[24]

U maju Rasel je rekao Vilijamu da engleska opozicija kralju Džejmsu neće više čekati na pomoć i da će oni ustati protiv Džejmsa u svakom slučaju. Vilijam se uplašio da ako sada ne bude na čelu zavere, Engleska bi postala republika, još više neprijateljski nastrojena prema holandskoj državi.[25] Vilijam je u junu poslao grofa Zujleštajna u Englesku, navodno da čestita Džejmsu na rođenju princa od Velsa, ali u stvarnosti da razgovara sa Vilijamovim saradnicima.[26]

Tek nakon rođenja princa od Velsa u junu - za koga su mnogi smatrali da je bio podmetnut - Besmrtna sedmorica (koja su se sastojala od jednog biskupa i šest plemića) je odlučila da izvrše Vilijamov zahtev, i uputila pismo Vilijamu datirano na 18. jun (po julijanskom kalendaru), koje je stiglo u Hag preko kontradmirala Artura Herberta, maskiranog u običnog mornara. Sedmoricu besmrtnih činili su: lord Šruzberi, lord Devonšir, lord Danbi, lord Lamli, Henri Kompton, Edvard Rasel i Henri Sidni. U pozivu je pisalo:

Imamo mnogo razloga da verujemo, da ćemo svaki dan biti u gorem položaju nego što jesmo, i manje sposobni da se branimo, i iskazujemo iskrenu želju da bismo mogli biti tako srećan da pronađemo lek pre nego što bude suviše kasno za nas da doprinesemo našem izbavljenju ... ljudi su toliko generalno nezadovoljni sa sadašnjim ponašanjem vlade, u pogledu njihove religije, slobode i imovine (koje su sve velikoj meri ugrožene), a oni očekuju da njihova perspektiva budem svakim danom sve gora, tako da Vaša visosti može biti uverena, da postoi devetnaest oddvadeset ljudi širom kraljevstva, koji su željni promena; i koji bi, verujemo, rado doprineli tome, ako bi imali takvu zaštitu da podržava njihov ustanak, jer bi ih to spasilo od uništenja

— Poziv od Sedmorice besmrtnih[27]

Vojna i finansijska podrška[uredi | uredi izvor]

Za Vilijama je engleskim problem bio neraskidivo povezan sa situacijom u Nemačkoj. Vilijam je mogao da se nada da interveniše u Engleskoj bez francuskog mešanja samo ako bi pažnja Luja XIV bila usmerena na istok. Zbog toga je od ključnog značaja bilo da Austrija nastavi da se suprotstavi francuskim zahtevima za Keln i Palantinat. Vilijam je u maju u Beč poslao izaslanika, Johana fon Gerca, državnog sekretara Hesen-Kasela, da u tajnosti osigura podršku Leopolda I, cara Svetog rimskog carstva. Utvrdivši da je Vilijam obećao da neće progoniti katolike u Engleskoj, car je odobrio ekspediciju, obećavši da će pokušati da sklopi mir sa Osmanskim carstvom kako bi oslobodio svoju vojsku za rat na zapadu. Car je 4. septembra 1688. pristupio savezu sa Nizozemskom republikom protiv Francuske. Vojvoda od Hanovera Ernst Avgust i izbornik Saksonije Johan Georg III su uveravali Vilijama da će ostati neutralni, mada se plašilo da će pristupiti francuskoj strani.[28]

