Srpska despotovina

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Srpska despotovina
(nedostaje slika zastave) Grb Srpske despotovine
Zastava Grb
Serbian Despotate (1422)-sr.svg
Srpska despotovina 1422. godine
Geografija
Kontinent Evropa
Regija Balkan
Glavni grad Beograd , Smederevo
Površina oko 80.650 km²
Društvo
Zvanični jezici Srpski jezik
Religija Pravoslavlje
Vladavina
Oblik vladavine Apsolutna monarhija
Titula vladara Despot
Vladar Stefan Lazarević, Đurađ Branković, Lazar Branković, Stefan Branković, Stefan Tomašević
Osnivanje 1402.
Prestanak 1459. (1537)
Status Bivša država
Događaji
Prethodnici i naslednici
Prethodile su: Nasledile su:
Grb Lazarevic.png Moravska Srbija Smederevski sandžak (Osmansko carstvo) Flag of the Ottoman Empire (1453-1517).svg
Grb brankovica.jpg Zemlja Brankovića Zeta Coat of arm of Crnojevic.svg
Grb balsica.jpg Zeta - Flag of None.svg
Portal:Istorija
Ovaj članak je deo serije o
istoriji Srbije, Kosova, Crne Gore, Republike Srpske:
pogledaj  razgovor  uredi

Srpska despotovina je bila srpska srednjovekovna država koja je postojala oko 1402. godine kada je Stefan Lazarević, sin kneza Lazara Hrebeljanovića dobio od vizantijskog cara titulu despota i 1459. godine kada su Osmanlije osvojili Smederevo, prestonicu koju je podigao despot Đurađ Branković. Srpski despoti nastojali su da ideološki nastave tradicije nemanjićke Srbije. Mnoge institucije iz države Nemanjića nastavile su da postoje u Srpskoj despotovini. Ipak zbog novih međunarodnih okolnosti vojne službe dobijaju sve veći značaj u državi srpskih despota. U međunarodnom pogledu Srpska despotovina se nalazila između sve jačeg Osmanskog carstva i Kraljevine Ugarske. Ona je bila zavisna od međusobnog odnosa ovih sila. Posle smrti despota Đurđa, 1456. godine, rasulo u Srbiji i borbe oko prestola među njegovim naslednicima olakšali su propast države, pa je 1459. godine Srbija konačno pala pod tursku vlast.

Nastanak despotovine[uredi]

Posledice Kosovskog boja bile su velike i teške po srpsku srednjovekovnu kneževinu.[1] Najteže su bili pogođeni naslednici paloga kneza Lazara, udovica Milica i maloletni sinovi Stefan i Vuk.[2] Kako je knez bio ugarski vazal i time podveo Srbiju pod formalan ugarski uticaj, ugarski kralj je želeo da eventualnog naslednika prihvati kao vazala.[3] Premda je, pred Kosovsku bitku, bio pristao na sporazum sa Srbima i imao u Vuku Brankoviću pouzdanog pristalicu za prijateljsku politiku, on je ipak napao kneginju Milicu u jesen 1389. godine.[4] Osetivši da bi je Vuk uz pomoć Ugara mogao nadjačati i uzeti vlast u Srbiji, ona je stupila u kontakt s Turcima i uz pomoć njihovih odreda uspela 1390. godine istisnuti Ugre iz Srbije.[5] Međutim, u zamenu za mir, kneginja Milica je morala sultanu Bajazitu da daje kao pomoć svoje odrede, da plaća danak, da pošalje najmlađu ćerku Oliveru sultanu Bajazitu u harem, a kao dodatni uslov Stefan je zajedno sa bratom Vukom i viđenijom vlastelom dobio obavezu da se svake godine pojavljuje kod sultana na dvoru i da mu izjavljuje pokornost.[6]

