Stevan Sremac

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Stevan Sremac
Lični podaci
Datum rođenja(1855-11-11)11. novembar 1855.
Mesto rođenjaSenta, Austrijsko carstvo
Datum smrti12. avgust 1906.(1906-08-12) (50 god.)
Mesto smrtiSokobanja, Kraljevina Srbija
ObrazovanjePrva beogradska gimnazija
UniverzitetUniverzitet u Beogradu
Porodica
RoditeljiAvram Sremac
Ekatarina Sremac
Književni rad
PeriodRealizam
Najvažnija delaIvkova slava
Pop Ćira i pop Spira
Zona Zamfirova

Stevan Sremac (Senta, 11. novembar 1855 — Sokobanja, 12. avgust 1906) bio je srpski pisac epohe realizma i akademik.[1] Kako su njegovi roditelji preminuli dok je još bio dete, o Stevanu se brinuo njegov ujak, Jovan Đorđević, srpski književnik. Stevan Sremac je učestvovao u ratovima 1876—1878. godine. Školovao se i odrastao u Beogradu, a počeo je kasno da se bavi književnošću, u svojim tridesetim godinama.

Pripadao je epohi realizma, a njegova najpoznatija dela su Ivkova slava, Pop Ćira i pop Spira i Zona Zamfirova.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Poreklo[uredi | uredi izvor]

Preci Stevana Sremca su iz Stare Srbije i oni su u Vojvodinu došli u 17. veku, najverovatnije u vreme Čarnojevićeve seobe ili kasnije. Njegovi preci su, najverovatnije, najpre došli u Srem, prešli u Bačku, a u vreme mađarske revolucije 1848. godine zatekli se u Senti, gde su se stalno nastanili. Sremčev deda po majci Filip Đorđević bio je ugledni senćanski trgovac. Imao je radnju u Senti, bio član Gradskog veća i Matice srpske. Obrazovan i imućan, pomagao je pri realizaciji kulturnih i nacionalnih projekata toga vremena, posebno očuvanju srpske kulturne baštine. U 24. godini Filip se oženio Anom Malešević sa kojom je imao devet kćeri, među njima je bila i Stevanova majka Ekaterina (1834—1858), i jednog sina Jovana, koji će posle smrti Sremčevih roditelja biti njegov staratelj.[2]

Mladost[uredi | uredi izvor]

Rođen je u Senti, u Bačkoj, 11. novembra 1855. godine, u zanatlijskoj porodici, njegov otac Avram Sremac bio je senćanski krojač skromnog porekla, a majka Ekaterina iz ugledne srpske trgovačke porodice Filipa Ćorđevića, iz istog mesta. Avram Sremac i Ekaterina Đorđević venčali su se u Senti 12. novembra 1853. godine, u pravoslavnom hramu svetog arhangela Mihaila. Avram je tada imao 24 godine, a Ekaterina 19. Iz tog braka rodilo se troje muške dece: Stevan 1855, Jovan 1857. i Andrej 1858. godine.

Stevan Sremac sa tetkama.
Katarina Sremac (rođ. Đorđević) sa sinovima Stevanom, Jovanom i Andrejem.

Stevanov otac Avram voleo je kafanu i često u njoj ostajao do dugo u noć uživajući u pijankama i kocki na kojoj je obično gubio velike sume novca. Vremenom je postao grub prema ženi, pa su se iz njihove sobe poneki put čuli psovka i plač. Stevan ga je opisao:[3]

Braća su rano ostala bez roditelja. Majka im je umrla veoma mlada, sa 24 godine (Stevan je tada imao tri godine), a 1867. godine, šest godina kasnije, umire im i otac. Dečaci su odrasli u dedinoj kući, a kako su brzo ostali i bez dede, brigu o njima preuzeo je ujak Jovan, koji se sa sestrom Martom 1868. godine preselio u Beograd.[4] Tu je završio gimnaziju (1875) i opredelio se za studije istorije na Velikoj školi u Beogradu i za pripadnost Liberalnoj stranci. Kao dobrovoljac učestvovao je u ratovima 1876. i 1877— 1878. 1878. svršio je istorijsko-filološki odsek Velike škole. Svoj radni vek proveo je kao profesor u gimnazijama u Nišu, Pirotu i Beogradu. Kao dobrovoljac učestvovao je u ratovima 1876. i 1877−1878. godine.[5]