Sledeći problem je bio da se prikupi snažna invaziona vojska – nasuprot željama engleskih zaverenika, koji su predvideli da će simbolična vojska biti dovoljna. Za ovo je Vilijamu bilo potrebna finansijska podršla Amsterdama, tada najvažnijeg svetskog finansijskog centra. Prethodnih godina Amsterdam je bio snažno profrancuski orijentisan, zbog čega je često primoravao Vilijama da ublaži svoju politiku, ali je rat tarifama koji je Luj XIV od 1687. vodio protiv Nizozemske republike, i francuska ograničenja na uvoz haringe, glavnog izvoznog proizvoda Nizozemske republike, razbesnelo bogate trgovce. Ipak, nakon tajnih i teških pregovora Bentvika sa neodlučnim amsterdamskim burgomajsterima tokom juna, 260 transportnih brodova je moglo biti unajmljeno. Pored toga, gradskim ocima se nije svidela mogućnost da liše svoju domovinu odbranu slanjem preko mora vojske koja je brojala otprilike polovinu ukupnog mirnodopskog broja Vojske holandskih država, što je iznosilo oko 30.000 vojnika. Bentik, koji je već u maju bio poslat u Brandenburg da regrutuje vojsku, ali bez mnogo uspeha, je 20. jula (po gregorijanskom kalendaru) sklopio ugovore sa 13.616 nemačkih plaćenika iz Brandenburga, Virtemberga, Hesen-Kaslea i Celea da zaposednu holandske pogranične tvrđave kako bi oslobodio jednak broj holandskih elitinih plaćeničkih odreda za korišćenje u Engleskoj.[29] Kako bi Holanđani obično udvostručili ili utrostručili svoju vojsku u doba rata, broj unajmljenih vojnika je bio dovoljno mali da se objasni samo kao ograničena mera predostrožnosti protiv francuskog napada. Ubrzo je maršal Frederik Šomberg dobio uputstva od Vilijama da se pripremi za pohod na zapadu.[30]

Još finansijske pomoći je došlo sa najneočekivanijih strana; jevrejski bankar Francisko Lopez Suaso je dao 2 miliona gildera. Kada je upitan kakve garancije želi, Suaso je izjavio: „ako pobedite, sigurno ćete mi vratiti, ako ne, gubitak je moj“.[31] Ukupni troškovi su bili sedam miliona gildera, od kojih bi četiri miliona bilo plaćeno državnim pozajmicama. U leto je holandska mornarica uvećana na 9000 mornara pod izgovorom da se bore protiv Denkerkških gusara. Standardna letnja oprema 20 ratnih brodova je u tajnosti udvostručena. Odlučeno je 13. jula (gregorijanski kalendar) da se sagradi 21 novi ratni brod.[32]

Donošenje konačne odluke[uredi | uredi izvor]

Uprkos svim ovim pripremama, Vilijam je imao veliki problem da ubedi regente, klasu gradskih i provincijskih poglavara, da je takva skupa ekspedicija zaista potrebna. Takođe se plašio da će Francuska preko Flandrije napasti Nizozemsku republiku, dok je njegova vojska vezana u Engleskoj. Jedan od Sedmorice besmrtnih, lord Denbi, je predložio odlaganje invazije do sledeće godine. Do početka septembra, Vilijam je bio na ivici da otkaže celu ekspediciju kada je saznao za francuske namere.

U Nemačkoj su se stvari zakomplikovale. Papa je odbio da potvrdi Lujevog glavnog kandidata za biskupa Kelna, Vilhelma Egona od Firstenberga. Besan, francuski kralj je odlučio izvede brzi prepad u Nemačku pre nego što car Leopold može da premesti svoju vojsku na zapad. Luj XIV se takođe nadao da ovim može da zadrži u ratu svog turskog saveznika. U bliskoj budućnosti Džejms je morao da čuva sopstvenu budućnost, za šta je Luj očekivao da bude sasvim sposoban, posebno ako su Holanđani zastrašeni. Francuski izaslanik Žan Antoan de Mesme, grof od Ovoa, je predao Staleškoj skupštini dva pisma od francuskog kralja, koji je od maja znao za planove invazije.[33] U prvom pismu ih je upozorio da ne napadaju Džejmsa. U drugom ih je savetovao da se ne mešaju u fracusku politiku u Nemačkoj. Džejms se brzo distancirao od prvog pisma, pokušavajući da ubedi Stalešku skupštinu da ne postoji tajni anglo-francuski savez protiv njih. Međutim, ovo je imalo sasvim suprotan učinak; mnnogi članovi skupštine saveza su postali izuzetno sumnjičavi. Drugo pismo je dokazalo da su glavni francuski napori usmereni na istok, a ne na sever, pa tako nije postojala neposredna opasnost od francuskog napada na Nizozemsku republiku.

Od 22. septembra Luj je konfiskovao sve holandske brodove ukotvljene u francuskim lukama[34], što je brojalo oko stotinu plovila, prividno pokazujući da je rat sa Francuskom neizbežan, mada je Luj želeo da ovo bude samo upozorenje. Uticajno gradsko veće Amsterdama je 26. septembra odlučilo da zvanično podrži invaziju. Luj je 27. septembra prešo preko Rajne u Nemačku i napao Filipsburg, a Vilijam je krenuo da premešta holandsku vojsku sa istočnih granica ka obali, iako većina novih plaćenika još uvek nije došla.

