Sloboda informisanja

Sloboda informisanja predstavlja čitav korpus građanskih prava: slobodu misli, slobodu izražavanja misli, slobodu štampe i drugih oblika javnog obaveštavanja, pravo na (istinitu, potpunu i blagovremenu) informaciju bez obzira na granice i sredstva informisanja, kao pravo da se bude obavešten i pravo da se zahteva informacija, pravo da se uputi kritika i traži objašnjenje postupaka državnih organa, pravo na odgovor i na ispravku, te pravo da se ne bude uznemiravan zbog svog mišljenja. Ove slobode su formulisane i garantovane u mnogim međunarodnim dokumentima, poput Univerzalne dekleracije o ljudskim pravima, Evropske konvencije o ljudskim pravima, Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima.

U Evropskoj konvenciji o transnacionalnoj televiziji dosta prostora je posvećeno upravo garancijama slobode informisanja.

Članice, smatrajući da je sloboda mišljenja i informisanja jedan od osnovnih principa demokratskog društva i jedan od osnovnih uslova za njegov razvoj i razvoj svakog ljudskog bića, kao osnovni motiv donošenja ove konvencije navode potrebu olakšanja transnacionalnog emitovanja i reemitovanja, jer je slobodan tok informacija neophodna pretpostavka slobodnog formiranja mišljenja, ideje za koju se članice, u uslovima političkog pluralizma, posebno zalažu. U tom smislu, razvoj informacione i komunikacione tehnologije treba da posluži unapređenju ovog korpusa prava, kako bi se obezbedio slobodan tok informacija i što je još bitnije, ideja, bez obzira na granice i na njihov izvor, ali poštujući pritom druga ljudska prava.

Pravu na informaciju je dat primat u odnosu na ekonomske interese televizijskih preduzeća, te tako u slučajevima kada bi vršenjem isključivog prava na emitovanje i reemitovanje emisije koja pokriva događaj od velikog javnog interesa značajan deo javnosti bio lišen mogućnosti da prati taj događaj na televiziji, članice su obavezne da pronađu odgovarajuće instrumente kako bi omogućile javnosti da bude istinito, pravovremeno i potpuno obaveštena.

Dakle, mora se obezbediti pravo građana da primaju različite informacije. Princip koji je izgleda ovih dana pao u zaborav je da građanima treba omogućiti da saslušaju obe strane, stave sve na tas, te tako bez ikakvih pritisaka od strane vlasti zauzmu određeni stav. To se zove slobodno formiranje mišljenja.

Uvod o pravu na slobodan pristup informacijama

Sjedinjene Američke Države su pre 45 godina donele Zakon o slobodnom pristupu informacijama (Freedom of Information Act) prema kom vladina tela moraju na zahtev dati dokumente javnosti na uvid, osim u slučajevima kada je time ugrožena nacionalna sigurnost, pravo pojedinca na privatnost ili unutrašnje poslovanje vladinih institucija. Iako je ovaj zakon, skraćeno nazvan FOIA, postao osnova za donošenje takvih zakona u ostalim razvijenim zemljama, ipak je trebalo da prođe 27 godina pre nego što je Evropska komisija donela 1993. Odluku o pravu na pristup informacijama, a tek je 1997. Amsterdamskim sporazumom dala javnosti pravo na pristup dokumentima Evropskog parlamenta, Saveta Evrope i Evropske komisije.

Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja donet je 5. novembra 2004. godine. („Službeni glasnik RS“, broj 120/04) i stupio je na snagu 13. novembra 2004. godine. Zakonom je osnovana institucija Poverenika za informacije od javnog značaja kao samostalnog državnog organa, nezavisnog u vršenju nadležnosti, radi obezbeđivanja ostvarivanja prava na slobodan pristup informacijama od javnog značaja. Zaštita prava na slobodan pristup informacijama faktički se obezbeđuje na dva načina: u postupku pred Poverenikom za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti i u postupku pred Vrhovnim kasacionim sudom Srbije. Zaštita pred Poverenikom ostvaruje se u postupku po žalbi tražioca informacije kome je organ vlasti uskratio informaciju ili mu nije dostavio nikakvo obaveštenje po zahtevu.

Sadržina prava

Pravo na pristup informacijama u posedu organa vlasti osnovno je ljudsko pravo, kao što su i biračko pravo, pravo na udruživanje ili pravo na privatnost. Istovremeno, pravo na pristup informacijama osnov je za kvalitetno i efikasno ostvarivanje drugih ljudskih prava i sloboda: slobode mišljenja, prava na informisanje, biračkog prava.

