Stara slovenska vera

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Veles, bog polja i šuma.

Stara slovenska vera označava narodnu religiju i mitologiju Starih Slovena čiji koreni sežu u III milenijum pre naše ere[1] i koja je postojala sve do pokrštavanja Slovena u srednjem veku.

Slovensku mitologiju je, na osnovu danas raspoloživih izvora, teško rekonstruisati u celosti[2]. Smatra se da je verovanje u život posle smrti bilo zajedničko svim Slovenima.[3] Najznačajnija božanstva su Perun, Svetovid, Svarog i Dabog, ali je nemoguće, sa sigurnošću, zaključiti ko je bio vrhovni bog slovenskog panteona[4]. Postojanje svetih kipova, odnosno kumira, među kojima je najpoznatiji Zbručki stub, je potvrđeno na celokupnom slovenskom prostoru[5][6], ali njihov oblik, izgled i materijal izrade variraju od podneblja do podneblja. Usled različitih istorijskih prilika, verovanja Starih Slovena su se zasebno razvijala, zbog čega se danas obično prikazuju i izučavaju prema podeli slovenskih naroda na Južne, Istočne, Zapadne i danas skoro iščezle Polapske Slovene (Lužički Srbi).

Osnovni izvori za rekonstrukciju verovanja Starih Slovena su uglavnom prema slovenskom mnogoboštvu negativno nastrojene[2], hrišćanske hronike, zatim narodna verovanja i arheološka građa, ali je na osnovu njih nemoguće utvrditi kako funkcije nekih božanstava, tako i postojanje rodbinskih veza među njima[2] ili slovenskog kosmogonijskog mita.

Danas se među Slovenima javljaju neopaganske verske organizacije, koje svoja verovanja baziraju na sopstvenim tumačenjima i dopunama oskudnih izvora o veri Starih Slovena, mahom naučno sporne[7] Velesove knjige[8]. Iako uglavnom propagiraju povratak prirodi, panslavizam i versku toleranciju, među njima ima i onih koji predstavljaju agresivne desničarske grupe koje zagovaraju nacističku filozofiju krvi i tla[8].

Izvori za istraživanje[uredi]

Spisi i hronike[uredi]

Izvori za istraživanje stare slovenske vere su uglavnom hronike koje su pisali hrišćanski misionari i sveštenici. Za jedini izvorni slovenski spis, smatra se Velesova knjiga, ali je njena autentičnost sporna. Najstariji zapis o verovanjima Slovena donosi vizantijski istoričar Prokopije iz Cezareje koji je u VI veku zabeležio da slovenska plemena Anta i Sklavena:

Vikicitati „Veruju da postoji samo jedan bog, tvorac munje, i da je on gospodar svega i žrtvuju mu goveda i sve žrtve. Usuda niti poznaju niti inače priznaju da ima kakva uticaja na ljude, ali kad im je već smrt na domak, ili ih savlada bolest ili su u ratu, zavetuju se, ako izbegnu, da će odmah za dušu žrtvovati bogu i spasavši se žrtvuju, kao što su obećali, i misle da su otkupili svoj spas tom žrtvom. Štuju uz to i reke i nimfe i druga neka božanstva i žrtvuju im svima i vračaju po tim žrtvama[9].”
({{{2}}})

Kasniji pisani izvori odnose se uglavnom na verovanja Baltičkih Slovena i Rusa, dok se o religiji ostalih SlovenaČeha, Poljaka i Južnih Slovena — može suditi jedino na osnovu lingvističkih ostataka i folklorne građe.

Religija Baltičkih Slovena, rekonstruiše se na osnovu istorijskih hronika XI i XII veka, i to: Titmara od Mersenburga (oko 10121018), Adama iz Bremena „Gesta Hamburgenis Eklesie“ (lat. Gesta Hammburgensis Ecclesiae) (oko 10741076) i Helmoldove Hronike Slavorum (lat. Chronika Slavarum) (između 1167. i 1186. Korisni podaci se mogu naći i u biografijama bamberškog biskupa Otona u kojima su opisani njegovi pohodi protiv Slovena na Baltiku, a posebno njihovi hramovi. Biografije su u XII veku napisali monasi Prifligensis (lat. Prifligensis), Ebo (lat. Ebbo) i Herbord (lat. Herbord). Od skandinavskih izvora, koriste se dela Knitlingsaga (lat. Knytlingsaga) (pisana između 950. i 1190) i Saksa Gramatika (lat. Sax Grammaticus), u kome su opisani pohodi danskog kralja Valdemara protiv Slovena.

Za staru veru Zapadnih Slovena, ne postoje valjani izvori, ali ima nekoliko starih spisa koji navode neka imena slovenskih božanstava. U „Istoriji Poljske“ Jana Dlugoša (oko 1460) su uz imena slovenskih navedena i odgovarajuća božanstva iz rimske mitologije (Yesza — Jupiter, Lyada — Mars, Dzydzilelya — Venera, Nya — Pluton, Dzewana — Dijana, Marzyaba — Cerera, Pogoda — Vreme, Zywie — Život)

Za religiju Istočnih Slovena najznačajniji izvor je „Povest minulih leta“ (ili „Prvobitna hronika“), hronika nastala u prvoj polovini XII veka, u kojoj se navode imena bogova poštovanih u Kijevu. Manje su pouzdani podaci sadržani u spevu Slovo o polku Igorovu (kraj XII veka), kao i u polemičkim spisima nastalim između XI i XVII veka. Bitan izvor predstavljaju i ugovori između Vizantije i Rusije iz 945. i 971, sabrani u „Povestima minulih leta“.