Staleži Holandije , vlada najvažniji nizozemske provincije, u strahu od francusko-engleskog saveza, okupili su se 29. septembra u tajnoj sednici i odobrili operaciju, saglasivši se da engleski " kralj i narod treba da žive u dobrim odnosima, a u korist svojim prijateljima i saveznicima, a posebno ovoj državi ". Prihvatili su Vilijamov argument da je preventivni udar neophodan da bi se izbeglo ponavljanje događaja iz 1672, kada su Engleska i Francuska su zajedno napale Nizozemsku republiku , „u pokušaj da dovedu ovu državu u stanje krajnje propasti i potčinjavanja, čim im se ukaže prilika ". Vilijam je negirao bilo kakvu nameru „da ukloni kralja sa trona ili postane gospodar Engleske ".

Staleži su naredili holandskoj floti od 53 ratnih brodova da prati prevoz trupa. Ovoj floti je u stvari komandovao admiral-lajtnant Kornelije Evertsen mlađi na brodu Kortgen i viceadmiral Filips van Almond na Provincija Utreht , ali zbog engleske osetljivosti postavljena je 6. oktobra, pod nominalnu komandu kontraadmirala Herberta, koji za tu priliku postavljen je general-lajtant admirala, odnosno zamenika vrhovnog komandanta nizozemske mornarice. On je plovio na Lajdenu, u pratnji admiral-lajtnanta Viljema Bastijaeca Shepersa, roterdamskog brodarskog magnata koji je organizovao transportnu flotu. Iako sam bio Vilijam bio generalni admiral Republike, on se, kao i po običaju, uzdržavao od operativne komande, ploveći upadljivo na novoj fregati Den Bril. Skupština staleža je dozvolio da učestvuju glavni pukovi nizozemske vojske komandom maršal Šomberga. Uprkos tome što su pomagale redovna nizozemska vojska i flota, njegov pokušaj da promeni situaciju u Engleskoj , kao što je Skupština staleža naglasila, je zvanično bio Vilijamova privatna porodična stvar i da on samo deluje u svojstvu zabrinutog bratanca i Džejmsovog zeta, a ne u interesu Nizozemske republike.

Invazija[uredi | uredi izvor]

Ukrcavanje vojske i deklaracija iz Haga[uredi | uredi izvor]

Potret Vilijama III konju, koju je uradio Jan Vik, kojim je obeležio iskrcavanje kod Brikshama 5. novembra 1688.

Holandske pripreme, iako sprovodene velikom brzinom, nisu mogle da ostanu tajna. Engleski izaslanik Ignjatije Vajt, markiz d' Albevile, upozorio svoju zemlju: „planirano je potpuno osvajanje pod prividnim i uobičajenim izgovorom religije, slobode, imovine i slobodne Parlamenta“. Luj XVI je zapretio Holanđanima neposrednom objavom rata, ako sprovedu svoje planove. Ukrcavanja su počela 22. septembra (po gregorijanskom kalendaru) i završena su 8. oktobra, a ekspediciju su tog dana otvoreno odobrili Staleži Holandije. Istog dana Džejms je izdao proglas engleskoj naciji da bi trebalo da se pripremi za holandsku invaziju i odbranu od osvajanja. 10. oktobra Vilijam je objavio Deklaraciju iz Haga (koju je zapravo napisao Fagel), a 60.000 primeraka engleskog prevoda koji je uradio Gilbert Bernet su deljeni nakon iskrcavanja u Engleskoj. U njoj je Vilijam uveravao da je njegov jedini cilj da se održi protestantstvo, uspostavi slobodan parlament i ispita zakonitost princa od Velsa. On bi poštovao položaj kralja Džejmsa.

Vilijam je nastavio da osuđuje Džejmsove savetnike za obaranje religije, zakone i slobode Engleske, Škotske i Irske; uspostavljanje „očigledno nezakonite“ komisije za crkvena pitanja i njenu upotrebu da suspenduje biskupa Londona i da ukloni saradnike Magdalenskog koledža u Oksfordu. Vilijam je osudio Džejmsov pokušaj da ukine Probne zakone i krivične zakone kroz pritisak na pojedince i dirajući parlamentarne izborne jedinice, kao i njegove čistke u sudstvu. Džejmsov pokušaj da se popuni Parlament je bio opasnosti da se ukloni „poslednji i veliki lek za sva ona zla“.

