Sportsko vazduhoplovstvo

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Sportsko vazduhoplovstvo je zajednički naziv za sve vrste letenja bezmotornim ili motornim letelicama, kojima se nastoji postići izvršenje nekog sportskog zadatka i to takmičenjima, rekordima i osvajanjem sportskih priznanja. Sportsko vazduhoplovstvo obuhvata ove grane:

Klasifikacija i opis letelica[uredi | uredi izvor]

Prema propisima Međunarodne vazduhoplovne federacije (franc. Fédéeration Aéoranutique Internastionale - FAI) postoje dve osnovne grupe letelica sa kojima se učestvuje u vazduhoplovnim priredbama, a to su: aerostati i aerodini.

  • Aerostati su letelice koje se statički održavaju u vazduhu su : slobodni balonii (Klasa A) i dirižabli (Klasa B).
  • Aerodini su letelice koji se kreću kroz vazduh s pogonom, pri čemu se na nepokretnom krilu stvara sila uzgona. U te se ubrajaju avioni (Klasa C) tj. motorne letelice. Toj klasi pripadaju oni avioni, koji mogu poletati i sletati samo na kopno (kopneni avioni), hidroavioni koji mogu poletati i sletati samo na vodu i amfibije koji mogu poletati i sletati na kopno i na vodu.
(Klasa D) Jedrilice su bezmotorne letelice s nepokretnim površinama. One mogu biti snabdevene i motorom (Klasa DM)(motorna jedrilica), koji služi kao pomoćni uređaj za poletanje, ne treba joj vuča.
(Klasa E) Žiro-avioni su letelice čije kretanje kroz vazduh omogućuje sistem rotirajućih površina (rotori) oko vertikalne osovine (rotirajuća krila).
(Klasa F) Modeli su letelice smanjenih dimenzija, sa pogonom ili bez njega. Lete ali bez ljudske posade.
(Klasa G) Padobrani su sprave koje služe za usporenje čovekovog slobodnog pada.
(Klasu H) čine naprave s potiskom za uravnoteženje čovekove težine i njegove opreme, tako da može vertikalno poleteti, sleteti i lebdeti u vazduhu.
(Klasa I) Avieti su letelice koje poleću i lete samo pomoću energije mišića njihove posade.
(Klasa K) Svemirske letelice.
(Klasa L) Lebdelice (Hovrcraft), koje se održavaju u vazduhu na vazdušnom jastuku
(Klasa M) Avioni sa obrtnim motorima za vertikalno poletanje i sletanje .

U motornom letenju koristi se letelica (avion) čiji pogon sačinjava motor. Najčešći su jednomotorni, dvosedni i višesedni avioni koji služe za školovanje i treniranje pilota, iskakanje padobranaca i za vuču jedrilica.

Zmaj-Rogalovio krilo je rastavljiva i prenosiva letelica teža od vazduha, o koju je letač vezan, a upravljnje se brši pomeranjem položaja tela. Poleće se zaletom (zatrčavanjem) sa nekog uzvišenja (padine) dok se ne postigne odgovarajuća brzina uzleta. Trajanje leta zavisi od vetra uz uzvišenje. Letač sleće nogama na tle. Takvo letenje se ne priznaje kao sportska vazduhoplovna grana.

Razvoj u svetu[uredi | uredi izvor]

Sportska vazduhoplovna aktivnost počinje krajem 18. veka, pojavom balonstva s kojim se uporedo razvija i padobranstvo. Letovi Ota Lilijentala 1891. označili su početak jedriličarstva. Početak modernog letenja datira iz 1890. kada je francuski inženjer Kleman Ader svojim motornim jednokrilcem „Eol“ (Éole) izveo samo jedan skok jer letelica još nije bila upravljiva. Nemac Karl Jato (nem. Karl Jatho) iz Hanovera izveo je 18. jula 1903. sa trokrilcem skok od 18 m, a u septembru iste godine skok od 60 merata, ali bez mogućnosti upravljanja letelicom.

