Stepa Stepanović

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Disambig.svg
Ukoliko ste tražili naselje, pogledajte članak Vojvoda Stepa (Nova Crnja).
Stepan Stepanović – Stepa

Stepa stepanovicvm.jpg
Vojvoda Stepa Stepanović

Lični podaci
Puno ime Stepan Stepanović
Nadimak Stepa
Datum rođenja 11. mart 1856.
Mesto rođenja Kumodraž kod Beograda (Kneževina Srbija)
Datum smrti 27. april 1929. (73 god.)
Mesto smrti Čačak (Kraljevina Jugoslavija)
Vojska Kneževina Srbija
Kraljevina Srbija
Kraljevina SHS
Kraljevina Jugoslavija
Godine služenja 18741920.
Najviši čin Vojvoda
Jedinica Druga armija Srpske vojske
Bitke Prvi srpsko-turski rat
Drugi srpsko-turski rat
Srpsko-bugarski rat
Prvi balkanski rat
Drugi balkanski rat
Prvi svetski rat
Odlikovanja Orden Karađorđeve Zvezde sa mačevima
Orden belog orla sa mačevima
Orden Takovskog krsta
Orden Svetog Save
Orden Sv. Stanislava III stepena s mačevima i pantljikom

Stepan Stepanović – Stepa (Kumodraž kod Beograda,[a] 28. februar/11. mart 1856Čačak, 27. april 1929) bio je srpski i jugoslovenski vojvoda.

Učesnik je srpsko-turskih ratova (18761878), kao pitomac-narednik, kasnije potporučnik. U periodu između bitaka na Slivnici i kod Kumanova obavljao je dužnosti komandanta bataljona, puka, brigade, divizije i pomoćnika načelnika Glavnog đeneralštaba. Dva puta bio je i ministar vojni. U tom periodu Srpska vojska je u organizacionom, stručnom, materijalnom i moralnom pogledu bila dobro pripremljena za predstojeće ratove. U Prvom balkanskom ratu (19121913) Stepa Stepanović je komandovao Drugom armijom.

U Drugom balkanskom ratu, armija pod Stepinom komandom požrtvovano je branila nišavsku zonu sa utvrđenim logorom u Pirotu. Kada je počeo Prvi svetski rat, kao zastupnik odsutnog načelnika Štaba Vrhovne komande Radomira Putnika, rukovodio je mobilizacijom i koncentracijom Srpske vojske. Posle Putnikovog povratka u zemlju, ponovo preuzima dužnost komandanta Druge armije i sa njenim glavnim snagama izvodi marš-manevar preko Koceljeve i Tekeriša. U noćnom napadu, na istočnim padinama Cera, porazio je 21. diviziju austrougarskog 8. korpusa čime je omogućio pobedu Srba u Cerskoj bici. Za tu savezničku pobedu nad Centralnim silama, 20. avgusta 1914. godine, unapređen je u čin vojvode.

Njegova armija je u bici na Drini požrtvovano branila Mačvu, uspešno odbijala više koncentričnih napada nadmoćnijih austrougarskih snaga, prikovala Poćorekovu Petu armiju za obale Drine i Save i mesecima iscrpljivala i trošila njene snage.

U Kolubarskoj bici (od 16. novembra do 15. decembra 1914), Druga armija je na desnoj obali Kolubare najpre zaustavila neprijateljski napad, a zatim učestvovala u manevarskim poduhvatima vojvode Radomira Putnika i generala Živojina Mišića, što je dovelo do sloma austrougarske Balkanske vojske.

Za vreme invazije na Srbiju u jesen 1915. godine, Stepanovićeva armija je zajedno sa Timočkom vojskom, osujetila pokušaj bugarske Prve armije da kroz nišavsku zonu prodre u pozadinu glavnih snaga Srpske vojske angažovane na severnom frontu i time umnogome doprinela propadanju Makenzenovih planova o brzom okruženju i uništenju Srpske vojske. Iako je imao značajnu ulogu u reorganizaciji Srpske vojske na Krfu i njenim prvim uspesima na frontu kod Gorničeva, na Kajmakčalanu i oko Bitolja, najveći uspeh vezan je za proboj solunskog fronta i izbacivanje Bugarske iz rata.

Vojnici Stepanovićeve Druge armije su u jakom naletu probile neprijateljski utvrđeni front na Dobrom polju i Kozjaku i zajedno sa Prvom armijom i savezničkim snagama, bez predaha, gonile razbijene bugarske i nemačke trupe sve dok, 29. septembra 1918. godine, nisu prinudile Bugarsku na kapitulaciju i otvorile put za konačno oslobođenje Srbije. Ta vešto izvedena operacija i prva saveznička pobeda, koju je izvojevala srpska vojska u Cerskoj bici, uvrstile su ga u red najvećih vojskovođa Prvog svetskog rata i srpske ratne istorije.

Rano detinjstvo (1856—1866)[uredi]

Stepa Stepanović je rođen 28. februara/11. marta 1856. godine od oca Ivana Stepanovića i majke Radojke (rođene Nikolić) u selu Kumodraž kod Beograda. Bio je treći sin, a četvrto dete po redu. Ime je dobio po svom dedi Stepanu, po kome je cela njegova porodica nazvana Stepanović. Postoje dve teorije o poreklu njegove porodice.

Prva teorija glasi da su se Stepanovićevi preci, koji su se zvali Živanovići, doselili iz Bosne i Like, dok po drugoj teoriji njegovi preci su se doselili iz okoline Leskovca i Pirota za vreme Velike seobe Srba.[1]

Njegova majka Radojka je, zbog kućnih i poljskih poslova, imala vrlo malo vremena za njega i često bi ga ostavljala kući sa svojom svekrvom da se o njemu stara. Stepa je o svom ranom detinjstvu ovo rekao:

Vikicitati „Kada bi me mati uprtila na leđa i nosila na njivu, ja bih se toliko drao i udarao nogama u prtači, da bi mi noge bile sve krvave od trenja dok smo stigli na njivu. Mati nije imala vreme da se bavi oko mene i mojih nogu, već bi me tako ostavila i rane bi prolazile same od sebe.[2]
({{{2}}})

Kada je malo porastao, Stepanoviću su dali da čuva stoku. Jednom ga je neki mladi neukrotiv bik zakačio rogom po trbuhu i rasporio ga. Stepu je spasila strina koja ga je prišila iglom i koncem, pa se tako oporavio za desetak dana.[2]

Školovanje (1866—1876)[uredi]

Trogodišnju osnovnu školu Stepanović je završio u Kumodražu. Gimnaziju je pohađao u Kapetan-Mišinom zdanju, u Beogradu. Da bi pohađao gimnaziju morao je često da služi bogatije beogradske porodice.[3] Prvu godinu je položio sa dobrim uspehom, a ostale razrede sa vrlo dobrim uspehom.[4] Septembra 1874. godine, kada je trebalo da upiše šesti razred gimnazije, Stepanović se upisao u XI klasu Artiljerijske škole, bez polaganja prijemnog ispita kao 14. u rangu.[5] Prijemni nije polagao, jer svi učenici koji su završili 5 razreda u gimnaziji bili su oslobođeni polaganja prijemnog ispita. Ova klasa je ukupno imala 29 pitomaca.[6]

Stepa Stepanović kao pitomac Artiljerijske škole.

Artiljerijska škola je u to vreme imala više tehnički karakter, tako da se je posebna pažnja posvećivala matematičkim predmetima u kojima Stepanović nije bio dobar. Nisu mu išli ni strani jezici, mada se koristio ruskom i francuskom literaturom.[7] Posle izbijanja Hercegovačkog ustanka, Kneževina Srbija počinje da se ratno priprema. Artiljerijska škola je prilagodila svoj program rada na praktičnu borbenu obuku.

Septembra 1875. Stepa Stepanović, zajedno sa svim pitomcima dobija čin kaplara, a u maju 1876. posle završenog ispita dobija čin podnarednika. Juna 1876. godine, posle izbijanja Srpskog-turskog rata, cela XI klasa dobija narednički čin i upućuje se na front. Time se njihovo školovanje privremeno prekida.[7]

Prvi srpsko-turski rat (1876—1877)[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Srpsko-turski rat

Dana 14. maja 1876. godine stiže u Kragujevac. Dodeljena mu je dužnost ordonansa u štabu Šumadijske divizije, pod komandom pukovnika Ljubomira Uzun-Mirkovića. Njegov zadatak je bio da hitno prenosi zapovesti komandanata. Šumadijska divizija je bila deo glavnine Moravske vojske, ali se je posle izmene operacijskih planova, razbila na više kolona.[8] Stepanović je bio u koloni Uzun-Mirkovića, koja je krenula da pomogne Knjaževačkoj vojsci da osvoji Babinu glavu i Belu Palanku, sve u cilju sprečavanja dolaska turskih pojačanja u Niš.[9] Knjaževačka vojska je uspela da osvoji Babinu glavu, a Stepa Stepanović je bio zapažen od strane svog komandanta rečima da je bio „vrlo vredan i da je dobro jahao“.[10]

Međutim, turska vojska je pokrenula ofanzivu na kolonu Uzun-Mirkovića, a on je ne čekavši da se sukobi sa njima, povukao svoje vojnike u Pandiralo kod Periša. Turci su 19. jula napali pandrilski položaj i imali dosta uspeha u tome. Zbog straha da bi mogli izgubiti bitku, srpski oficiri su se aktivno uključili u borbi (zajedno sa njima i Stepanović). Rame uz rame sa običnim vojnicima su branili položaj, što je dovelo do podizanja morala vojnika i preokreta toka bitke.[11] Na Stepanovića je ovo iskustvo dosta uticalo i kasnije ga je koristio kako bi podigao moral svojih trupa.[12]

Nakon pada Knjaževca, Šumadijska divizija (u kojoj je bio Stepanović) stiže iz Deligrada u Soko Banju, kako bi sprečila prodor Turaka u dolinu Morave. U Soko Banji srpski vojnici su se pregrupisali u četiri korpusa. Stepanović je premešten u štab tek imenovanog pukovnika Đure Horvatovića, komandanta Četvrtog korpusa stacioniranog u Soko Banji.[13]

Četvrti korpus je 31. avgusta odmarširao preko Kurilova, izbio do Vinika i napao položaj neprijatelja. Međutim morao je da krene prema Deligradu i u isti stigao 7. septembra.[14] Sa Turcima su se srpske snage suočile 11. septembra u bici kod Kreveta. Četvrti korpus je imao istaknutu ulogu, ali je bio nemoćan da natera Turke u beg, jer je imao suviše širok front. Bitka se završila bez pobednika.[15]

Primirje je nastupilo 1. novembra 1876. godine.[16] Ukazom 1. decembra iste godine, Stepa Stepanović je za izuzetnu ispoljenu hrabrost odlikovan Zlatnom medaljom za hrabrost. Unapređen je u čin pešadijskog potporučnika, a 13. februara 1877. postao je komandir voda 3. čete Trećeg bataljona stajaće vojske.[17]

Drugi srpsko-turski rat (1877—1878)[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Drugi srpsko-turski rat

U Drugom srpsko-turskom ratu Stepa Stepanović je imao zapaženu ulogu prilikom zauzimanja Pirota. Naime general Belimarković nije uspeo prvobitno da zauzme grad na juriš, jer su Turci utvrdili dve tačke Nišor i Budin del. Da bi prošao kroz te dve tačke Belimarković je formirao poseban odred od 300 izabranih vojnika koji će da preko sela Dobrog Dola izvesti napad u zoru na levi bok Nišora. Za komandanta ovog odreda je izabran potporučnik Stepa Stepanović.[18]

Stepa Stepanović kao mladi oficir vojske Kneževine Srbije.

U noći između 26. i 27. septembra Stepin odred neprimećeno obilazi utvrđeni Nišor i zauzima Mali vrh. Kada je ujutru 27. septembra započeo opšti napad na Nišor, njegov odred otvara puščanu i artiljerijsku na desni bok Nišora. To je unelo zabunu u Turske redove koji se je našla opkoljenom.[18] Jedan vojnik Stepanovićevog odreda je ovo izjavio posle borbe:

Vikicitati „Držim da se ne varam ako kažem da je ova naša ekspedicija nanela glavni udar turskom položaju na Nišoru i da je u vezi sa operacijom Timočana rešila sudbinu Pirota.[19]
({{{2}}})

Za ovaj uspeh Stepanović je odlikovan Ordenom Sv. Stanislava III stepena s mačevima i pantljikom. Od svih odlikovanja koje je dobio u vojničkoj karijeri, ovaj mu je bio najomiljeniji zbog toga što je „prvi uleteo u turski rov na čelu obilaznog odreda“.[19]

Trećeg decembra Šumadijski korpus kreće iz Pirota ka Nišu u dva ešalona. Na ovom maršu Stepa Stepanović je bio komandant korpusne pobočnice koja se kretala preko Suve planine. Pod komandom je imao polubataljon pešaka i nešto konjanika. Ovaj marš je bio veoma težak, jer je teren bio loš zbog zime. Sećajući se kasnije ovog marša Stepa je rekao da mu je bio to najteži zadatak u ovom ratu. Uspeo je da sve vojnike dovede zdrave i sposobne za borbu.[20]

Dvadeset trećeg januara 1878. Vrhovna komanda izdaje naređenje da Timočki i Moravski korpus krenu dolinom Toplice i Puste reke prema Prištini, a Šumadijski korpus dobija zadatak da zauzme Vranje. Očistivši Grdeličku klisuru od neprijatelja, Šumadijski korpus započinje pripreme za napad na Vranje. Stepa 25. januara formira dobrovoljačku četu iz Kragujevačke brigade. Njen zadatak je bio da ode u Poljanicu i da od lokalnih Srba formira bataljon koji bi bio naoružan puškama sprednjačama.[21]

Period mira (1878—1885)[uredi]

Po završetku rata Stepanović pohađa naknadni dvogodišnji kurs na Vojnoj akademiji, kako bi završio školovanje. Kurs je završio 1880. godine. Septembra 1880. godine po ličnoj želji raspoređen je na službu u Kragujevcu. Tamo je bio vodni oficir u Drugoj četi 5. bataljona stajaće vojske. Oktobra 1880. je premešten za vodnika u Prvu četu istog bataljona.[22]

U Kragujevcu je upoznao svoju buduću suprugu Jelenu (1861—1943), ćerku načelnika kragujevačkog sreza Velislava Milanovića.[23] On i Jelena su se venčali 25. jula 1881. godine.[24] Sledeće godine 21. aprila 1882. godine rodila mu se prva ćerka Milica, a naredne godine i druga ćerka Danica.[25] Obe kćerke udale su se za oficire — Milica za sanitetskog potporučnika dr Krstu Dragomirovića a Danica za kapetana prve klase Jovicu Jovičića.[26] Njegov drugi zet je u vojsci Kraljevini Jugoslaviji napredovao do čina divizijskog generala.[27]

XI klasa Artiljerijske škole Vojne akademije (1874—1880). U prvom redu odozdo drugi sleva je Stepa Stepanović, a u drugom redu treći zdesna je Živojin Mišić.