Vilijam je 14. oktobra odgovorio na Džejmsove optužbe u drugoj deklaraciji, u kojoj je negira bilo kakvu nameru da postane kralj ili da osvoji Englesku. Da li ju je zaista imao u tom trenutku još uvek je predmet kontroverzi.

Brzina ukrcavanja iznenadila je sve strane posmatrače. Luj je u stvari odlagao svoje pretnje protiv Holanđana do početka septembra, jer je pretpostavio da bi tada u svakom slučaju bilo prekasno za pokretanje ekspedicije, ako bi se njihova reakcija pokazala negativnom; obično bi takav poduhvat potrajao najmanje nekoliko meseci. Biti spreman nakon poslednje nedelje septembra/prve nedelje oktobra bi značilo da bi Holanđani mogli iskoristiti poslednji period lepog vremena, pošto su jesenje oluje počinjale u trećoj nedelji tog meseca. Ove godine su međutim došle ranije. Tri nedelje invaziona flota je bila sprečena jakim jugozapadnim vetrom da isplovi iz luke Helevutslojs i katolici širom Nizozemske i Britanskog kraljevstva su se molili da ovaj „papski vetar“ potraje. Međutim, 24. oktobra duvanjem sa istoka on je postao poznat kao „Protestantski vetar“.[35]

Engleska pomorska strategija[uredi | uredi izvor]

Džejms tek krajem avgusta ozbiljno počeo da razmotra mogućnost holandskog invazije, a zatim je precenio veličinu pomorske flote koju će Holanđane povesti protiv njega. Pretpostavio je da će oni opremiti svoju punu ratnu flotu, kojoj on iz finansijskih razloga ne bi mogao da parira; u oktobru je sakupio trideset engleskih linijskih brodova, sve trećeg ili četvrtog ranga, dok su teži brodovi ostali u lukama. Plašeći se iznenadnog napada, odbio je da pozicionira ovu flotu u Daunsu, najpovoljnijem položaju za napade u južnom Severnom moru ili Lamanšu, ali takođe i najranjivijem. Kada je admiral Džordž Lidž, 1. baron Dartmut odlučio da pozicionira svoju flotu kod Ganflita u Medveju, na prilično povučenoj lokaciji, Džejms je predložio da se postavi flotu bliže pučini, iako je dobro razumeo da inače rizikuje da bude zatvoren u estuaru Temze istim istočnim vetrom koji će omogućiti Holanđanima da doplove. Ovo je bio pod uticajem svog verovanja da će Holanđani mogli isto tako napasti i Francusku i da će prvo tu tražiti pomorsku pobedu pre nego što se usude da napadnu njega, i da bi otuda bilo korisno da odbije da se bori.[36] Zaista je prvobitna holandska namera bila da prvo poraze englesku flotu i da oslobode put za transportne brodove - mada ni oni nisu poveli nijedan teži brode kako bi smanjili troškove invazije - ali pošto je bilo toliko kasna jesen i da su se uslovi na moru brzo pogoršavali, odlučili su da plove u konvoju i, ako je moguće, da izbegavaju borbu.[37]

Prelazak i iskrcavanje[uredi | uredi izvor]

Vilijam se 26. oktobra ukrcao svoj brod, Den Bril. Istaknuo je svoju standardu, koja je prikazivala grb Nasaua ukršten sa grbom Engleske. Reči Pro Religione et Libertate ("Za slobodu i [protestantsku] veru"), slogan Vilijamovog pretka Viljema Ćutljivog dok je predvodio Nizozemsku revoluciju protiv katoličke Španije, prikazani su pored mota dinastije Oranje Je maintiendrai ("Održavaću") Vilijamova flota, sa oko 40.000 ljudi na brodovima bila je otprilike dva puta veća od Španske armade i skupljena je za desetinu vremena, sastojala se od 463 broda, među kojima 49 ratnih brodova sa više od dvadeset topova (osam se moglo računati kao linijski brodovi trećeg ranga sa 60-68 topa, devet su bile fregate), 28 galiota, devet brandera, 76 fluta da prenose vojnike, 120 malih transportnih brodova za prevoz 5.000 konja, oko sedamdeset brodova za snabdevanja i šezdeset ribarskih brodova koji su poslužili kao čamci za iskrcavanje. Većinu ratnih brodova je obezbedio Admiralitet Amsterdama. Vilijamova flota je 29. oktobra isplovila iz od Helevutslojsa i otprilike na pola puta između Holandije i Engleske vetar je promenio smer na severozapad i raštrkao flotu, pa se Bril vratio u Helevutslojs 31. oktobra. Uprkos morskoj bolesti, Vilijam je odbio da ode na kopno, i flota se ponovo prikupila, izgubivši samo jedan broj koji se nasukao, mada je oko hiljadu osakaćenih konja bilo bačeno u more. Puštene su glasine u kojima je namerno preuveličana šteta i tvrdilo se da će pohod biti odložen do proleća. Engleska pomorska komanda je sada razmatrala da pokuša blokadu Helevutslojsa, ali se odlučila protiv toga, jer je strahovala da bi engleski flota bila zaglavljena na holandskoj obali po olujnom vetru.

