Solunski front

Solunski front
Deo Prvog svetskog rata
Operacije na Solunskom frontu 1916.
Vreme oktobar 1915 — novembar 1918. Mesto Makedonija Kneževina Albanija Kraljevina Bugarska Kraljevina Grčka Kraljevina Srbija Ishod saveznička pobeda, proboj Solunskog fronta
Sukobljene strane
Saveznici: Kraljevina Srbija Ruska Imperija (1915—1917) Francuska (1915—1918) Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Irske (1915—1918) Kraljevina Grčka (1916—1918) Kraljevina Italija (1916—1918)	Centralne sile: Kraljevina Bugarska Austrougarska Nemačko carstvo Osmansko carstvo (1916—1918)
Komandanti i vođe
Petar Bojović Živojin Mišić Franše d' Epere Moris Saraj Adolf Gijom Džordž Miln Panajotis Danglis	Oskar Poćorek Stjepan Sarkotić Vladimir Vazov Nikola Žekov Georgi Todorov August fon Makenzen Abdul Kerim-paša
Jačina
1916. 124.000 127.000 119.000 1918. 150.000 180.000 120.000 135.000 42.000	1916. 350.000 1918. 626.000

Solunski front u Prvom svetskom ratu je nastao kao pokušaj Saveznika da pomognu Kraljevini Srbiji u jesen 1915. protiv združenog napada Nemačkog carstva, Austrougarske i Kraljevine Bugarske. Ekspedicija je došla prekasno i u nedovoljnom broju da spreči pad Srbije, a ekspedicija je bila otežana unutrašnjom političkom krizom u Grčkoj (Nacionalna šizma).

Na kraju je stvoren stabilan front, koji se prostirao od albanske obale do reke Strume, u kom su se međunarodne savezničke snage borile sa Centralnim silama. Solunski front je ostao prilično stabilan, uprkos lokalnim akcijama, sve do velike savezničke ofanzive 15. septembra 1918, koja je rezultovala kapitulacijom Bugarske i oslobođenjem Srbije.

Poginuli vojnici na frontu su sahranjeni u sklopu srpskog vojničkog groblja na Zejtinliku u Solunu i ostalim srpskim vojnim grobljima u današnjoj Severnoj Makedoniji, dok su u mnogim zemljama podignuti spomenici borcima. Danas se u Srbiji i Republici Srpskoj 15. septembra na dan proboja Solunskog fronta obeležava kao Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave.

Pozadina

Glavni članak: Srpska kampanja (Prvi svetski rat)

Austrougarska je napala Srbiju u avgustu 1914, ali nije uspela da savlada srpski otpor. Nakon ulaska u rat Osmanskog carstva na strani Centralnih sila, odlučujući faktor je bio položaj Bugarske. Bugarska je zauzimala strateški važan položaj na boku Srbije, a njena intervencija na bilo kojoj od strana bi odlučujuće poremetila ravnotežu. Međutim, Bugarska i Srbija su vodile dva rata u poslednjih 30 godina, prvi 1885. (Srpsko-bugarski rat), a drugi 1913. (Drugi balkanski rat). Ishod poslednjeg je bio ponižavajući za Bugarsku, i postojalo je široko mišljenje u bugarskoj vladi i narodu da je Srbija ukrala zemlju koja je zakonito pripadala njima.

Dok su Saveznici mogli da ponude male teritorijalne ustupke od Srbije i (još uvek neutralne) Grčke, obećanja Centralnih sila su bila mnogo primamljivija, pošto su one nudile većinu teritorija koje je Bugarska tražila. Nakon poraza Antante kod Galipolja i ruskim porazom u Gorlice-Tarnovskoj ofanzivi, koje su demonstrirale snagu Centralnih sila, kralj Ferdinand je potpisao sporazum sa Nemačkom i 21. septembra 1915 je započeo mobilizaciju za rat.

Pad Srbije

Tokom proteklih devet meseci, Srbija je pokušavala da obnovi svoje oslabljene armije i poboljša stanje sa zalihama. Uprkos velikim naporima, srpska vojska je bila za samo 30.000 ljudi veća nego na početku rata (oko 225.000) i još uvek nije bila dobro opremljena. Iako su Ujedinjeno Kraljevstvo i Francuska govorile o ozbiljnijoj vojnoj pomoći Srbiji, ništa nije urađeno sve dok već nije bilo kasno. Kada je Bugarska započela mobilizaciju, Francuzi i Britanci su poslali dve divizije da pomognu Srbiji, ali su kasno stigle u grčki grad Solun. Delimični razlog za ovo odlaganje su bila sukobljena mišljenja u grčkoj vladi o ovom ratu.