Izvori za verovanja Južnih Slovena su veoma oskudni. Pored navedene zabeleške Prokopije iz Cezareje, mitološka imena se pojavljuju u još par spisa („Hronika Jovana Malale“, „Putovanje Ognjene Marije po Paklu“). U zapisu o pokrštavanju Srba u Neretvljanskoj oblasti 871. vizantijski izvori su zabeležili da je njihov najveći hram bio posvećen Svetovidu.[5]

Arheološka i folklorna građa[uredi]

Arheološka građa[uredi]

Arheološkim istraživanjima slovenskih svetilišta na Baltiku nađeni su kipovi pojedinih božanstava. Arheološkim istraživanjima otkriveni su, na lokalitetu Perin u blizini Novgoroda, ostaci drvene konstrukcije sa osnovom u obliku oktogonalne rozete, koja je protumačena kao Perunov hram. U središtu konstrukcije nađeno je ugljenisano drvo, koje ukazuje da se tu nalazio idol i mesto na kome je gorela vatra, dok je jedan ravan kamen u blizini protumačen kao žrtvenik. U staroj Ladogi otkriven je fragmentovan drveni idol bradatog božanstva iz 9. ili 10. veka, sa koničnim šlemom na glavi.

Hramovi Baltičkih Slovena opširno su opisani u istorijskim izvorima, a dokumentovani su i arheološkim iskopavanjima. Hram vrhovnog boga Svantovida u Arkoni na ostrvu Rigen, razrušen 1168. godine opisao je Saks Gramatik, a arheološki je istraživan u dva maha, 1921. i 19691970. godine. Taj hram je možda podignut još krajem 9. veka.

U Gros Radenu, kod Šverina, arheološki je istraženo jedno veliko svetilište, četvorougaono u osnovi, oko koga su otkrivene hrastove daske duge 1,50 do 2 m, koje su u gornjem delu tako obrađene da u celini nalikuju na ljudsku figuru. Na osnovu keramičkih nalaza, to svetilište je datirano u 9-10. vek.

Arheološka istraživanja takođe dokumentuju postojanje drvenih idola kod Zapadnih Slovena. Pri iskopavanju jednog utvrđenog naselja kod Neubrandenburga pronađen je u sloju iz 11. - 12. veka, i to u središtu naselja, jedan dvoglavi idol od hrastovine, visok 1,70 m. Obe glave predstavljaju lik muškarca sa dugim brkovima. Na periferiji istog naselja otkrivena je još jedna figura od hrastovine, visoka 1,60 m, koja predstavlja ženu sa naglašenim grudima i stidnim trouglom, za koju se pretpostavlja da je neko domaće božanstvo, i to zaštitnica porodice.

Na fasadi župne crkve Useljenja Blažene Djevice Marije, iz 8. veka, u Žrnovici, blizu Splita u hrvatskoj, je pronađen prikaz Peruna u borbi sa medvedom, koji prema mitolozima treba da predstavlja životinjski oblik boga Velesa[10].

Folklorna građa[uredi]

U svim oblastima naseljenim Slovenima, folklorna građa je izuzetno bogata. Iako je pokrštavanje Slovena obavljeno između sredine 9. i kraja 10. veka (osim Polapskih Slovena, koji su hrišćanstvo primili tek u 12. veku), pitanje je da li su njome bili zahvaćeni svi društveni slojevi, jer podaci iz kasnijeg vremena pokazuju da je sveštenstvo moralo da uloži mnogo napora kako bi iskorenilo paganska verovanja, posebno na selu. Ta paganska verovanja duže su se održala u istočnim nego u zapadnim slovenskim oblastima, gde je delovanje katoličke crkve bilo veoma uspešno. Zbog toga su u folklornoj građi i narodnim umotvorinama Južnih i Istočnih Slovena sadržani mnogi elementi stare slovenske religije. U ruskim bilinama, a i u srpskim narodnim pesmama i dugim usmenim narodnim umotvorinama, sačuvane su uspomene na stare slovenske bogove i heroje, a verovatno i nešto od prvobitne slovenske mitologije. Elementi stare religije održali su se i u likovima i kultovima pojedinih hrišćanskih svetaca, na primer, sv. Đorđa, sv. Nikole, sv. Ilije, a kod Srba - i sv. Save.[5]

Problem vrhovnog boga[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Vrhovni bog slovenskog panteona

Rekonstruisanje slovenskog panteona je izuzetan problem zbog vrlo malo objektivnih podataka. Problem nastaje već kod određenja vrhovnog boga Slovena. Prema indoevropskom verovanju vrhovni bog bio je bog neba[11]. Prema tome vrhovni bog među Slovenima takođe bi trebalo da bude bog neba odnosno Svarog[5]. Međutim problem nastaje pojavom Peruna, boga gromovnika. Henrik Lovmanjski je izneo teoriju po kojoj je Perun mogao da predstavlja nadimak za Svaroga i da su njih dvojica u stvari isto božanstvo[11]. Potvrdu za odbijanje teorije Lovmnjanskog imamo u skandinavskoj mitologiji gde na vrhu sede Tor Gromovnik i Odin Svemudri.