Iskorišćavajući to što se vetar ponovo okrenuo ka istoku, snabdevane i ponovo opremljena novim konjima, invazioana flota je ponovo isplovila 11. novembra i otplovila na sever u pravcu Hariča gde je Bentink imao pripremljeno mesto za iskrcavanje. On je, međutim, promenio kurs na jug kada se vetar okrenuo više ka severu. Neki smatraju da je početna plovidba na sever bila varka i zaista je Džejms preusmerio deo svojih snaga u tom pravcu. Tako su dva puta na prošli na vidiku engleske flote, koja nije mogla da je presretne zbog vetra i nepovoljne plime. Invazija flota je 13. septembra ušla u Lamanš kroz Doverski tesnac u ogromnoj formaciji u obliku kvadrata, sa 25 redovo, dok su leva i desna strana formacije istovremeno salutirale Doveru i Kaleu da bi pokazali veličinu flote. Vojnici su se postrojili na palubi, opalili plotun iz musketa, sa svim istaknutim zastavama i muziku vojničkih orkestara. Pol de Rapin, koji je bio na jednom od brodova, opisao je plovidbi kao najveličanstvenije spektakl koji je ikada viđen ljudskim očima. Vilijam je nameravao da se iskrca kod Torbeja, ali je zbog magle flota greškom prošla pored njega. Vetar nije omogućavao povratak, a Plimut je bio neodgovarajući, jer je u njemu bio garnizon. Ipak vetar se okrenuo i magla se podigla, što je floti omogućilo da uplovi u Torbej, blizu Brikhama u Devonu. Engleska flota pod komandom lorda Dartmuta bila je zahvaljujući istom vremenu prisiljena da se skloni u portsmutskoj luci.

Vilijam doveo preko 11.212 konjanika i pešadinaca. Broj Vilijamovih konjanika i draguna iznosio je 3.660. Sa sobom je vodio 21 24-funtna topa. Uključujući i odrede za snabdevanje njegova vojska je brojala oko 15.000 ljudi, u poređenju sa ukupnom Džejmsovom vojskom od oko 30.000 vojnika. On je takođe doneo 20.000 komada oružja da opremi svoje engleske pristalice. Holandska vojska je bila sastavljena uglavnom stranih plaćenika; bilo je holandskih, škotskih, engleskih, nemačkih, švajcarskih i švedskih pukova, pa čak i Laponaca, kao i "200 crnaca dovedenih iz holandskih plantaža u Americi“, tj. iz Surinama. Mnogi paćenici su bili katolici. Vilijam je sa sobom vodio svoju ličnu gardu, Holandsku plavu gardu. Kao odgovor na pretnju, Džejms je osnovao novih pet pešadijskih pukova i pet pukova konjice, a takođe je i doveo škotske i irske vojnike. Luj XVI je poslao Džejmsu 300.000 zlatnika.

Francuski flota je ostala u to vreme skoncentrisana u Sredozemnom moru, da pomogne mogući napad na Papsku državu. Luj je odlagao svoju objavu rata do 26. novembra u nadi da će holandsko učešće u dugotrajnom engleskom građanskom ratu sprečiti Holanđane da ometaju njegov pohod u Nemačkoj. Istog dana drugi Ledžov pokušaj napadne flotu koja se iskrcavala ponovo nije uspeo zbog jugozapadnog vetra.