Prema Srbiji su krenule bugarska, nemačka i austrougarska vojska, sve pod komandom feldmaršala Makenzena, koje su ukupno brojale oko 500.000 ljudi. Nemci i Austrougari su započeli svoj napad 5. oktobra masovnom artiljerijskom pripremom, koju su sledile prelasci preko reka Save i Dunava. Zatim je 11. novembra bugarska vojska napala iz dva pravca, jednim sa severa prema Nišu, a jednim sa juga prema Skoplju. Bugarska vojska je bila velika i brzo se probila kroz slabije srpske snage koje su pokušavale da zaustave njeno napredovanje. Zbog bugarskog proboja, pozicija Srbije je bila beznadežna; njena glavna vojska na severu zemlje bi ili bila okružena i primorana na predaju ili bi morala da pokuša da se povuče.

Srpska vojska tokom povlačenja preko Albanije

Vojvoda Putnik je naredio povlačenje na jug i zapad prema Crnoj Gori i Albaniji. Vreme je bilo loše, kao i putevi, a vojska je morala da pomogne desetinama hiljada civila koji su se povlačili sa njom. Ukupno je oko 125.000 srpskih vojnika stiglo do obale Jadranskog mora, došli su brodovi (na izričitu intervenciju ruskog cara Nikolaja Drugog Romanova) i ukrcalo se na italijanske, francuske i ostale savezničke transportne brodove koji su ih prevezli na brojna grčka ostrva (većina je otišla na Krf), pre nego što su poslani za Solun. Vojvoda Putnik je morao biti nošen tokom celog povlačenja i umro je malo više od godinu dana nakon toga u bolnici u Francuskoj.(Umro u Nici 1917. godine)

Francuske i britanske divizije su krenula na sever od Soluna krajem novembra pod komandom francuskog generala Morisa Saraja. Međutim, britanskim divizijama je naređeno iz Londona da ne prelaze grčku granicu, tako da su Francuzi sami krenuli prema reci Vardar. Njihovo napredovanje je bila ograničena pomoć odstupajućoj srpskoj vojsci, pošto je bugarska vojska morala da skoncentriše veće snage na južnom krilu da bi se nosila sa ovom pretnjom. Do polovine decembra, general Saraj je zaključio da je povlačenje neophodno zbog odlučnih bugarskih napada na njegovo položaje.

Ovo je bila skoro potpuna pobeda za Centralne sile. Železnica od Berlina do Istanbula je konačno otvorena, i, kao rezultat, Nemačka je bila u mogućnosti da pomogne svom slabijem savezniku, Osmanskom carstvu. Jedini nedostatak pobedi je bilo povlačenje srpske vojske, koja je ostala organizovana i bila je spremna za borbu nakon samo šest meseci.

Rovovski rat

Na solunskom frontu uspostavljene su linije rovova. Zbog kamenitog terena unutrašnji nagibi rovova i skloništa oblagani su džakovima punjenim peskom i zemljom.

Uspostavljanje Solunskog fronta 1916.

Situacija na centralnom delu fronta 16. avgusta 1916. gde je bila i srpska armija

Ofanziva savezničke vojske u jesen 1916. Nakon završetka ofanzive linija je ostala ista sve do proboja solunskog fronta 1918. i kapitulacije Bugarske

Kretanje artiljerijske zaprege po kaljavim putevima

Francuske jedinice marširaju ka frontu

Austrougarska vojska je napala Crnu Goru, saveznika Srbije, i do 25. januara mala crnogorska vojska se predala. Austrougarska je nastavila svoje napredovanje duž jadranske obale, napavši Albaniju koja je bila pod kontrolom Italije. Do kraja zime, mala italijanska vojska je bila isterana iz skoro cele zemlje.

U ovom trenutku, sa izgubljenim ratom na Balkanu, britanski generalštab je tražio povlačenje svih svojih vojnika iz Grčke, ali je francuska vlada protestovala. Pošto su francuske divizije ostale, ostale su i britanske, ali sa neskrivenim nezadovoljstvom. Savezničke armije su se utvrdile oko Soluna, koji je postao veliki utvrđeni kamp. Srpska vojska (sada pod komandom generala Petra Bojovića), nakon odmora i oporavka na Krfu, je francuskim brodovima prebačena na Solunski front.