Neki autori staru slovensku veru klasifikuju kao polidoksiju[11], što znači da su različita plemena najviše poštovanja polagala u različite bogove, negde je to bio Perun, negde Svetovid, a negde pak Radgost.

Vrhovni bog Srba[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Vrhovni bog Srba

Vrhovni bog Srba iz doba dok su oni bili mnogobošci do danas nije sa sigurnošću identifikovan. Problem u preciznom identifikovanju imena i uloge tog božanstva leži u tome što, osim dve ili tri naznake u istorijskim izvorima tog vremena, nema autentičnih podataka, tako da je jedini izvor za istraživanja na ovu temu predstavlja tzv. narodna vera, legende i pesme.

Sloveni su u vreme naseljavanja Balkanskog poluostrva verovali, prema Prokopijevom svedočenju, u jednog vrhovnog boga, i to boga munje, kome su bila podređena božanstva nižeg reda. Kako u toponomastici južno od Dunava postoje mnogi tragovi imena Peruna, sa dosta verovatnoće može se pretpostaviti da je kod Južnih, kao i kod Istočnih Slovena, Perun bio vrhovni bog.[5]

Opsežnu naučnu studiju na ovu temu uradio je u prvoj polovini XX veka Veselin Čajkanović (1881—1946) iznevši tom prilikom tezu da je Dabog bio vrhovni bog Srba i da je on bio bog podzemnog sveta odnosno mrtvih. Najveća mana ove teze leži u činjenici da osim Čajkanovića koji Daboga tumači kao lunarni tip božanstva, svi ostali istraživači stare slovenske vere i izvori vezani za nju identifikuju Daboga kao božanstvo isključivo solarnog tipa.

Krajem XX veka neku vrstu alternative ovoj tezi izneo je Sreten Petrović (1940) koji je u svetlu podataka Velesove knjige i na osnovu narodnih pesama koje je 1869. godine prikupio i objavio Miloš S. Milojević (1840—1897) izneo hipotezu da je Triglav (kao panslovenski termin) odnosno Trojan (kao lokalno srpski termin koji se koristi paralelno sa terminom Triglav) kao neka vrsta slovenskog svetog trojstva bio vrhovni bog kako Slovena, tako i Srba. Jedan od najvećih nedostataka njegove teze je činjenica da autentičnost tzv. „Velesove knjige“ i dalje nije dokazana, pa je samim tim i teza koja se u njoj iznosi o nekoj vrsti svetog trojstva kod Slovena na klimavim nogama.

Pored ove dve teze, pojavljuje se istorijski podatak da je vizantijski car Vasilije I (867—886) posle zauzimanja Neretljanske oblasti 873. godine, u kojoj su po navodima vizantijskig cara Konstantina Porfirogenita (913—959) u spisu O upravljanju Carstvom živeli Srbi, pokrstio narod, porušio mnogobožačke hramove, a najveći od hramova pročistio i pretvorio u crkvu posvećenu svetom Vidu (lat. Sanctus Vitus). Na osnovu tog podatka i velikog srpskog praznika Vidovdana može se pretpostaviti da je Svetovid bio vrhovni bog Srba.[12]

Totemizam i animizam u verovanjima Slovena[uredi]

Totemizam, bilo širok onako kako ga shvataju pantotemisti ili sa onako uskom sadržinom kako to hoće npr. Rajterskjeld, znači izvesne odnose između čoveka i životinje; odnose koji imaju religijski karakter. To je faza u istoriji religije kroz koju je, izgleda, morao proći svaki narod; pojave, ili ostaci, totemizma konstatovani su gotovo kod svih, i kulturnih i nekulturnnh, naroda. Najglavnije karakteristike totemizma ove su:

  1. Životinja koja nam je totem jeste isto što i mi - dakle, naš srodnik (ili čak i predak). Takav je slučaj, kod Slovena, sa vukom.
  2. Životinje - totemi pomažu svoje pleme. Otuda primitivan čovek tetovira u svoju kožu slike ili znake svoga totema; otuda je, polazeći u borbu, nosio svoje toteme, ili njihove reljefe i slike, kao zastave; oblačio se u njihovu kožu, nosio kapu od njihove kože, čuvao pri sebi delove njihovog tela kao amajliju, itd. Kod Srba ima mnogo primera za sve ovo. Srpski narod veruje da vučja dlaka, srce, čeljust itd. imaju spasonosnu snagu. Bolesnici se kade vučjom dlakom; deci se u haljine ušiva komad vučjeg oka i srca.[13]

U svim slovenskim narodima su rasprostranjena verovanja u animističke toteme. Kod svih slovenskih naroda sreću se dve totemske životinje. To su vuk i zmija. Obe ove životinje imaju karakter mitskog pretka, s tim što vuk može biti i životinjski oblik boga Dažboga. Zmija se javlja kao mitsko biće koje se zove zmija čuvarkuća i koja živi obično u temeljima kuće ili u ognjištu. Veruje se da zmija čuvarkuća predstavlja ili rodonačelnika porodice[14], odnosno prvog pretka koji je formirao tu porodicu, ili u nekim krajevima to je predak koji je bio najzaslužniji i koji se po nečemu istakao[a]. Zmija čuvarkuća se pozivala na večeru ukoliko bi porodica bila u nekoj nevolji.