Vilijam učvršćuje svoj položaj[uredi | uredi izvor]

Vilijam je 19. novembra zauzeo Ekseter nakon što su magistrati pobegli iz grada. U grad je ušao na belom konju, dok je dve stotina crnaca obrazovalo počasnu gardu, obučenu u belo, sa turbanima i perima.[38] Na jugu je podrška od lokalnog aristokratije bilo razočaravajuća,[39] ali su od 22. novembra mnogi plemići na severu počeli da se izjašnjavaju za Vilijama, kao što su obećali, često javno čitajući Deklaraciju.[40] Ipak, u prvim nedeljama većina je pažljivo izbegavala da zauzme stranu; tako cela država nije stala iza svog kralja, niti je pozdravljala Vilijama, već je pasivno iščekivala ishod događaja. Uopšteno, raspoloženje je bila konfuzija, obostrano nepoverenje i depresija.[39]

Kolaps Džejmsovog režima[uredi | uredi izvor]

Džejms je odbio francusku ponudu da pošanju ekspedicionu vojsku, plašeći se da će ga to koštati domaće podrške. Pokušao je da praveći ustupke dovede torijevce na svoju stranu, ali nije uspeo jer je i dalje odbijao da podrži Probne zakone. Prethodnica njegove vojske se prikupila u Solsberiju, i Džejms im se pridružio 19. novembra sa svojom glavninom, imajući u tom trenutku ukupnu snagu od oko 19.000 vojnika. Usled anti-katoličkih nereda u Londonu, brzo je postalo jasno da ti vojnici nisu željni da se bore, i da je vernost mnogih Džejmsovih komandanata bila sumnjiva; Džejms je bio obavešten o zaveri u vojsci još počekom septembra, ali iz nepoznatih razloga je odbio da uhapsi umešane oficire. Međutim, neki su tvrdili da je Džejms bio malo više odlučniji, vojska bi se borila.[41]

Prvo prolivanje krvi se dogodilo u ovo vreme u čarki kod Vinkatona u Samersetu, gde su se rojalističke snage povukle nakon što su porazili mali izviđački odred; ukupan broj mrtvih na obe strane je bio oko petnaest. U Solsberiju je zabrinuti Džejs, nakon što je čuo da su neki oficiri dezertirali, među njima i Edvard Hajd. 3. grof od Klarendonalord Kornberi, bio savladan ozbiljnim curenjem krvi iz nosa, što je on protumačio kao loše predskazanje koje mu je govorilo da bi trebalo da povuče svoju vojsku. Isto je 23. novembra predložio vrhovni komandant vojske, Luis de Duras, 2. grof od Fevershamaelr od Fevershama. Sledećeg dana je lord Čerčil, jedan od glavnih Džejmsovih komandanata, dezertirao na Vilijamovu stranu. Džejmsova kćerka princeza Ana, koja je sumnjala u verodostojnost svog novog polubrata,[42] i bila pod velikim uticajem Čerčilove supruge Sare, uradila isto. Oboje su bili veliki gubici. Džejms se vratio u London istog dana.

U međuvremenu, Plimut se 18. novembra predao Vilijamu, a 21. novembra Vilijam je krenuo u napad. Do 24. novembra Vilijamove snage su bili u Šerbornu, a 1. decembra u Hidonu. Vilijam je 4. decembra bio u Ejmsberiju i dočekan od gradonačelnika Solsberija. Tri dana kasnije je stigao do Hangerforda, gde se sledećeg dana sreo sa kraljevim izaslanicima radi pregovora. Džejms je ponudio slobodne izbore i opštu amnestiju za pobunjenike. U stvarnosti je Džejms samo kupovao vreme, pošto je već odlučio da napusti zemlju. Plašio se da će njegovi engleski neprijatelji insistirati na njegovom pogubljenju i da će Vilijam uslišiti njihove zahteve. Uveren da je njegova vojska nepouzdana, naredio je da se raspusti. Dve vojske su 9. decembra imale drugi okršaj u bici kod Redinga, u kojoj su kraljeve snage poražene.

U decembru su se dogodili antikatolički nereri u Bristolu, Beri Sent Edmundsu, Herefordu, Jorku, Kembridžu i Šropširu. Protestanska rulja je 9. decembra napala Doverski zamak, gde je katolik ser Edvard Hejls bio guverner, i zauzeli ga. Vilijam se 8. decembra sreo sa Džejmsovim izaslanicima. Privatio je Džejmsove zahteve, ali je takođe zatražio da svi katolici budu odmah smenjeni sa državnih funkcija i da Engleska plati holandske vojne troškove. Međutim, nije dobio odgovor.

