Sloboda govora

Sloboda govora je sloboda pojedinca ili zajednice da iskažu svoje mišljenje ili ideje bez straha od odmazde, cenzure ili sankcije. Termin “sloboda izražavanja”. Sloboda izražavanja se priznaje kao ljudsko pravo prema članu 19 Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima, i odobrena je međunarodnim zakonom o ljudskim pravima u Međunarodnom paktu o građanskim i političkim pravima. U članu 19 Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima se navodi da “svako treba da ima pravo na mišljenje bez nečijeg mešanja“ i “svako treba da ima pravo na slobodu izražavanja“, što pravo podrazumeva slobodu traženja, primanja i davanja informacija i ideja svih vrsta, usmeno, pisano ili štampano, u obliku umetnosti, ili kroz bilo koji drugi medij po njegovom izboru, bez ikakvih granica. Verzija člana 19 u Međunarodnom paktu o građanskim i političkim pravima sa naknadnim dopunama navodi da ostvarivanje ovog prava nosi “posebne dužnosti i odgovornosti“ i može “biti podložno određenim ograničenjima“ kada je to potrebno za poštovanje prava i ugleda drugih ili radi zaštite nacionalne bezbednosti ili zaštitu javnog reda ili zaštitu javnog zdravlja i morala.

Zbog toga se sloboda govora i izražavanja ne mogu priznati kao neograničeni, a zajednička ograničenja slobode govora odnose se na javne optužbe, klevetu, nepristojnost, pornografiju, pobunu, podsticanje, psovke, tajne podatke, kršenje autorskih prava, poslovne tajne, etiketiranje hrane, sporazumi neobjavljivanja, pravo na privatnost, pravo biti zaboravljen, pravo na zaborav, javnu bezbednost i krivokletstvo. Opravdanja za takve navode uključuju princip štete, koji je predložio Džon Stjurat Mil u On liberty, koji predlaže sledeće: jedina svrha za koju se moć može s pravom upotrebljavati nad bilo kojim članom civilizovane zajednice, protiv njegove volje, je sprečavanje štete za druge. Ideja o “principu prestupa“ se takođe koristi za opravdavanje ograničenja govora, opisujući ograničenja oblika izražavanja koja se smatraju uvredljivim po društvo, uzimajući u obzir faktore kao što su stepen, trajanje, motivi govornika i lakoću sa kojom bi se to moglo izbeći. Sa evolucijom digitalnog doba, pojavljuju se novi načini komuniciranja i ograničenja, pa tako primena slobode govora postaje još kontroverznija, na primer Golden Shield Project, koji je pokrenut na inicijativu Ministarstva Javne Bezbednosti kineske vlade koji filtrira potencijalno nepoželjne podatke iz stranih država.

Poreklo slobode govora i izražavanja

Sloboda govora i izražavanja ima dugu istoriju koja predstoji međunarodnim instrumentima za ljudska prava. Smatra se da se drevni atinski demokratski princip slobodnog govora pojavio krajem 6. ili početkom 5. veka pre nove ere. Vrednosti Rimske republike uključuju slobodu govora i slobodu veroispovesti.

Koncepti slobode govora se mogu naći u drevnim dokumentima o ljudskim pravima. Engleska Povelja o pravima iz 1689. zakonski je uspostavio ustavno pravo “slobode govora u Parlamentu“ koji je i dalje na snazi. Deklaracija o pravima čoveka i građana, usvojena tokom Francuske revolucije 1789. godine, posebno je utvrdila slobodu govora kao neotuđivo pravo. Deklaracija predviđa slobodu izražavanja u članu 11, u kojem navodi:

Slobodna komunikacija o idejama i mišljenjima je jedno od najdragocenijih prava čoveka. Prema tome, svaki građanin može slobodno da priča, piše i štampa, ali treba da bude odgovoran za zloupotrebu te slobode koju treba definisati zakonom.

Član 19 Univerzalne deklaracije ljudskih prava, usvojene 1948. godine, navodi da:

Svako ima pravo slobodnog izražavanja i mišljenja, ovo pravo uključuje slobodu posedovanja mišljenja bez nečijeg mešanja i traženje, primanje i davanje informacija i ideja kroz bilo koje medije bez obzira na granice.