Amerikanci braća Rajt, inspirisani letovima Ota Lilientala, vršili su eksperimente u Dejtonu, Ohajo, SAD s letelicama bez motora (sistem klizača), a zatim napravili dvokrilac sa motorom i mogućnošću kontrole leta. Orvil Rajt je prvi u svetu 17. decembra 1903. ostvario motorni let od 12 sekundi i prelet od 40 m (neki izvori kažu 37 ili 38 m) iznad pustinje Kiti Hok (engl. Kitti Hawk) Severna Karolina SAD. Istog dana postigao je trajanje leta od 59 sekundi i prelet 284 m. To je bio prvi službeno priznati let u svetu. Zatim su braća Rajt napravili dvosed i s njim otišli u Francusku gde je Vilbur ostvario preko 100 letova od kojih je jedan trajao 2 sata 20 minuta i 23,2 sekunde.

Godine 1905, osnovan je Međunarodna vazduhoplovna federacija - FAI.

Brazilski alpinist Alberto Santos Dumon (port. Alberto Santos-Dumont), koji je boravio u Parizu, podstaknut letovima braće Rajt, prvi je u Evropi 1906. sagradio i leteo na svojoj motornoj letelici težoj od vazduha, s kojom je 12. novembra postigao prvi svetski rekord u brzini od 40,29 km/h. U periodu 1909—10 Dimon je svojim jednokrilcem 14-bis postigao visinu od 243 m.

Francuski pilot Luj Blerio (franc. Louis Blériot) prvi je 25. jula 1907, preleteo svojom jednokrilcem Blerio XI Engleski kanal (Lamanš), osvojivši nagradu za taj svoj podvig.

Prva vazduhoplovna izložba održana je 1908. u Parizu, zajedno sa salonom automobila (franc. Salon l‘Automobile et de l‘Aéronautique), a sledeće godine prva samostalna izložba (franc. Salon de l‘Aéronautique).

Francuski pilot Anri Farman (franc. Henry Farman) je 13. januara 1908. svojoim kružni letom od 1 km u Isi le Mulino (franc. Issy-les-Moulineaux) osvojio nagradu (franc. Deutsch de la Meurthe prize) od 50.000 franaka, što je ujedno bio i prvi službeno kontrolisan let od Aero-kluba Francuske. Iste godine Farman je izveo svoj prvi prelet (engl. cros-contry fight) između Buia (franc. Bouy) i Remsa u Francuskoj, postigavši za 20 minuta leta, na prosečnoj visini od 40,14 m prosečnu brzinu od 64,34 km/h.

Američki pilot Glen Kertis osvojio je 1908. trofej (engl. Scientific American). Tada je FAI prvi put kontrolisao neki let u SAD. God. 1909. Kanađanin Džon Makardi (engl. John A.D. McCurdy) poleteo je avionom sa ledene površine jezera (engl. Bras d‘Or Lake) Nova Škotska, Kanada. To je bio prvi propisno kontrolisan let na teritoriji Komonvelta.

Prvo brzinsko takmičenje aviona za pehar „Gordon Benet“ održana je 22—29. avgusta 1909. u Remsu Francuska. Učestvovalo je više od 30 aviona, a discipline su bile: brzina, visina i prelet. Pobednik u brzini bio je Luj Blerio, Hubert Laman u visini 150 m i Anri Farman u preletu 189 km. U ukupnom plasmanu prvi je bio Glen Kertis.

Godine 1910, Francuskinja D‘ la Roš je bila prva žena koja je dobila pilotsku dozvolu (franc. Pilot‘s licence).

Prvi veliki aero-miting (franc. Grande Semaine de l‘Aviation) održan je 1909. u Remsu. Na toj priredbi Britanac (engl. H. Latham) postigao je prvi svetski rekord u visini (155 m) i rekord u preletu (154.620 km). Australijski pilot Hari Hudini (engl. Harry Houdini) je u (engl. Diggers Rest) Viktorija prvi zvanično priznat motorni let u Australiji.

