Sofokle

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Sofokle

Sofokle (grč. Σοφοκλης) (rođen oko 495. p. n. e. na Kolonu Hipiju, umire 406. p. n. e. u Atini), jedan od najznačajnijih predstavnika helenske tragedije, pored Eshila i Euripida.

Književnost
antika
helenska književnost
tragedija, antička

Život[uredi]

Sofokle je zauzimao visoke državne položaje. Godine 443/2. p. n. e. imenovan je za helenotamiju, blagajnika savezničke blagajne. U ratu sa Samom (441-439) bio je član strateškog saveta zajedno sa Periklom. Poveravani su mu diplomatski poslovi. U diplomatskim misijama posetio je ostrva Hij i Lezb. Na Hiju se upoznao sa tragičarem Ijonom. Bio je izabran u komisiju Desetorice savetnika 413. godine p. n. e. koji su se dve godine kasnije pridružili Dvadesetorici oligarha i Veću od četiri stotine članova, zbog čega je mora da se brani pred uspostavljenom demokratijom.

Pored političke i diplomatske vršio je i svešteničku službu. Bio je sveštenik Amina i Helona, demona isceljivanja. Osnovao je na verskoj osnovi zajednicu za Muze koja je okupljala najslavnije umetnike, pesnike, muzičare, glumce.

Na nadgrobnom spomeniku bio je urezan natpis: «Krijem u ovom grobu Sofokla, koji je prvo mesto stekao tragičkom umetnošću, najčasniji ukras.» Iste godine dva komediografa, Aristofan u «Žabama» i Frinih u «Muzama» proslavili su Sofokla.

Dela[uredi]

Sofokle je na tragičarskim nadmetanjima odneo dvadeset i četiri puta pobedu. Smatra se da je prvu pobedu osvojio 468. godine p. n. e. svojim Triptolemom i to protiv Eshila. U Aleksandrijskoj biblioteci se nalazilo sto i trideset drama pod Sofoklovim imenom. Sto i četrnaest tragedija je poznato po naslovu, a sačuvano je samo sedam:

  • Car Edip,
  • Edip na Kolonu,
  • Trahinjanke,

Najveći deo njegove satirske igre Lovački psi pronađen je na jednom egipatskom papirusu 1911. god.

Poetičke odlike[uredi]

Sofoklovo shvatanje života zasniva se na religiji, i njenim mitovima. Osnovna obeležja njegove naivne, patrijarhalne pobožnosti su poštovanje bogova molitvom i žrtvama, verovanje u njihova otkrivenja u snovima i proročanstvima, izvršavanje njihovih naređenja. Njegovu religioznost odlikuje moralna strogost, koja se zasniva na poštovanju neprikosnovenosti autoriteta božanstva. Bogovi određuju šta je moralno, šta je pravedno. Time se vrši apsolutisanje božije volje čime se odriče samostalnost ljudskom mišljenju. Čovekova samostalnost, nezavisnost, podređena je teonomiji, božijim zakonima. Čovekovim životom upravlja iracionalna, tajanstvena sila, apsolutna moć bogova po svojoj neprozrivoj mudrosti. Čovek ne može da utiče na svoju sudbinu. Ona je nepronicljiva i nedokučiva. Pobuna protiv sudbine besmislena je. Bez ikakve subjektivne krivice Edip pada kao žrtva objektivnih dešavanja. Sofokle uči da čovek sve što mu bogovi dodele mora hrabro da podnosi. Izvor tragičnosti se međutim nalazi i u ljudskom karakteru: to je radikalni individualizam oličen u Ajantu suprotstavljen načelu umerenosti, koje zastupa Odisej; ili radikalni autokratizam Kreonta, koji je suprotstavljen sveobuhvatnom božanskom principu, koji predstavlja Antigona.

Sofokle zagovara meru i skladnost poput Eshila, Platona i Aristotela. Junaci tragedije treba da deluju u skladu sa opštim, iskonskim principima i božanskim zakonima i da hrabro podnose sudbinu. Pesnik je svestan da u životu i pravednici stradaju, a rđe se izvlače.

Sofoklu je u tragičkoj umetnosti Eshil bio uzor. Tematiku je preuzimao iz mita i Homerovih epopeja. Za razliku od Eshila, kod Sofokla bogovi nisu u prvom planu tragičke radnje. Osnovu tragičke radnje Sofoklovih tragedija čini slobodna ljudska volja. Radnja se pokreće delanjem, aktivnošću samih protagonista. U svojoj odlučnosti, svojom voljom tragički junaci idu do kraja prema ostvarenju zamisli. Kao primer može poslužiti stradanje Edipovo, koje nije posledica naslednog prokletstva već njegove istrajnosti da sve okolnosti ispita do kraja i dođe do istine, otkrivajući u sebi krivca i grešnika. Edip pokazuje izuzetnu odlučnost i volju da sve istraži, ispita sve okolnosti kako bi na kraju shvatio da se neumitnoj sudbini ne može izmaći. Sofoklovu tragediju obeležava karakter koji je psihološki osvetljen i motivisan. Sofokle će reći da on «prikazuje ljude onakve kakvi treba da budu, a Euripid onakve kakvi jesu. Sofoklovi junaci su oblikovani prema idealnim normama. To je kod Sofokla svesni postupak. Jačinu karaktera glavnog junaka naglašava postupkom uvođenja junaka sa crtama karaktera suprotne prirode: hrabroj i odlučnoj Antigoni suprotstavljena je plašljiva Ismena. Sofokle je prvi tragičar koji je uveo junakinje.

Sofoklu se pripisuju određene pozorišne novine: uvođenje scenografije, trećeg glumca, povećanje hora od dvanaest na petnaest članova. Sofoklov hor ne utiče na radnju, on je samo pasivni posmatrač, radnju prati sa interesovanjem, a u svom sudu se ne uzdiže nad običnim ljudima.

Literatura[uredi]

Vikiostava
Vikimedijina ostava ima još multimedijalnih datoteka vezanih za: Sofokle
  • Dr Miloš Đurić, Istorija helenske književnosti, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1988, ISBN 86-17-01560-8