Sloboda govora i sloboda izražavanja su danas priznate u međunarodnom i regionalnom zakonu o ljudskim pravima. Ovo pravo se brižljivo čuva u članu 19 Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, članu 10 Evropske konvencije o ljudskim pravima, članu 13 Američke konvencije o ljudskim pravima i članu 9 Afričke povelje o ljudskim pravima i pravima naroda. Na osnovu argumenata Džona Miltona, sloboda govora se razume kao višeslojno pravo koje uključuje ne samo pravo izražavanja, ili širenja, informacija i ideja, već i tri različita stanovišta:

1. Pravo na traženje informacija i ideja
2. Pravo na primanje informacija i ideja
3. Pravo davanja informacija i ideja

Međunarodni, regionalni i nacionalni standardi podrazumevaju da sloboda govora, kao sloboda izražavanja, takođe uključuju bilo koji medij, bilo da je to usmeno, pismeno, u štampi, uz pomoć interneta ili kroz umetničke oblike. To znači da zaštita slobode govora kao prava podrazumeva ne samo sadržaj, već i način izražavanja.

Odnos sa drugim vrstama prava

Pravo na slobodu govora i izražavanja je usko povezano sa drugim pravima i može biti ograničeno kada je u suprotnosti sa drugim pravima (vidi ograničenja slobode govora). Pravo na slobodu izražavanja takođe se odnosi na pravo na pravično suđenje i sudski postupak koji može ograničiti pristup pretraživanju informacija ili utvrditi mogućnost i sredstva u kojima se sloboda izražavanja manifestuje u sudskom postupku. Kao opšte načelo, sloboda izražavanja ne može ograničiti pravo na privatnost, kao i čast i ugled drugih. Međutim, veća je širina kada se radi o kritikama javnih ličnosti. Pravo na slobodu izražavanja posebno je važno za medije, koji imaju posebnu ulogu kao nosilac opšteg prava na slobodu izražavanja za sve. Međutim, sloboda štampe ne mora nužno omogućiti slobodu govora. Džudit Lihtenberg Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. april 2021) je ukazala na uslove u kojima sloboda štampe može ograničiti slobodu govora, na primer kada mediji potiskuju informacije ili ugrožavaju raznolikost glasova koji su inherentni slobodi govora. Lihtenberg Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. april 2021) tvrdi da je sloboda štampe samo oblik imovinskog prava, koji se sumira po principu "nema novca, nema glasa".

Demokratija i društvena interakcija

Sloboda govora se smatra osnovnim ljudskim pravom u demokratiji. Norme o ograničavanju slobode izražavanja znače da javna debata ne može biti u potpunosti potisnuta čak i u vanrednim situacijama. Jedan od najznačajnijih zagovornika veze između slobode govora i demokratije je Alekander Meiklejdžon. On tvrdi da je koncept demokratije ljudska samouprava. Za takav sistem rada neophodno je informisano biračko telo. Da bi bili dobro upoznati, ne mora biti ograničenja u slobodnom protoku informacija i ideja. Prema Meiklejdžonu, demokratija neće biti istinita njenom suštinskom idealu ako su oni na vlasti sposobni manipulisati biračima zadržavajući informacije i gušću kritiku. Meiklejdžon priznaje da želja da se manipuliše mišljenjem može proisteći iz poteza traženja koristi od društva. Međutim, tvrdi on, izbor manipulacija negira, u svom sredstvima, demokratski ideal. Erik Barend je ovu odbranu slobodnog govora nazvao na temelju demokratije "verovatno najatraktivnija i sigurno najmodernija teorija slobodnog govora u modernim zapadnim demokratijama". Tomas I. Emerson je proširio ovu odbranu kada je tvrdio da sloboda govora pomaže u obezbeđivanju ravnoteže između stabilnosti i promena. Sloboda govora deluje kao "sigurnosni ventil" kako bi oslobodila paru kad bi ljudi inače bili skloni revoluciji. On tvrdi da je "princip otvorene diskusije način postizanja prilagodljivije i istovremeno stabilnije zajednice, održavanja nesigurne ravnoteže između zdravog rascepa i neophodnog konsenzusa". Emerson dalje tvrdi da "Opozicija služi vitalnoj društvenoj funkciji u nadoknađivanju ili poboljšanju (normalnog) procesa birokratskog raspada". Istraživanje koje je sproveo Svetski projekat indikatora upravljanja u Svetskoj banci ukazuje na to da sloboda govora i proces odgovornosti koji sledi imaju značajan uticaj na kvalitet upravljanja državom. "Glas i odgovornost" unutar jedne zemlje, definisani kao "stepen do kojeg građani zemlje mogu učestvovati u odabiru svoje vlade, kao i slobode izražavanja, slobode udruživanja i slobodnih medija " je jedna od šest dimenzija upravljanje koje pokazuju svjetski indikatori upravljanja za više od 200 zemalja. U ovom kontekstu važno je da razvojne agencije stvaraju osnovu za efikasnu podršku slobodnoj štampi u zemljama u razvoju. Ričard Mun je razvio argument da vrednost slobode govora i slobode izražavanja leži u društvenim interakcijama. Mun piše da "kroz komunikaciju pojedinca formira odnose i asocijacije sa drugima - porodicom, prijateljima, saradnicima, crkvenom skupštinom i sunarodnicima. Ulaskom u diskusiju s drugima pojedinac učestvuje u razvoju znanja i prema pravcu zajednice. "