Godine 1910. francuski inženjer Henri Fabre bio je prvi na svetu koji je poleteo hirdoavionom kod Marselja. Iste godine češki inženjer Oto Hieronymus leteo je svojim monoplanom u Češkoj.

Utakmice aviona u brzini i preletu održane su 1910. na relacijama Pariz—Bordo i London—Mančester, a 1911. Pariz—Madrid i Pariz—Rim.

Godine 1911. u većim evropskim zemljama aero-klubovi raspolažu sa znatnim brojem aviona u koje su uključeni i privatni vlasnici. Tako su u Francuskoj bila 432 sportska aviona, u Nemačkoj 250, u Velikoj Britaniji 124. Rusija je imala 12 aero-klubova, a Belgija, Holandija i Norveška 1—2.

Godine 1912, Nemac Helmuth Hirth postigao je svetski rekord u visini 4.523 m. Te godine održane su prvi put trke oko Pariza i Londona pod nazivom (franc. Prih Herry Deutsch de la Meurthe prize) (održano ih je šet, a poslednja 1922.), a druga pod nazivom Aerial Derby (održano ih je osam, poslednja 1923.)

(nastavlja se)

Razvoj u jugoslovenskim zemljama[uredi | uredi izvor]

Početkom prošlog veka Stevan Bešević i drugi teoretski su razmatrali probleme motornog leta i vršili eksperimente sa letećim modelima. Godine 1909, Edvard Rusijan započeo je gradnju svoje eksperimentalne letelice. Iste godine 19. septembar 1910.[5] izveo je Austrijanac Rudolf Simon prvi probni let na Banjici u Beogradu i prilikom poletanja polomio svoj avion. Posle njega Rus Maslenikov, takođe u Beogradu uspešno leti svojim avionom. Zagrebački fotograf Mihailo Merćep konstruiše avion i od 1910. sarađuje sa Edvardom Rusijanom koji je 1911, poginuo prilikom leta u Beogradu. Sa Merćeopvim avionom Dragutin Novak je pobedio 1912. u Budimpešti.

Godine 1910. Ivan Sarić iz Subotice izgradio je avion i iste godine priredio u Subotici uspeli aero-miting.

Tih godina inženjer Slavoljub Penkalo konstruisao je i izradio avion sa originalnim rešenjem stabilizatora. Nakon nekoliko uspelih letova imao je udes u jednom letu, pa je napustio tu vrstu svoje delatnosti. Konstrisanjem letelica bavi se i slovenački inženjer Stanko Bloudek, a Antun Ojster, železnički službenik iz Ljubljane počeo se baviti konsruisanjem padobrana za spasavanje pilota.

Splićanin Vatroslav Bulimbašić je 1913. položio pilotski ispit kod Francuza Luja Blerioa u Buju, a kasnije se istakao kao akrobata na javnim priredbama.

Prvi svetski rat prekinuo je ovo vrstu delatnosti. Goodine 1922. osnovan je u Beogradu Srpski aeroklub koji naredne godine menja naziv u Aeroklub Kraljevine SHS i tada je primljen u FAI. Početkom tridesetih godina menja naziv u Kraljevski jugoslovenski aeroklub „Naša krila“.

Počevši od 1923. osnivaju se redom fabrike aviona Ikarus i Zmaj u Zemunu i Rogožarski u Beogradu i Brege u Kraljevu, koje su počele sa izgradnjom aviona po stranim licencama.

Prva utakmica aviona za pehar kralja Aleksandra održana je 1926, a pobedilo je L. Bajdak sa Pavlom Cenčićem.

Godine 1927, na Međunarodnom vazduhoplovnom turniru u Cirihu učestvovali su i Jugosloveni. Po povratku u Jugoslaviju prilikom preletanja Alpa, poginuli su Živorad Petrović (komandant ekipe) i Dragoljub Pajević. Iste godine na međunarodnoj trci aviona Beograd—Varšava—Beograd pobedio je jugoslovenski pilot Vladimir Striževski[6], a Tadija Sondermajer[7] i Bajdak izveli su propagandni let od Pariza do Bombaja (Indija) i zatim do Beograda. Pobednik u letu preko Alpa bio je Ferdo Gradišnik (1927).