U međuvremenu se politička situacija u Grčkoj zaoštrila. Zvanično, Grčka je bila neutralna, ali je kralj Konstantin I bio pronemački opredeljen, dok je premijer Elefterios Venizelos bio za Francusku. Grčka je u početku podržala francusko-britansku pomoć Srbiji, a onda joj se suprotstavila; konačno, nakon Venizelosove ostavke, rojalistička vlada ju je zvanično osudila, ali se nije stvarno suprotstavila nadmoćnijim savezničkim snagama koje su se iskrcale u Solunu. Nemci, koji su pokušavali da pridobiju Grčku na svoju stranu, su bili oprezni da ne pređu grčku granicu.

U maju 1916. general Saraj je zatražio da se grčka vojska demobiliše i grčka vlada se povinovala tom zahtevu. Međutim, ova akcija je još više naterala grčku vladu da se ide prema pridruživanju Centralnim silama.

Vojni kamp Srpske vojske 2. avgusta 1916. godine

Sa pouzdanim saznanjem da će se Rumunija pridružiti Saveznicima, general Saraj je počeo pripreme za napad na bugarsku vojsku. Nemci, uz pomoć obaveštenja koja su dobili od grčkih pristalica, su sačinili plan za svoj iznenadni napad. Nemačka ofanziva je pokrenuta 17. avgusta, tri dana pre nego što je bilo predviđeno da počne francuska ofanziva. Zapravo, ovo je bila bugarska ofanziva, pošto je austrougarska vojska bila u Albaniji, a samo jedna nemačka divizija je bila na grčkoj granici. Napad je u početku, zahvaljujući iznenađenju, postigao izvestan uspeh, ali su srpske snage zauzele odbrambene linije nakon dve nedelje. Zaustavivši bugarsku ofanzivu, srpska vojska je izvela kontranapad 14. septembra. Teren je bio težak i Bugari su se branili, ali je srpska vojska polako napredovala.O bici za Bitolj, Arčibald Rajs koji je posmatrao bitku zapisao je: „Ja sam na jednoj osmatračnici pored vojvode, koji upravlja bitkom. Preda mnom se proteže talasasto zemljište bitoljske doline. Na dnu se odvijaju na plavičastoj planini minareta i kule… Iza nas privezana su dva balona, pa se polako okreću na vetru. Avioni francusko-srpski proleću ispod nas da izvide neprijateljske položaje. Neprijateljske vojske koje su ispred nas sastoje se od Bugara i dva puka Nemaca… Artiljerija srpsko-francuska sipa granate bez prekida. Sa moje osmatračnice jasno raspoznajem grdne rupčage koje su izrovale ogromne granate. Zemlja je dobila neki izgled predela na Mesecu.” Spori napredak srpskih snaga se nastavio kroz oktobar i u novembru, iako se vreme pogoršalo i sneg počeo da pada na planinama. Nemci su poslali još dve divizije da pomognu bugarskoj vojsci, ali su francuske i srpske vojske 19. novembra zauzele Bitolj.

Gubici u ovoj kampanji su bili najmanje 50.000 vojnika sa savezničke strane i verovatno više od 60.000 ubijenih i zarobljenih Bugara i Nemaca. Front je napredovao oko 40 km. U borbama tokom 1916. 32.880 srpskih vojnika i 1.209 oficira je izbačeno iz stroja, od čega je 4.440 poginulo ili umrlo od zadobijenih rana.

Međutim, bugarsko napredovanje u grčku Istočnu Makedoniju je izazvalo još jednu unutrašnju grčku krizu. Vlada je naredila svojim vojnicima u tom području (demobilizovanom 4. korpusu) da ne pruža otpor, i uprkos povremenim lokalnom otporu koji je pružilo nekoliko oficira, većina korpusa sa svojim komandantima je bilo primorana na predaju nemačkim snagama i ostatak rata je proveo u zarobljeništvu u nemačkom gradu Gerlic. Predaja teško stečenih novoosvojenih teritorija omraženim Bugarima bez otpora je viđena od strane mnogih oficira Venizelosove vojske kao poslednja kap. Uz aktivnu pomoć savezničkih vlasti, oni su izveli puč kojim su osigurali Solun i veći deo Makedonije za Venizelosa (vidi Pokret za nacionalnu odbranu). Od tog trenutka Grčka je imala dve vlade, zvaničnu rojalističku u Atini, koja je zadržala svoju neutralnost uprkos rastućem savezničkom pritisku, i revolucionarnu Venizelovu vladu u Solunu, koja je odmah ušla u rat na strani Antante.