Takođe u narodnoj religiji ima dosta ostataka animizma i totemizma. Jedan od primera Totemizma je definitivno planinski vrh Međed na Durmitoru. Može se primetiti da veliki broj mitskih bića može uzeti oblik neke životinje. Tako na primer veštica može postati leptir, mačka ili kobila[14].

Rituali starih Slovena[uredi]

Sloveni služe svojim bogovima na ostrvu Rujan.

U ritualima za plodnost kod Istočnih, a delom i Južnih Slovena, značajno mesto zauzimaju praznici za koje se vezuju božanstva nazvana Kostroma i Jarilo, odnosno lutke od slame, koje se na određen način sahranjuju, spaljuju, rasturaju na delove ili potapaju u vodu, uz obredno oplakivanje ili povike i smeh, sa ciljem da ponovo ožive. U tom ritualu, obavljenom u proleće, čiji je cilj bio da se obezbedi plodnost, Kostroma se pojavljuje kao mlada žena umotana u bele čaršave, sa hrastovom grančicom u rukama, a Jarilo kao prekrasni mladić na belom konju[5]. U vreme letnje dugodnevice proslavljan je praznik na koji su lutke zvane kupala potapane u vodu i paljene velike vatre. Na taj dan tragalo se za magičnim i lekovitim biljkama. Rasprostranjeno je predanje o cvetu paprati koji se rascvetava uoči tog dana, a čija magična svojstva omogućuju da se otkrije zakopano blago. U svim ritualima koji se na taj praznik obavljaju jasno su istaknuti vatra i voda kao suprotni elementi, a na osnovu pesama i ostalih folklornih tekstova vezanih za kupala, mogućno je rekonstruisati mit o rodoskrvnom odnosu brata i sestre, oličenim dvobojnim cvetom dan i noć[5].

Za rituale plodnosti u južnoslovenskom folkloru vezani su likovi germana i dodola. Pri obredu izazivanja kiše pravljena je glinena lutka muškarca, nazvana german, koju su žene sahranjivale u suvu zemlju sa uverenjem da će na taj način izazvati plodonosnu kišu. U vreme suše, povorka devojčica, najčešće od pete do desete godine, koje su nazivane dodole, išla je od kuće do kuće pevajući pesme kojima je prizivana kiša. Dodole su bile bose, odevene u iznošenu odeću, sa vencem od trava, žitarica i vinove loze na glavi. Između sebe su birale predvodnicu, zvanu dodola ili dodolka. Prolazeći kroz polja, dodolke su ih prskale vodom, dok ih je ispred seoskih kuća domaćica posipala vodom po glavi i nogama, a zatim darivala brašnom, vunom ili novcem. Inače i kod Južnih i kod Istočnih Slovena kiša je izazivana na taj način što je preko mrtvaca, najčešće utopljenika, koga bi za taj obred iskopali, izlivana voda[5].

Rasprostranjen običaj, posebno kod zapadnih Slovena je spaljivanje Morane. Običaj se obično praktikovao na prelazu zime i proleća. U Češkoj i Moravskoj, se na ovaj praznik se lutka Morane bacala u reku. Ovom prilikom bi se na simboličan načun prikazao kraj vladavine zime i smtri i dolazak proleća[15]. Ritual je imao radosne elemente. Povorka koja je nosila lutku Morane pevala je pesme, noseći lutku ka reci. Mnogi autori tvrde da ovaj ritual je predstavlja simboličan savez naroda sa božanstvima života, poput boginje Vesne. Morana je bila boginja smrti i zato nije bila omiljena u narodu[16] .

Kult mrtvih[uredi]

Tela pokojnika su spaljivana na lomači, nad kojom je podizana mogila. Sa mužem sahranjivana je i jedna od žena (živeli su u poligamiji). Taj je običaj utvrđen kod zapadnih Slovena u VIII-X veku. U Rusiji i na Balkanu nema o tome pomena. Zajedno sa spaljivanjem priređivana je strava tj. „daća“. Od zaostavštine pokojnikove priređivala se velika gozba, a na njoj su se održavala takmičenja u pesničanju, mačevanju, konjske trke, itd. Pobednici su dobijali darove od zaostavštine pokojnika, a naslednici su se trudili da oni, ukoliko je moguće, budu što bogatiji, da se pokojnik ne bi žalio na njihov tvrdičluk. Sa mrtvacem spaljivani su i njegov konj, hrt i najbolje oružje (a docnije samo male imitacije).

U određeno vreme, u proleće i jesen, duše pokojnika izlaze iz podzemnog mraka i studeni i dolaze na zemlju u posetu svojima, i traže od njih: jelo, piće, ogrev, kupanje. Samo ime nav znači onaj drugi svet; po češkim izvorima „pošao je u nav“ znači: umro je. Puni čežnje i žudnje za životom i zavideći sreći živih, duhovi umrlih tražili su da se i njima nešto udeli i pretili su osvetom, nerodicom u polju i zatiranjem porodice, kad bi ih živi zaboravili i zanemarili svoje dužnosti prema njima. U proleće i jesen, a katkad i usred zime, priređivale su se za duše predaka u svakoj porodici gozbe, i mrtvi su spominjani i pozivani za trpezu; sipalo im se pod sto nešto od obrednog jela i pića; udešavala su im se kupatila, itd. Sve je to ostavljeno preko noći, a ujutro gledali su i radovali su se, ako je nav ostavio traga za sobom, odnosno ako je duh okusio jelo. U tom zagrobnom svetu vladao je, kako se čini, paganski bog Veles-Volos (kod Čeha naziv za đavola u XV i XVII veku).[17]

Kumiri starih Slovena[uredi]

Istorijski izvori pouzdano dokumentuju postojanje kultnih statua i kod Istočnih i kod Zapadnih Slovena[5]. To su pretežno bili drveni idoli koji su mogli imati oplatu od plemenitog metala. Neki od njih su bili natprirodne veličine, na primer drevni idol Svantovida u Arkoni.


