Lisabonski sporazum (1668)

Sporazum u Lisabonu je potpisan 13. februara 1668. godine između Alfonsa VI od Portugala i Karlosa VI od Španije uz posredovanje Čarlsa II od Engleske. Po odredbama ovog sporazuma Španija je priznala nezavisnost Portugala i legitimitet njenog monarha. Štaviše Španije se obavezala da neće pokušavati da priključi Portugal u sastav svoje imperije. U zamenu za ove uslove Portugal je Španiji ustupila Seutu, enklavu na severnoafričkoj obali. Ovim sporazumom završen je dvadesetšestogodišnji Rat za obnovu Portugala.

Pozadina

Do 1640. godine, habzburški kralj, Filip IV od Španije više nije mogao da računa na poverenje, podršku ili lojalnost većine portugalskih plemića. Zemlja je bila preopterećena, a portugalske kolonije su ostale nezaštićene. Portugal, kao i mnoge Filipove oblasti, bio je na ivici otvorene pobune. Posle 60 godina života pod vlašću španskih kraljeva, mala grupa zaverenika u Lisabonu se pobunila, a vojvoda od Braganca je proglašen kraljem Portugala kao Žoao IV 1. decembra 1640., koji je iskoristio istovremenu pobunu u sukobu Katalonije i Španije sa Francuskom. Tako je počeo 28-godišnji rat za obnovu Portugala.

U početku, Portugal je izgubio mnoge od svojih kolonijalnih poseda od Holanđana. Vojna snaga Portugala bila je rezervisana za zaštitu sopstvenih granica od španskih upada. Portugal je povratio svoje kolonije u Angoli, Sao Tomeu i Brazilu do 1654.