U prvoj službenoj oceni o njegovom radu (poslednji kvartal 1880), koje je sastavila tročlana komisija Stepanović je dobio sve pohvale:

Vikicitati „Bistar. Darovitost pokazuje u opštoj, a posebno istoriji srpskog naroda. Karaktera čvrstog i preduzimljivog, naravi dosta bujne. Lako shvata i brzo se rešava na delo (akciju) sa dobrim rezultatima. Zdrav, snažan, okretan i za praktičnu službu sposoban. Strelac, jahač, plivač vrlo dobar. Po potrebi može samostalno da upravlja četom, zna vrlo dobro i ima načina da ih na mlađe prenese. U ostalim službenim pravilima takođe dobar; za administraciju i vođenje novčanih knjiga takođe upotrebljiv. Službu vrši revnosno. Prema mlađima je strog i spravedljiv, prema ravnima druževan, a prema starijima smotren i vrlo učtiv.[28]
({{{2}}})

Prvog septembra 1882. unapređen je u pešačkog poručnika i postavljen je za vodnog oficira u Užicu. U Užicu je ostao do 13. februara 1883. kada se opet vraća u Kragujevac. Vrativši se u Kragujevac unapređen je u čin vojnog ađutanta Šumadijskog pešadijskog puka.[28]

U Srbiji su iste te godine u gimnazijske programe uvrštene i vojničke vežbe. Tada je Stepanović bio određen za nastavnika vojnog vežbanja u Prvoj kragujevačkoj gimnaziji. Ovu službu je vršio do kraja 1884. godine, a zatim po povratku iz srpsko-bugarskog rata do kraja novembra 1886.[29]

Srpsko-bugarski rat (1885)[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Srpsko-bugarski rat (1885)
Stepa Stepanović kao komandant puka u Kragujevcu.

Tokom bitke kod Slivnice, Šumadijska divizija (u kojoj je bio Stepanović) je napala selo Vrapče i prinudila je Bugare na povlačenje. Stepanović je učestvovao u bici kao komandir 1. čete 2. bataljona. U izveštaju koji je podneo komandantu 12. pešadijskog puka vidi se da je malo pažnje bilo posvećivano koordinaciji između divizija, pukova, bataljona, pa čak i četa.[30]

Steapnović je neki dan kasnije postao komandant Prvog bataljona 12. puka i zajedno je sa pukovnikom Biničkim i njegovom Šumadijskom divizijom žestoko napao oslabljeni bugarski centar na Slivnici. Bugari su odmah počeli da se povlače, a Srbi su zauzeli bezimenu kosu kod sela Aldomirovaca. Ovo je bio jedini bitni uspeh koji je srpska postigla trećeg dana na Slivnici. Stepanović je bio veoma zadovoljan svojim vojnicima i u izveštaju je zapisao:

Vikicitati „Držanje vojnika u ovoj borbi može se reći da je bilo sjajno, jer kroz unakrsnu vatru na čistini, bez ikakvog zaklona, pokazaše divnu izdržljivost. Držanje oficira je takođe za pohvalu, kako u pogledu hrabrosti, tako i u prisebnom rukovođenju trupom.[31]
({{{2}}})

Devetnaestog novembra kralj Milan je naredio opšte povlačenje prema Pirotu, jer je dobio netačni izveštaj da su Bugari razbili jedan bataljon kod sela Visočke Ržane i da obilaze srpsko levo krilo. Tri dana kasnije bugarska vojska je krenula prema Pirotu i izvršila koncentričan napad na Neškov vis, položaj koji zatvara pirotsku kotlinu. Položaj je branio 12. puk, koji je morao da odstupi. Odstupanje je bilo u neredu, kao što možemo da vidimo iz Stepanovićevog izveštaja:

Vikicitati „...a ja produžih prema bojnici odakle su gusti rojevi naših trupa uzmicali nazad. Nikakvi napori starešina nisu ih mogli vratiti nazad. Za njima su sledili gušće gomile, pa onda cela ona smešna masa, koja je potiskivala i gurala oficire koji su pokušali da ih zaustave.[32]
({{{2}}})

Uspon (1886—1903)[uredi]

Po završetku rata Stepa Stepanović se vratio u Kragujevac, gde je ostao do sredine novembra 1886. godine. Krajem 1886. položio je ispit za čin pešadijskog kapetana II klase. Tamo je obavljao dužnost komandira čete u 10. puku. Od 22. novembra 1886. do 22. oktobra 1888. bio je pripravnik u Glavnom đeneralštabu. Krajem septembra 1888. održan je sastanak Đeneralštabne komisije na kome je konstatovano „da je kapetan II klase g. Stepanović pokazao dovoljno spreme i energije i dao dokaza da ima uslova za đeneralštabnu službu“. Zatim su dodali: „Stoga mu valja odobriti da još ove zime može polagati ispit za čin đeneralštabnog kapetana (I klase)“.

U martu 1889. godine prijavio se za ispit, a komisija mu je 2. aprila dala dozvolu da počne sa polaganjem ispita 8. aprila. Od 2. do 6. aprila je polagao teorijski deo ispita iz dvanaest predmeta, a od praktičnog dela ispita je oslobođen, jer je na generalštabnom putovanju i zadacima dobio vrlo dobru ocenu. Uoči ispita je bio određen za načelnika Štaba Drinske divizijske oblasti, pa je odmah po završetku ispita otputovao u Valjevo na službu. U čina generalštabnog kapetana I klase je unapređen 17. aprila 1889. godine.[33]

„Duša nam je na nos izlazila, ali šta smo mogli da učinimo kada je Stepa bio uvek prvi u kasarni, a poslednji odlazio iz kasarne; svaki ručak i večeru je lično probavao, a teško kuvarima, i svima, ako jelo nije bilo ukusno. Jeste tražio je od nas mnogo, ali je davao sve. Vojnike je pazio i čuvao iako ih je jurio kao dušmane. Mi smo ga vrlo cenili i poštovali i voleli smo da od njega naučimo, ali smo ipak jedva čekali da ispuni godinu dana komandovanja i da bude premešten.“
Reči penzionisanog generala, koji je bio vodni oficir u Požegi.[34]

U proleće 1892. godine izašao je na ispit za čin generalštabnog majora u isto vreme kad i Milutin Milanović i Živojin Mišić, a predsednik komisije je bio Radomir Putnik. Ispit je polagao od 29. marta do 15. aprila i uspešno ga završio. Stepanović je 13. septembra 1892. postavljen za komandanta 5. bataljona u Požegi. Za vreme službovanja u Požegi unapređen je 8. maja 1893. u čin generalštabnog majora, a 14. avgusta je opet premešten u Valjevo i postavljen za načelnika Štaba Drinske divizijske oblasti. Tu dužnost je obavljao do 20. oktobra 1895. kada je premešten u Beograd.[34]

U Beogradu je pet meseci obavljao dužnost komandanta 7. bataljona, a zatim je postavljen za šefa generalštabnog odseka u Ministarstvu vojnom. Postao je honorarni profesor ratne istorije na višem kursu Vojne akademije. Zatim je 30. marta 1897. godine postavljen za vršioca dužnosti komandanta 6. pešadijskog puka u Beogradu. Unapređen je 11. maja iste godine u čin generalštabnog potpukovnika i dva dana kasnije postavljen je za komandanta 6. pešadijskog puka. Načelnik Đeneralštabnog odeljenja Komande aktivne vojske postao je 27. oktobra 1898. godine.[35]

Na ovoj funkciji je ostao do 15. marta 1899. godine, kada je premešten na rad u Ministarstvo vojno i postavljen za načelnika Opštevojnog odeljenja. Iako nije bio oduševljen kancelarijskim poslom, ostavio je veliki utisak u ministarstvu, gde su ga upamtili kao nekoga ko je veoma strog i tačan. Premešten je opet u Valjevo 17. avgusta 1900. godine i postavljen je na mesto komandanta pešadijske brigade Drinske divizije. Zbog nesporazuma je 11. novembra iste godine premešten u Zaječar i postavljen za komandanta pešadijske brigade Timočke divizije. Ovom pozicijom je bio zadovoljan, jer je izjavio:

Vikicitati „Trupa je za oficira što i voda za ribu, a naročito za generalštabnog oficira. Tu on može da pokaže šta zna i da pokaže rezultate. Kancelarija ubija duh, iscrpljuje snagu i pretvara čoveka u mehanizam.[36]
({{{2}}})

Međutim već 18. avgusta 1901. godine bio je unapređen u čin generalštabnog pukovnika, a 11. novembra bio je određen za pomoćnika načelnika Štaba Komande aktivne vojske. Na tom položaju je ostao do 15. decembra 1902. godine i zatim postavljen za pomoćnika načelnika Glavnog đeneralštaba. Kralj Aleksandar Obrenović ga je 22. februara 1903. odlikovao Takovskim krstom II stepena. Na ovom položaju je ostao do Majskog prevrata. U ovom periodu je po drugi put bio izabran za honorarnog profesora istorije ratne veštine na Višoj školi, gde je predavao Napoleonove ratove 1796. i 1805. godine i uređivao vojni časopis „Ratnik“.[36]

Promene na prestolu i Podoficirska kontrazavera (1903—1907)[uredi]

Promena na prestolu nije uticala na Stepinu karijeru, ali je teško preživljavao sukobe u oficirskom koru. On je 1906. godine dobio unuka i izjavio je „da mu je to bio jedini vedar i sunčan dan na tmurnom nebu današnjice“. Posle prevrata postavljan je za načelnika opšteg odeljenja u Ministarstvu vojnom, a zatim je postavljen na dužnost komandanta Šumadijske divizije. Zbog ovog postavljanja neki istoričari su smatrali da je Stepanović bio naklonjen zaverenicima, dok su ga istovremeno drugi svrstavali u protivnika zavere, i ako je sam Stepa isticao da nije bio na nijednoj strani.[37]

Kralj Petar Karađorđević ga je 29. juna (12. jula) 1904. odlikovao Karađorđevom zvezdom III stepena. Posle prevrata položaj Srbije u Evropi se pogoršao, a istovremeno je buknuo i Ilindenski ustanak u Makedoniji. Sve to je navelo srpsku vladu da krene sa pripremama za rat. Stepa se kao komandant Šumadijske divizije ugledao na generala Đuru Horvatovića i zaveo gvozdenu disciplinu pruskog drila. Kažnjavao je svaku nepravilnost, netačnost, povrede pravila i propisa, kao i zaplenu državne imovine.[37]

U proleće 1906. godine u Kragujevcu je došlo do takozvane Podoficirske kontrazavere. Neki istoričari smatraju da je tu kontrazaveru izazvao Stepanović zbog svoje strogosti. Oko tridesetak oficira kragujevačkog garnizona su planirali da preuzmu nekoliko zgrada u Kragujevcu i da uhapse Stepanovića. Međutim zavera je otkrivena 30. aprila 1906. godine i Stepanović je uhapsio 31 osobu, a hapsio bi i dalje da ga nije sprečio tadašnji ministar vojni general Radomir Putnik.[37]

Kragujevačka kontrazavera je duboko potresla Stepu Stepanovića, mada je i sam bio delom odgovoran. On je izjavio:

Vikicitati „To je bolna tačka cele moje karijere. Ja sam u životu imao mnogo teških stvari, gutao sam i nepravdu i nepriznavanje, vređali su me i omalovažavali, ali me nijedna stvar nije toliko dirnula kao ta. Žao mi je onih jadnih mladih ljudi, zavedenih od nesavesnih ili egzaltiranih špekulanata, jer im je uništena karijera u vojsci, gde bi možda bili od velike koristi i za narod i za otačbinu. Ali, ja tu nisam mogao ništa pomoći.[37]
({{{2}}})

Pripreme za rat (1907—1912)[uredi]

Stepa Stepanović je unapređen u čin generala 29. juna 1907. godine, ali je i dalje ostao na dužnosti komandanta Šumadijske divizijske oblasti. Posle afere Novaković i topovskog pitanja Nikola Pašić je obrazovao novu vladu bez generala Radomira Putnika, pa je 12. aprila 1908. godine za ministra vojnog postavljen Stepa Stepanović, dok je Putnik primio dužnost načelnika Glavnog đeneralštaba. Za vreme njegovog mandata Stepanović je krenuo sa snabdevanjem vojske novim naoružanjem, kao i prepravkom starih pušaka sistema mauzer-koka, kao i nabavkom mitraljeza.[38] Takođe jedna od njegovih odluka bila je da Srbija nabavi novu artiljeriju u Francuskoj.[27]

Prilikom nabavke mitraljeza Stepanović je bio veoma konzervativan, jer je pukovnik Vlajić, koji je radio u Stepanovićevom kabinetu, kasnije pričao:

Vikicitati „Muke sam imao sa nabavkom mitraljeza. Ovo novo oružje, kojem su sve vojske bile naoružane, trebalo je uvesti u vojsci i ja sam nastojao da nabavim izvesnu količinu za svaki puk, ali ministar Stepa reče mi jednog dana: „Volim ja više jedan vod strelaca, nego te tvoje mitraljeze. Nemoj mi, molim te, tu popovati kako može jedan mitraljez čitav vod pešaka“.[38]
({{{2}}})

Početkom oktobra 1908. godine u Beču je donesen ukaz cara Franca Jozefa o aneksiji Bosne i Hercegovine, što je izazvalo masovne demonstracije u Srbiji i Crnoj Gori. Široke narodne mase su bile za preduzimanje ratnih koraka ka Bosni, ali je Stepanović kao ministar vojni, uveravao vladu i skupštinu da zemlja i vojska nisu spremne za rat i da teba preduzeti temeljite diplomatske, finansijske i vojne pripreme.[38]

Ovaj njegov stav je izazvao salve kritika sa raznih strana, čak i u štampi. Zbog toga je početkom 1909. godine razrešen dužnosti ministra vojnog i stavljen na raspoloženje. Kao ministar na raspoloženju aktivno je tokom 1909. sarađivao sa Putnikom na pripremi vojske za rat. Početkom 1910. godine postavljen je za komandanta Moravske divizijske oblasti, i ovo njegovo postavljanje je mnogo doprinelo da Moravska divizija spremno dočeka rat zahvaljujući njegovom iskustvu i radnom entuzijazmu.“[38]

Kralj Petar I, Prestolonaslednik Aleksandar, general Stepa Stepanović ministar vojni na svečanosti dodele pukovskih zastava, na Banjici juna 1911. godine.

