Slogovno pismo

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Slogovno ili silabičko pismo jeste skup simbola za pisanje koji predstavljaju slogove ili more, a koji pak time formiraju reči.[1][2][3][4] Slogovni znak, koji se naziva „silabogram”, obično predstavlja zapis jednog (opcionog) konsonantskog glasa (tzv. pristupa sloga), kome sledi vokalski glas (jezgro sloga), pa se tada govori o CV-slogu ili V-slogu.[5] Međutim u slogovnim se pismima nailazi i na druge fonografske kombinacije, kao što su CVC i CV-slogovi.

Vrste[uredi | uredi izvor]

Svaki slog (σ) grana se u konsonantski pristup sloga (ω) i „rimu” (ρ), a ova druga se deli na jezgro (ν) i odstup (κ), pri čemu drugi nesegmentski i nadsegmentski parametri, kao što je ton (τ) utiču na slog kao celinu

Jedno pismo koje koristi slogovni zapis jeste kompletno ako pokriva sve slogove u odgovarajućem govornom jeziku[6][7][8][9][10] bez potrebe za složenim ortografskim / grafemskim pravilima, kao što su implicitni kodovi (C1V〉 ⇒ /C1VC2/), nemi vokali (C1V1+C2V2〉 ⇒ /C1V1C2/) ili eho vokali (C1V1+C2V1〉 ⇒ /C1V1C2/). To otprilike odgovara tzv. prostom pravopisu u alfabetskim pismima, tj. pravopisu u kojem se pisanje i izgovor većinom poklapaju.

Pravi silabogrami su oni koji obuhvataju sve delove sloga, tj. početni pristup, središnje jezgo i završnu kodu, no kako su pristup i koda bar u nekim jezicima neobavezni, postoje ovi pravi silabogrami: srednji (jezgro), početni (pristup-jezgro), završni (jezgro-koda) i potpuni (pristup-jezgro-koda). Večina slogovnih pisama sadrži samo jednu ili dve vrste silabograma, a druge slogove pravi pomoću grafemskih pravila.

Silabogrami, a tako i slogovna pisma, mogu biti čisti, analitički ili arbitrarni ako nemaju grafičkih sličnosti koje odgovaraju foničnim sličnostima, tj. ako npr. simbol za ka ni na kakav predvidljiv način ne nalikuje simbolu za ki niti simbolu za a. Sintetički su ako se razlikuju po pristupu sloga, jezgru ili kodi, odnosno sistematski ako se razlikuju po svim ovim elementima. Neki lingvisti, npr. Daniels[11] slogovnim pismima nazivaju samo ona analitička, dok za druge vrste po potrebi predlažu druge nazive (abugida, abjad).

Primena slogovnih pisama[uredi | uredi izvor]

Slogovna pisma često počinju kao pojednostavljeni logogrami, kako ovde pokazuje japansko pismo katakana. Na levoj strani je moderno slovo, a na desnoj odgovarajuće kinesko slovo iz kojega se ono moderno razvilo.

Među jezicima koji koriste silabičko pismo jesu mikenski grčki (Linear B), severnoamerički Čeroki, afrički jezik Vaj, kreolski Ndjika jezik pisan Afaka pismom, Ji jezik, a ranije i Nušu za jezik Jao naroda u Kini. Osim toga, postoji teza da je i kritski Linear A koristio slogovno pismo, međutim taj jezik još uvek nije dešifrovan, pa ni tip pisma nije pouzdano utvrđen. Kinesko, sumersko i akadsko kuneifromno te majanski hijeroglifi uglavnom su po prirodi slogovna pisma, premda zasnovana na logogramima. Zbog toga se ponekad nazivaju i logosilabičkim.

U savremenom japanskom jeziku koriste se dva slogovna pisma: hiragana i katakana (nastala oko 700. godine), koja se zajedničkim imenom zovu kana. Uglavnom se koriste za pisanje nekih domaćih reči i gramatičkih elemenata, kao i stranih reči, npr. hotel se piše s tri znaka: ホテル (ho-te-ru). Kako u japanskom ima dosta slogova sa strukturom CV (konsonant + vokal), slogovno je pismo pogodno za zapisivanje ovog jezika. Međutim, kao što je slučaj s mnogim slogovnim pismima, vokalski nizovi i završni konsonanti pišu se odvojenim znacima, tako da se npr i atta i kaita pišu s tri znaka: あった (a-t-ta) i かいた (ka-i-ta). Zbog toga se ovo pismo ponekad naziva moračkim.

Jezici koji danas koriste slogovno pismo uglavnom imaju jednostavnu fonotaktiku, u kojoj preovlađuju monomorački (CV) slogovi. Na primer, savrameno Ji pismo koristi se za zapisivanje jezika koji nema diftonga ili slogovnih koda; neuobičajeno za slogovna pisma, postoji poseban znak za svaku konsonantsko-vokalsko-tonsku (CVT) kombinaciju u jeziku (osim jednog tona koji je obeležen dijakritičkim znakom).