Liberal[uredi | uredi izvor]

Rođen u Bačkoj, gde je san o velikoj Srbiji bilo osnovno duhovno obeležje, brzo je prišao Liberalnoj stranci koja se zanosila romantičnom prošlošću, a u praksi bila potpora režimu Obrenovića. To ga je okrenulo protiv svega što je novo i što je došlo sa strane, iz Evrope. To ga okrenulo i protiv Svetozara Markovića i njegovih pristalica, pa je do kraja života ostao okoreli konzervativac okrenut prošlosti, protivnik svake promene. Sremac je na strani gazda, birokratije, vlasti i vladara; on je protiv seoske sirotinje i slobodoumnih učitelja. U „Luminaciji na selu“ i „Vukadinu“ progovorio je Sremac liberal, ogorčen na političke protivnike i netrpeljiv.

Kasniji život i smrt[uredi | uredi izvor]

Za vreme dok je Sremac bio profesor u Nišu, javlja se kratko 1891−1892. godine kao slobodni zidar[6], član niške masonske lože Nemanja (osnovane 1891). Napustio je 16. novembra 1892. godine po svojoj molbi Niš i prešao u Beograd da bude profesor Treće beogradske gimnazije.

Umro je 25. avgusta 1906. godine u Sokobanji od sepse. Sahranjen je o državnom trošku[7] sa velikim počastima na Novom groblju u Beogradu.[8]

Ličnost i privatni život[uredi | uredi izvor]

Porodica Đorđević živela je u velikoj kući u središtu Sente i tu negovala srpsku tradiciju i nacionalno vaspitanje, što će najpre majka Ekaterina, a potom i ujak Jovan snažno preneti na mladog Sremca. To vaspitanje i taj duh Stevan Sremac će potom pretočiti u moralno načelo koga se striktno pridržavao ne samo u životu, već i u svom književnom delu, što je najizraženije u istorijskim pripovetkama o srpskim županima u ciklusu pod naslovom "Iz knjiga starostavnih". Stevanov ujak, Jovan Đorđević, srpski književnik i tada jedan od najvećih rodoljuba u Srbiji, autor je himne Srbije "Bože pravde".[9]

Sremčev brat Jovan bio je dvorski limar, dok je mlađi Andrija postao krojač. On je otišao u Ameriku, postao imućan i živeo u gradu Vest Inglvud, u američkoj saveznoj državi Nju Džersi. Andrija je svom rodnom gradu Senti zaveštao 1938. godine 100.000 dinara radi osnivanja zadužbine za školovanje sirote dece, a takođe poklonio Srpskoj pravoslavnoj crkvenoj i školskoj opštini u Senti tri ordena Stevana Sremca, koji se danas čuvaju u senćanskoj biblioteci. Jovan Sremac je posle Stevanove smrti 1906. godine poklonio gradu Nišu i Narodnoj biblioteci njegovu vrednu ličnu biblioteku od skoro 1.000 knjiga.[10]

Njegov prijatelj i savremenik, Antun Gustav Matoš, opisao ga je jednom prilikom:[11]

Književno delo[uredi | uredi izvor]

Stevan Sremac na poštanskoj markici.

Što je retkost u srpskoj književnosti, Sremac nije počeo pisati kao mlad čovek, na đačkoj klupi, no kao zreo čovek, tek pred 1890. Pod šifrom »Senićanin« počeo je u Bosanskoj vili 1888. objavljivati svoje poetske slike iz srpske istorije. 1889. izišla je njegova prva satirična pripovetka u niškom listu Stara Srbija za 1889. Ali na javnost je izbio i glas stekao tek pripovetkom Ivkova slava koja se pojavila 1895. u Srpskom pregledu. Ohrabren tim velikim uspehom, on je stao živo raditi, i za desetak godina objavio znatan broj radova, nekoliko romana i ceo jedan niz humorističnih i satiričnih pripovedaka.[5]

Nameštaj iz Sremčeve radne sobe (postavka Narodnog muzeja u Nišu).