Jakobitski ustanci[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Jakobitski ustanci

Džejms je našao podršku na obodima svoja tri kraljevstva - katoličkoj Irskoj i Škotskom pobrđu. Džejmsove pristalice, poznate pod imenom jakobiti, su bili spremni da se silom odupru onome što su smatrali za nezakoniti državni udar. Prva jakobitska pobuna, ustanak u Džejmsovu podršku u Škotskoj, desio se 1689. Predvodio ga je Džon Grejam, 1. vikont od Dandija, koji je prikupio vojsku među gorštačkim klanovima. U Irkoj je Ričard Talbot, 1. grof od Tajrkonela predvodio lokalne katolike, koje su prethodni engleski vladari diskriminisali, u pohodu na sva utvrđenja u kraljevstvu osim Derija i držali su kraljevstvo u Džejmsovo ime. Sam Džejms se iskrcao u Irkoj sa 6.000 francuskih vojnika u Vilijamitskom ratu u Irskoj. Rat je trajao od 1689. do 1691. Džejms je pobegao iz Irske nakon svog poraza na Bojnu 1690, ali jakobitski otpor nije ugušen sve do bitke kod Ohrima, kada je polovina njihove vojske ubijena ili pala u zarobljeništvo. Irski jakobiti su se predali po uslovima mira iz Lomerika od 3. oktobra 1691. Engleska je ostala relativno mirna, mada su se neki engleski jakobiti borili na Džejmsovoj strani u Irskoj. Uprkos jakobitskoj pobedi u bici kod Kilikrankija, ustanak u Škotskom pobrđu je umiren nakon smrti njegovog vođe vikonta od Dandija i vilijamiskih pobeda kod Dankelda i Kromdejla, kao i Glenkoškog masakra početkom 1692. Mnogi, naročito u Irskoj i Škotskoj, su nastavili da smatraju Stjuarte legitimnim vladarima Tri kraljevstva, a dalji jakobitski ustanci u Škotskoj su izbili 1715, 1719. i 1745.

Posledice[uredi | uredi izvor]

Slavna revolucija se smatra jednim od najznačajnijih događaja u dugom razvoju odnosa moći Parlamenta i Krune u Engleskoj. Sa usvajanjem Povelje o pravima, revolucija je uklonila sve šanse za uspostavljanje katoličke monarhije i okončala sve korake prema apsolutnoj monarhiji u britanskim kraljevima propisujući monarhova ovlašćenja. Ova ovlašćenja su bili značajno ograničena; kralj ili kraljica više nisu mogli da suspenduju zakone, nameću zakone, vrše kraljevska postavljenja ili drže stajaću vojsku u mirnodopsko vreme bez odluke Parlamenta - do današnjih dana vojska je poznata kao „Britanska vojska“, a ne „Kraljevska vojska“, pošto je u ona u nekom smislu vojska Parlamenta, a ne Kralja. (Ovo je ipak složeno pitanje pošto je Kruna opstala izvor izvršnog autoriteta u Britanskoj armiji, sa pravnim implikacija za nezakonita naređenja).[43] Od 1689, vladavina pod sistemom ustavne monarhije u Engleskoj, a kasnije u Ujedinjenom Kraljevstvu je neprekinuta. Od tada je moć parlamenta postepeno proširivana, dok je moć Krune postepeno opadala. Za razliku od Engleskog građanskog rata iz sredine 17. veka, Slavna revolucija nije pogodila mase običnih ljudi u Engleskoj (većina borbi se dogodila u Irskoj. Zbog toga mnogi istoričari da događaji u Engleskoj više podsećaju na državni udar nego na revoluciju. Ovo tumačenje ne protivreči onim što je prvobitno podrazumevano pod revolucijom: povratak starog sistema, a ne nametanje novog.[44][45]

Pre svog dolaska u Englesku, novi kralj Vilijam III nije bio anglikanac, već član Holandske reformističke crkve. Zbog toga, kao kalvinista i presbiterijanac, on je sada bio u nezavidnom položaju kao poglavar Crkve Engleske, dok je tehnički bio nekonformista. Međutim, oo nije bio motiv za promovisanje verske tolerancije. Važnije je bila potreba da zadovolji svoje katoličke saveznike u nadilazećoj borbi protiv Luja XIV.[46] Iako je obećao pravnu toleranciju za katolike u svojoj deklaraciji iz oktobra 1688, na kraju nije uspeo u tome, zbog protivljenja torijevaca u novom parlamentu.[47] Revolucija je dovela do Akta o toleranciji, kojom je garantovana tolerancija za nekonformističke protestante, ali ne i za katolike. Katolička emancipacija će biti odložena 140 godina.