U isto vreme, Italija je razmestila još vojnika u Albaniji i ove nove trupe su uspele da prisile austrijski korpus na povlačenje kroz planinske predele južno od jezera Ostrovo.

Bugarski napad u okolini Manastira

Snage Antante na Solunskom frontu

Solunski front sačinjavale su mešane narodnosti: vojnik iz Indokine, Francuz, Senegalac, Englez, Rus, Italijan, Srbin, Grk i Indijac

Srpski rov na Solunskom frontu

Francuski vojnici u napadu

Solunske ekspedicione snage su se sastojale od kontingenata iz četiri „velike sile“ Antante (Francuska, Velika Britanija, Italija i Rusija) i Srbije. Francuzi su komandovali Istočnom armijom (Armee de l'Orient), koja je formalno konstituisana 12. oktobra 1915. pod komandom generala Morisa Saraja, i sastojala se od deset francuskih, italijanskih i ruskih divizija, grupisanih u tri „divizijske grupe“ koje su imale status korpusa, kao i osam srpskih divizija. Saraj je 22. decembra 1917. zamenjen generalom Adolfom Gijomom, koji je objedinio i britansku Solunsku i Grčku armiju u jedinstvenu Savezničku istočnu armiju (Armees alliees de l'Orient), koja je zauzela položaje u sedam sektora duž jugoistočne Albanije i grčke Makedonije. U junu 1918. Luj Franše d' Epere je nasledio Gijoma, koji je pod svojom komandom imao 620.000 ljudi.

Britanska Solunska armija je formirana 4. novembra 1915. godine pod komandom generala, ser Čarls Monroa, a od 9. maja 1916. Pod komandom general-pukovnika (kasnije generala) Džordža Milnea. Šest pešadijskih divizija je raspoređeno u 12. korpus (22, 26. i 60. div.) i 16. korpus (10, 27. i 28. div.), uz stalno premeštanje divizija iz jednog u drugi korpus. Britanska pešadijska divizija u Makedoniji je brojala 16.000 ljudi, i bila je sastavljena od tri pešadijske brigade (svaka sa četiri, tri od 1918, pešadijska bataljona od 800 ljudi, podeljenih na četiri streljačke čete; baterije rovovskih minobacača, mitraljeske čete i komore municije malih kalibara); divizijske biciklističke čete (do 1917); četiri artiljerijske poljske brigade (u kojima je bilo od tri do šest baterija) i municijske komore; divizijske artiljerijske municijske komore; od jedne do tri inžinjerijske čete; čete veze; pionirskog (radnog) bataljona; tri čete teških mitraljeza (1918); tri medicinske poljske ambulante (bataljona); pokretnog veterinarskog odeljenja; pozadinske čete i korpusne komore (četiri čete).

Francuski kontingent, kojim je komandovao general Kordonije (od februara 1917. general Pol Fransoa Groseti, a od januara 1918. general Pol Prosper Anri), u oktobru 1915. se sastojao od pet pešadijskih divizija (57, 76, 122, 156. i 158) i konjičke brigade, kasnije su mu pridružene tri kolonijalne divizije - 17. (februar 1916), 16. (decembar 1916) i 11. (januar 1917). Francuska pešadijska divizija je imala 16.000 ljudi u tri pešadijska puka, svaki sa tri bataljona od četiri čete; konjički „eskadron“ (četa); puk poljske artiljerije sa tri bataljona od tri baterije; inžinjerijsku četu; komoru i medicinsku poljsku ambulantu. Kolonijalna pešadijska divizija u kojoj su bili Francuzi, dobrovoljci za prekomorsku službu, zadržala je organizaciju od pre 1915. godine, i imala je četiri pešadijska puka u dve pešadijske brigade. Konjička brigada pod komandom brigadira Zueno-Gambete je imala 1. i 4. puk Afričkih lovaca (Chasseurs d!Afrique), severnoafrička evropska konjica; šest eskadrona marokanskih Spahija (Spahi), severnoafrička domorodačka konjica i vod oklopnih kola.

Italijanska 35. pešadijska divizija (general-pukovnik Mombeli) je došla u Solun 11. avgusta 1916. godine. U početku je bila organizovana kao i ostale italijanske divizije sa dve pešadijske brigade prvog poziva (Kaljari i Sicilija), svaka je imala po dva pešadijska puka sa tri bataljona; izviđačku jedinicu (Esploratori) jačine 94 čoveka; udarnu (Arditi) jedinicu; mitraljesko odeljenje; puk poljske artiljerije (pet baterija); inžinjerijski bataljon (tri čete); četu za snabdevanje i medicinsku četu. Kasnije su diviziji pridodate i druge jedinice uključujući i teritorijalnu miliciju trećeg poziva - Ivrea pešadijsku brigadu, čime se njena brojnost popela na 30.000 ljudi i tako efektivno postala korpus.