U trideset i trećoj godini života, 1888. godine, počeo je da objavljuje prozne hronike o ličnostima i događajima iz srpske prošlosti, koje su se pojavile kao knjiga 1903. godine pod naslovom „Iz knjiga starostavnih“. To je bilo piščevo oduživanje duga profesiji istoričara, ljubavi prema nacionalnoj prošlosti i snu o velikoj Srbiji. Sremac je napisao rasprave o Romima, Đorđu Kastriotiću i dve opširne kritike na knjige B. Prokića i P. Kneževića.[7]

Ivkova slava, u zasebnoj knjizi, imala je dva izdanja (Beograd, 1895. i 1899), a 1901. Sremac ju je dramatizovao u društvu sa Dragomirom Brzakom. Istu pripovetku po drugi put je 1898. dramatizovao beogradski glumac Velja Miljković. »Limunacija« na selu izišla je u Beogradu 1896 (drugo izdanje u Beogradu 1912). Pop Ćira i pop Spira, u dva izdanja (Karlovci, 1898. i Beograd, 1911). Vukadin (Zagreb, 1903), Zona Zamfirova (Beograd, 1907). [I Zona je dramatizovana.] Od važnijih njegovih satiričnih i humorističnih pripovedaka, štampanih u zasebnim knjižicama, valja pomenuti: Božićna pečenica (Beograd, 1898), Čiča-Jordan (Mostar, 1903), Jeksikadžija (Mostar, 1904), Tri pripovetke (Karlovci, 1904), Skice (Mostar, 1905), humoristični spev, koji je sam ilustrovao, Čovekova tragedija ili bal u Elemiru (Beograd, 1907), Kir Geras (Beograd, 1908). Zatim, u šest svezaka izišle su njegove poetizacije narodne istorije Iz knjiga starostavnih (Novi Sad, 1903—1909). Sem toga, veliki broj manjih pripovedaka, književnih ocena, polemičnih članaka, i nekoliko istorijskih raspravica. U vremenu oko 1900. Sremac je bio najplodniji i najpopularniji srpski pisac.[5]

Realističku prozu počeo je da piše tek posle dolaska u Beograd. Dugogodišnji život u Nišu, od 1879. do 1892, bio je period stvaralačke inkubacije.[12] Prvu realističku pripovetku objavio je 1893. godine pod naslovom „Božićna pečenica“, a potom su usledile „Ivkova slava“ (1895), „Vukadin“ (1903), „Limunacija na selu“ (1896), „Pop Ćira i pop Spira“ (1898),[13] jedan od najboljih humorističkih romana u našoj književnosti i „Zona Zamfirova“ (1906), najbolje komponovano Sremčevo delo. Inače, Sremac je bio poznat kao „pisac sa beležnicom“. Njegova dela su uglavnom realistična i sadrže određenu dozu humora u sebi. Karakterističnost njegovog stvaralaštva je takođe i epizodičnost. Takođe bitno je da su njegova dela vezana za tri relacije: Beograd-Niš-Vojvodina.

Istorijske priče[uredi | uredi izvor]

Veče komedije, koje se održalo u Zadužbini Ilije M. Kolarca 1953. godine, inspirisano delima Stevana Sremca i Koste Trifkovića.

Kao profesor istorije, zanimajući se uvek istorijskim delima, sa urođenom romantičnom ljubavlju za prošlost, Sremac je sav bio u idejama istorijskoga tradicionalizma. Istorija za njega nije bila ni nauka ni zanat, no strast, poezija, vera i patriotizam, silno sredstvo za jačanje narodne duše i podizanje narodne svesti. U dvoboju između stare, romantične i »patriotske« istorijske škole Pante Srećkovića i nove, naučne, i »nerodoljubive« škole Ilariona Ruvarca, on je odlučno, prkosno, bio na strani starih.[5]

I on se daje na poetsko prepričavanje narodne prošlosti i piše ceo jedan veliki ciklus istorijskih slika Iz knjiga starostavnih (Veliki župan Časlav, Vladimir Dukljanin, Vojislav Travunjanin, Veliki župan Vlastimir, Mutimir i braća mu, Rastko, Kralj Dragutin, Smrt cara Lazara, Zaboravljeni Obilići, itd.). On u prozi opeva i veliča herojsku prošlost, staru slavu i viteštvo srpsko. Suve podatke iz grčkih hroničara i srpskih letopisaca i starih biografa on je ogrnuo u veo poezije, i u lirskom tonu, ritmičnim i kitnjastim rečenicama, gotovo u »slobodnom stihu«, opevao stare junake. U taj posao on je uložio mnogo truda i književnih ambicija, ali je uspeh bio osrednji. To za istoriju nije bilo dovoljno tačno, a za književnost nedovoljno umetničko. Istorijska istina je žrtvovana, mašta je preuzela prava istine, istorijsko osećanje je slabo, i sve se više svodi na retorske amplifikacije, usiljen patos, ređanje živopisnih i zvučnih reči. Velika publika koja je Sremca inače verno pratila, osetila je pravu vrednost hibridnog pokušaja poetske istorije i istorijske poezije, i ma koliko da je on polagao, ciklus Iz knjiga starostavnih nije mogao uspeti, piše Skerlić.[14]