Lazarev sin Stefan sticao je vojničko iskustvo učestvujući u pohodima Bajazita: u Maloj Aziji, gde je potčinjavao pobunjene emire, zatim u evropskim pohodima, gde je širio krug vazala, a u isto vreme vazalske zemlje pretvarao u osmanske provincije.[2] Pad Trnovske Bugarske i stalno prodiranje turskih četa pomaganih od strane srpskih u Bosnu, Vlašku, gde je Bajazit porazio vojvodu Mirču u bitki na Rovinama 1394., i Ugarsku, gde su harali i palili tamišku i krašovsku županiju, nagnalo je kralja Žigmunda da preduzme neke mere protiv turske najezde.[1][4] Tadašnji osmanlijski osvajački zaleti nisu mogli da zaustave ni otpor vazala, ni pomoć zapadnih hrišćanskih država, ni pohodi krstaša od kojih je jedan kod Nikopolja u septembru 1396. završen s porazom, već intervencija tatarskog emira Tamerlana.[2] Na dan 28. jula 1402. godine došlo je do odlučujuće bitke između turske i tatarske vojske kod Angore, u kojoj je uzeo učešće i knez Stefan sa svojim oklopnicima, koja se završila turskim porazom, a sam sultan Bajazit zarobljen je i na kraju izvršio samoubistvo u zarobljeništvu.[6]

Vladavina Stefana Lazarevića[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Stefan Lazarević

Za vladavine Despota Stefana Lazarevića Srpska despotovina doživljava najveći uspon. Unutrašnje sukobe u Osmanskom carstvu iskoristio je za jačanje Srbije. Raste ekonomija i jača kultura. Godine 1422. Srpska despotovina je bila na svom teritorijalnom vrhuncu. Obuhvatala je Beograd i okolinu, Pomoravlje, Kosovo i Metohiju i Zetu. Zbog zasluga u građanskom ratu od Mehmeda II Despot je dobio grad Koprijan i okolinu. Rudnik Srebrenica, koji je tada bio u sastavu Despotovine, u to doba bio je najveći rudnik srebra u Evropi.

Vladavina Đurđa Brankovića[uredi]

Srpska despotovina 1455—1459. godine
Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Đurađ Branković

Despot Đurađ Branković je vladao od 1427. do svoje smrti 1456. godine. Kako je morao Beograd da vrati Ugarskoj sagradio je novu prestonicu, Smederevo. Tokom njegove vladavine se dogodio Prvi pad Srpske despotovine gde su od posebnog značaja bili Pad Smedereva (1439) i Pad Novog Brda (1441).

Vladavina Lazara Brankovića[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Lazar Branković

Namesništvo i vladavina Stefana Brankovića[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Stefan Branković

Vladavina Stefana Tomaševića i pad despotovine[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija videti Stefan Tomašević i Pad Srpske despotovine

Srpski despoti u egzilu[uredi]

Posedi srpskih despota u Sremu, Bačkoj i Banatu (15-16. vek)

Nakon pada Srpske despotovine, titularno dostojanstvo srpskih despota je obnovljeno na području pod ugarskom vlašću. Titulu srpskog despota tada su nosili: Vuk Grgurević (1471—1485), Đorđe Branković (1486—1496), Jovan Branković (1496—1502), Ivaniš Berislavić (1504—1514), Stevan Berislavić (1520—1535), Radič Božić (1527—1528) i Pavle Bakić (1537). Rezidencija srpskih despota nalazila se u gradu Kupiniku (danas Kupinovo) u Sremu, a despoti su u svom posedu imali i druga mesta na području današnje Vojvodine, kao i na drugim teritorijama kojima je upravljala Ugarska.