Arheološka istraživanja takođe dokumentuju postojanje drvenih idola kod Zapadnih Slovena[5]. Pri iskopavanju jednog utvrđenog naselja kod Nojbrandenburga pronađen je u sloju iz XI - XII veka, i to u središtu naselja, jedan dvoglavi idol od hrastovine, visok 1,70 m[5]. Obe glave predstavljaju lik muškarca sa dugim brkovima. Na periferiji istog naselja otkrivena je još jedna figura od hrastovine, visoka 1,60 m, koja predstavlja ženu sa naglašenim grudima i stidnim trouglom, za koju se pretpostavlja da je neko domaće božanstvo, i to zaštitnica porodice. Da su mnoga mesta i utvrđenja imala svoje bogove zaštitnike pokazuju idoli od hrastovine, koji su otkriveni na nekoliko mesta[5]. U Altfrizaku, kod Neurupina, neposredno ispred naselja nađena je hrastova figura koja prikazuje nagog muškarca. Taj idol, datovan metodom radioaktivnog ugljenika u drugu polovinu VI veka[5], verovatno je imao određenu ulogu u kultu plodnosti[5]. Bogovi Zapadnih Slovena predstavljani su i na kamenim reljefima. Iz vremena neposredno pred primanje hrišćanstva potiču i reljefi iz Altenkirhena i Bergena na kojima je predstavljen muškarac sa velikim rogom izobilja u rukama, verovatno Svetovid[5], jer je sa rogom izobilja predstavljan i u svom hramu u Arkoni. Na kamenoj ploči iz Volgasta shematizovano je prikazana ljudska figura, a kraj nje veliko koplje, koje je atribut Gerovita, zaštitnika Volgasta.

Oblasni oblici slovenske vere[uredi]

Unutar same slovenske mitologije, kao i unutar samih Slovena, postoje razlike koje su bitno uticale na razvoj slovenskih naroda. Zbog toga bi slovensku veru bilo najbolje podeliti u 4 grupe, na način na koji bi trebalo deliti Slovenske narode:

  1. Pomeranijski ili Polabski Sloveni - Sloveni koji žive na prostoru između Labe na zapadu i Poljske na istoku odnosno od Baltičkog mora na severu do Sudeta na jugu. Danas su ovi Sloveni gotovo u potpunosti germanizovani osim Lužičkih Srba.
  2. Zapadni Sloveni - Sloveni koji žive na prostorima današnje Slovačke, Poljske, Češke, Mađarske, Karantanije.
  3. Istočni Sloveni - Sloveni koji žive na prostoru bivšeg SSSR.
  4. Južni ili Balkanski Sloveni - Sloveni koji žive na Balkanskom poluostrvu.

Polapski Sloveni[uredi]

Kip boga Svetovida na Rujnu.
Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Stara vera Polapskih Slovena

Vera polapskih Slovena rekonstruiše se na osnovu istorijskih hronika XI i XII veka, i to: Titmara od Mersenburga (oko 1012—1018), Adama iz Bremena „Gesta Hamburgenis Eklesie“ lat. Gesta Hammburgensis Ecclesiae (oko 1074—1076) Helmoldove Hronike Slavorum (lat. Chronika Slavarum) (između 1167. i 1186. godine). Korisni podaci se mogu naći i u biografijama bamberškog biskupa Otona u kojima su opisani njegovi pohodi protiv Slovena na Baltiku, a posebno njihovi hramovi. Biografije su u XII veku napisali monasi Prifligensis (lat. Prifligensis), Ebo (lat. Ebbo) i Herbord (lat. Herbord). Od skandinavskih izvora, koriste se dela Knitlingsaga (lat. Knytlingsaga) (pisana između 950. i 1190. godine) i Saksa Gramatika (lat. Sax Grammaticus), u kome su opisani pohodi danskog kralja Valdemara protiv Slovena.

Pomeranijski ili Polabski Sloveni su u svom napredovanju ka zapadu izbili na Labu i tu je njihovo napredovanje zaustavljeno od strane Germana. Vremenom su Germani, koji su u međuvremenu primili hrišćanstvo, počeli agresivno da deluju ka Slovenima, odnosno pokušavali su ih prevesti u katoličanstvo i tako ih osvojiti. Zbog činjenice da su Nemci izjednačavali svoje osvajanje sa verom, odnosno pokrštavanjem, Sloveni su, takođe počeli da izjednačavaju primanje hrišćanstva sa gubitkom nezavisnosti. Mnogi izvori govore o jakom otporu polapskih Slovena protiv Germana.