Početkom marta 1911. godine Stepa Stepanović je ponovo primio dužnost ministra vojnog. Ubrzo potom zbio se jedan događaj, koji je izazvao sumnju kod prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića da je Stepanović simpatizer Dragutina Dimitrijevića Apisa. Naime prestolonaslednik je jednom prilikom čuo da Apis u stvari nikada nije bio prijatelj Karađorđevića već da je bio za to, da se na srpski presto treba dovesti neki strani princ. Čuvši ovo prestolonaslednik je pozvao Apisa u Glavni đeneralštab i tamo mu je sručio čitavu bujicu grdnji. Apis je saslušavši mirno princa Aleksandra i zatim energično rekao:

Vikicitati „Da! A šta ste vi mislili? Zar smo mi stavili glavu u torbu da bi se vas dvojica svađali i otimali oko prestola kao kakve igračke. Varate se! Mi smo u stanju da i po drugi put stavimo glavu u torbu.[39]
({{{2}}})

Čuvši ovo prestolonaslednik je odjurio pravo ministru vojnom generalu Stepi Stepanoviću i zatražio je da se Apis i generalštabni major Milan Milovanović Pilac premeste iz Beograda. Stepanović mu je odgovorio „da zahtev ne spada u kompetenciju prestolonaslednika, ali da će o tome referisati kralju, pa kako kralj odluči“. Nezadovoljan ovakvim stavom Stepanovića, prestolonaslednik je otišao u svoju kancelariju i napisao ostavku kralju na mestu položaja Vrhovnog inspektora vojske. Međutim kralj ga je sutra pozvao i pocepao ostavku.[39]

Kada je po drugi put Stepa Stepanović postao ministar vojni, vlast Kraljevine Srbije je uvidela da se vodi borba hrišćanskog stanovništva u Turskoj i da velike sile sve više teže ka tome da podele Balkan. Zbog toga je Srbija sa ostalim balkanskim zemljama sklopila niz odbrambenih sporazuma i tako stvorila Balkanski savez, čiji je cilj bio proterivanje Turske iz Evrope. U to vreme u Glavnom generalštabu su se razvijali planovi mobilizacije, koncentracije i strategijskog razvoja srpske vojske u ratu protiv Turske. Kreator svih tih planova bio je načelnik Glavnog generalštaba Radomir Putnik, zajedno sa generalom Stepom Stepanovićem i pukovnikom Živojinom Mišićem. To je dovelo do toga da srpska vojska spremna dočeka rat sa Turskom.[39]

Uoči rata, u jesen 1912. godine, vlada Milovana Milovanovića je podnela ostavku. Posle smrti Milovana Milovanovića, vladu je formirao Marko Trifković, ali sa Radomirom Putnikom kao ministrom vojnim.[39]

Prvi balkanski rat (1912—1913)[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Prvi balkanski rat

Prve operacije[uredi]

Sa početkom Prvog balkanskog rata Stepa Stepanović je postao komandant Druge (savezničke) armije. Armija je imala oko 60.000 ljudi i 84 oruđa i bila je koncentrisana u rejonu Ćustendil-Dupnica. Nju su činile Timočka divizija prvog poziva i bugarska Sedma rilska divizija. Imala je zadatak da dejstvuje u bok i pozadinu turskih snaga ispred srpske Prve armije.[40]

Obaveštavajući srpske trupe da je Sedma rilska divizija ušla u sastav armije Stepanović je obaveštenje završio rečima:

Vikicitati „Ja s pouzdanjem gledam na naš budući rad i tvrdo verujem u uspeh, jer toliko vekova razdvojena, a sad zbratimljena i zagrljena najrođenija braća Srbi i Bugari predstavljaju neodoljivu silu, koja će porušiti sve prepone i izvršiti oslobođenje dosad podjarmljene braće.[41]
({{{2}}})

U stvari bugarska divizija je samo formalno bila pod komandom generala Stepanovića, a prave zadatke dobijala je direktno od bugarske Vrhovne komande. Naime divizija je imala zadatak da štiti pravac iz doline Strume preko Dupnice ka Sofiji, sve dok srpska vojska ne razbije Turke. Zatim bi se bugarska divizija najvećom brzinom uputila ka Solunu i osvojila taj grad pre Srba i Grka.[41]

General Putnik je 17. oktobra 1912. obavestio generala Stepanovića da je objavljen rat Turskoj i naredio mu da se Druga armija približi turskoj granici, ali da je ne prelazi do daljeg. Međutim istog dana bugarska Vrhovna komanda je komandantu Sedme rilske divizije generalu Todorovu naredila da ujutru pređe granicu i otpočne napad ka Carevom Selu i Gornjoj Džumaji, koje je izvršavajući naređenje u energičnom naletu uspela da zauzme. Odmah posle tog uspeha Stepa Stepanović im je uputio srdačnu čestitku: „Ura heroji Sedme divizije!“[41]

U toku 18. oktobra Timočka divizija je posela položaje pozadi bugarsko-turske granice sa glavninom i pomoćnom kolonom pravcem Rujen-Crni vrh, a 19. oktobra po naređenju Stepe Stepanovića zauzela Crni vrh. Na zapovest Vrhovne komande, 21. oktobra Timočka divizija je prešla granicu i otpočela ofanzivu ka Kumanovu. Neobavešten da je 1. bataljon 13. puka, kojim je komandovao major Dobrosav Milenković, već zauzeo Krivu Palanku bez borbe, Stepanović je naredio da se svi neophodni manevri preduzmu za zauzimanje varoši. Time je izgubljeno dosta vremena, ali je veći deo divizije uspeo da prođe kroz krivorečku klisuru u toku dana, bez otpora neprijatelja.[41]

U ranim popodnevnim časovima konjički puk je započeo borbu peške 5-6 kilometara ispred Stracina. Zatim je komandant 13. puka uveo 1. i 3. bataljon u borbu čime su Turci krenuli da se povlače. U 8 časova uveče Stracin je zauzet i time je otvoren put ka Kumanovu. Međutim komandant divizije nije obavestio generala Stepanovića da je Stracin zauzet, pa je Stepanović naredio da se 22. oktobra „zauzme“ Stracin čime je izgubljeno dosta vremena. Ipak glavnina Timočke divizije se tog dana sakupila u Stracinu, a zatim je uspostavljena veza između Prve i Druge armije.[41]

Delovanja za vreme Kumanovske bitke[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Kumanovska bitka

Pošto nije dobio nikakva obaveštenja da se neprijatelj pojačava kod Kumanova, general Stepanović je izdao zapovest Timočkoj diviziji da 23. oktobra u 6 časova ujutru preduzme marš ka Kumanovu. Istovremeno je uputio zapovest Sedmoj diviziji da krene jačim snagama prema Kočanima i da ih zauzme 23. oktobra, a zatim da jednim delom snaga krene ka Štipu. Ujutru je Timočka divizija krenula u ofanzivu ka Kratovu čime je otpočela Kumanovska bitka.[41]

Međutim general Todorov je izvršavao naređenja svoje Vrhovne komande, pa je poslao samo jedan bataljon sa deset baterija da zauzmu Kočane, koje je branila čitava jedna divizija. Stepanović je, dok se divizija nalazila na maršu, dobio obaveštenje da se od Ovčeg polja i Kočana prema Kratovu kreću jake turske snage. Na osnovu toga on je naredio komandantu Timočke divizije da požuri ka Kratovu i da ga zauzme i obezbedi sa južne strane. Međutim stigavši u rejonu Kratova, pukovnik Kondić je odlučio da je divizija premorena i da treba da prenoći. Koristeći pasivnost divizije, Turci su zauzeli Crni vrh, koga je čuvalo bugarsko komitsko odeljenje i jedna četa Srba.[42]

Generalu Stepanoviću se nije sviđao rad obeju divizija, pa je izvestio Vrhovnu komandu. Od komande je dobio odgovor da 7. divizija bezuslovno zauzme Kočane, a Timočka, Crni Vrh i da te dve divizije uspostave međusobnu vezu preko sela Strmoša i Zletova. U međuvremenu je Stepanović dobio obaveštenje da se je čitavog 23. oktobra vodila bitka kod Kumanova. Ovom vešću je bio iznenađen i zabrinuo ga je položaj Timočke divizije, ali je ipak tražio mogućnost da pomogne Prvoj armiji. Naredio je Timočkoj diviziji da 24. oktobra zauzme Crni vrh, ali je to tek urađeno sutradan 25. oktobra uz težak otpor Turaka.[42]

Sutradan Vrhovna komanda je obavestila generala Stepanovića da je na molbu bugarske vlade odlučeno da se Timočka divizija odmah stavi na njihovo raspolaganje, s'tim da i dalje „upravlja pokretima Timočkog puka na Crnom vrhu i 7. rilskom divizijom“. Odmah je stavio na raspolaganje 14. puk pod komandu 7. divizije i naredio je generalu Todorovu da glavne snage uputi ka ušću Bregalnice, kako bi sprečila odstupnicu turskim snagama prema Prilepu, a zatim je zatražio odobrenje da iz Krive Palanke pređe u Štip kako bi lakše upravljao operacijom.[42]

Međutim stigavši u Kratovo od generala Todorova je dobio depešu u kome ga obaveštava da je dobio naređenje svoje Vrhovne komande da svoje snage usmeri ka Serezu i Demir Hisaru i da se divizija već nalazi u pokretu. Srpskom 14. puku je naredio da se prebaci u Radovište. Nakon ovoga se je Stepanović vratio u Krivu Palanku da pripremi trupe određene da idu pomoć Bugarima.[42]

Opsada Jedrena[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Opsada Jedrena
General Stepa Stepanović, oko vrata nosi svoj najdraži Orden Svetog Stanislava sa mačevima i pantljikom.

General Stepa Stepanović je stigao sa svojiim štabom u mesto Mustafa Paša (železnička stanica ispred Jedrena) 6. novembra 1912. godine. Odmah se javio generalu Nikoli Ivanovu, vrhovnom komandantu bugarske Druge armije i opsadnih trupa Jedrena. Svoj štab je smestio u Mustafa Paši, gde se je nalazio i štab generala Ivanova.[43]

Primirje je potpisano 3. decembra 1912. Međutim general Stepanović nije dozvolio da budnost armije popusti. Zahtevao je maksimalnu disciplinu i spremnost čak i na Badnji dan. Za vreme primirja Stepanović uspeo da poboljša snadbevanje njegove armije. Bugarska vrhovna vlada je prihvatila da snadbeva Drugu srpsku armiju, ali Stepanović tim snadbevanjem nije bio zadovoljan, jer je smatrao da je bilo vrlo loše. Zahtevao je da se poboljša kvalitet hleba, mesa i drugih artikala. Kako nije naišao na razumevanje kod bugarske Vrhovne komande, Stepanović je zatražio od srpske Vrhovne komande sredstva za poboljšano snadbevanje njegove armije, „radi očuvanja zdravlja i morala vojnika“.[44] Posle temeljnih dvomesečnih priprema, 24. marta 1913. godine, je počela trodevna bitka savezničkih armija za osvajanja Jedrena. Timočka divizija je toga dana postigla najveći uspeh. Bez podrške artiljerije je zauzela ceo severni sektor neprijatelja za samo 45 minuta, čime je navukla najveći deo jedrenske tvrđavske artiljerije.[44]

Na kraju dana odlučeno je da se sutra uveče, pod zaštitom mraka savladaju protivpešadijske prepreke i u ranu zoru preduzme juriš za osvajanje forova. Bugari su, sa istočnog sektora, započeli nastupanje odmah po izlasku meseca od 23,30 časova do 1,30 časova i izbili na foru Ajdžu-jolu. Turci su se našli u panici počeli da napuštaju svoje položaje. Na frontu Timočke divizije, Turske trupe su krenule u napad kako bi povratile položaj, ali nisu imali nikakav uspeh. General Stepanović je neposredno pratio tok napada sa jednog uzvišenja iza Dunavske divizije. Nikola Aranđelović, komandir armijskog telegrafa, je opisujući atmosferu u štabu Druge armije između ostalog rekao:

Vikicitati „Stojeći sam, kao kip, đeneral Stepanović se sav preneo u rovove svojih seljaka i zemljaka sedmopukovaca: Kumodražana, Mokrolužana, Avalaca i Kosmajaca i s vremena na vre udari dlanom o dlan i uzvikne: — Bravo sinci moji, bravo sokolovi moji.[44]
({{{2}}})

U 5,30 časova, Stepanović je naredio srpskim trupama da krenu u odsudan napad u liniju fronta, kako bi olakšali dejstvovanje bugarskih trupa na istočnom sektoru, koji je pao oko 8 časova. Već u 8,30 časova dvojica turskih oficira došla su kod 20. puka radi pregovora o predaji po nalogu Šukri paše. Pošto nije dobio odgovor poslao je svog ađutanta u 20. puk s porukom da Šukri-paša želi da o predaji pregovara sa generalom Stepanovićem. Stepanović je odgovorio kako on nije ovlašćen od strane komandanta da vodi pregovore i da za to treba da se obrati generalu Ivanovu. U međuvremenu Timočka divizija je zauzela liniju forova, a Dunavska divizija Papas-tepe. General Stepanović se kretao iza prednjih dunavskih pukova, i u 11 časova bio na Bekčitepe, nedaleko od Maraša, koji je zauzeo 4. prekobrojni puk. u 11,30 časova bugarski oficiri su došli u štab Šukri-paše i on se predao generalu Ivanovu u 12,15 časova, ali se vratio po svojoj želji u for Hadurluk, gde su ga zarobile sat kasnije srpske trupe.[44]

Posle pada Jedrena general Stepanović je 27. marta obrazovao kombinovan odred i na čelu odreda je svečano umarširao kroz osvojeni grad. Nekoliko dana kasnije je naredio da se na Černomenu, upravo na onom mestu gde se, prema istorijskim podacima odigrala Marička bitka 1371. godine u kojoj je poginuo kralj Vukašin priredi pomen palim herojima. Prema pisanju učesnika pomen je bio upečatljiv i potresan za sve prisutne. Ubrzo potom Stepanović je započeo pripreme za transport svoje armije nazad u Srbiju. Bugarska vlada mu nije dala dovoljan broj vozova za transport trupa nazad u Srbiju, pa je on zapretio da će svoju armiju pešice provesti do Srbije, posle čega je bugarska vlada popustila. Uspeo je da celu armiju prebaci u Srbiju od 1. aprila do 9. maja.[44]

Drugi balkanski rat (1913)[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Drugi balkanski rat
Stepa Stepanović juna 1913. godine obilazi granicu u okolini Pirota sa Vojislavom Živanovićem, načelnikom štaba Druge armije.