Srpske trupe u borbama na Crnoj Reci 1916.

U junu 1916. godine general M. K. Ditrihs stiže u Solun sa 2. i 4. ruskom pešadijskom brigadom, kojoj se kasnije pridružuju 1. i 3. i spajaju u julu 1917. godine u Drugu posebnu diviziju jačine 18.000 ljudi. Ruska brigada se sastojala od dva puka specijalne namene (svaki sa četiri bataljona i mitraljeskom četom) oformljene za prekomorsku službu; 1. brigada je imala bataljon sa 1.300 bosanskih dobrovoljaca. Rusi su skoro sve vreme bili na frontu, ali su bili demoralisani abdikacijom cara Nikolaja II, marta 1917. godine, i kada je general Taranovski preuzeo komandu u novembru 1917. godine, divizija je bila „neupotrebljiva“ zbog komunističke agitacije. U januaru 1918. ove jedinice su bile razoružane i internirane.

Srpska zemunica kod Monastira

Reorganizacija srpske vojske završena je 26. aprila 1916. godine. Pređašnjih 13 pešadijskih divizija formiralo je 6 novih divizija sa starim nazivima. Po novoj formaciji, srpska vojska se sastojala od tri armije, a svaka armija od po dve divizije. Vrhovni komandant ovih jedinica bio je prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, dok je načelnik Štaba Vrhovne komande bio Petar Bojović. Prvom armijom (u čijem sastavu su bile Šumadijska i Timočka divizija) je komandovao pukovnik (potonji general) Miloš Vasić. Drugom armijom (koju su činile Šumadijska i Timočka divizija) komandovao je vojvoda Stepa Stepanović, dok je trećom armijom (koju su činile Drinska i Dunavska divizija) komandovao je general Pavle Jurišić Šturm. Pod vrhovnom komandom nalazila se i Konjička divizija, kao i samostalne jedinice van armijskog sastava. Srpska vojska na Solunskom frontu se sastojala od 147.000 ljudi, od kojih je u borbenim jedinicama bilo 124.000 vojnika i starešina. Tri do četiri linije rovova imali su srpski položaji na Solunskom frontu. Rastojanje između srpskih i bugarskih položaja je bilo od 40 metara do 350 metara.

Osmatračnica srpske vrhovne komande na Kajmakčalanu

1917.

Srpski rovovi na Solunskom frontu

Francuska vojska u bici za Monastir

Do proleća te godine, vojska generala Saraja je bila pojačana do te tačke da je brojala 22 divizije: 6 francuskih, 6. srpskih, 7 britanskih, 1 italijansku, 1 grčku i dve ruske brigade. Još dve grčke divizije su osnovane. Ofanziva je planirana za kraj aprila, ali početni napad nije uspeo uz velike gubitke, i ofanziva je obustavljena 21. maja.

Potom su Saveznici, želeći da izvrše još veći pritisak na Atinu, okupirali Tesaliju, iz koje se povukla rojalistička grčka vojska, i Korintski zemljouz, praktično podelivši zemlju na dva dela. Dalji diplomatski pritisak je rezultovao abdikacijom grčkog kralja (14. juna) i ujedinjenjem zemlje pod premijerom Venizelosom. Nova vlada je odmah objavila rat Centralnim silama i počela da stvara novu vojsku. Uprkos ovom povoljnom ishodu, novi premijer Francuske Žorž Klemanso je u novembru opozvao sa dužnosti generala Saraja i umesto njega postavio više diplomatskog francuskog generala Adolfa Gijoma.

Srpska artiljerija na Solunskom frontu

1918.

Proboj Solunskog fronta 15-17. septembar 1918 (Bitka kod Dobrog polja)

Srpsko-francuska vojska u napadu

U maju, grčke snage su napale i zauzele jake bugarske položaje kod Skra-di-Legena, što je prva velika grčka akcija u ratu na strani Saveznika. Međutim, pošto je nemačka ofanziva pretila Francuskoj, general Gijom je pozvan u Pariz, a zamenio ga je general Franše d'Epere.