Satira[uredi | uredi izvor]

Po Jovanu Skerliću, sa Sremčevim tradicionalizmom u istoriji u vezi je njegov tradicionalizam u politici. Konzervativac u duši, on je bio pun nežnosti za »staro dobro doba« i pun nepoverenja, katkada i neraspoloženja prema svemu što je novo. Moderne ideje duhovnog, političkog i socijalnog oslobođenja on je smatrao kao jednu izopačenost duhova, bolesno fantaziranje, zaludno trošenje srpske narodne snage, nesvesnu izdaju zavetne misli. U njemu se sačuvao tip starog »crkvara« i »rodoljubca« srpskog iz Vojvodine otpre 1848. godine, onoga koji neće da zna ni za šta drugo do za »veru i narodnost«. U tom konzervatizmu i mizoneizmu, kriticizam i pozitivni reformatorski duh nove Srbije sedamdesetih i osamdesetih godina bio mu je duboko antipatičan. Te njegove prirodne sklonosti su još više razvila dva čoveka koji su na njega imali veliki uticaj, njegov ujak Jovan Đorđević, profesor istorije na Velikoj školi, i Ljubomir Nedić, koji ga je uveo u književnost. U mnogim svojim pripovetkama, delimično u Vukadinu, u celom jednom romanu »Limunaciji« na selu, — politički i polemični članci ostavljaju se na stranu — Sremac je izišao sa svojim plahim mržnjama na »narodne ljude«, radikale i socijaliste, na profesore prirodnih nauka i učitelje, ne mareći mnogo čak ni za seoski svet. Mržnje su ga zaslepljavale, i on je iz satire prelazio u grube karikature, čineći nepravde i uvrede i idejama i ljudima koji mu se nisu svideli. Te njegove političke satire i karikature odaju ga više kao partijska čoveka no kao književna posmatrača, i dokaz su samo uskosti njegovih vidika i njegove velike političke netrpeljivosti.[14]

O Nišu[uredi | uredi izvor]

Ako Sremac nije mario za novu Srbiju, političarsku i demokratsku, on je sve svoje simpatije dao novooslobođenim krajevima, gde se bio zadržao stari, »starovremski« patrijarhalni život. U Nišu je proveo desetak najboljih i najvedrijih godina svoga života; »Niš je mesto književnog nadahnuća njegovog«, veli jedan njegov biograf. Tu je odista i počeo pisati, slikom iz niškog života Ivkova slava stekao je glas, kao što mu je druga jedna slika niškoga života, Zona Zamfirova, možda najbolji književni posao. Romantičar po svome duhu, ne mareći za »hladan, bezdušni Zapad«, kako je sam pisao, u Nišu, odmah posle oslobođenja, naišao je na komad živopisnog, egzotičnog Istoka, gde se stari život, stare ideje sačuvale u svoj svojoj snazi. I on se vrlo dobro osećao u tim istočnjačkim dekoracijama i među prostim ali srdačnim »ljudima staroga kova«, za koje u životu nema problema ali ima životne radosti. On je osetio poeziju starog, istočnjačkog i patrijarhalnog Niša, i počeo opevati veselo »živovanje« »starovremskih« Nišlija, dao »sliku, kako sam veli, iz veselih i bezbrižnih dana starog Niša, jednu sliku starih i dobrih Nišlija...« I on je to učinio, zanimljivo i živopisno, toplo i prijatno, sa mnogo lokalne boje, često u karakterističnom dijalektu niškom. Te slike iz Niša radio je sa naročitom ljubavlju, unosio u njih jedan deo svoje mladosti, i zato su mu te stvari tako uspele i imale tolikog zasluženog uspeha.[15]

Realizam[uredi | uredi izvor]

Između Jakova Ignjatovića i Stevana Sremca ima izvesnih sličnosti. Obojica su Srbi iz Ugarske, rođeni na periferiji srpskoga naroda; obojica su zaneseni prijatelji »staroga dobrog doba«, patrijarhalnosti u narodnom životu, tradicionalizma i konzervativnosti u politici; obojica poetizuju i prepričavaju narodnu prošlost, obojica pišu humoristične romane, obojica imaju veliku ljubav za prost svet i za niži život, obojica su realisti ne po uverenjima no po instinktu i po ukusu.