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ a b Станојевић, Станоје (2008) [1910.]. „VIII Борба српскога народа с Турцима“ (на српском језику). Историја српскога народа. Београд: Логос арт. стр. 161-165. ISBN 978-86-7360-097-0. „Последице битке на Косову, која се од свих догађаја у српској историји највише урезала у народну памет и коју је народна традиција највише и најбоље обрадила, биле су велике и тешке... Пад Бугарске и стално продирање турских чета у Босну, Влашку - где је Бајазит разбио војводу Мирчу у бици на Ровинама (10. октобра 1394. год.), у којој је погинуо Краљевић Марко - и Угарску нагнало је Жигмунда на енергичну акцију против Турака. 
  2. ^ a b v Ћирковић, Сима (2005). „Враћање коренима“ (на српском језику). Срби у средњем веку. Београд: Idea. стр. 186-187. ISBN 86-7547-072-X. „Најтеже су били погођени Лазареви наследници, удова Милица и малолетни синови Стефан и Вук... Притиснути од краља Жигмунда, морали су прихватити вазалске обавезе и Лазарев син је војничко искуство стицао учествујући у походима Бајазита, убице свог оца. Пратио га је у Малој Азији, где је потчињавао побуњене емире, затим у европским походима, где је ширио круг вазала, а у исто време вазалске земље претварао у османске провинције: 1393. пала је Трновска Бугарска, па су уследили залети преко Дунава у Влашку (1394, 1395)... Тадашњи османлијски освајачки замах нису зауставили ни отпор вазала, ни помоћ западних хришћанских држава, ни крсташки походи (поготову после пораза код Никопоља у септембру 1396), већ уплитање још моћнијег освајача, који је долазио са Истока. Преокрет је настао после ангорске битке (28. VII 1402), у којој је Тамерлан (Тимур, Демир) монголски владар Персије, поразио и заробио Бајазита 
  3. ^ Фајфрић, Жељко (2009). „10. Питање наслеђа“ (на српском језику). Кнез Лазар и деспот Стефан. Сремска Митровица: Tabernakl. стр. стр. 89. ISBN 978-86-85269-08-0. „Како је кнез био угарски вазал и тиме подвео Србију под угарски утицај (макар само формално), то је сасвим разумљиво да се након његове смрти угарски краљ интересовао ко ће га сада наследити и стога је желео да и тога евентуалног наследника прихвати као вазала. 
  4. ^ a b Ћоровић, Владимир (2010). „Четврти период. 1. Срби између Турака и Мађара“ (на српском језику). Историја Срба. Београд: Mikibook. стр. стр. 257-263. ISBN 978-86-87463-10-3. „Српску катастрофу искористили су први Мађари. Краљ Жигмунд, који је читав живот провео у борби и смели подвизима, био је више витез авантуриста него државник с далеким погледом. Он је био киван на кнеза Лазара и краља Твртка што су помагали његове хрватске бунтовнике и његовог противкандидата Ладислава Напуљског, и премда је, пред косовску битку, био пристао на споразум са Србима и имао у Вуку Бранковићу поузданог присталицу за пријатељску политику, он је ипак, сасвим невитешки, ударио још у јесен 1389. на Лазареву удовицу, разбориту кнегињу Милицу... Турци су, помагани од српских одељења, упадали 1395. и 1396. године не само у Влашку него и у Тамишку и Крашовску жупанију, где су харали и палили. 
  5. ^ Фајфрић, Жељко (2008). „Вук Бранковић“ (на српском језику). Лоза Бранковића. Сремска Митровица: Tabernakl. стр. стр. 14. ISBN 978-86-85269-09-7. „Ипак, кнегиња Милица се на крају показала као много спретнија но што је то тада можда изгледало Угарима и Вуку. Осетивши да би је Вук уз помоћ Угара могао надјачати и узети јој власт у Србији, она је ступила у контакт са Турцима и успела да са њима оствари споразум. Током 1390. године уз помоћ турских одреда Угари су истиснути из Србије. 
  6. ^ a b Fajfrić, Željko (2008). „Bajazit (1389-1402)“ (на српском језику). Turski sultani. Sremska Mitrovica: Tabernakl. стр. стр. 40-48. ISBN 978-86-85269-28-8. „U prvoj polovini 1390. godine Bajazit je sa ženom kneza Lazara, kneginjom Milicom, postigao mir. Srbija je postala vazal sultanu Bajazitu i za uzvrat dobila i zaštitu turske vojske. Međutim, vazalske obaveze nisu bile tako lake. Najpre, Srbija je morala sultanu Bajazitu da daje kao pomoć svoje vojne odrede, da plaća danak, a najteže od svega za kneginju Milicu bilo je što je morala svoju najmlađu ćerku Oliveru da pošalje sultanu Bajazitu za ženu. Kao dodatni uslov palo je u obavezu Stefanu Lazareviću da sestru odvede do sultana Bajazita i tom prilikom sultan je upoznao svog budućeg vazala. „A tada pođe i uvek spominjani brat njezin (Stefan) ka samodršcu sa sestrom“ (Konstantin Filozof). To je bio i formalni znak da Srbija prema Turcima počinje da vrši svoje vazalne obaveze. „Car Bajazit uze sebi za ženu sestru Stefanovu Despinu i dade mu zemlju s ove strane Morave sve do Dunava“ (Konstantin iz Ostrovice). Uz sve to Stefan je zajedno sa bratom Vukom i viđenijom vlastelom dobio u obavezu da se svake godine pojavljuje kod sultana na dvoru i da mu izjavljuje pokornost. „I tako bi porobljena srpska zemlja (tako) da je sam Stefan sa bratom svojim Vukom i sa blagorodnima svojima i sa ostalima morao svake godine dolaziti mu na poklonjenje“ (Konstantin Filozof)... Na dan 28. jula 1402. godine došlo je do velike bitke između turske i mongolske vojske, poznate u istoriji pod nazivom Angorska bitka. Bitka je bila strašna, a krajnji rezultat za Turke bio je katastrofalan, jer im je vojska razbijena, a sam sultan Bajazit zarobljen od Mongola... Po Konstantinu iz Ostrovice, Bajazit je doveo Oliveru u Angoru i ona je bila prisutna u ovoj bici... Timur Lenka, želeći da se naruga Bajazitu, naredi da ovoga dovedu (Bajazita) i da ga nameste da sedi njemu nasuprot (Timur Lenki). Nakon toga došla je i Olivera koja je morala da služi Timur Lenku sa vinom, dok je Bajazit to posmatrao... Tu je Timur Lenka potcenio Bajazita za koga je to što je Olivera služila bila strašna uvreda koju on nije mogao da podnese i stoga popije otrov iz prstena koji nosi sa sobom. Od toga i umre 