Spomenik na Solunskom frontu

Iako je d'Epere tražio napad na bugarsku vojsku, francuska vlada je odbila da dozvoli ofanzivu sve dok se ostale vlade ne slože. General Gijom, pošto više nije bio neophodan u Francuskoj, je putovao iz Londona u Rim, pokušavajući da dobije saglasnost za napad. Sporazum je postignut u septembru i d'Epereu je dozvoljeno da pokrene svoju veliku ofanzivu.

Savezničke snage, koje su sada bile vrlo velike, ne samo da su imale grčku vojsku na njihovoj strani, već su imali 6.000 ljudi iz Češke legije, koji su bili evakuisani iz Rusije nakon Oktobarske revolucije i koji su bili spremni da se bore protiv omražene Austrougarske. Međutim, i Bugarska je takođe povećala brojnost svoje vojske tokom 1917. i u pogledu ukupnog broja vojnika, dve strane su bile približno jednake (291 saveznički bataljon protiv 300 bugarskih bataljona, plus još 10 nemačkih bataljona). Ali u pogledu morala dve strane su bile potpuno različite. Saveznici su bili uvereni u svoju predstojeću pobedu, dok su bugarski vojnici mogli da vide da je rat izgubljen - Osmansko carstvo je bilo pred kolapsom, vlada Austrougarske je bila u haosu, a moćna nemačka vojska je poražena na Zapadnom frontu. Bugarski vojnici nisu bili voljni da se bore i poginu za izgubljenu stvar.

Bitka kod Dobrog Polja je započela artiljerijskim bombardovanjem neprijateljskih položaja 14. septembra. Šifra za početak artiljerijskog bombardovanja bila je „Šaljite jednog oficira i osam vojnika”, što je značilo da artiljerijska priprema treba da počne 1. septembra po Julijanskom kalendaru u 8 časova, a da pešadijski napad treba da počne sutra u 5:30. Artiljerijsko bombardovanje trajalo je 21 čas i 30 minuta, a vršeno je iz 2.096 artiljerijskih oruđa, od toga 576 na srpskom delu fronta. Artiljerija je počela u ranim jutarnjim časovima po planu, iako je bila magla, ali se razdanilo u 6:16. S obzirom na teško zemljište, solidno fortifikacijsko uvtrđenje neprijateljevih položaja, žičane prepreke, i srazmerno slabu artiljeriju, a imajući u vidu i potrebu da se postigne iznenađenje, određeno je da artiljerija traje ceo jedan dan, a tajala je 21 ipo čas. Kod Šumadijske divizije artiljerija je bila podeljena u pet faza. U prvoj 14. septembra od 8 časova do 13 časova, artiljerija je otvarala breše u prvoj liniji neprijateljevog položaja i izvodila neka druga rušenja (osmatračnica, zaklona)u drugoj fazi od 13 časova do 13 časova i 20 minuta tučeni su objekti izmeđ prve i druge linije prvog položaja, u trećoj od 13 časova i 20 minuta do 18 časova otvarane su breše u preprekama na drugoj liniji neprijateljevih rovova, dok su brdske baterije dejstvovale na prvu liniju rovova i ometale neprijatelja da izvodi opravke, u četvrtoj fazi od 19 časova 14. septembra do 3 časa 15. septembra sve su baterije izvodile uznemiravajuća gađanja , ali samo sa polovinom oruđa radi odmaranja oruđa i posluge u petoj fazi od 3 časa do 5 časa i 30 minuta ponovljena je vatra iz svih oruđa na ciljeve iz prve faze uz neuočljivo pojačanje kako se neprijatelju nebi skrenula pažnja na početak napada.Sledećeg dana, Francuzi i Srbi su napali i izvršili svoje ciljeve, neke bugarske jedinice su počele da se predaju bez borbe. Arčibald Rajs je dao opis bugarskih položaja: „Kolje i bodljikava žica su popadali i izmešali se... Bugarski zakloni su pravi tuneli, u obliku polumeseca, poduprti balvanima i izdubljeni u steni. Kolibe su od betona.”Saveznici su onda pokrenuli ofanzivu duž celih svojih linija i bugarski komandant je naredio povlačenje. Saveznički avioni su bombardovali odstupajuće bugarske vojnike i povlačenje je postalo bekstvo. Bugarska je kapitulirala 30. septembra 1918. sa Solunskim primirjem i na taj način je ona izbačena iz rata. Kralj Ferdinand je abdicirao i otišao u izgnanstvo četiri dana kasnije.

U ovom trenutku britanska vojska je skrenula istočno prema evropskom delu Osmanskog carstva, dok su srpske i francuske snage nastavile na sever. Uz britansku vojsku blizu Istanbula i bez značajnijih turskih snaga da je zaustave, turska vlada je zatražila primirje 26. oktobra (Enver-paša i njegovi saradnici su nekoliko dana ranije pobegli u Berlin).