Stigavši iz Jedrena u Pirot 18. aprila 1913. godine, Stepanović je dobio obeveštenje od Vrhovne komadne u kome stoji da pripremi sva ratna utvrđenja u Pirotu kao i da su mu na raspolaganju svi opsadni topovi sa Jedrena. Dalje stoji da mu oduzimaju Drugu dunavsku diviziju, koju su priključili Prvoj armiji. Na kraju mu je naređeno da preuzme oprez prema bugarskoj granici.[45]

U duhu ovog naređenja je započeo utvrđivanje pirotskog kraja. Stara pirotska utvrđenja iskorišćena su kao depoi i slagališta, a umesto njih izgrađena je nova odbrambena linija Crni Vrh-Vojnegovci-Veliki Jovanovac-Veliko selo-Vučje-Basarski kamen, po tipu ojačane poljske fortifikacije, a ispred ovih položaja izgrađeni su prednji položaji istog tipa, ali slabije jačine. Imajući u vidu značaj nišavske doline, Stepanović je svu pažnju koncentrisao na odbranu pirotskog logora, pretvrajući svoju armiju u njegovu posadu. Vlasotinački pravac i svetonikolski pravac su branile veoma slabe snage, što je pružalo bugarima šansu da uklešte celu Drugu armiju. Stepanović je čvrsto verovao da se srpsko-bugarski spor neće rešiti putem pregovora.[45]

Njegova pretpostavka se obistinila nekoliko dana kasnije, kada je od vrhovne komande dobio naređenje da zatvori bugarsku granicu, jer su Bugari prešli u napad celom dužinom Zletovske reke. Bugarska 9. divizija je, 5. jula ujutru, napala Svetonikolski odred i prinudila ga na povlačenje. Obavešten o ovom događaju Stepanović je hitno uputio dva bataljona i jednu poljsku bateriju kao pojačanje Svetonikolskom odredu, a zatim poslao načelnika štaba Vojislava Živanovića na ugroženo levo krilo. Istog dana Stepanović je objedino sve trupe na svetonikolskom pravcu pod zajedničkim nazivom „Blatoberilovački odred“, čiji je zadatak bio da po svaku cenu zaustavi bugarsko nadiranje. Analitičari smatraju da je Stepanović mislio da svetonikolskim pravcem napadaju bugarske pomoćne trupe. Međutim suprotno njegovom očekivanju pomoćne trupe su napale pirotski utvrđeni logor u cilju vezivanja glavnih srpskih snaga.[45]

Sledećeg dana (6. jula) bugarske snage su napale srpske položaje na Crnom vrhu i Samaru i uspele da ga osvoje. Obaveštavajući o ovome Stepu Stepanovića, major Jovan Cvetković je isticao da je „protivnik pokrenuo glavninu na Klinčarnicu da bi obišao Tumbu i izvršio bočni napad.“ General Stepanović je odgovorio da obilazak Tumbe nije opasan, jer se položaj može braniti sa svih strana. Posle nekog vremena major Cvetković je zatražio pojačanje, jer je sumnjao da će tri bataljona trećepozivaca uspeti da zadrže dva ojačana bugarska puka. Stepanović mu je odgovorio: „Vi ste imali dovoljno vremena da pripremite odbranu. Sad uložite sve snage da ga održite, pa makad izginula sva komanda. Mislite na to da i vi imate snagu, a ne samo neprijatelj.“[45]

Ovo obaveštenje je preneto starešinama i vojnicima 3. puka trećepozivca. To je ostavilo na njih snažan utisak, jer su sutradan, 7. jula, uprkos inferiornom opremom, trećepozivci su uspeli da zaustave bugarsku pešadiju na oko 50 koraka od srpskih rovova. Obavešten o ovom držanju vojnika, Stepanović je uputio čestitku majoru Cvetkoviću:

Vikicitati „Puku i vama najsrdačnije čestitam jučerašnji uspeh nad neprijateljem. Kralj i otadžbina priznaće vašu junačku zaslugu, a ja vam od sveg srca blagodarim na pokazanom junaštvu i pozdravljam vas sa uzvikom: — Slava poginulima i hvala živim![45]
({{{2}}})

Impresioniran prodorom 9. bugarske divizije kod Kalne, on je istog dana, uputio Vrhovnoj komandi telegram:

Vikicitati „Komandant odreda na Kalni izveštava me sada da je nadmoćnošću Bugara toliko pritešnjen, da ima da bira: ili odred da propadne, ili da se povuče. Odobrio sam mu da se povuče na položaj Babina glava-Orljanski kamen-Bazovički vrh-Granikovo. Ovo je moj poslednji potez koji sam mogao da učinim za obezbeđenje moje pozadine. Ako se i tu popusti, onda mi je propast neizbežna.“
({{{2}}})

Istovremeno je zatražio pojačanje od dva pešadijska puka i odobrenje za evakuaciju Pirota. Vojvoda Putnik je uputio 8. jula ujutru telegraam Stepanoviću u kome ga baveštava „da pomoć stiže i da mora da se drže, jer ona ne može stići brzo.“ Istovremeno je naređen transport Drinske i Šumadijske divizije drugog poziva iz Makedonije za Niš.[45]

Preterana zabrinutost srpske Vrhovne komande za ishod operacija na frontu Druge armije, izazvana Stepanovićevim pesimističkim izveštajima bila je neosnovana. Vrhunac krize na levom krilu srpske armije očekivao se 8. jula, ali se nije dogodilo ništa važnije. Bugarska Vrhovna komanda je morala da izda naređenje da se ofanziva prema Pirotu, Vlasini, Knjaževcu i Zaječaru prekine, zbog neposredne opasnosti prebacivanja rumunske vojske preko Dunava. Neki vojni analitičari okrivljuju Stepanovića, jer su zbog njegovih izveštaja Drinska i Šumadijska divizija izvučene iz makedonskog ratišta, baš u trenutku kada je Prva armija trebala da goni bugarsku Četvrtu armiju, čime joj je omogućeno da se povuče na kalimanske položaje.[45]

Desnokrilna grupa bugarske Treće armije koja je imala zadatak da zauzme pirotski utvrđeni logor, zauzela je srpske prednje položaje i nije pokušavala da zauzme samo utvrđenje. Žestoke borbe su se desile u noći između 10. i 11. jula, kada su Srbi pokušali da povrate položaj. Tri srpske čete koje su krenule na ovaj položaj su bile dočekane jakom puščanom, mitraljeskom i artiljerijskom vatrom. Duboko potresen izveštajima da su trupe ovog sektora izgubile 300. vojnika, podoficira i oficira, Stepanović je komandantu sektora poslao sledeću depešu:

Vikicitati „Sa bolom u duši primio sam vaš izveštaj o gubicima noću 10/11. ovog meseca, jer su se mogle uštedeti te žrtve, pošto nikakva pretnja i neodložna potreba nije izisikivala tako rizičnu akciju. Preporučujem ubuduće mudrije čuvanje boračke snage, koja ima da se sva založi samo tamo gde interesi akcije budu to neodložno zahtevali. U što kraćem vremenu podnećete mi izveštaj o toj borbi.[45]
({{{2}}})

Međutim pred front Druge srpske armije se 21. jula pojavio bugarski parlamentarac i zatražio prolaz u Niš bugarskog generala i ruskog vojnog izaslanika u Sofiji, radi pregovaranja o primirju. Prolaz mu je izdat istog dana, ali je mir zaključen tek 31. jula.

Prvi svetski rat (1914—1918)[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Srbija u Prvom svetskom ratu

Druga armija je demobilisana u avgustu 1913. godine, a Stepanović je stavljen na raspolaganju ministra vojske, koji ga je u aprilu 1914. godine postavio za predstavnika Komisije za utvrđivanje graničnog fronta prema Bugarskoj. Rano ujutru 29. juna 1914. godine, dok je Stepanović sedeo pred kafanom u Babušnici čekajući kafu, uručen mu je telegram koji ga obaveštava da je izvršen atentat u Sarajevu na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda i njegovu ženu Sofiju Hotek. Sadržaj telegrama je ispričao Komisiji i dodao:

Vikicitati „To ništa ne valja. Daj Bože da Austrija ne baci krivicu na nas. Ako to bude, imaćemo strašan rat, možda evropski, ili još gore, — a mi se nismo još ni odmorili, a o spremi da i ne govorim.[46]
({{{2}}})

Po završenom poslu na graničnom frontu Komisija je 23. jula 1914. stigla u Niš. Te noći, Stepanovića su probudili u 2 sata ujutru s telegramskim naređenjem da odmah otputuje u Kragujevac, gde će zastupati načelnika štaba Vrhovne komande do povratka vojvode Radomira Putnika sa lečenja. Istovremeno mu je saopšteno da će sutradan izaći ukaz o opštoj mobilizaciji, a tri sata kasnije Stepanović je krenuo u Kragujevac. Po dolasku u Kragujevac Stepanović je primio pismo lično od predsednika vlade i ministra inostranih poslova Nikole Pašića u kome je u kratkim crtama analiziran međunarodni položaj Srbije. Na kraju pisma mu je rečeno, da je međunarodna situacija takva, a srpska Vrhovna komanda neka radi kako smatra.[46]

Stepanović je radio na mobilizaciji i koncentraciji srpske vojske s velikim teškoćama. Nedostajala su mnoga materijalna sredstva i vojska je imala veliki nedostatak u municiji. Vojska nije imala čak ni kompletnu odeću, a bili su i discolirani u novim pripojenim oblastima. Uprkos teškoćama do 10. avgusta 1914. godine sve jedinice su bile na svojim mestima, a Stepanović je 6. avgusta 1914. uzeo komadnu Druge armije. Njegova armija je bila najjača u vojsci i nju su činile Šumadijska i Moravska divizija prvog poziva na prostoru Aranđelovac-Lazarevac sa ojačanom Dunavskom divizijom prvog poziva kod Beograda. Stepanovićev rad u na dužnosti načelnika generalštaba najbolje opisuje general Petar Bojović:

Vikicitati „Na toj dužnosti ja ga se dobro sećam. Mogu reći da je on u tim momentima, zahvaljujući svojoj inteligenciji, poznavanju prilika i proučavanju događaja, bio potpuno svestan velikih iskušenja koji dolaze. Sa srčanošću koja ga nikada nije napuštala, Stepa je bio odlučan da preduzme sve mere za pružanje energičnog otpora neprijatelju. On je sa vidovitošću velikog uma i talenta predviđao razvoj događaja i umeo svoje odluke da sprovodi čvrsto i brzo, tako da one budu u punoj meri korisne. Tih dana naša zemlja imala je neizmernih koristi od Stepinih osobina, kao i kasnije, kada je on vodio trupe u slavne, besmrtne pobede.[46]
({{{2}}})

Bitka na Ceru[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija videti Cerska bitka i Prva austrougarska ofanziva na Srbiju
Za zasluge u pobedi Srpske vojske u Cerskoj bici, Stepa Stepanović je unapređen u čin vojvode 1914.

Obaveštena da su Austro-ugari podigli pontonski most kod Šabca, Vrhovna komanda je Stepanoviću uputila 14. avgusta depešu: „Prikupite odmah sve vaše trupe i zauzmite Šabac“. Dobivši potpuniju sliku o kretanju neprijatelja, Radomir Putnik je naredio Stepanoviću da njegova Druga armija izvede veoma složeni marš-manevar preko sela od Koceljeve ka Tekerišu, radi energičnog udara u levi bok neprijateljevih snaga koje su od Loznice i Lešnice dolinom Jadra nadirale ka Valjevu.[47]

Postupajući po naređenju Vrhovne komande general Stepanović je naredio Šumadijskoj diviziji prvog poziva da požuri prema Šapcu, prihvati tamošnje srpske delove i sa te strane obezbedi desni bok i pozadinu glavnih snaga Druge armije. Istovremeno je uputio Konjičku diviziju u Mačvu sa zadatkom da, dejstvom na prostoru Šabac-Lešnica, kontroliše prostor između glavnih i pomoćnih snaga Druge armije. Od Moravske divizije prvog poziva, Kombinovane divizije i ostalih armijskih delova obrazovao je „Cersku udarnu grupu,“ redi udara u levi bok neprijatelja u dolini Jadra.[47]

Iako nije znao da austrugarski 8. korpus nastupa grebenom Cera i dolinom Lešnice, Stepanović je uočio da masiv Cera može imati izuzetnu važnost u predstojećoj bici kao oslonac za bočno dejstvo austrougarskih snaga koje se kreću ka Valjevu i kao barijera za pariranje austrougarskog manevra od Šapca i iz Mačve. Oko podne 15. avgusta je naredio Kombinovanoj diviziji koja je marširala ka Tekerišu, da čelni puk sa jednom poljskom baterijom odmah uputi preko Parloga na Trojan i Kosanin grad, najveći vrh Cera. Stepanović je naređenje završio:

Vikicitati „Sa divizijom forsirati marš i što pre, po mogućnosti još noćas, zauzeti Kosanin grad, jer od zauzeća toga grada zavisi celokupna operacija, a to će biti od velikog značaja i za sledeće naše operacije.“
({{{2}}})

Iz Kombinovane divizije ka Trojanu, krajnjem istočnom grebenu Cera, je upućen 2. prekobrojni puk i jedna poljska baterija. Tamo je došlo do noćnog sudara sa glavnom kolonom austrougarske 21. divizije, koja se je kretala istim pravcem, ali iz suprotnog smera. Ovim sukobom je započela Cerska bitka.[47]

Epoleta za rame Vojvode Kraljevine Srbije.