Ograničenja

Za primere specifičnih zemalja, pogledati sloboda govora po zemljama i kriminalni govor.

Članovima Vestboro Baptističke crkve (uslikani 2006) je bio posebno zabranjen ulazak u Kanadu zbog govora mržnje-(opis slike)

Pravni sistemi ponekad prepoznaju izvesna ograničenja slobode govora, posebno kada se sloboda govora suočava sa drugim pravima i slobodama, kao što je u slučaju klevete, ogovaranja, pornografije, opscenosti (razvratnosti), borbe rečima i intelektualnoj svojini. Opravdanja za ograničenje slobode govora često sadrže napomene u vidu“ principa štete“ i „prekršajnog principa“. Ograničenja slobode govora mogu se odraziti kroz pravne sankcije ili društveno neodobravanje ili kroz oboje. Određene javne institucije takođe mogu donositi politiku koja ograničava slobodu govora, na primer govorni kodovi u državnim školama.

U delu „O slobodi“ ( 1859), Johan Sturat Mil tvrdi da... „ treba da postoji potpuna sloboda izricanja i rasprave, kao pitanje etičkog uverenja, bilo koje doktrine, koliko god nemoralno se to moglo smatrati“. Mil tvrdi to da je potpuna sloboda izražavanja neophodna da potisne argumente do njihovih logičkih granica, dalje nego granice socijalne (društvene) sramote. Bilo kako bilo, Mil je predstavio šta je to poznato kao princip štete, u stavljanju pratećih ograničenja na slobodne izraze: „jedini zahtev za to koja moć s pravom može biti upotrebljavana preko bilo kog člana civilizovane zajednice, protiv njegove volje, jeste da spreči štetu prema drugima“.

Godine 1985., Džoel Fejnberg je predstavio šta je to poznato kao prekršajni princip, tvrdeći to da Milov princip štete ne pruža dovoljnu zaštitu protiv nepravednog ponašanja drugih. Fejnberg je napisao „Uvek je dobar razlog u podržavanju predložene krivične zabrane to da bi to verovatno bilo efektivan način sprečavanja nanošenja ozbiljnijih prekršaja (kao suprotnost povredi ili šteti) osobama različitim od učesnika, i to da je to verovatno neophodno sredstvo tom kraju“. Stoga Fejnberg tvrdi to da princip štete postavlja bar previsoko i to da neke forme izražavanja mogu legitimno biti zabranjene zakonom zbog toga što su one veoma napadačke. Ali, kao što uvrediti nekoga je manje ozbiljno nego naneti štetu nekome, izrečene kazne moraju biti veće za izazivanje štete. Kao suprotnost, Mil ne podržava pravne kazne osim ako one nisu stvorene na principu štete. Zbog toga što stepen mogućeg stvaranja prekršaja kod ljudi varira, ili može biti rezultat neopravdane predrasude, Fejnberg predlaže to da broj faktora treba da bude uračunat u izveštaj kada primenjujemo prekršajni princip, uključujući: obim, trajanje i društvenu vrednost govora, lakoću kojom može biti izbegnut, motive govornika, broj uvređenih ljudi, intenzitet prekršaja, i opšti interes zajednice u globalu.

Slično Milu, Džesper Dumen je tvrdio to da šteta treba da bude definisana sa tačke gledišta individualnog građanina, ne ograničavajući štetu na fizičku štetu pošto nefizička šteta može takođe biti uključena;Fejnbergovo razlikovanje štete i prekršaja je kritikovano kao uglavnom beznačajno.