Sve do Karla Velikog, Polapski Sloveni su uspešno vodili borbu za svoju slobodu. Karlo Veliki je iskoristio neslogu Polapskih Slovena da bi ih pokorio. Posle Karlove smrti Polapski Sloveni su se opet na neko vreme uspešno odupirali osvajanju Germana. Pogranični grof Gero priredio veliku gozbu, i na nju pozvao trideset slovenskih knezova. Grof Gero je usred gozbe pozvao stražare, koji su pobili goloruke knezove. Bez vladara, koji bi predvodio narod u borbama, Sloveni nisu bili dovoljno jaki da se suprostave osvajanju. U poslednjoj borbi koju su vodili Bodrići pao je njihov knez Niklot, čiji su ponemčeni potomci (Niklotovići) vladali u Meklenburgu sve do Prvog svetskog rata. Obezglavljenje naroda, izdaja kneza Tugomira, nedostatak sloge i jedinstva dovelo je Polapske Slovene, s malim izuzetkom Lužičkih Srba, do konačne propasti.[18]

Polablje i Pomeranija poraženi su prodorom hrišćanstva među Slovene što je izazvalo razdor u njihovim redovima i olakšalo prodor Germanima na istok koji je zaustavio tek knez Aleksandar Nevski 1242. na Čudskom jezeru.

Zapadni Sloveni[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Stara vera Zapadnih Slovena

Za staru veru Zapadnih Slovena, ne postoje valjani izvori, ali ima nekoliko starih spisa koji navode neka imena slovenskih božanstava. U „Istoriji Poljske“ po Janu Dlugošu (oko 1460. godine) su uz imena slovenskih bogova navedena i odgovarajuća božanstva iz rimske mitologije (Yesza - Jupiter, Lyada - Mars, Dzydzilelya - Venera, Nya - Pluton, Dzewana - Dijana, Marzyaba - Cerera, Pogoda - Vreme, Zywie - Život).

Sloveni sa ovih prostora bili su zaštićeni Polabskim Slovenima od ofanzivnog dejstva Germana tako da se njihova vera polagano razvijala do pokrštavanja, posle čega nastavlja da se razvija i vremenom postaje narodna religija. Ima podataka da su se pojedini običaji slovenske vere, van velikih gradova održali, i to dosta otvoreno, čak i do 16. veka[19].

Zapadni sloveni su pokršteni carigradskom misijom Ćirila i Metodija. Misija Ćirila i Metodija počela je 863. godine kada su otišli u Velikomoravsku (uglavnom današnja Češka i Slovačka). Pozvao ih je knez zemlje, Rastislav, tražeći da se pošalju hrišćanski misionari koji narodu mogu da propovedaju na njihovom sopstvenom jeziku, i da bogosluženje vrše na slovenskom. Slovenska služba iziskivala je prevod Svetog pisma na slovenski jezik i slovenske bogoslužbene knjige, zašta je bilo potrebno stvoriti pogodnu slovensku azbuku.

Istočni Sloveni[uredi]

Kip boga Radgosta na Radgoštovoj planini u Češkoj.
Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Stara vera Istočnih Slovena

Kod starih Rusa (danas Rusi, Ukrajinci i Belorusi) se vera razvila do stadijuma hramova, odnosno svetilišta i idola, tj. kumira. Slovenska vera je bila tesno povezana sa državom[b], ali za razliku od Polablja, gde je sveštenik imao neretko i veću moć od vladara, u Rusiji su sveštenici imali gotovo isključivo religioznu ulogu.

Prelazak vladajuće klase među Rusima u hrišćanstvo je označio kraj javnom poštovanju Starih Bogova u Rusiji, ali je to nastavljeno krišom i vremenom preraslo u narodnu religiju koja je očuvala mnoga mitska bića iz stare vere Slovena. Danas se smatra (u zvaničnim krugovima) da je Nestorova hronika najstariji ruski pisani spis. Pisao ga je monah Nestor krajem XI veka i u njemu se pokazuje odlično poznavanje slovenske vere iako je hrišćanstvo glavna religija u Rusiji više od veka.[c] Druga, još čudnija stvar vezana je za Velesovu knjigu, čiji su odlomci pronađeni u spisima koje je pisao novgorodski arhiepiskop nekoliko vekova kasnije.

„Velesovu knjigu“ germanski orijentisani istoričari osporavaju, tvrdeći da je u pitanju falsifikat, budući da Sloveni nisu imali pismo pre nego što su Ćirilo i Metodije osmislili glagoljicu. Kontraargument je da je Crnorizac Hrabar svojevremeno zapisao da su se pre nego što su sv. Braća sastavila glagoljicu Sloveni za pisanje koristili „črtama i rezama“, a germanski hroničar Titmar navodi da su na slovenskim idolima bila urezana njihova imena.[d]. Međutim Velesova knjiga je osporavana i iz mnogih drugih razloga (jezik nije svojstven vremenu u kojem je pisan, postavlja se pitanje kako je zapis na hrastovim dasčicama opstao gotovo 1000 godina neoštećen itd.).

Južni Sloveni[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Stara vera Južnih Slovena
Hrast, sveto srpsko drvo.