U toku noći srspke trupe su zauzele Malu lisinu, Parlog i Veliku lisinu i naterale Austrougare na povlačenje ka Trojanu. Međutim baš kada je su srpske trupe napale Borno polje, austrougarska 9. divizija je izbila iz doline Lešnice i napala levo krilo Kombinovane divizije. Komandant divizije general Mihailo Rašić je naredio povlačenje divizije na nove položaje, jer je zbog velikih gubitaka i premorenosti nastupila malaksalost kod vojnika. Kriza je prebrođena tek oko 10 časova 16. avgusta, kada je Stepanović poslao Moravsku diviziju prvog poziva kao pojačanje. Stepa je time popravio situaciju na levom krilu Kombinovane divizije, a zatim energičnim napadom Cerske udarne grupe preuzeo na greben Cera i Iverka. Bitka se je rasplamsala 16. avgusta na liniji fronta dugim 50 kilometara.[47]

Izjutra 17. avgusta, Stepa Stepanović se je nalazio kod Šumadijske divizije prvog poziva. Pretpostavljao je da će Austrougari možda ubaciti nove snage u rejonu Šapca radi preuzimanja napada ka Tekerišu. U tom slučaju bi se Druga armija našla između dve austrougarske Druge i Pete armije. Stepanović je hteo ličnom intervencijom da ovo spreči. Oko 16 časova 2. i 5. prekobrojni puk Kombinovane divizije je zauzeo Trojan. Stepanović je čuvši ovu vest, uputio depešu komandantu divizije:

Vikicitati „Primio sam izveštaj o zauzimanju Trojanovog grada na Ceru. Usrdno čestitam herojima 5. prekobrojnog puka za to slavno delo. Preduzmite mere da se tačka osigura od eventualnog napada i posluži kao oslonac za dalje prodiranje.“
({{{2}}})

Zatim je Šumadjiska divizija prvog poziva napala dvostruko jače snage austrougarskog 9. korpusa i uspela da ih potisne pred sam Šabac. Snažna artiljerijska vatra je uspela da sruši pontonski most kod Šapca i unela paniku kod Austrougara. Dalje napredovanje divizije je bilo veoma otežano vatrom teške artiljerije sa leve obale Save, zbog toga je Stepanović odobrio odluku komandanta divizije da pređe u odbranu na liniji Mišar-Potes-Jevremovac.[47]

Sledećeg dana (18. avgusta) austrougarska vojska je krenula u kontraofanzivu. Srpske trupe, iako višestruko nadjačane, uspele su da zaustave ofanzivu i čak krenu u ofanzivu. Na centralnom frontu Kombinovana divizija i Moravska divizija prvog poziva su započele ujutru zajednički napad. Napad je tekao sporo i neusklađeno, ali su ipak naterale Austrougare na povlačenje. Stepanović nije bio zadovoljan radom cele Cerske udarne grupe, jer je propuštena prilika da se neprijatelj potuče do nogu, nedovoljno energičnim nastupanjem.[47]

Osetivši da neprijatelj popušta, Stepa Stepanović je preuzeo 19. avgusta energičan napad sa Kombinovanom i Moravskom divizijom prvog poziva preko grebena Cera i Iverka, čime je slomio otpor austrougarskog 8. korpusa, a zatim počeo da osvaja položaj za položajem. Desna kolona Kombinovane divizije je osvojila sam vrh Cera, ali usled iscrpljenosti nije mogla da goni neprijatelja. Leva kolona je savladala žilav otpor Austrougara na Rašuljači i goneći ih južnom padinom Cera. Moravska divizija prvog poziva je napadala grebenom Iverka, slomila je otpor 9. divizije i zajedno sa levom kolonom zauzela je oko podne Veliku glavu, a tri sata kasnije i Rajin grob.[47]

Posle osvajanja Rajinog groba, bitka na Ceru je završena. Stepa Stepanović je ukazom br. 1348 od 20. avgusta 1914. godine, zbog pobedonosnog ishoda bitke dobio čin vojvode i tim unapređenjem postao je drugi vojvoda koji je unapređen u taj čin (prvi je bio Radomir Putnik 1912. godine). Pored unapređenja dobijao je sa svih strana priznanja i pohvale. Stepanović je odajući priznanje trupama između ostalog rekao:

Vikicitati „U ime otadžbine i naroda srpskog, ja koji sam imao sreću da komandujem u ovoj bici, izjavljujem svoju najdublju zahvalnost junacima Druge armije, junacima koji izvojevaše ovu slavnu pobedu i prognaše neprijatelja iz otadžbine kiteći svoje zastave slavom koja će sijati dok srpstva traje.[47]
({{{2}}})

Sremska ofanziva[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Sremska ofanziva
Sremska ofanziva
SavaČevrntijaJakovo-BoljevciZemunAustrijska protivofanzivaPovlačenje

Radomir Putnik je 4. septembra 1914. izdao direktivu o ofanzivi srpske vojske u Srem, koja je trebala da otpočne između 4. i 5. septembra 1914. Po ovoj direktivi Drugoj armiji (Moravska i Kombinovana divizija prvog poziva i Timočka divizija drugog poziva) pod komandom Stepe Stepanovića je dobila zadatak da sa Timočkom divizijom I poziva pokuša i po mogućstvu izvrši prelaz preko Save kod Sremske Mitrovice i da sa mostobrana pomogne akciju Prve armije u Sremu, a da sa ostalim snagama brani desnu obalu Drine od njenog ušća do Lešnice.[48]

Pola sata po prijemu direktive Vrhovne komande 4. septembra u 23 časa, Stepanović je telefonom pozvao komandanta Timočke divizije prvog poziva generala Vladimira Kondića i naredio mu da se divizija do svanuća 5. septembra spremi za pokret, a da on do 7 časova dođe u štab armije radi prijema naređenja. Kondić je stigao u Bogatić oko 6,30 časova i odmah se javio Stepanoviću. Stepanović mu je zatim čestitao na lepom zadatku, a potom mu je predao dispoziciju sa preporukom da je prouči i da mu se javi ako su mu potrebna objašnjenja. Kondić je, pošto je proučio dispoziciju, izvestio Stepanovića da mu nisu potrebna nikakva objašnjenja i da se rešio da vrši prelaz kod Jasenove grede (stražare Čevrntije), takođe je dodao da je naredio trupama da kuvaju ručak.[48]

Stepanović dalje piše:

Vikicitati „Mada nisam očekivao da će naređivati kuvanje ručka i time odlagati pokret divizije, ipak sam verovao da je on dobro proračunao da može stići da izvrši prelaz u određeno mu vreme, pa mu nisam činio primedbe, već sam ga ostavio da radi po svom planu, i on je otišao da izvrši zadatak.[48]
({{{2}}})

Po prijemu armijske zapovesti general Kondić se vratio u Lipolist oko 9,30 časova i naredio pokret jedinica ka rejonu selo Glušci-Noćaj. Pokret je otpočeo oko 11 časova. Kako je pokret bio naporan i slabo organizovan došlo je do zastoja i ukrštanja kolona. Zbog toga su jedinice stigle tek oko 22,50 časova, a general Kondić je vojvodi Stepanoviću uputio depešu u kojoj govori „da mu je čast izvestiti ga da je učinio sve pripreme u cilju prelaska Save“ i da će „preuzeti snažnu demonstraciju ka Sremskoj Mitrovici.“ Međutim u to vreme pripreme su još uvek trajale i do njihovog završetka je ostalo oko 5-6 sati, jer je opet zbog loše organizacije razvođenja jedinica došlo do ukrštanja kolona i usporavanja pokreta, pa su desne glavne kolone stigle u Čevrntije tek u 2,30 časova. Tek 6. septembra ujutru je stigao mostovni trem, zbog toga što su volovi bolovali od šapa.[48]

Vojvoda Stepa je u Čevrntiju stigao u 8 časova i bio je veoma iznenađen da prevoženje trupa nije počelo u određeno vreme, ali „pošto je operacija tekla vrlo povoljno, on nije preduzimao ništa da bi zbunio komandanta divizije u njegovom radu i daljim odlukama.“ Stepanović je naredio da se bokovi mostobrana ojačaju sa po jednom pešadijskom četom. Na pitanje Stepanovića kada će početi podizanje mosta, odgovorao mu je: „Sada, dok se preveze jedna baterija.“ Uveren da uprkos zakašnjenju sve ipak teče normalno, Stepanović se vratio u štab armije i obavestio o tome Vrhovnu komadnu. Oko 13,20 časova Stepanović je od Kondića dobio depešu u kome stoji „da je izgradnja mosta počela u 12,40 časova, da se jače borbe vode prema Jarku i da je preveženo na levu obalu Save: dva pešadijska puka, jedna baterija i pionirski polubataljon“.“[48]

Međutim u stvarnosti bilo je preveženo samo 6 bataljona i jedna poljska baterija sa 3 topa. Zbog svega ovoga Stepanović je zaključio da u Sremu nema jačih neprijatelja, pa zbog toga nije naredio da se obustavi prevoz i počne sa izgradnjom mosta. Međutim Kondićeva procena je bila pogrešna, jer su se u Sremu nalazili 30 pešadijskih bataljona, 5 konjičkih eksadrona i 12 baterija.[48]

Prvi izveštaj koji je nagoveštavao da situacija postaje ozbiljna, Stepanović je dobio u 15 časova u kome se kaže da je borba prenesena zapadno od sela Jarka i da je započeta borba i kod Šašinaca, gde je pojačano dejstvo Austrougara. Na kraju izveštaja se navodi da je most za polovinu gotov. Stepanović je još pre prijema ovog izveštaja poslao načelnika štaba Vojislava Živanovića u Čevrntiju, radi pružanja podrške komandi Timočke divizije. Međutim Austrougari su preuzeli snažan napad, što je navelo srpske jedinice da popuštaju na celom frontu. Jedna lažna dojava o pojavi konjice je uspaničila srpske vojnike, što je izazvalo veliku gužvu kod Save.

Neki vojnici i ranjenici su potrčali ka najbližim pontonima, prepunili ih i prevrnuvši se počeli da se dave. Kondić je izvestio Stepanovića da su Austrougari izvršili snažan napad i da je nastupila panika, da je „u ovom momentu sve u redu“. Međutim Stepanović je saznao pravu istinu od novinara Đure Genčića, koji je došavši u Bogatić izvestio Stepanovića da je pokušaj forsiranja Save propao, da se trupe nalaze u haotičnom stanju i da ranjenici zapomažu, „ali se ništa ne preduzima da se prevezu ni oni niti ostali delovi, jer se komandant divizije sasvim izgubio.“[48]

Tek 7. septembra, oko 2 časova, general Kondić je obavestio Stepanovića da forsiranje nije uspelo i da se „delovi na levoj obali nalaze u kritičnoj situaciji“. Živanović je dva sata kasnije obavestio vojvodu Stepanovića da „stanje trupa na levoj obali Save izgleda beznadežno“. Stepanović je primivši ove izveštaje, sutradan uputio jedan pešadijski i konjički puk, i jednu brzometnu bateriju u nadi da se na levoj obali Save srpske jedinice mogu održati. Međutim istog dana je dobio izveštaj generala Kondića i saznao da su sve jedinice na levoj obali Save zarobljene i uništene. Na zathev vojvode Radomira Putnika, on je ovaj izveštaj prosledio Vrhovnoj komandi sa komentarima o očiglednim propustima i predlogom da se general Kondić smeni sa dužnosti. Ovo je i učinjeno sutradan 9. septembra 1914. godine. Time se završilo najneprijatnije poglavlje Stepanovićeve karijere. Za neuspeh ove operacije delom je kriv i sam Stepanović. Istoričari ga najviše okrivljuju da je zbog preterane konspirativnosti, kasno saopštio zadatak Timočkoj diviziji, tako da je ona započela zadatak bez nužnih tehničkih priprema.[48]

Odbrana Mačve[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Druga austrougarska ofanziva na Srbiju

Trupe 5. i 6. armije Austrougarske 8. septembra 1914. su ujutru posle duge artiljerijske vatre počele da prelaze preko Save, donje i srednje Drine. Na osnovu prvih izveštaja koje je Stepanović dobio od potčinjenih komandanata, došao je do zaključka da glavne neprijateljeve snage dejstvuju u širem rejonu ušća Drine. Stoga je odlučio da angažujući armijsku rezervu energično napadne prebačene neprijateljeve jedinice dok su još slabe i prebaci ih preko Drine i Save. Stoga je uputio komandantu Timočke divizije drugog poziva sledeću depešu:

Vikicitati „Sa vašim trupama krenite što žurnije preko Crne Bare u pravcu Parašnice, na koju su se prebacile jače neprijateljske snage i sada nastupaju ka Crnoj Bari. Neprijatelja najenergičnije napadnite i proterajte ga preko Save. Uzmite pod komandu tamošnje trupe drugog i trećeg poziva.“
({{{2}}})

Istovremeno je naredio komandantu Moravske divizije prvog poziva da preduzme sve mere radi paralisanja austrougarskih snaga u Parašnici, dok ne stigne Timočka divizija. Postupajući po Stepanovićem naređenju srpske trupe su energično napadnule neprijatelja sa fronta i bokova, i za manje od pola časa uništile i zarobile dosta neprijateljevih snaga, a odbrana Moravske divizije prvog poziva je bila stabilizovana. Timočka divizija drugog poziva je napala prebačene trupe austrougarske 21. divizije i uspela da ih odbaci ka Račanskom ključu, a neprijatelj se prebacio preko Save ostavljajući dosta mrtvih i gomile razbacanog oružja.[49]