Godine 1999., Bernard Harkort je pisao o slomu principa štete: „Danas je debata okarakterisana kakofonijom takmičenja argumenata štete bez bilo kog načina da se oni reše. Nema više argumenata u sklopu strukture debate koji bi rešili konkurentnu štetu. Originalni princip štete nikad nije bio opremljen odlučivanjem relativnog značaja šteta“.

Interpretacija oba, ograničenja štete i prekršajnih ograničenja slobode govora su kulturno i politički relativna. Na primer, u Rusiji, principi štete i prekršaja su upotrebljivani da opravdaju Ruski LGBT propagandni zakon ograničavajući govor ( i radnje) u odnosu na LGBT pitanja. Broj evropskih zemalja koje su unele ponos u slobodu govora iako su zabranjeni govori koji mogu biti interpretirani kao poricanje holokausta. Ovo uključuje Austriju, Belgiju, Češku, Francusku, Nemačku, Mađarsku, Izrael, Lihtenštajn, Litvaniju, Luksemburg, Holandiju, Poljsku, Portugal, Slovačku i Švajcarsku.

Norman Finkelštajn, pisac i profesor političkih nauka izrazio je mišljenje da su abrazivne karikature Šarli Ebdoa koje prikazuju proroka Muhameda premašile granice slobode govora, poredeći te karikature sa karikaturama Juliusa Strišera, kojeg su obesili saveznici posle Drugog svetskog rata za tekstove i crteže koje je on objavljivao. Godine 2006, kao odgovor na očigledno abrazivna pitanja Šarli Ebdoa, francuski predsednik osudio je otvorene provokacije koje su mogle rasplamsati strasti.“Bilo šta što može povrediti uverenja nekoga drugog, posebno religijska uverenja, treba izbegavati“, rekao je Širak.

U Sjedinjenim Državama, vladajuće orijentirano mišljenje o političkom govoru je Brandenburg vs Ohajo (1969), izričito previše Vitni vs Kalifornija. U Brandenburgu, Vrhovni sud Sjedinjenih Država se uputio pravu iako je otvoreno pričano o nasilnim radnjama i revolucijom u širokim terminima: (Naša) odluka je oblikovala princip koji konstitutivne garancije slobode govora i slobodne štampe ne poseduju Države da zabrane ili ukinu korišćenje sile ili pravnog nasilja osim gde su zabrane usmerene na podsticanje ili stvaranje imanentnih nezakonitih radnji i moguće je da podstakne ili izazove takve radnje.

Mišljenje u Brandenburgu odbacilo je prethodni test o „čistim i prisutnim opasnostima“ i napravilo pravo za slobodu (političkih) zaštite govora u Sjedinjenim Državama gotovo apsolutno. Govor mržnje je takođe zaštićen Prvim Amandmanom u Sjedinjenim Državama, kao odlučujući u slučaju R. A. V. v. City of St. Paul, (1992) u kojem je Vrhovni Sud nadvladao to da je taj govor mržnje dozvoljen, osim u slučajevima imanentnog nasilja. Pogledati Prvi Amandman u Konstituciji Sjedinjenih Država za više obrazloženih informacija na ovu odluku i njenu istorijsku pozadinu.

Internet i informaciono društvo

Besplatan Govor Zastava je nastala tokom AACS Encription Kei kontroverzu kao "simbol da se pokaže podršku za ličnih sloboda." Jo Glanvil, urednik indeksa o cenzuri, navodi da je "internet bio revolucija za cenzuru koliko i za slobodu govora". Međunarodni, nacionalni i regionalni standardi priznaju da se sloboda govora, kao jedan oblik slobode izražavanja, odnosi na bilo koji mediji, uključujući i Internet . Pristojnost Zakon komunikacije (SDA) iz 1996. godine je bio prvi veliki pokušaj Kongresa Sjedinjenih Američkih Država da reguliše pornografskog materijala na internetu. 1997 godine u značajnijem internet-sajber slučaju Reno protiv ACLU-a, Vrhovnog suda SAD delimično preinačio zakon. Sudija Stevart R. Dalzell, jedan od tri savezne sudije, koji je u junu 1996. godine proglasio dijelove CDA-a neustavnim, po njegovom mišljenju navodi sljedeće:

Internet je daleko više medija za poboljšanje govora od štampe, zelenog sela ili pošte. Pošto bi nužno uticalo na sam Internet, CDA bi nužno smanjila govor dostupan za odrasle na medijima. Ovo je ustavno nepodnošljiv rezultat. Neki dijalog na Internetu sigurno testira granice konvencionalnog diskursa. Govor na Internetu može biti nefiltriran, nepoliran i nekonvencionalan, čak i emocionalno optužen, seksualno eksplicitan i vulgaran - rečima, "nepristojna" u mnogim zajednicama. Ali treba očekivati da se takav govor odvija u medijima u kojem građani iz svih slojeva života imaju glas. Takođe bi trebalo da zaštitimo autonomiju koju takav medij dodeljuje običnim ljudima, kao i medijskim magnatima . Moja analiza ne lišava Vladu svih načina zaštite dece od opasnosti internetske komunikacije. Vlada može nastaviti da zaštiti djecu od pornografije na internetu kroz snažnu primjenu postojećih zakona koji kriminalizuju opscenost i dječiju pornografiju. Kao što smo saznali na saslušanju, postoji i velika potreba za javnim edukacijama o prednostima i opasnostima ovog novog medija, a Vlada može ispuniti tu ulogu. Po mom mišljenju, naša akcija danas treba da znači samo da dozvoljeni nadzor nad Internet sadržajem vlade zaustavlja na tradicionalnoj liniji nezaštićenog govora. Nepostojanje vladinog regulisanja internetskog sadržaja nedvosmisleno je proizvelo neku vrstu haosa, ali kao što je jedan od stručnjaka tužitelja stavio na takav rezonanciju na saslušanje: "Ono što je postiglo uspeh je bio haos koji je Internet. Snaga interneta je haos. "Prvi amandman štiti.

Svetski samit o informacionom društvu (engl. WSIS) Deklaracije o principima koji su usvojeni u 2003. godini posebno govori o važnosti prava na slobodu izražavanja za " informaciono društvo " u navodeći:

Potvrđujemo, kao suštinsku osnovu Informacionog društva, i kako je opisano u članu 19 Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima, da svako ima pravo na slobodu mišljenja i izražavanja; da ovo pravo uključuje slobodu držanja mišljenja bez mešanja i tražiti, primati i prenijeti informacije i ideje putem bilo kojeg medija i bez obzira na granice. Komunikacija je osnovni društveni proces, osnovna ljudska potreba i temelj svih društvenih organizacija. To je centralno za informaciono društvo . Svako, bi svugdje trebalo da ima priliku da učestvuje i nikoga ne bi trebalo isključiti iz prednosti ponude za informaciono društvo. Prema Bernt Hugenholtz i Lucie Guibault, javni domen je pod pritiskom od " komodifikacije informacija" jer su informacije sa prethodno malo ili bez ekonomske vrijednosti stekle nezavisnu ekonomsku vrijednost u dobu informisanja. Ovo uključuje činjenične podatke, lične podatke, genetske informacije i čiste ideje . Komodifikacija informacija se odvija kroz pravo intelektualne svojine, ugovorno pravo, kao i zakon o emitiranju i telekomunikacijama.

Sloboda informisanja

Glavni članak: Sloboda informisanja

Sloboda informisanja je proširenje slobode govora u kojem je medij izražavanja Internet . Sloboda informisanja može se odnositi i na pravo na privatnost u kontekstu Interneta i informacionih tehnologija . Kao i pravo na slobodu izražavanja, pravo na privatnost je priznato ljudsko pravo i sloboda informisanja deluje kao produžetak ovog prava. Sloboda informisanja može se odnositi i na cenzuru u kontekstu informacione tehnologije, odnosno na sposobnost pristupa Veb sadržaju, bez cenzure ili ograničenja.

Sloboda informisanja je takođe eksplicitno zaštićena aktima kao što je Zakon o slobodi informisanja i zaštite privatnosti iz Ontarija u Kanadi.

Internet cenzura

Glavni članak: Internet cenzura i internet cenzura po zemljama

Koncept slobode informacija pojavio se kao odgovor na državnu cenzuru, nadgledanje i nadgledanje interneta. Internet cenzura uključuje kontrolu ili suzbijanje objavljivanja ili pristupa informacijama na Internetu. GlobalneInternet Sloboda konzorcijum tvrdi da uklone blokove u "slobodnom protoku informacija" za ono što termin "zatvoreno društva". Prema "Internet listi neprijatelja", Reportera bez granica (engl. RWB), sledeće države se bave prodornom internet cenzurom: Kina, Kuba, Iran, Mjanmar/Burma, Severna Koreja, Saudijska Arabija, Sirija, Turkmenistan, Uzbekistan i Vijetnam .