Sremac je naročito realista po načinu pisanja. Kao što su radili veliki realistički pisci, on je pažljivim okom posmatrao život, u svoju beležnicu unosio karakteristične reči, zgodne anegdote, gestove, situacije, izreke, pesme, fraze, isečke iz novina, oglase, dopise, izjave, »materijal«, jednom rečju, kako sam veli, iz koga će docnije konstruisati svoje pripovetke. Time će on svom delu dati jaku lokalnu boju i potpuno realističko obeležje. Polazeći od jedne zgodne anegdote, izvučene iz gomile »sižea«, kako ih on naziva, on je proširuje, dopunjuje novim manjim anegdotama, unosi tipove, i sve to zanimljivo priča uvek živim i živopisnim jezikom. I njegove ličnosti čine utisak vernih fotografija, a njegovo delo daje utisak neposredne stvarnosti.[16]

Sukob pisca i političara[uredi | uredi izvor]

U Sremčevom delu sukobljavaju se dve strane njegove ličnosti: Sremac građanin i političar i Sremac pisac. Kao građanin, Sremac je na strani starog, patrijarhalnog i starovremenskog u ljudima i životu, na strani onoga što polako čili i nestaje. Njegov život u palanci je život u ambijentu koji voli, koji mu „leži“. Kao političar je na strani konzervativnih ideja, na strani onih koji imaju i vladaju. Sremac pisac nadvladava Sremca političara i tada nastaju pripovetke i romani trajne umetničke vrednosti. Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 3. februara 1906. godine ali nije zbog smrti stigao da održi pristupnu besedu.[17]

Književni uticaji i uzori[uredi | uredi izvor]

Kao pripovedač Sremac se u velikoj meri oslanjao na raniju tradiciju srpske proze, naročito na dela Jakova Ignjatovića. Sa Ignjatovićem ga povezuju mnoge zajedničke crte: konzervativnost i tradicionalizam, idealizacija prošlosti, ljubav prema prostom svetu čiji život najradije prikazuju u svojim delima, humor.

Od stranih pisaca najviše je voleo Servantesa i Gogolja. Sa Gogoljem ga povezuju takođe mnoge zajedničke osobine, naročito u stilu i književnom postupku.

Poznavao je i cenio engleski realistički roman 18. i 19. veka: Fildinga, Svifta, Dikensa, Džordža Eliota.

Po poznavanju domaće i strane književnosti i načitanosti, Sremac spada u najobrazovanije srpske pisce druge polovine 19. veka.

Priznanja[uredi | uredi izvor]

Premijer KJ Dragiša Cvetković otkrio je Sremčevu bistu u Niškom narodnom pozorištu 24. decembra 1939.[18]

Bista Stevana Sremca ispred Narodnog pozorišta u Nišu.
Bista u Sokobanji, u blizini kuće u kojoj je preminuo

Bio je odlikovan sa tri ordena:

  • 1896. - Takovskim krstom IV stepena. Orden Takovski krst Stevan Sremac je dobio za vojne zasluge, kao dobrovoljac u „Đačkoj bateriji” Milana Kujundžića Aberdara tokom srpsko-turskog rata 1876-1878. godine.[19]
  • 1900. - Ordenom Svetog Save IV red, dodeljenom u vreme kralja Aleksandra Obrenovića (1889−1903)
  • 1904. - Ordenom Svetog Save III stepena, dodeljenom 1904. godine u vreme kralja Petra I Karađorđevića (1903−1921). Ordenje Svetog Save Stevan Sremac je dobio za civilne zasluge u oblasti prosvete i književnosti.