U međuvremenu Austrougarska Šesta armija je bila iznenađenje srpskoj Trećoj armiji i uspela je da je potisne i izbije na planinsku gredu Boranja-Jagodnja, čime je ozbiljno ugrozila komunikaciju u dolini Jadra. Pored neracionalnog početnog grupisanja snaga, komandant Treće armije general Pavle Jurišić Šturm učinio je krupnu grešku što je već prvog dana, angažujući armijsku rezervu, lišio mogućnosti da uspešno parira nove neprijateljeve poduhvate. Pošto nisu uspeli njegovi pokušaji da pregrupisavanjem i rokadom snaga, zaustavi prodor austrougarske Šeste armije, intervenisala je vrhovna komanda. Vrhovna komanda je Stepanoviću uzela Kombinovanu diviziju, a njegov odbrambeni front je povećan na preko sto kilometara. Neprijatelj je obnovio napad 13. i 14. septembra i uspeo je da kod Parašnice počene da prebacuje vojsku pontonima. Na osnovu prvih nepotpunih informacija koje je Stepanović dobio, naredio je komandantu Moravske divizije prvog poziva da ojača odbranu Parašnice snagama sa manje ugroženih delova fronta i da obezbedi desni bok utvrđenjem Crne Bare. Takođe je rekao da će jedan puk Timočke divizije prvog poziva iz armijske rezerve smestiti u Klenje, ali mu je napomenuo da će moći da uđe u borbu po njegovom odobrenju.[49]

Već sutradan 15. septembra na frontu Druge armije rasplamsale su se ogorčene borbe. Pokušaj srpskih trupa u Parašnici da energičnim protiv napadom odbace neprijateljske snage preko Save nije uspeo, ali su pritom naneti teški gubici austrougarskoj 21. diviziji čije je nastupanje bilo potpuno ukočeno. Kod Ade Kurjačice neprijateljska 42. divizija 13. korpusa odbila je napad Drinske dvizije drugog poziva i pokušala da prelaskom u protiv napad proširi svoj mostobran na desnoj obali Drine. Međutim ovaj pokušaj osujećen je intervencijom Vrhovne komande, koja je naredila vojvodi Stepi da sa dva bataljona i jednom baterijom Timočke divizije drugog poziva pomogne odbranu Drinske divizije drugog poziva. 16. septembra od neprijateljske Pete armije iz Bosne i kombinovanog korpusa iz Srema, druga armija je dovedena u kritičnu situaciju. U ranim jutarnjim časovima austorugarska 9. divizija ojačana brigadom 36. divizije izvršila je prelaz preko Drine u rejonu Salaša i uspeli da probiju odbranu srpskih trupa. 17. septembra borbe su nastavljene većom žestinom. Gotovo u isto vreme vojvoda Stepa je obavešten da su austrougarske snage iz Srema počele forsiranje Save kod Jarka i da su se trupe trećeg poziva razbežale. Smatrajući da Druga armija nema dovoljno snaga da brani dva fronta, vojvoda je doneo rizičnu odluku. Da, Moravsku diviziju prvog poziva ostavi da se brani sama, a da armijsku rezervu i pojačanja koja dobija od Vrhovne komande upotrebi za zaustavljanje neprijatelja iz pravca Jarak-Pričinović koji ozbiljno ugrožava Drugu armiju. Pošto nije bio sasvim siguran da će sa raspoloživim snagama uspeti da osujeti jednovremeni neprijateljev napad iz Srema i Bosne, Stepa je, pored navedenih, preduzeo i mere za izvlačenje armije na cerske položaje, ali je od toga odustao nakon telefonskog razgovora sa Radomirom Putnikom u kome mu je obećano da će se drugoj armiji vratiti Šumadijska divizija prvog poziva.[49]

U toku noći između 17. i 18. septembra primećen je prodor neprijateljskog Kombinovanog korpusa iz Srema, preko močvarnog zemljišta što je usporilo napredovanje. Napad je odbijen intervencijom Konjičkog odreda kome se u toku borbi pridružila Timočka divizija prvog poziva. U borbama nije se uspelo da se neprijatelj odbaci nazad preko Save, a srpska vojska je uspela da zadrži front i spreči dalje napredovanje. Po dobijenom izveštaju o napredovanju Prve armije koja je razbila i poslednji otpor neprijatelja, vojvoda Stepa odlučuje da i njegova Druga armija krene u kontranapad da se zajedničkim snagama neprijatelj protera preko Save iz Srbije. 18. septembra austrougarski Kombinovani korpus je nastavio napade pružajući podršku svom ukopanom 8. korpusu i omogućavajući mu odstupnicu za povlačenje. Bila je to neravnopravna borba s obzirom da je austrougarska vojska bila dvostruko brojnija u odnosu na srpsku vojsku. Međutim to nije uticalo na borbeni moral srpske vojske, pa je ujutro 19. septembra Timočka divizija prvog poziva otpočela napad na austrougarske snage koje su prethodnog dana zauzele Pričinović, Uzveće i Glušce. U ogorčenoj borbi koja se vodila ceo dan, Timočka divizija je imala znatne gubitke, takođe je Konjička divizija iznenadna napadnuta i pod silovitim napadom neprijatelja bila prinuđena da se povuče na liniju Glušci-Banovo polje. Ni Šumadijska divizija nije imala sreće. U novom napadu kod sela Pričinovića napad nije uspeo, a i iz komande Druge armije javljeno je da je neprijatelj dvostuko nadmoćniji i da se od daljih operacija odustane. Vojvoda je naredio da Timočka i Šumadijska divizija pređu u odbranu na utvrđenoj liniji (150-300 metara) od neprijateljskog položaja. Iako nije uspeo da protera neprijatelja vojvoda je ostvario značajne rezultate, prinudio je neprijateljsku grupaciju da pređu u odbranu na poziciji zapadno od Šapca i stabilizovao odbranu Mačve.[49]

Strahujući od ponovnog jednovremenog napada Kombinovanog korpusa i Pete armije, vojvoda je zatražio od Vrhovne komande da mu, u zamenu za premorenu Konjičku diviziju, uputi jedan svež puk pešadije i divizion artiljerije. Vrhovna komanda je usvojila ovaj zahtev i stavila mu na raspolaganje 19. puk Šumadijske divizije prvog poziva. U napadima od 23. septembra, trupe austrougarske 9. i 21. divizije, uspele su da delimično probiju utvrđen front srpske vojske ali su ubrzo bili prinuđeni da se povuku na utvrđene položaje. Pošto je i novi snažan napad od 25. septembra u Parašnici pretrpeo neuspeh, komandant 8. austougarskog korpusa uvideo je da je za novi napad potrebno temeljnije pripremanje, pa je prešao u odbranu. U tom povlačenju Stepina armija je zatvorila 8. korpus na rekama Drini i Savi i čvrsto ga prikovala uz same reke. U ovim borbama srpska Druga armija je, dakle i ovog puta sjajno izvršila svoj zadatak: ukočila je napad Pete armije i Kombinovanog korpusa na obalama Drine i Save i time još jednom pomrsila račune komandantu austrougarske Balkanske vojske, generalu Oskaru Poćoreku.[49]

Mačkov kamen i „Rovovska vojna“[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Mačkov kamen

Za vreme borbi Druge armije u Mačvi, srpska Prva armija izvršila je protiv udar iz rejona Pecke, grebenom Sokolske planine, u desni bok austrougarske Šeste armije. Napadi srpske vojske preko Drine nisu imali nekog značajnijeg uspeha i sredinom oktobra srpska vojska je bila prinuđena da se povuče nazad u Srbiju.[50]

Period stabilizacije („rovovska vojna“) trajao je oko mesec dana (od 26. septembra do 24. oktobra). Za to vreme obe strane su fortifikacijski ojačale svoje položaje i vršile povremene napade radi ojačavanja sopstvenih položaja i stvaranja što povoljnijih uslova za predstojeće operacije. U ovom periodu srpska vojska je prvi put primenila minsku vojnu. Na Eminovim vodama (Gučevo) Kombinovana divizija je izgradila minske galerije ispod austrougarskih rovova i aktivirala ih pred sam početak napada, koji je preuzela izjutra 28. oktobra. Snažna eksplozija bacila je u vazduh prednje neprijateljske rovove što je izazvalo pometnju u austrougarskim redovima.[50]

Položaj Druge armije u barovitim i blatnjavim predelima Mačve bio je osobito težak. Uviđajući svu težinu toga položaja, vojvoda Stepanović je još 24. septembra upozorio Vrhovnu komandu na tu činjenicu, ističući:

Vikicitati „Armija je obuhvaćena od Drenovca preko Pričinovića-Uzveća-Noćaja i Zasavice, i od Parašničkog ključa do Rače, sa desne obale Save i Drine, a odatle uz Drinu sa leve strane Drine. Trupe su svuda u bojnim položajima na bliskom odstojanju od neprijatelja i u tankom rasporedu. U slučaju povlačenja bile bi svuda opažene i gonjene. Manevarskih grupa nemam. Za sada još nema neposredne opasnosti, ali ako se protivnik ojača... onda bi, odsudnim napadom, mogao probiti odbrambenu liniju armije, i tada bi situacija bila vrlo opasna. Ja smatram za dužnost da ovu situaciju iznesem Vrhovnoj komandi na ocenu, jer se ne osećam dovoljno snažan da je sam rešim.[50]
({{{2}}})

Istog dana u 17,30 časova stigao je odgovor Vrhovne komande:

Vikicitati „Ako bi vas prilike neminovno primorale na povlačenje, postepeno se povlačite na liniju Šabac-Cer-Vidojevica, gde ćete se zaustaviti radi upone odbrane, zatvarajući u isto vreme i pravac Šabac-Valjevo. Izbor momenta povlačenja i sve ostalo prepušta se vašoj oceni. Pojačanja više ne možete dobiti; jedino možete računati na Konjičku diviziju, koja sada obezbeđuje granični front Ušće-Mišar.[50]
({{{2}}})

Stepa je upozoravao da je Druga armija, usled velike nestašice municije i malobrojnosti starešinskog kadra, nesposobna za ofanzivna dejstva, makar ona imala i ograničen cilj. Kada je, uprkos tim upozorenjima, Vrhovna komanda ipak insistirala da Druga armija 9. oktobra preduzme noćni napad radi proterivanja neprijatelja preko Save, ili bar skraćivanje fronta i poboljšanja opšte situacije u Mačvi — vojvoda Stepanović je održao sastanak s komandantima i načelnicima štabova Šumadijske i Moravske divizije prvog poziva, na kome se raspravljalo o ovom pitanju. Posle detaljne analize situacije jednoglasno se usvojen zaključak da ne postoje uslovi za preduzimanje napada. Vrhovna komanda je prihvatila ovaj zaključak.[50]

Zatišije na frontu Druge armije trajalo je do 24. oktobra, ali je neprijatelj svakog dana obasipao srpske položaje snažnom artiljerijskom vatrom i kopao približnice da bi se primakao što bliže srpskim rovovima i uklonio prepreke. Njihovi avioni nadletali su položaje srpske Druge armije i bacali letke s propagandom sadržinom, ali su svi pokušaji unošenja defetizma u srpske trupe ostali bez uspeha.[50]

Povlačenje Druge armije[uredi]

U toku noći od 26. na 27. oktobra neprijatelj je tukao unakrsnom artiljerijskom vatrom srpske položaje u Parašnici i na desnom odseku Moravske divizije prvog poziva. Ta vatra je u zoru bila jaka da se nije moglo prići rovovima da se spasu oni koji su zatrpani zemljom i nastrešnicama porušenih rovova. Oko 6 časova dva austrougarska puka preduzimaju snažan napad na desno krilo i centar Parašničkog odreda, ali ubrzo bivaju prisiljeni — jakom puščanom, mitraljeskom i artiljeriskom vatrom srpske odbrane — da se povuku u svoje rovove. Posle ovog neuspeha neprijateljska artiljerija obasula je uraganskom vatrom srpske položaje i razornim granatama tako da je preorala streljačke zaklon, da dalji opstanak u njima nije bio moguć. Tek tada su neprijateljske jednice 21. divizije i 18. brigade 9. divizije obnovile napad. I pored žilavog otpora srpskih snaga, a usled nemogućnosti da se angažovanjem bataljona iz rezerve, povrate izgubljeni rovovi naređeno je povlačenje Parašničkog i Ravanjskog odreda na ranije pripremljene položaje kod Crne Bare i Bornog Polja. Ceneći da nova odbrambena linija nije pogodna za odbranu, vojvoda je oko 13 časova izdao naređenje da Severni odred, ukoliko ponovo bude prinuđen na povlačenje, postepeno odstupa ka Bogatiću, a Ravanjski odred prema Sovljaku i Glogovcu. Istovremeno je predložio Vrhovnoj komandi da blagovremeno iseli stanovništvo iz svih sela severno od puta Lešnica-Šabac. Međutim, u tim teškim trenucima Stepu je najviše zabrinjavala nestašica artiljerijske municije, koja je ušla u kritičnu fazu. Komandanti divizija su zahtevali, na šta je vojvoda uputio depešu Vrhovnoj komandi:

Vikicitati „Sve moje dosadašnje pretstavke o opasnom položaju zbog nemanja artiljerijske municije, kao i zahtevi da mi se pošalje haubička artiljerija, nisu imali uspeha, mada su neki od njih bili izraz očajanja. Haubičke baterije nisam dobio, a artiljerijske municije mi je slato vrlo malo ili nikako. Sada je stanje ovako: protivnik nadmoćnijom artiljerijom ruši rovove i zatrpava vojnike, ljudstvo gine a ja nemam (rezervni) da gubitke popunjavam niti imam potrebnu municiju da vodim borbu i smanjujem gubitke... Usled ovakvog stanja, posvednevne brige za artiljerijsku municiju istrošile su me i slomile mi snagu, te se osećam sasvim nemoćan i nesposoban da i dalje komandujem armijom. Stoga molim da se odmah rezeršim dužnosti. U opštem je interesu da mi se zamenik što pre uputi.[51]
({{{2}}})