Široko objavljen primer internet cenzure je „ Vatreni Kineski zid “ ( u referenci kako za svoju ulogu mrežnog vatrenozidnog prostora za drevni Kineski zid). Sistem blokira sadržaj sprečavanjem IP adresa da budu propuštene i sastoji se od standardnih vatrenih zidova i proksi servera na internet kapijama. Sistem takođe selektivno se angažuje u DNS trovanju kada se traže posebni sajtovi. Vlada ne nastupa sa željom da se sistematično ispita internet sadržaj, navodeći da bi ovi nastupi bili tehnički nepraktični. Internet cenzura u Narodnoj Republici Kini sprovodi se pod raznim zakonima i administrativnim propisima, uključujući više od šezdeset propisa usmjerenih na Internet. Cenzurne sisteme snažno sprovode pokrajinske filijale državnih ISP-a, poslovnih kompanija i organizacija.

Istorija neslaganja istine

Pre izuma štamparije pisan rad koji jednom nastane, može se umnožavati samo prepisivanjem što je izuzetno teško i sklono greškama. Nije postojao složen sistem cenzure i provere pisaca, koji su do 14 veka bili ograničeni verskim institucijama, a njihov rad je retko izazivao širu polemiku. Kao odgovor na štampariju i Jeres kome je omogućeno širenje Rimokatolička crkva je nastavila svoju nametnutu cenzuru. Štampanje je omogućeno za više tačnih kopija rada, što vodi bržem i rasprostranjenijem kruženju ideje informacija poreklo Zakona o autorskim pravima u većini Evropskih zemalja potiče iz truda Rimokatoličke crkve i vlade da regulišu i kontrolišu rad štamparije.

Godine 1501. Papa Aleksandar VI izdao je zakon protiv nelicenciranog štampanja knjiga, a 1559. Je prvi put izdat Index Expurgatorius (lista zabranjenih knjiga). Index Expurgatorius je najpoznatiji i dugotrajan primer kataloga „loših knjiga“ izdat odstrane Rimokatoličke crkve koja predstavljala autoritet nad ličnim idejama i mišljenjima, i potiskivala teze koje su bile protiv njene doktrine. Index Expurgatorius je upravljala Rimska rikvizicija ali izvršnu vlast su imale lokalne vlasti koje su ga sprovodile. Sam Index Expurgatorius je imao više od 300 izdanja. Između ostalog Index Expurgatorius je zabranjivao ili cenzurisao knjige koje su napisane od strane Renea Dekarta, Đordana Bruna, Galilea Galijea, Dejvida Hjuma, Džona Loka, Danijela Defoa, Žana Žaka Rusoa i Voltera . Dok su vlada i crkva podsticale štampanje na različite načine, zato što je omogućavalo širenje biblijskih i vladinih organizacija, kritike i radovi koji se nisu slagali sa tim, su takođe mogli brzo da se šire i kruže. Kao posledicu toga, vlada je uspostavila kontrolu nad štamparijama širom Evrope, zahtevajući od njih da imaju zvaničnu dozvolu za trgovinu i izdavanje knjiga.

Utisak da izraz neslaganja ili subverzivne stavove treba tolerisati, ne cenzurisati ili kažnjavati zakonom, razvi se zajedno sa razvojem štampanja i štamparije. Aeropagatica, izdata 1644, je odgovor Džona Miltona na ponovno uvođenje vladinog licenciranja na štamparije i izdavače od strane Engleske skupštine. Crkvene vlasti su prethodno osigurale da Miltonov esej o razvodu ne dobije dozvolu za izdavanje. U Aeropagatici, izdatoj bez dozvole, Milton je izrazio molbu za slobodom izražavanja i tolerancijom neistina, navodeći:

„Dajte mi slobodu da znam, izjavljujem i slobodno raspravljam na osnovu savesti, a pre svega sloboda.“ Miltonova odbrana slobode izražavanja utemeljena je u protestantskom pogledu na svet i mislio je da Englezi imaju zadatak da razrade istinu o Reformaciji što bi dovelo do prosvetljenja svih ljudi. Milton je takođe uobličio glavne teme budućih diskusija o slobodi izražavanja. Definisanjem obima slobode izražavanja i štetnog govora Milton je polemisao protiv načela pre-cenzure, a za toleranciju za širok spektar gledišta. Sloboda štampe prestala je da se reguliše u Engleskoj 1695. kada je nalog za izdavanje dozvole iz 1643. prestao da važi uvođenjem Predloga prava 1689. Ubrzo nakon revolucije. Pojava publikacija kao što su Tatler (1709) i Spektator (1711) izazvala je kreiranje „buržoaske javne sfere“ u Engleskoj koja je omogućila slobodnu razmenu ideja i informacija.