Religija Srba je bila prirodna religija.[3] Poštovali su svoje bogove na otvorenom uz žrtvene ponude i pevanje.[3] Nisu imali slika (ikona), hramova niti sveštenika.[3] Međutim, postojali su šumska svetilišta, sveti gajevi, u kojima su se nalazili kumiri. Tragovi toga su sačuvani u imenima nekih naselja, poput Bolvan, što na staroslovenskom znači stilizovani balvan,[21] odnosno kip.[22] Po kućama su se nalazili kumiri domaćeg božanstva, odnosno mitskog pretka, što je primanjem hrišćanstva zamenila ikona domaćeg sveca.[21]

Kod Srba je naročito bio jak kult drveća (posebno lipa, leska, hrasta) i biljaka, što je dobrim delom sačuvano i nakon primanja hrišćanstva.[21] Manastiri nazvani po imenima drveća, kao što su Grabovac, Krušedol, Orahovica i drugi, su po svoj prilici, zamenili starinska prethrišćanska svetilišta, koja su se nalazili u svetim šumama i gajevima.[21] Hrast je u starim indoevropskim religijama poznato drvo boga gromovnika.[21] Kod Srba se i danas koristi za badnjake, a stari običaj da se pod hrastom održavaju zborovi je i u vezi sa verskim uvaženjem toga drveta.[21] Za lesku se verovalo da je sveta, i da u nju ne udara grom, pa se za vreme grmljavine narod skrivao pod lesku.[21] Postojalo je i verovanje da drvo može biti sedište ljudske duše, odnosno njeno sklonište posle smrti. Voćke i drveće se sade po grobovima, da bi se sklonila duša pokojnika.[21]

Sloveni su na Balkanu zatekli razvijenu crkvenu organizaciju i bili su izloženi jakim nastojanjima hristijanizacije. Poznato je da su prvu srpsku nezavisnu državu stvorili pagani, pre 850, ali se isto tako zna da se vladarska porodica zvanično pokrstila oko 870[23]. Stara slovenska vera se na Balkanu održala kroz pravoslavlje i narodne običaje, koji čine gotovo osnovne izvore za rekonstrukciju slovenske vere i lokalnih bogova na Balkanu.

Pokrštavanje Slovena[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Pokrštavanje Slovena
Episkop Absalon uništava kip slovenskog boga Svetovida u Arkoni

Pokrštavanje Slovena je bio viševekovni proces prelaska Slovena u hrišćanstvo i napuštanja stare slovenske vere, što je trajalo od velike seobe Slovena do kraja srednjeg veka. Prihvatanje hrišćanstva je u početku uglavnom teklo dobrovoljno, ali je kasnije sprovođeno zakonskom prisilom, pa i nasiljem.[2]

Različiti slovenski narodi primili su hrišćanstvo u različito vreme: Slovenci u VII veku, Česi, Hrvati, Bugari i Srbi u IX veku, Poljaci i Istočni Sloveni u X veku, a Pomorani tek oko 1168. godine.[24] Prihvatanje hrišćanstva među Južnim Slovenima je započelo doseljavanjem na Balkansko poluostrvo, da bi se kasnije nastavilo organizovanom misionarskom delatnošću Rima i Vizantije.

Primanje hrišćanstva imalo je i jednu posebno dalekosežnu posledicu: podelu slovenskog sveta između dva civilizacijska kruga - istočnog i zapadnog, nastalu podelom hrišćanske crkve na dva njena glavna dela - pravoslavni i rimokatolički.[24]

Slovenski neopaganizam[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija videti Slovenski neopaganizam i Rodnoverje
Slovenski neopaganski obred u Rusiji.

U drugoj polovini XX veka u svetu se počeo rađati neopaganizam, koji je zahvatio i veru Starih Slovena. Neopaganske organizacije svoja verovanja baziraju na sopstvenim tumačenjima i dopunama oskudnih izvora o veri Starih Slovena, mahom naučno sporne Velesove knjige[8]. Iako uglavnom propagiraju povratak prirodi, panslavizam i versku toleranciju, među njima ima i onih koji predstavljaju agresivne desničarske grupe koje zagovaraju nacističku filozofiju krvi i tla [8].

Jedna od varijanti slovenskog neopaganizma se naziva rodnoverje ili rodna vera, čiji sledbenici poštuju bogove starih Slovena i duhove predaka. Prema pravoslavnim izvorima, na teritoriji Rusije postoji 13 rodnoverskih opština[25]. Rodnoverne opštine postoje u gotovo svim slovenskim državama, a naročito su aktivne u Rusiji, Poljskoj, Češkoj, Slovačkoj i Hrvatskoj.

Mnoge muzičke grupe u slovenskim zemljama vuku inspiraciju iz stare slovenske vere, kao na primer ruska grupa „Arkona“, srpska grupa „Ognjena kočija“, poljska grupa „Slavlend“ (Slavland) i mnoge druge.

Kako stara vera u velikoj meri nije sačuvana, ni u zapisima, ni u živoj tradiciji, vođe i ideolozi rodne vere su pristupili obnovi vere Starih Slovena popunjavanjem praznina, putem kompiliranja paganskih elemenata narodnih kultura sa spornim rekonstrukcijama Velesove knjige Jurija Miroljubova i njegovih sledbenika[8].