Povodom ove depeše došlo je istoga dana do žučnog telefonskog razgovora između načelnika štaba Vrhovne komande vojvode Radomira Putnika i komandanta Druge armije vojvode Stepe Stepanovića. Uveren da je Stepa podneo ostavku zbog gubitka Parašnice, vojvoda Putnik je u početku nastojao da ga uveri da taj gubitak ne treba da shvatiti tako tragično, pošto ima još dosta pogodnih položaja na kojima se može snažno odupreti neprijatelju. Pri tome ga je upozorio da najodgovorniji komandanti ne smeju, zbog svojih potčinjenih, pokazivati malaksalost. Stepa je na to odgovorio da je upravo radi svojih potčinjenih, kojima ne može da pruži traženu pomoć, tražio svoju smenu, a ne zbog pada Parašnice. Na ovo je Putnik smireno reagovo, rekavši da nema ko drugi da primi Drugu armiju i zapitao Stepu ko bih mogao da ga zameni. Međutim, pošto je Stepa i dalje uporno insistirao da bude smenjen, Putnik mu je srdito odgovorio, što je Stepu odvratilo od namere da zatraži svoju smenu.[51]

Dva dana docnije, vojvoda Stepanović je, da bi privoleo Vrhovnu komandu da odobri blagovremeno povlačenje Druge armije na cerske položaje, održao sastanak sa komandantima divizija u selu Bogatić. Sastanku su prisustvovali i načelnici štabova, ali oni nisu imali pravo glasa. Posle dvočasovnog razmatranja novonastale situacije odlučeno je da Druga armija usled velikih gubitaka od neprijateljeske artiljerijske vatre, kao i usled nestašice artiljerijske municije, nema više realnih šansi za uspešnu odbranu Mačve. Takođe je odlučeno da sve trupe Druge armije osim Šabačkog odreda i Timočke divizije drugog poziva, povuku na utvrđene cerske položaje u toku noći između 30. i 31. oktobra. Ovu odluku Vrhovna komanda je odobrila tek pošto je od vojvode Stepe dobila šire obrazloženje motiva kojim se rukovodio prilikom donošenja odluke da napusti Mačvu bez borbe. U odgovoru Vrhovne komande je stajalo da se neprijatelj na novoj liniji fronta mora dočekati s najvećom upornošću i energijom. Prilikom povlačenja pojavio se novi problem, zajedno sa vojskom povlačile su se i nepregledne kolone stanovništva koji je u strahu od represalija, bežalo sa stokom, i drugom pokretnom imovinom čime je zakrčilo slabe i blatnjave puteve. Pojedini odredi su se povlačili bez ikakvog reda a komandanti nisu imali komandu nad svojim odredima jer su se odredi protezali kilometrima. Pa ipak, sve jedinice Druge armije povukle su se tokom 31. oktobra na pripremljene cerske položaje (Mišar-Pričinović-Jevremovac-Maovi-podnožje Cera-Lešnica), izuzev Šabačkog odreda (koji je ostao na starim položajima radi odbrane Šapca) i Timočke divizije drugog poziva (koja je i dalje zadržana na Vidojevici da bi štitila unutrašnja krila Druge i Treće armije i vezivala ih u dejstvu. Novim rasporedom Stepa je skratio front Druge armije na oko 40 kilometara i postavio njene trupe u znatno povoljniji položaj i za odbranu i za eventualni prelazak u protivnapad, jer su njihovi novi položaji dominirali mačvanskom ravnicom.[51]

Izjutra 6. novembra austrougarska je preuzela treću ofanzivu protiv Srbije sa celokupnim snagama Balkanske vojske. Na celom frontu srpske Prve i Treće armije od Loznice do Rogačice neprijatelj je toga jutra otpočeo snažnu artiljerijku pripremu, koja je neprekidno trajala više od dva časa. Njen intenzitet u zadnjem času bio je strahovit. Na ostalim delovima odbrambenog fronta Prve i Treće armije duž celog planinskog grebena vodile su se ogorčene borbe. Neprijatelj je u borbu uveo sveže trupe i obasuo je srpske položaje jakom artiljerijskom vatrom usled čega njihov položaj iz časa u čas se pogoršavao. 7. novembra u Valjevu je održana zajednička sednica vlade i Vrhovne komande. Predlog je bio da se potpiše separatni mir sa austrougarskom i on je u načelu odbijen. Vlada je odlučila da se enegično i do poslednjeg čoveka brani front. U međuvremenu situacija na frontu se pogoršava. 9. novembra neprijateljske jednice austrougarske vojske vrše snažan pritisak na položaje Druge armije južno od Prnjavora. 10. novembra posle borbi na Tekerišu, a usled nedostataka artiljerijske municije Vrhovna komanda je naredila povlačenje svojih armija na desnu obalu Kolubare i Ljiga i na planinu Suvobor. Time je bitka na Drini, kojom je prema zamisli generala Poćoreka, trebalo baciti na kolena srpsku vojsku, bila završena.[51]

Kolubarska bitka[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija videti Kolubarska bitka i Treća austrougarska ofanziva na Srbiju
Vojvoda Stepa Stepanović u razgovoru sa prestolonaslednikom Aleksandrom na frontu.

U Kolubarskoj bici, koja je vođena od sredine novembra do sredine decembra, Druga armija imala je ulogu stožera. Pred srpskom Drugom armijom ponovo se u oštroj formi nametnuo problem izbeglica, koje su zakrčile puteve u njenoj pozadini. U depeši koju je vojvoda Stepa uputio Vrhovnoj komandi, energično je zahtevao da se ministarstvo unutrašnjih poslova pobrine za izbeglice. Stanje izbeglog stanovništva uticalo je znatno na borbeni moral srpske vojske. Od 16. do 19. novembra austrougarska vojska izvršila je strahovite napade na liniji Kolubara-Ljig. Vrhovna komanda izdala je sledeća naređenja: Da Prva armija nastavi da brani svoje položaje, a da Druga armija pređe u napad u pravcu Uba i Slovca dok Treća armija napada pravac od Slovca ka Mionici, Užička vojska da dejstvuje pravcem Ržana-Divčibare-Straža, a Obrenovački odred da štiti desni bok Druge armije. Ova odluka je bila preuranjena jer artiljerijska municija nije bila pristigla, a ni borbeni moral nije popravljen među srpskim vojnicima.[52]

Na frontu Druge armije vođene su ogorčene borbe. Moravska divizija prvog poziva preuzela je 21. novembra, u sadejstvu da dva puka Timočke divizije drugog poziva iz Treće armije, protivnapad radi preotimanja Vračeg brda, ali nije uspela. Napad je nastavljen sutradan 22. septembra s nesmanjenom žestinom. Zbog žilavog otpora neprijateljskih snaga Moravska divizija prvog poziva je prešla u odbranu. Komandant divizije je nameravao da napad obnovi u toku noći ali je posle depeše koju je dobio od vojvode Stepanovića odustao. Vojvoda Stepa je ocenivši da je preduzimanje napada rizično naredio je da se Timočka divizija drugog poziva vrati u sastav Treće armije. Aktivna i uporna odbrana srpske Druge armije u ovom periodu imala je značajniji uticaj na dalji tok Kolubarske bitke. 23. septembra nastavljene su žestoke borbe na Kolubari, Ljigu, Suvoboru i Maljenu. Glavne snage austrougarskog 16. korpusa nadirale su pravcem preko Suvoborske grede ka Gornjem Milanovcu, a upravo na tom ovom mestu utvrđen položaj branila je Druga armija. Vrhovna komanda je zahtevala od Stepine Druge armije da pređe u ofanzivu, međutim zbog pojačanog neprijateljevog pritiska na celom frontu Druge armije i Obrenovačkog odreda srpske trupe su ostale u odbrani. Napad 7. divizije austrougarskog Kombinovanog korpusa, imala je za cilj da obrazuje zatvaranje Druge armije po principu klešta, međutim ta namera je osujećena napadom Šumadijske divizije prvog poziva. Neprijatelj je pokušavao preko 8. korpusa da u nekoliko navrata probije front koji je držala Moravska divizija prvog poziva, ali su svaki put bile odbijeni uz velike gubitke. Izveštaj vojvode Stepe najbolje govori o stanju na frontu:

Vikicitati „Naša pešadija se na svim tačkama držala vrlo dobro, odbijajući neprijateljske napade i trpeći veoma snažnu artiljerijsku vatru.[52]
({{{2}}})

24. novembra borbe su nastavljene ali prve značajnije uspehe na frontu Druge armije neprijatelj je postigao tek 25. novembra. U borbama na Čovci, Moravska divizija prvog poziva doživela je značajne gubitke i bila je primorana na povlačenje. Čim je saznao za povlačenje vojvoda Stepa je naredio komandantu da povrati izgubljen položaj, a ako to ne uspe da utvrdi položaj na odseku Kremenica-Stubički vis. Uvidevši da je održavanje položaja gotovo nemoguće Stepa naređuje da se i Timočka divizija prvog poziva povuče na liniju Bistrički-Dren-Glavnica. Šumadijska i Konjička divizija nisu menjale položaj. Posle povlačenja levog krila Druge usledilo je povijanje desnog krila Treće armije na levu obalu Kamenice. Nakon ovih izveštaja Vrhovna komanda je zahteva da Druga i Treća armija zadrže ove položaje jer od njih zavisi sudbina Beograda. 26. novembra Druga armija po odluci vojvodinoj morala se dalje povlačiti u unutrašnjost Srbije. O ovoj odluci obaveštena je Vrhovna komanda koja je u početku insistirala na zadržavanju položaja ali posle detaljnog izveštaja naredila povlačenje i Obrenovačkog odreda koji je branio Beograd. Zbog ove odluke 30. septembra, vlada Kraljevine Srbije na čelu sa Nikolom Pašićem je razmišljala o vojvodinoj smeni. Vojvoda Putnik i prestolonaslednik Aleksandar, oglušili su se na zahtev vlade s obzirom da je Stepa Stepanović nedavnim unapređenjem bio nagrađen i da nije kriv za trenutno stanje koje je izazvano povlačenjem Prve armije pod komandom generala Mišića.[52]

General Živojin Mišić, 2. decembra javio je Vrhovnoj komandi da je Prva armija spremna i da će 3. decembra preći u kontranapad. Ohrabren ovom odlukom vojvoda Putnik je izdao naredbu svim armijama da energičnije napadnu neprijatelja i prinude ga u povlačenje. Osim Prve armije, ostale armije nisu imale značajnije uspehe. Druga armija, koja je prešla u napad iz odbrambenog položaja, bez ikakvog pregrupisavanja snaga, vodila je borbe sa austrougarskim snagama 13. korpusa i delovima 8. korpusa na položajima oko Lazarevca. Moravska divizija prvog poziva podstaknuta prisustvom starog kralja Petra I na bojištu izvršila je četiri uzastopna napada na Kremenicu ali posle očajne borbe sa nadmoćnijim neprijateljem nije uspela da ga zauzme. Sa druge strane Šumadijska divizija prvog poziva uspela je veštim manevrom da zarobi oko 700. austrougarskih, vojnika, podoficira i oficira. I Timočka divizija prvog poziva imala je tih dana značajne uspehe, međutim ni jedna od pomenutih divizija nisu uspele da zauzmu utvrđen neprijateljski položaj. Ni 4. i 5. decembra, Moravska divizija prvog poziva nije uspela da zauzme zadati cilj, pa je Vrhovna komanda odlučila da Drugu armiju oslabi odvođenjem Timočke divizije i njenim pripajanjem Obrenovačkom odredu. Zbog ove odluke oslabljena Druga armija bila je prinuđena da iz faze napada pređe u odbranu ali i tako formacijski postavljena zadavala je neprijatelju strahovit otpor u napredovanju. Uveče je vojvoda Stepanović primio od kralja Petra I pismo ohrabrenja.[53]

„Tri dana pratim uspešne operacije Druge armije. Svedok mudrog vođenja od strane Vaše, silnih napora, hrabrosti i požrtvovanja trupa, ja Vam izjavljujem svoju zahvalnost.“
Kralj Petar I.[53]

Oslabljena izvlačenjem Timočke divizije prvog poziva, Druga armija je 6. decembra obustavila započetu ofanzivu i na dostignutoj liniji fronta prešla u odbranu. Ceneći nepovoljan položaj Šumadijske i Moravske divizije prvog poziva između reke Turije i Belog groba, vojvoda Stepa je izjutra obavestio vrhovnu komandu da sa tih položaja armija se neće dugo održati. Takođe je zatražio da ako se položaji ne mogu odbraniti da se pređe u povlačenje. Vojvoda Putnik je taj zahtev kategorično odbio jer je dobijao pozitivne izveštaje sa frontova Prve i Treće armije. 7. decembra, Treća armija generala Pavla Jurišića Šturma, udarila je u bok neprijateljskom 15. korpusu i daljim napredovanjem potpomogla odbranu Druge armije pod naletom austrougarskog 13. korpusa. Moravska divizija u noći između 7. i 8. decembra, posle krvavih petodnevnih borbi, slomila je otpor 36. divizije i konačno zauzela Kremenicu. 8. decembra, vojvoda Stepa je izdao novu naredbu da se neprijatelj goni u pravcu Lazarevca. Međutim u toku noći između 8. i 9. decembra, Vrhovna komanda je naredila vojvodi da se Moravska divizija prvog poziva okrene u pravcu Beograda i tamo potpomogne odbranu. Time je propao pokušaj da se potuče 13. austrougarski korpus koji se bez borbe povukao preko Kolubare. Uprkos naredbi da se napad armije obustavlja, kapetan druge klase Jordan Đorđević je u dva sata po ponoći upao sa dve čete u Lazarevac gde je zarobio 170 austrougarskih vojnika.[54]

Shvatajući da je bitka konačno izgubljena, komandant austrougarske Balkanske vojske general Oskar fon Poćorek naredio je da 15. i 16. korpus preduzmu 9. decembra postepeno povlačenje prema Šapcu, izbegavajući ozbiljnije borbe, a da 13. korpus odstupi preko Obrenovca u uđe u sastav Pete austrougarske armije koja je dobila zadatak da po svaku cenu brani utvrđen položaj selo Stepojevac-Parcanski vis-Koviona-Mostine, koji bi docnije poslužili kao oslonac za nove ofanzivne operacije, međutim to se nije desilo.[55]