Više vlada je pokušalo da centralizuje kontrolu kao odgovor na pretnju širenja štamparija. Francuska monarhija je zabranila štampanje i štampar Etien Dolet je spaljen na lomači 1557. Britanska monarhija je pokušala da zaustavi protok buntovnih i jeretičkih knjiga zakupljujući firmu Stationers. Pravo na štampanje je bilo ograničeno na članove tog udruženja, i 30 godina kasnije Staračko veće je bilo unajmljeno da ograniči „ogromne enormnosti i zloupotrebe“ „diverskih sadržaja i bezobzirnih ljudi koji se izjašnjavaju na mitingu ili neobjašnjivih štampanja ili prodaje knjiga“. Štamparska prava su bila ograničena na dva univerziteta i 21 postojeću štampariju u Londonu koji je imao 53 štamparske prese. Nakon što je Britanska monarhija počela kontrolisati način osnivanja 1637. štampari odlaze u Holandiju. Sukobljavanje sa vlastima je izazvalo štampare da postanu buntovni i radikalni, i zajedno sa 800 autora i prodavaca knjiga, su zatvorenu u Bastilji, u Parizu, do 1789. godine.

Nasleđe engleskih mislilaca bilo je u prvom planu ranih rasprava o pravima slobode izražavanja. Među poznatim misliocima su i Džon Milton (1608—1674) i Džon Lok (1632. — 1704).

Lok je uspostavio pojedinca kao jedinicu vrednosti i nosioca prava na život, slobodu, imovinu i težnju za srećom. Međutim, Lokove ideje su se razvijale prvenstveno oko koncepta prava na traženje spasenja za nečiju dušu iz toga se prvenstveno odnosilo na teološka pitanja. Lok nije podržavao jedinstvenu toleranciju ljudi niti slobodu govora; prema njegovim idejama, neke grupe, kao što su ateisti, ne bi trebalo da budu dozvoljeni.

U drugoj polovini 17. veka, evropski filozofi kao što su Baruh Spinoza i Pjer Bejl su razvijali ideje obuhvatajući jedinstveno područje slobode govora i tolerancije. U 18. veku o ideji slobode govora su raspravljali teoretičari širom zapadnog sveta među kojima su se isticali francuski filozofi Deni Didro, Baron Holbah i Klod Adrijan Helvecijus. Teorija je počela da se pripaja političkim teorijama, kao u teoriji tako i u praksi; prvi državni edikt u istoriji koji je proglasio potpunu slobodu govora je izdat 4. decembra 1770. u Danskoj/Norveškoj tokom vladavine Džona Fridriha Struensa. Međutim, sam Struens je nametnuo neka mala ograničenja svom ediktu 7. oktobra 1771. godine, i još je bilo ograničeno nakon pada Sturensa 1773., kada je uvedena legalizacija i ako oko cenzura još uvek nije bila uvedena.

Džon Stjuart Mil (1806–1873) je tvrdio da bez ljudske slobode nema napretka u nauci, pravima ili politici, koje prema Milu zahtevaju diskusije slobodnih mišljenja. Milova knjiga „Na slobodi“, izdata 1859. godine, postala je klasična odbrana prava na slobodno izražavanje. Mil je tvrdio da istina potiče iz lažnosti i da se zbog toga ne treba bojati izražavanja slobodnih ideja bio da su tačne ili ne. Istina nije stabilna ili fiksna već se vremenom razvija. Mil je tvrdio da većina onoga što smo nekada smatrali istinitim postalo neistinito. Prema tome, tvrđenje ne treba zabrinuti zbog njihove očigledne netačnosti. Mil je takođe tvrdio da su slobodne diskusije neophodne kako bi sprečile „duboko slanje odličnog mišljenja“. Diskusija bi pokrenula postojanje istine na čelo i uzimajući u obzir lažne tvrdnje, osnove istinitih tvrdnji bi mogle da se ponovo afirmišu. Štaviše, Mil je tvrdio da mišljenje nosi samo intrinzičnu vrednost vlasniku tog mišljenja, čime je utišavanje izjave mišljenja nepravda prema osnovnim ljudskim pravima. Prema njegovom mišljenju, jedini primer opravdanog potiskivanja govora je kako bi se sprečila šteta od strane direktne i jasne pretnje. Ekonomske ili moralne posledice, kao i govornikovo vlastito dobro ne mogu opravdati potiskivanje govora.