Korišćenjem prava na pristup informacijama koje poseduju organi vlasti, vrši se kontrola njihovog rada. Pravo na pristup informacijama moćno je sredstvo u rukama svakog građanina za kontrolu rada državnih organa između dva izborna ciklusa. Nosioci vlasti, kako na centralnom tako i na lokalnom nivou, i svi koji se finansiraju iz javnih sredstava, više ne mogu bezbrižno da provedu izborni mandat. Njihov rad podložan je svakodnevnoj proveri. Sem izuzetno, sve ono što rade, podložno je proveri od strane građana.

Zajednička deklaracija o dostupnosti informacijama i o državnoj tajni

Specijalni izveštač Ujedinjenih nacija za slobodu mišljenja i izražavanja, predstavnik OEBS-a za slobodu medija i specijalni izveštač Organizacije američkih država (OAS) za slobodu izražavanja, usvojili su 6. decembra 2004. Zajedničku deklaraciju (ali neobavezujuću) o dostupnosti informacijama kojom se definiše da pravo na pristup informacijama organa javne vlasti jeste fundamentalno ljudsko pravo koje treba da bude implementirano na nacionalnom nivou kroz zakone kao što su zakoni o slobodnom pristupu informacijama, zasnovani na principu maksimalnog obelodanjivanja informacija; organi vlasti treba da definišu i slučajeve odstupanja od prava na slobodan pristup informacijama.

U ovoj deklaraciji piše da su državni organi dužni da objave, i bez prethodnog zahteva, informacije od javnog značaja, kao i da uspostave sisteme koji bi trebalo tokom vremena da povećavaju broj informacija koje se obelodanjuju.

"Pristup informacijama je pravo svakog građana. Procedure za pristup informacijama trebalo bi da budu jednostavne, brze i uz minimalnu naplatu, ako ne i besplatne."

Deklaracija predviđa da bi odstupanja u pravu na pristup informacijama trebalo da budu jasno definisana, kako bi se zaštitili javni i privatni interesi, uključujući privatnost. Odstupanja treba da se primenjuju samo u slučajevima koji štete interesima i gde je pristup takvim informacijama štetniji nego celokupan interes javnosti, Državni organi moraju da dokažu zašto su odbili pristup nekoj informaciji i da li tražena informacija spada u slučajeve odstupanja. Značajno je istaći da u ovoj deklaraciji piše da Zakon o dostupnosti informacijama treba da, u slučaju nedoslednosti, prevlada u odnosu na druge zakone.

Uporedno pravno iskustvo je pokazalo da se zakoni o slobodnom pristupu informacijama veoma često dopunjuju odredbama drugih zakona. Tako se u mnogim zemljama dešava da zakon koji utvrđuje način ostvarivanja i zaštitu prava na slobodan pristup informacijama nije i jedini zakon koji se odnosi na ovo pravo. Po pravilu postoje i zakoni o tajnim podacima, koji definišu državne, vojne i službene tajne, kao i zakoni koji regulišu zaštitu podataka o ličnosti. Drugim zakonima često se „širi“ lista izuzetaka od pristupa utvrđenih Zakonom o slobodnom pristupu informacijama, odnosno sužava pravo na slobodan pristup informacijama - čime se ugrožava načelo maksimalne otvorenosti.

U ovoj deklaraciji prvi deo posvećen je slobodnom pristupu informacijama, dok je drugi deo posvećen državnoj tajni, što dokazuje da je reč o dvema usko povezanim oblastima.

"Državni organi i njihovi predstavnici snose odgovornost za zaštitu poverljivosti legitimnih tajnih informacija, tako da novinari i drugi građani nikada ne mogu biti smatrani odgovornim za objavljivanje ili dalje širenje tajnih informacija koje su od javnog interesa, a koje su do njih „procurele“, osim u slučaju da su prevarom ili nekim drugim kriminalnim delom došli do informacije."

"Neke informacije mogu biti tretirane kao tajna ukoliko se tiču nacionalne bezbednosti ili zaštite drugih značajnih interesa. Međutim, državna bezbednost treba precizno da definiše zakone o državnoj tajni i jasno definiše kriterijume po kojima će se utvrđivati da li neka informacija može biti proglašena tajnom ili ne, kako bi se sprečila zloupotreba kategorije „tajna“, u cilju onemogućavanja obelodanjivanja nekih informacija koje su od javnog interesa. Zakoni o tajnosti informacija treba jasno da definišu koji su organi nadležni da klasifikuju neku informaciju kao tajnu, kao i da odrede koliko dugo se neki dokumenti mogu smatrati tajnim. Takvi zakoni treba da budu predmet javne rasprave."

Literatura

• Ivana Radu, „Evropski standardi televizijskog emitovanja i sloboda informisanja"; Zbornik beogradske otvorene škole, radovi studenata 1998/1999.
• Dijana Subotički, „Dostupnost informacijama od javnog značaja u srpskom i evropskom pravu“, Službeni glasnik, 2011.