Vilijamitski rat u Irskoj se može smatrati uzrokom kasnijih sukoba, uključujući i sukob u Severnoj Irskoj u skorašnje vreme. Vilijamitsku pobedu u Irskoj još uvek obeležavaju oranžisti sa ciljem da očuvaju britansku i protestantsku dominaciju u državi.

U Severnoj Americi Slavna revolucija je izazvala Bostonsku pobunu u kojoj je dobro organizovana rulja provincijske milicije i građana uspešno zbacila omrznutog guvernera Edmunda Androsa, što se smatralo presedanom za Američki rat za nezavisnost u sledećem veku. U Njujorku je Lajslerova pobuna naterala kolonijalnog upravnika Frensisa Nikolsona da pobegne u Englesku. U trećem događaju, merilendska Protestantska revolucija je bila usmerena protiv vlasničke vlade, za koju se verovalo da u njoj dominiraju katolici.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. V-Đ. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 34. ISBN 86-331-2112-3. 
  2. ^ Coward 1980, str. 298–302.
  3. ^ Israel 1991, str. 105.
  4. ^ Israel & Parker 1991, str. 335–364.
  5. ^ Harris 2006, str. 440.
  6. ^ Magennis, Eoin (1998). „A 'Beleaguered Protestant'?: Walter Harris and the Writing of Fiction Unmasked in Mid-18th-Century Ireland”. Eighteenth-Century Ireland. 13: 6—111. Pristupljeno 16. 3. 2012. 
  7. ^ Macaulay 1889, str. 368–9.
  8. ^ Carpenter 1956, str. 96–98.
  9. ^ Western 1972, str. 201.
  10. ^ Jones 1988, str. 132–33.
  11. ^ Jones 1988, str. 146.
  12. ^ Jones 1988, str. 150.
  13. ^ Childs 1980, str. 96–97.
  14. ^ Troost 2001, str. 182–183.
  15. ^ Troost 2001, str. 176.
  16. ^ Troost 2001, str. 187.
  17. ^ Jones 1988, str. 218–219.
  18. ^ Jones 1988, str. 219–220.
  19. ^ Jones 1988, str. 221–222.
  20. ^ a b Jones 1988, str. 222.
  21. ^ Jones 1988, str. 223–224.
  22. ^ Hoak, str. 24.
  23. ^ Troost 2001, str. 191.
  24. ^ Baxter 1966, str. 225.
  25. ^ Baxter 1966, str. 231.
  26. ^ Jones 1988, str. 238–239.
  27. ^ Dalrymple 1790, appendix to book v, pp. 107–110.
  28. ^ Troost 2001, str. 198.
  29. ^ Jardine 2008, str. 38.
  30. ^ Baxter 1966, str. 232–233.
  31. ^ Swetschinsky & Schönduve 1988, str. 53.
  32. ^ Prud'homme van Reine 2009, str. 287.
  33. ^ Jardine 2008, str. 41.
  34. ^ Jardine 2008, str. 39.
  35. ^ Schwoerer 2004, str. 21 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFSchwoerer2004 (help)
  36. ^ Rodger 2004, str. 138.
  37. ^ Prud'homme van Reine 2009, str. 291.
  38. ^ Jardine 2008, str. 16.
  39. ^ a b Jardine 2008, str. 15.
  40. ^ Jardine 2008, str. 32.
  41. ^ Childs 1980 [potrebna strana]
  42. ^ Jardine 2008, str. 56.
  43. ^ Windeyer 1938 [potrebna strana]
  44. ^ Mitchell 2009, xvi, xviii, xix.
  45. ^ Black & MacRaid 2000, str. 7, 8.
  46. ^ Israel 2003, str. 137–138.
  47. ^ Israel 2003, str. 20.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Славна_револуција&oldid=27614353”