U Volterovoj biografiji od stane Evelin Beatris Hal, se navodi sledeća rečenica kako bi prikazala Volterova uverenja: „Ne odobravam šta kažeš, ali boriću se do poslednjeg daha za tvoje pravo da to kažeš.“. Njen citat je često navođen kako bi opisao principe slobode govora. U 20. veku Noam Čomski tvrdi da: “Ako veruješ u slobodu govora, veruješ u slobodu govora koja se tiče tema koje vam se ne dopadaju. Diktatori kao što su Staljin i Hitler su se zalagali za slobodu govora, ali samo onih tema koje im odgovaraju. Ako se zalažete za slobodu govora, to znači da se zalažete za slobodu govora upravo onih tema koje prezirete.“. Li Bolinger tvrdi da „princip slobodnog govora uključuje poseban čin smanjivanja jedne oblasti društvenih integracija za izuzetnu samoodrživost, čija je svrha da demonstrira i razvije društvenu sposobnost kontrole osećanja koja su izazvana društvenim susretima.“ Bolinger tvrdi da je tolerancija poželjna vrednost, ako ne i suštinska. Međutim, kritičari tvrde da društvo treba da zabrinu oni koji direktno zagovaraju ili negiraju, npr. genocid.

Godine 1928. priča Ljubavnik Lejdi Četerli, napisana od strane D. H. Lorensa je zabranjena zbog razvratnosti u mnogim zemljama, uključujući Ujedinjeno Kraljevsto, SAD, Australiju i Kanadu. Krajem 50. i početkom 60. godina prošlog vek bila je tema značajnih sudskih odluka koje su razmatrale kaznu zbog razvratnosti koja je bila preokrenuta. Dominik Sandbruk iz Telegrafa piše: „ Danas kada je javna razvratnost postala uobičajena, teško je vratiti atmosferu društva koje je smatralo prikladnim da zabrani knjige kao što je „Ljubavnik Lejdi Četerli“ zato što je verovatno bila „lišavala i kvarila“ čitaoce.“ Fred Kaplan iz Njujork Tajmsa tvrdi da je ukidanje zakona o razvratnosti „pokrenulo eksploziju slobodnog govora“ u SAD.

Pravo na slobodu izražavanja je bilo tumačeno, tako da uključuje pravo na slikanje i objavljivanje fotografija stranaca na javnim mestima bez njihovog saznanja ili dozvole.

Literatura

• Marlin, Randal (2002). Propaganda and the Ethics of Persuasion. Broadview Press. str. 226–27. ISBN 978-1551113760. 
• Brett, Sebastian (1999). Limits to tolerance: freedom of expression and the public debate in Chile. Human Rights Watch. str. xxv. ISBN 978-1-56432-192-3. 
• Curtis, Michael Kent (2000). Free Speech, "The People's Darling Privilege": Struggles for Freedom of Expression in American History. Duke University Press. ISBN 978-0-8223-2529-1. 
• Godwin, Mike (2003). Cyber Rights: Defending Free Speech in the Digital Age. MIT Press. ISBN 978-0-262-57168-5. 
• Grossman, Wendy M. (1997). Net.wars. New York University Press. ISBN 978-0-8147-3103-1. 
• Kors, Alan Charles (2008). „Freedom of Speech”. Ur.: Hamowy, Ronald. The Encyclopedia of Libertarianism. Thousand Oaks, CA: SAGE; Cato Institute. str. 182—85. ISBN 978-1-4129-6580-4. LCCN 2008009151. OCLC 750831024. doi:10.4135/9781412965811.n112. 
• Lewis, Anthony (2007). Freedom for the Thought That We Hate: A Biography of the First Amendment. Basic Books. ISBN 9780465039173. OCLC 494134545. 
• McLeod, Kembrew (2007). Freedom of Expression: Resistance and Repression in the Age of Intellectual Property. Lawrence Lessig (foreword). University of Minnesota Press. ISBN 978-0-8166-5031-6. 
• Nelson, Samuel P. (2005). Beyond the First Amendment: The Politics of Free Speech and Pluralism. The Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-8173-2. 
• Doomen, Jasper (2014). Freedom and Equality in a Liberal Democratic State. Bruylant. ISBN 9782802746232.