Postoji nekoliko pravaca u rodnoj veri, koji se u manjoj ili većoj meri razlikuju i koji se u manjoj ili većoj meri pridržavaju naučnih činjenica ili spornih rekonstrukcija (Velesova knjiga, Zvezdana knjiga Koleda...). Takođe počev od Aleksandra Asova, ruskog naučnika, koji je izbačen sa Petrogradskog univerziteta, nastao je slovenski vedizam. Slovenski vedizam je pravac rodne vere koji pored Velesove knjige i drugih spornih materijala priznaje i Indijske vede, kao deo Idno-evropske tradicije slovena. Takođe u vedizmu se javljaju i neka indijska božanstva popit Krišne i Višne, samo sa poslovenčenim imenima, te ze nazivaju Krišnji i Višnji.[26]

Galerija[uredi]


Napomene[uredi]

  1. ^ Verovanje da je zmija čuvarkuća neki istaknuti predak se nalazi u Bugarskoj mitologiji
  2. ^ Nestorova hronika govori o tome kako je knez Vladimir I Veliki podigao kipove božanstava na brdu iznad Kijeva, kao i o tome da kako je vladar odlučio da pređe na novu veru, odnosno hrišćanstvo. Nestorova hronika nedvosmisleno povezuje Staru slovensku veru u Rusiji sa vladarom.
  3. ^ Knez Vladimir I Veliki je hrišćanstvo primio zajedno sa svojim bojarima 988. godine. Zajedno sa knezom pokrstio se veliki broj Rusa. Nestorova hronika je napisana 1113. godine.
  4. ^ Izvod iz hronike Titmara (oko 1012. godine napisana hronika):
    Vikicitati „U unutrašnjosti (hrama Radosta) stoje kipovi bogova vešto rukom izrađeni; na svakome je urezano ime njegovo; na glavi su im šlemovi, pokriveni su oklopima te izgledaju strašni. Prvi od njih se zove Svarožić; svi ga neznabošci poštuju i klanjaju mu se više nego ostalim bogovima. Ovde se čuvaju zastave i iznose se iz ovih svetilišta samo u slučaju ratnog pohoda. Tada njih nose pešaci.”
    ({{{2}}})
    [20]

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ Petrović (2000).
  2. ^ a b v g Luj Leže, Slovenska mitologija
  3. ^ a b v g Servia, Catholic Encyclopedia, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  4. ^ Prema navodu Sretena Petrovića:Василев, М. (1985): Етнография България. Том 3 София (Sreten Petrović, „Srpska mitologija I knjiga:Sistem srpske mitologije“, Niš 2000. ISBN 86-7455-415-6)
  5. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović i Dragoslav Srejović, Religija i mitologija Starih Slovena (odlomci iz „Leksikona religija i mitova drevne Evrope“)
  6. ^ Čajkanović (1994).
  7. ^ Autentičnost ovog spisa je i dalje predmet rasprave, jer ga jedni smatraju ruskim falsifikatom, dok ga drugi, poput Sretena Petrovića, smatraju autentičnim slovenskim spisom.
  8. ^ a b v g d Dejan Ajdačić, „Simboli slovenskih neopaganskih organizacija“ (www.rastko.org.rs), Pristupljeno 25. 4. 2013.
  9. ^ Ћоровић, Владимир. Историја српског народа. Београд Приступљено 19. 3. 2013.. 
  10. ^ „Хрватска радио телевизија, Откриће на жупној цркви у Жрновици - Перун“. 
  11. ^ a b v Хенрик Ловмјањски (1996) (на ср). Религија Словена. Београд: Библиотека XX век. ISBN 86-81493-16-7. 
  12. ^ Sreten Petrović - Srpska Mitologija, 1. knjiga, Sistem srpske mitologije, 1999, Beograd. Tezu o tome da je Svetovid vrhovni bog Srba izneo je Vutke (Vuttke) 1900. godine
  13. ^ Веселин Чајкановић, (1994). Из Српске религије и митологије. СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА. 
  14. ^ a b Слободан Зечевић. „Митска бића српских предања“. Службени гласник. 
  15. ^ Natko Nodilo - Stara vera Srba i Hrvata
  16. ^ Бајић, Александра. Морана, Богиња смрти. Београд, Србија. 
  17. ^ A. Brikner, „O paganstvu kod starih Slovena“, u: Knjiga o Balkanu II, Beograd 1937, pp. 58 i 61.
  18. ^ Savo J. Orović, Lužički Srbi, Glasnik Etnografskog muzeja na Cetinju, IV knjiga, 1964, Cetinje
  19. ^ Нидерле, Лубор. Словенске старине. Матица српска. 
  20. ^ Luj Leže, Slovenska mitologija, IRO Grafos, Beograd, 1984.
  21. ^ a b v g d đ e ž Veselin Čajkanović, Mit i religija u Srba, Srpska književna zadruga, Beograd, 1973.
  22. ^ Srednjovekovni grad Bolvan, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  23. ^ Stanoje Stanojević, „Istorija srpskoga naroda“ (treće izdanje, reprint izdanja iz 1926) Beograd 1989. ISBN 86-83639-01-0
  24. ^ a b Predrag Piper, Uvod u slavistiku 1, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  25. ^ „Лаборатория ПравоСлавия - Представители | Православие, конференция, традиции, проявления Православия, русское национальное самосознание, вера предков, Восточное Христианство, Автокефальные Церкви, Родноверие, Традиционализм, Инглиизм, Велесова Книга, русская духовность“. Pravoslavie.chestisvet.ru Приступљено 24. 06. 2010.. 
  26. ^ Slovenski vedizam, Vesna Kakaševski, www.starisloveni.com, Pristupljeno 25. 4. 2013.

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]


Dobar članak Članak Stara slovenska vera je izabran u kategoriju dobrih članaka.
Pozivamo Vas da ga unapredite i potom predložite kao kandidata za sjajan članak.