Malo je slogovnih pisama koji imaju znakove za slogove koji nisu monomorački, a ona pisma koja su ih i imala vremenom su se pojednostavila da bi izbegla tu složenost. Na primer, u Vaj pismu prvobitno su postojali posebni znakovi za slogove koji su se završavali na kodu (doŋ), na dugi vokal (soo) i na diftong (bai), premda nije bilo dovoljno znakova za razlikovanje svih CV-kombinacija (neke razlike su ignorisane). U savremenom Vaj pismu pokrivene su sve more, ali su istovremeno isključeni svi drugi slogovi. Bimorački slogovi sada se pišu s dva znaka, kao u japanskom: diftonzi se pišu pomoću V ili hV znakova, a nazalna koda piše se pomoću znaka za ŋ, koji u Vaj jeziku može i sam za sebe tvoriti slog.

U Linearu B, kojim je pisan mikenski grčki, jezik s kompleksnim slogovima, složeni konsonantski pristupi slogova pisani su ili s dva znaka ili su uprošćavani u jedan, dok su kode većinom ignorisane, npr. „ko-no-so” za Κνωσος Knōsos, „pe-ma” za σπερμα sperma.

Čeroki pismo uglavnom koristi lažne vokale za konsonantske kode, ali ima i segmentnu grafemu za /s/, koja se može upotrebljavati i kao koda i u početnoj /sC/ konsonantskoj grupi.

Poređenje sa latinskim alfabetom[uredi | uredi izvor]

Engleski, zajedno sa mnogim drugim indoevropskim jezicima kao što su nemački i ruski, omogućava složene strukture sloga, što čini nezgrapnim pisanje engleskih reči slogovnim pismom. „Čisto” slogovno pismo bi zahtevalo zaseban glif za svaki slog na engleskom jeziku. Tako bi bili neophodni zasebni simboli za "bag", "beg", "big", "bog", "bug", "bad", "bed", "bid", "bod", "bud", "bead", "bide", "bode", itd. Budući da engleski jezik ima preko 10.000 različitih mogućnosti za pojedinačne slogove,[12] slogovno pismo bi bilo veoma nepogodno za predstavljanje engleskog jezika. Međutim, takvi čisti sistemi su retki. Zaobilazno rešenje ovog problema, zajedničko za nekoliko slogovnih pisama širom sveta (uključujući engleske pozajmne reči u japanskom), jeste pisanje eho samoglasnika, kao da je koda sloga drugi slog: ba-gu za bag itd. Drugi uobičajeni pristup je da se jednostavno zanemari koda, tako da se reč bag piše kao ba. Ovo očigledno ne bi dobro funkcionisalo za engleski, ali je to učinjeno za mikenski grčki jezik kada je koren reči bio dug dva ili tri sloga, a koda sloga je bila slab suglasnik poput n ili s (primer: χρυσος chrysos napisan kao ku-ru-so).

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ de Jong, Kenneth (2003). „Temporal constraints and characterising syllable structuring”. Ur.: Local, John; Ogden, Richard; Temple, Rosalind. Phonetic Interpretation: Papers in Laboratory Phonology VI. Cambridge University Press. str. 253–268. ISBN 978-0-521-82402-6. doi:10.1017/CBO9780511486425.015. 
  2. ^ Walker, Christopher B. F. (1990). „Cuneiform”. Reading the Past: Ancient Writing from Cuneiform to the AlphabetNeophodna slobodna registracija. University of California Press; British Museum. ISBN 0-520-07431-9. 
  3. ^ Blainey, Geoffrey (2002). A Short History of the World. Chicago, IL: Dee. str. 60. ISBN 1-56663-507-1. 
  4. ^ U lingvistici, "mora je ono čega u dugom slogu ima dva, a u kratkom jedno" (James D. McCawley, The Phonological Component of a Grammar of Japanese, Mouton, The Hague, 1968, p. 57).
  5. ^ Gde C = consonans (konsonant); V = vocalis (vokal).
  6. ^ Hockett, Charles F. (1960). „The Origin of Speech” (PDF). Scientific American. 203 (3): 88—96. Bibcode:1960SciAm.203c..88H. PMID 14402211. doi:10.1038/scientificamerican0960-88. Arhivirano iz originala (PDF) 2014-01-06. g. Pristupljeno 2014-01-06. 
  7. ^ Corballis, Michael C. (2002). From hand to mouth : the origins of languageNeophodna slobodna registracija. Princeton: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-08803-7. OCLC 469431753. 
  8. ^ Lieberman, Philip (1984). The biology and evolution of language. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. ISBN 9780674074132. OCLC 10071298. 
  9. ^ Lieberman, Philip (2000). Human language and our reptilian brain : the subcortical bases of speech, syntax, and thought. Perspectives in Biology and Medicine. 44. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. str. 32—51. ISBN 9780674002265. OCLC 43207451. PMID 11253303. S2CID 38780927. doi:10.1353/pbm.2001.0011. 
  10. ^ Abry, Christian; Boë, Louis-Jean; Laboissière, Rafael; Schwartz, Jean-Luc (1998). „A new puzzle for the evolution of speech?”. Behavioral and Brain Sciences. 21 (4): 512—513. S2CID 145180611. doi:10.1017/S0140525X98231268. 
  11. ^ Peter Daniels, 1996. "The Study of Writing Systems", p. 4, u: Daniels & Bright, The World's Writing Systems.
  12. ^ Chris Barker. „How many syllables does English have?”. New York University. Arhivirano iz originala 2016-08-22. g. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Slogovno pismo na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Слоговно_писмо&oldid=27603137”