Srpske i francuske snage su oslobodile Srbiju i savladale nekoliko slabih nemačkih divizija koje su pokušale da zaustave njihova napredovanja. Beograd je oslobođen 1. novembra, a 10. novembra d'Epereva vojska je prešla Dunav i spremala se da uđe u središte Mađarske kada se rat konačno završio. Grof Đula Karolj, koji je predvodio revolucionarnu mađarsku vladu, je došao u Beograd i zatražio primirje.

Zanimljivosti

Francuski film Kapetan Konan iz 1996. prikazuje borbe francuske vojske s bugarskom na Solunskom frontu.

Galerija

• 
  Uniforma srpske vojske na Solunskom frontu od 1916 do 1918
• 
  Srpski oficir gleda na masiv Kajmakčalana
• 
  Srpski vojnici u rovu na Solunskom frontu, usled kamenitog terena, vojnici su morali da stavljaju kamenje ispred rova zbog teškoće pri kopanju
• 
  Rovovi na Solunskom frontu
• 
  Adrijana šlem Srpske vojske sa grbom Kraljevin Srbije
• 
  Ostatak bugarskog rova iz vremena Solunskog fronta
• 
  Scena sa solunskog fronta
• 
  Srpski rov na maloj udaljenosti od bugarskog, mreža iznad rova postavljena radi sprečavanja ubacivanja granata
• 
  Rovovi na Solunskom frontu
• 
  Juriš na Solunskom frontu
• 
  Rovovi na srpsko grčkoj granici
• 
  Rovovi na Solunskom frontu od kamena
• 
  L'attaque de la cote 1248 devant Monastir (16-26 mars 1917) - Francuski vojnici u rovovima blizu Monastira i Bitolja
• 
  Kabinet Živojina Mišića na Solunskom frontu
• 
  Rovovi na Solunskom frontu
• 
  Srpska artiljerija
• 
  Regent Aleksandar sa francuskim oficirima posmatra bitku sa osmatračnice
• 
  Stanje na Solunskom frontu 25. juna 1918.
• 
  Markica sa prikazom proboja Solunskog fronta