Literatura[uredi]

  • Станојевић, Станоје (2008) [1910.]. „VIII Борба српскога народа с Турцима“ (на српском језику). Историја српскога народа. Београд: Логос арт. стр. 161-165. ISBN 978-86-7360-097-0. 
  • Ћирковић, Сима (2005). „Враћање коренима“ (на српском језику). Срби у средњем веку. Београд: Idea. стр. 186-187. ISBN 86-7547-072-X. 
  • Фајфрић, Жељко (2009). „10. Питање наслеђа“ (на српском језику). Кнез Лазар и деспот Стефан. Сремска Митровица: Tabernakl. стр. 89. ISBN 978-86-85269-08-0. 
  • Ћоровић, Владимир (2010). „Четврти период. 1. Срби између Турака и Мађара“ (на српском језику). Историја Срба. Београд: Mikibook. стр. 257-263. ISBN 978-86-87463-10-3. 
  • Фајфрић, Жељко (2008). „Вук Бранковић“ (на српском језику). Лоза Бранковића. Сремска Митровица: Tabernakl. стр. 14. ISBN 978-86-85269-09-7. 
  • Fajfrić, Željko (2008). „Bajazit (1389-1402)“ (на српском језику). Turski sultani. Sremska Mitrovica: Tabernakl. стр. 40-48. ISBN 978-86-85269-28-8. 

Spoljašnje veze[uredi]

Vikiostava
Vikimedijina ostava ima još multimedijalnih datoteka vezanih za: Srpska despotovina



Prethodnik:
Kneževina Srbija
(1371—1402
Srpska despotovina Naslednik:
Kraljevina Srbija (1718—1739)
Prethodnik:
{{{pre2}}}
{{{spisak2}}} Naslednik:
{{{posle2}}}
Prethodnik:
{{{pre3}}}
{{{spisak3}}} Naslednik:
{{{posle3}}}
Prethodnik:
{{{pre4}}}
{{{spisak4}}} Naslednik:
{{{posle4}}}
Prethodnik:
{{{pre5}}}
{{{spisak5}}} Naslednik:
{{{posle5}}}
Prethodnik:
{{{pre6}}}
{{{spisak6}}} Naslednik:
{{{posle6}}}
Prethodnik:
{{{pre7}}}
{{{spisak7}}} Naslednik:
{{{posle7}}}
Prethodnik:
{{{pre8}}}
{{{spisak8}}} Naslednik:
{{{posle8}}}