Na trećoj utakmici za pehar kralja Aleksandra (1928) pobedio je Mladen Ivanović sa Nikolom Mikecom, na četvrtoj 1929. pobedila je posada Ivan Mrak i Milanom Mandaraševićem.

Godine 1930, Udruženje rezervnih avijatičara počelo je školovanje sportskih pilota, Kraljevski jugoslovenski aero-klub „Naša krila“, usmerava delatnost i na sportsko motornio letenje, a kontruktivnom delatnošću počinje da se bavi inženjer Sima Milutinović.

Na takmičenju Kružni let Male Antante i Poljske (1930) ekipa Jugoslavije je zauzela prvo mesto, kao i posada Zlatko Šintić i Kamilo Lukanović. Na petoj utakmici za pehar kralja Aleksandra pobedila je ista posada kao i 1929.

Na Međunarodnoj utakmici 1931. u Plzenju (Čehoslovačka), pobedio je Tadija Sondermajer. Iste godine Oblasni odbor u Zagrebu sa mesnim aero-klubom organizuje u Zagrebu aero-nautičku izložbu međunarodnog karaktera kao i avijatičarski miting su učestvovali najbolji piloti iz Engleske, Čehoslovačke, Francuske, Poljske, Austrije i Nemačke. Inženjer Rudolf Fizir je 1931. je prvi na listi istaknutih konstruktora svojom amfibijom i avionima Fizir-Valter za školovanje i Fizir-Đipsi[8] za turizam.

Na trećem međunarodnom avijatičarskom mitingu (Let preko Alpa) 1932. u Cirihu, u jednosedima pobedio je Zlatko Šintić, a u dvosedima Ferdo Gradišnik sa Gavrom Skrivanićem. Iste godine Kristina Gorišek-Novaković ostvarila je samostalni let kao prva žena-pilot u Jugoslaviji.

Sledeće godine na Međunarodnom vazduhoplovnom mitingu u Varšavi, pobedila je jugoslovenska ekipa, a najbolji je bio pilot Bogdan Mihajlović iz Beograda.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ The Science and Art of Hot Air Ballooning by Jackson and Diehtl, Garland Publishing Inc, 1977
  2. ^ How to Fly a Balloon by Stockwell and Kalakuka, Balloon Publishing Company, 1999
  3. ^ „Gliding World Records”. Fédération Aéronautique Internationale Aeronautique. Arhivirano iz originala 7. 5. 2010. g. Pristupljeno 6. 5. 2010. 
  4. ^ „Contest Flying”. Soaring Society of America. Arhivirano iz originala 15. 5. 2010. g. Pristupljeno 6. 5. 2010. 
  5. ^ „Ð?вијатичар Рудолф Симон[[Kategorija:Botovski naslovi]]”. Arhivirano iz originala 26. 10. 2019. g. Pristupljeno 02. 06. 2013.  Sukob URL—vikiveza (pomoć)
  6. ^ „Vladimir Striževski - Striž[[Kategorija:Botovski naslovi]]”. Arhivirano iz originala 04. 03. 2016. g. Pristupljeno 02. 06. 2013.  Sukob URL—vikiveza (pomoć)
  7. ^ „Tadija Sondermajer[[Kategorija:Botovski naslovi]]”. Arhivirano iz originala 26. 10. 2019. g. Pristupljeno 02. 06. 2013.  Sukob URL—vikiveza (pomoć)
  8. ^ „Fizir LAF[[Kategorija:Botovski naslovi]]”. Arhivirano iz originala 24. 06. 2014. g. Pristupljeno 02. 06. 2013.  Sukob URL—vikiveza (pomoć)

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Sportsko vazduhoplovstvo na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Спортско_ваздухопловство&oldid=25913969”