Dela[uredi | uredi izvor]

Pripovetke

  • Vukadin
  • Limunacija na selu
  • Čiča Jordan — jedna slika, 1901.
  • Kir Geras, 1903.
  • Ibiš-aga
  • Nova godina
  • Aca Groznica — slika iz Bačke, 1905.
  • Ideal, 1904.
  • Dim i dim, 1904.
  • Mica i Mikica – ili »Za ’no naše negda što bijaše«, 1904.
  • Đokica — slika iz Beograda prilikom popisa ljudstva i stoke, 1904.
  • Maler — slika iz Beograda prilikom popisa ljudstva i stoke, 1905.
  • Zli podanik
  • Nova godina, 1904.
  • Jusuf-agini politički nazori
  • Junak dana – ili »Njegov dan«, 1904.
  • Nackova ženidba, 1906.
  • Jeksik-adžija, 1902.
  • Prva žalost Pušina — jedna sličica, 1902.
  • Kapetan Marjan — jedna slika, 1902.
  • »Časna starina!...« — slika iz društva, 1903.
  • U tramvaju – iliti: Jedna — ako ma i ovlaš prelistamo našu istoriju — jasna i dokazana istina — (U vidu skice jedan panegirik geniju srpskom.)
  • Poštarev ispit — sličica
  • Božićna pečenica
  • Maksim — jedna troglava silueta iz naših dana
  • Buri i Englezi — sličica iz srpskog života
  • Pogrešno ekspedovani amanet — slika iz beogradskog života koja bi upravo trebalo da uđe u Tasin dnevnik
  • Politički mučenik — sličica iz našeg društva
  • Pazar za staro — privredno-ekonomska slika iz života beogradskih domaćica
  • Putujuće društvo
  • Ćir Moša Abenšaam − ili priča o tme kako je ćir Moša izgubio jednu svoju povlasticu, 1902.
  • Pera Družeski — slika iz našeg društvenog života, 1904.
  • Veličanstvena šetnja madam-Pompadure – ili (Što je rek′o Vuk Vrčević) »Ali je bolja naravska ali učena«, 1906.
  • Seccesio plebis
  • Libade — skica
  • Ćirin jubilej
  • Priča o tome kako je jedan književnik pojeo mecenata svog — skica
  • Čovekova tragedija – ili – Bal u Elemiru – istinit događaj, epos u 10 pesama

Napomena: Tekst preuzet sa prezentacije http://www.znanje.org uz odobrenje.

Filmovi[uredi | uredi izvor]

Sremčeva dela su od 1957. do danas prikazana na filmskom platnu:

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Stevan Sremac”. biografija.org. Pristupljeno 4. 2. 2022. 
  2. ^ „Detinjstvo kod ujaka”. NOVOSTI (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2022-07-08. 
  3. ^ „Puno srce - Sente”. NOVOSTI (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2022-07-08. 
  4. ^ „Puno srce - Sente”. NOVOSTI (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2022-07-08. 
  5. ^ a b v g Skerlić 2006, str. 310.
  6. ^ "Glasnik Istorijskog društva u Novom Sadu", Novi Sad 1939.
  7. ^ a b "Politika", Beograd 1906. godine
  8. ^ Brana Dimitrijević: Smrt i pokop Stevana Sremca
  9. ^ „Detinjstvo kod ujaka”. NOVOSTI (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2022-07-08. 
  10. ^ „Puno srce - Sente”. NOVOSTI (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2022-07-08. 
  11. ^ „Figura po Matošu”. NOVOSTI (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2022-07-08. 
  12. ^ „Otkriveno Sveto pismo Stevana Sremca”. Večernje novosti. 22. 6. 2012. Pristupljeno 27. 4. 2016. 
  13. ^ „«Pop Čira i pop Spira» Stevana Sremaca | Balkanist”. balkanist.ru (na jeziku: ruski). 2024-03-09. Pristupljeno 2024-03-13. 
  14. ^ a b Skerlić 2006, str. 311.
  15. ^ Skerlić 2006, str. 312.
  16. ^ Skerlić 2006, str. 313.
  17. ^ "Politika", Beograd 13. jul 1906. godine
  18. ^ "Vreme", 25. dec. 1939
  19. ^ P. Terzić, Stevan Sremac - „Senćanin”, Senta

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Skerlić, Jovan (2006). Istorija nove srpske književnosti. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Стеван_Сремац&oldid=27522041”