Literatura

• Opačić, Petar; Drašković, Aleksandar; Ratković, Borislav (1998). U bitkama kod Beograda 1915, Mojkovca, Kajmakčalana i Dobrog Polja [Znamenite bitke i bojevi srpske i crnogorske vojske: od Careva Laza 1712. do Dobropoljske bitke 1918.], Knj. 7. Novi Sad: Pravoslavna reč; Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 630. ISBN 86-335-0038-8. CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak autora (veza)
• Opačić, Petar (2018). Srbija, Solunski front i ujedinjenje 1918. Novi Sad: Prometej; Beograd: Radio-televizija Srbije. str. 769. ISBN 978-86-515-1413-8. 
• Zorić, Mirjana (15. septembar 2018). „Solunska ofanziva 1918.” (PDF). Magazin „Odbrana”. Specijalni prilog br. 191: 1 — 32. 
• Gojković, Igor (2022). Bitka na Kajmakčalanu: septembar 1916. godine. Beograd: Medija centar "Odbrana". str. 252. ISBN 978-335-0803-. 
• Opačić, Petar (2017). Solunski front - Zejtinlik. Novi Sad: Prometej; Beograd: Radio-televizija Srbije. str. 282. ISBN 978-86-515-1228-8. 
• Stevanović, Aleksandar (2018). Junaci Solunskog fronta. Beograd: Algoritam i Balkanija. str. 256. ISBN 978-86-7662-172-9. 
• Živulović, Žika Serafim (2017). Napred u otadžbinu: proboj Solunskog fronta. Beograd: Interpres. str. 322. ISBN 978-86-7561-183-7. 
• Živojinović, Dragoljub (2010). Nevoljni ratnici: Velike sile i Solunski front (1914-1918). Beograd: Zavod za udžbenike. str. 349. ISBN 978-86-17-16946-4. 
• Mitrović, Andrej (2011). Prodor na Balkan i Srbija 1908-1918. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 707. ISBN 978-86-171-7001-9. 
• Mitrović, Andrej (2018). Srbija u Prvom svetskom ratu. Beograd: Službeni glasnik. str. 560. ISBN 978-86-519-1805-9. 
• Grupa autora; Urednici: Rudić, Srđan i Milkić, Miljan (2015). Prvi svetski rat, Srbija, Balkan i velike sile (Zbornik radova). Beograd: Istorijski institut, Institut za strategijska istraživanja i Ministarstvo odbrane. str. 549. ISBN 978-86-7743-111-2. CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak autora (veza)
• Opačić, Petar (2015). Od Beograda do Krfa. Novi Sad: Prometej; Beograd: Radio-televizija Srbije. str. 432. ISBN 978-86-515-1046-8. 
• Milkić, Miljan (15. jul 2016). „Srpska vojska na Krfu - Na ostrvu spasa”. Magazin „Odbrana”. Specijalni prilog br. 148: 1 — 32. 
• Zorić, Mirjana (1. maj 2018). „Svedočanstva s Krfa i Solunskog fronta” (PDF). Magazin „Odbrana”. Specijalni prilog br. 186: 1 — 32. 
• Popović, Željko (2020). Krf: ostrvo vaskrsenja Srbije. Novi Sad: Prometej; Beograd: Radio-televizija Srbije. str. 510. ISBN 978-86-515-1594-4. 
• Nikolić, Snežana (15. februar 2016). „U nedrima Bizerte” (PDF). Magazin „Odbrana”. Specijalni prilog br. 138: 1 — 32. 
• Pejčić, Predrag (2008). Srpska vojska u Bizerti. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 196. ISBN 978-86-17-15333-3. 
• Nedok, Aleksandar S. (2022). Srpski vojni sanitet (od Cera do Celovca, jul 1914 - jun 1919). Novi Sad: Prometej; Beograd: Radio-televizija Srbije. str. 273. ISBN 978-86-515-1995-9. 
• Priređivači: Đurić, Silvija; Stevanović, Vidosav (1990). Dnevnik pobeda: Golgota i vaskrs Srbije 1914 - 1915, Knj. 2. IRO "Beograd"/ TIZ "Zrinski". str. 644. ISBN 978-86-7003-052-7. 
• Priređivači: Đurić, Silvija; Perić, Raša; Stevanović, Vidosav (1990). Dnevnik pobeda: Golgota i vaskrs Srbije 1915 - 1918, Knj. 3. IRO "Beograd"/ TIZ "Zrinski". str. 777. ISBN 978-86-7003-053-4. 
• Stojančević, Vladimir (1988). Srbija i srpski narod za vreme rata i okupacije 1914-1918. godine. Leskovac: Narodni muzej. 
• Radojević, Mira; Dimić, Ljubodrag (2014). Srbija u Velikom ratu 1914-1918: Kratka istorija. Beograd: Srpska književna zadruga, Beogradski forum za svet ravnopravnih. 
• Opačić, Petar (2004). „Srpska vojska na Solunskom frontu 1916—1918”. Solunski front 1918. Beograd: Republički zavod za zaštitu spomenika kulture Srbije, Gambit. ISBN 978-86-7624-021-0. 
• Popović, Nikola B. (2000). Srbi u Prvom svetskom ratu 1914—1918. Novi Sad: Društvo istoričara Južnobačkog i Sremskog okruga. 

Spoljašnje veze

• Solunski front i srpska pobeda 1918. godine (Centar zadruštvenu stabilnost - Zvanični jutjub kanal)
• Davidoviću i Karađorđeva zvezda i Legija časti (Politika, Olga Janković, 31. avgust 2018.)
• Pešadija u Velikom ratu, Ranko Mačkić i Srećko Kuzmanović, magazin Odbrana, specijalni prilog br. 109, 1. septembar 2014.
• Svedočanstva s Krfa i Solunskog fronta, Dr Mirjana Zorić, magazin „Odbrana", specijalni prilog br. 186, 1. maj 2018.
• Solunska ofanziva 1918., Dr Mirjana Zorić, magazin „Odbrana", specijalni prilog br. 191, 1. i 15. septembar 2018.
• „Junaci Kajmakčalana“, Novica Pešić, Večernje novosti, feljton, 10 nastavaka, 26. septembar - 5. oktobar 2006.
• "1918. Let solunskih sokolova“, Ljubomir Tešić, Večernje novosti, feljton, 27. septembar - 7. oktobar 2008.
• „Polemike o Solunskom frontu“, Večernje novosti, feljton, 5. - 27. decembar 2008.
• Tribina „Srpske pobede 1918. godine - Solunski front“
• SUSRET SA ISTORIJOM - SLOM NEMACA ZA SAMO 45 DANA: Solunski front bio jedna od raskrsnica srpskog naroda („Večernje novosti”, 2. oktobar 2022)