Pošto nije imala dovoljno snaga koje bi joj omogućile istovremenu ofanzivu na celom frontu, Vrhovna komanda je odlučila da Prvu armiju zadrži u rejonu Valjeva radi zaštite boka i pozadine snaga angažovanih na beogradskom pravcu. Ofanziva Druge i Treće armije i trupa Odbrane Beograda protiv austrougarske Peta armije otpočela je 11. decembra izjutra, sa težištem u pravcu Sibnica-Petrov grob-Beograd. Srpske trupe u ubrzo naišle na trupe Pete austrougarske armije kada su se razvile ogorčene borbe na liniji Koštanica-Gradac-Parcanski vis-Koviona-Mostine. I pored energičnih napada, trupe Odbrane Beograda i Treće armije postigle su toga dana neznatne uspehe. Značajniji uspeh, postigla je jedino Druga armija, koja je probila front Pete austrougarske 21. divizije i time otkrila levi bok 9. divizije, oslabivši na taj način celokupni austrijski 8. korpus. U duhu ove direktive, srpske trupe su 12. decembra izjutra nastavile energično nadiranje na celom frontu. Stepina Druga armija je već u samom početku napada postigla značajnije rezultate. Nadiranje ka Parcanskom visu se sporo odvijao ali uz pomoć artiljerije predveče je zauzet položaj. Šumadijska divizija prvog poziva je zauzela neprijateljske rovove na Pogledu. Ovim uspesima Druge armije glavna odbrambena linija austrougarske Pete armije bila je poljuljana. 12. decembra, vojvoda Stepa obaveštavajući načelnika štaba Vrhovne komande o postignutim uspesima i zahtevao od trupa Odbrane Beograda i Treće armije da se poravnaju sa Drugom armijom i zaštite joj bokove. Pošto se neprijatelj u toku noći 12. na 13. decembra iznenada povukao, trupe Druge armije su rano izjutra 13. decembra nastavile nastupanje nailazeći na sve jači i jači otpor neprijatelja. Sredinom dana Druga armija je utvrdila front na liniji Avala-Kumodraž. Druga armija je 14. decembra ujutru napala utvrđene neprijateljske položaje na brdu Torlak na kom se nalazio 8. korpus Pete austrougarske armije, ojačan 7. divizijom i 104. brigadom. Prateći iz Zemuna tok borbe na beogradskom mostobranu, general Poćorek je ostao pri odluci da se Beograd brani po svaku cenu ali to je bilo nemoguće. Izbijanjem Prve armije i Užičke vojske na obale Drine i Save i oslobađanjem Beograda 15. decembra 1914. godine, posle velikih pobeda srpske vojske na Suvoboru i Maljenu, Ovčaru i Kablaru, Rudniku i Kosmaju, Kolubari i Ljigu, pobedonosno je završena Kolubarska bitka. Ovom velikom vojnom pobedom u Srbiji je učvršćena vera u sopstvene snage.[55]

Planovi Centralnih sila[uredi]

Posle proterivanja austrougarskih agresora krajem 1914. godine srpska vojska je bila raspoređena u dubljoj pozadini radi odmora. Trupe Druge armije bile su razmeštene u rejonu istočno od Mladenovca. Štab armije nalazio se u Mladenovcu, školskoj zgradi nedaleko od crkve. Austrougarske snage su prilikom povlačenja ostavljale bolesnike zaražene tifusom. Srpski ranjenici su u toku Kolubarske bitke mešani sa zaraženim bolesnicima, što je izazvalo da je krajem 1914. i početkom 1915, tifus zahvatio veći deo stanovništva. Epidemija je savladana tek maja 1915. godine ali je uzela veliki danak. Od pegavog tifusa umrlo je 150.000 građana i 30.000 vojnika od toga 70% stranih i domaćih lekara. Za vreme epidemije vojvoda Stepa Stepanović je ostao u Mladenovcu. Oko njegovog štaba podignute su velike engleske bolnice u kojima su lečeni vojnici Druge armije.[26] Često je obilazio bolnice iako mu je savetovano da to ne čini na šta je on odgovorio:

Vikicitati „Postarajte se vi za mlade ljude da očuvaju život, a ako vojvoda Stepa i umre nevakcinisan, neće biti velika šteta.[56]
({{{2}}})

Za vreme epidemije trupe su, po Stepinom naređenju, izvodile vežbe. On je lično obilazio pukove, jer je smatrao da se tako održava zdrav duh, borbeni moral i disciplina kod vojnika. Zahvaljujući takvom radu vojvoda Stepa je sredinom maja mogao da izvesti Vrhovnu komandu da su njegove divizije spremne za pokret.[56]

Tih dana vodio se rat na Istočnom frontu. Za to vreme ni Antanta nije mirovala, pokušavši da uvuče Italiju u rat protiv Austrougarske, što je sredinom 1915. i uspela ali nije mnogo dobila u prevlasti na frontovima. Međutim pritisak savezničke diplomatije na Srbiju u ovom periodu je dostigao neviđene razmere. Saveznici Antante su predviđali da će Centralne sile po završetku kampanje u Rusiji, preduzeti ofanzivu na Srbiju kako bih preko Bugarske došle u direktnu vezu sa savezničkom Turskom koja je u to vreme na Kavkazu ratovala sa Rusijom. Bugarska vlada je odlučila da početkom rata stavi svoje snage na raspolaganje Centralnim silama, ali je saveznička Antanta na svaki način pokušavala da ih ubedi da se predomisle. Sredinom avgusta su počele mobilizacijske pripreme u Bugarskoj, vojvoda Putnik je 19. avgusta zatražio odobrenje od vlade da koncentriše trupe na istočnoj granici. Plašeći se da na Srbiju ne padne sumnja da provocira rat s Bugarskom, vlada je otezala s odgovorom Vrhovnoj komandi sve do kraja meseca. Ali uviđajući da se zemlja nalazi pred skorim trojnim napadom, Pašić je sazvao zajedničku sednicu vlade i Vrhovne komande za 26. avgust u Kragujevcu. Sednici je prisustvovao i vojvoda Stepa Stepanović, zajedno sa ostalim komandantima armija. Raspravljalo se o vojno-političkom položaju uoči očekivanog trojnog napada. Pre ove sednice Nikola Pašić je uputio pismo Vrhovnoj komandi sa nizom pitanja o tome kakve su izgledi za uspešnu odbranu zemlje u slučaju napada Austrougarske i Nemačke bez Bugarske, a kakvi su slučaju kombinovanog napada sa Bugarskom. Generali su na prvi pitanje odgovorili da bih uspeh u slučaju dvojnog napada uspeh bio verovatno pozitivan za srpske trupe. Jedino je vojvoda Stepanović izdvojio svoje mišljenje i predložio ga, pa je pritom rekao:

Vikicitati „Mogli bi se nadati nekom uspehu.[56]
({{{2}}})

Međutim, na pitanje kakav je izgled Srbije na uspešan otpor u slučaju kombinovanog napada Austrougarske, Nemačke i Bugarske, generali su jednoglasno odgovorili da izgled za uspešnu odbrane zemlje, ne bi bio nikakav. Takođe su naglasili da vide izvesnu nadu na uspeh, ali dosta sumnjivu, samo ako bi Grčka ispunila svoje savezničke obaveze ugovorom iz 1913. godine. Pošto se na Grčku nije moglo računati, a imajući u vidu veliku opasnost koja preti do Bugarske, na sednici se raspravljalo da se ona eliminiše pre početka trojnog napada. Suočena sa opasnošću da u predstojećoj neravnopravnoj borbi ostane izlovana i poražena i da, pored svega toga, na nju padne odgovornost za slom na Balkanu, srpska vlada je 31. avgusta odobrila Vrhovnoj komandi da koncentriše trupe na istočnoj granici radi odbijanja eventualnog bugarskog iznenadnog napada. 4. septembra, Bugarska je potpisala opšti ugovor o savezu sa Centralnim silama, a dva dana docnije i vojnu konvenciju za rat protiv Srbije. Tom prilikom Bugarskoj je obećana cela Vardarska Makedonija i srpske oblasti istočno od Morave a takođe i teritorijalna proširenja na račun Grčke i Rumunije koje su stale na stranu Antante.[56]

Trojna ofanziva[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Trojna invazija na Srbiju
Povlačenje srpske vojske dolinom Morave 1915. godine .

Posle desetomesečnog odmora, Druga armija i njen komandant upućeni su, 1. septembra 1915, na pirotsko bojište radi zaštite Pomoravlja od Bugara. U zoru 6. oktobra 1915. godine otpočela je nemačko-austrijska ofanziva protiv Srbije. Posle jednodnevne žestoke artiljerijske pripreme iz oruđa svih kalibara neprijateljeva pešadija se otisnula preko Save i Dunava. Suočena sa tako opasnim razvojem neprijateljeve ofanzive, Vrhovna komanda je počela da skida pojedine jedinice sa manje ugroženih delova fronta radi pojačavanja trupa u Odbrane Beograda i pomoći Trećoj armije.[26] Budući da je na Istočnom frontu bilo mirno, Vrhovna komanda je, uzdajući se u brzi dolazak saveznika, počela da sa tog fronta povlači trupe. Najpre je Drugoj armiji uzeta Šumadijska divizija prvog poziva (bez 10. puka), zatim dve haubičke baterije i po jedan pešadijski puk iz Timočke i Moravske divizije prvog poziva i na kraju i Konjička divizija. Posle odlaska tih trupa efektivi Druge armije bili su jako smanjeni. Objašnjavajući ove mere komandantu Druge armije, vojvoda Putnik je u naredbi od 12. oktobra naglasio da se odlučio na taj korak zbog daljeg pogoršanja situacije na severnom frontu, sobzirom da su francuske trupe raspoređene u Nišu. Putnik se nadao da će francuske trupe stići u Niš istog dana ili dan posle. Po prijemu ove naredbe vojvoda Stepa je uputio sledeću depešu Vrhovnoj komandi:

Vikicitati „Ja ću izvršiti naređenje O. br. 22161 od 12.oktobra, ali u tom slučaju nišavska dolina ostaje nebranjena. Molim da mi se uputi jedan pešadijski puk prvog poziva. Ako ga ne dobijem, ja ne mogu garantovati za odbranu nišavske doline, jer nemam trupa za njeno zatvaranje. Prisustvo francuskih trupa u Nišu nije od stvarne koristi, jer trupe treba da drže položaje.[57]
({{{2}}})

Uprkos molbama Vrhovne komande da Francuske trupe budu raspoređene kod Niša to nije učinjeno. General Saraj, 13. oktobra je dobio naređenje svoje vrhovne komande da trupe suviše ne istura na sever da ne bi bile odsečene od Soluna, već da se ograniči na održavanje komunikacije između Soluna i Srbije. Umesto toga, francuska vojska je raspodelila trupe na pravcu od Đevđelije do Gradskog i naređenje je bilo da ne stupaju u borbu. Druga armija je zbog ovakvog stanja sa smanjenim efektivnim dejstvima i najavljene pomoći saveznika, dočekala napad Bugara na frontu od 120 km. Prisiljen da sa malim snagama brani ogroman front, uvideo je da je teren jedini saveznik njegovih boraca u borbi koja ih je očekivala. Zbog toga je lično obilazio trupe i nadgledao izradu zaklona i prepreka na položajima.[57]

Posle završene mobilizacije i koncentracije svoje vojske, bugarska Vrhovna komanda je čekala punih devet dana da nemačko-austougarske armije što dublje prodru u Srbiju i privuku gro srpskih snaga istočnog fronta, pa da tek tada narede prelazak u ofanzivu u nadi da će tako postići laku pobedu. U noći 13. na 14. oktobar Bugari su bez objave rata prešli u napad duž srpsko-bugarske granice. Ubrzo su se borbe proširile na ceo front. Čim je primio izveštaj o pokretima bugarskih trupa prema granici, vojvoda Stepanović je, ne čekajući odobrenje Vrhovne komande naredio da jednice krenu u pravcu napade i zauzmu ranije određene istaknute položaje duž armijskog fronta. Bugari su preduhitrili Srbe, pa došalo do niza borbi. Timočka divizija i 10. puk Šumadijske divizije nisu uspeli da zaustave nadiranje Bugara i da održe zauzete položaje, međutim Moravska divizija je odlučno produžila protiv napad, porazila Bugare i ušla u teritoriju Bugarske po obodu granice. U toku Bugarske ofanzive najveći pritisak je trpela Timočka divizija dok su Moravska i Šumadijska energično odbijale napade. Pojedini bugarski odredi su se predavali ne želeći da se bore protiv Srba. 16. oktobra Druga armija je konačno stabilizovala front iz pravca koji je kontrolisala Timočka divizija, sa druge strane Šumadijska divizija nije izdržala i počela je polako da se povlači. Posle 13 dana neprekidnih borbi Bugari su probili front i neprekidnim napadim dospeli do Knjaževca.[57]

Da bi popravila situaciju kod Vranja, Vrhovna komanda je sakupila iz raznih jedinica devet pešadijskih bataljona prvog, drugog i trećeg poziva, eskadron konjice i oko tri baterije topova. Vojvoda Stepa, mada je dotad više puta upozoravao Vrhovnu komandu da nema dovoljno trupa za odbranu nišavske doline, ovoga puta je, uviđajući svu ozbiljnosti situacije u dolini Južne Morave, u najvećoj žurbi sakupio oko tri bataljona pešadije i dva topa i uputio ih ka Vranju. Od prikupljenih jedinica formiran je Vranjanski odred, koji je zajedno sa Vlasinskim odredom obrazovao Južnomoravske trupe, pod komandom pukovnika Milana Tucakovića. Glavni zadatak ovih trupa bio je ponovno otvaranje komunikacije Niš-Skoplje i proterivanje neprijatelja iz doline Južne Morave. Posle pada Skoplja koje je osvojeno 23. oktobra od strane Bugara, Vrhovna komanda suočena sa novonastalom situacijom se odlučila na povlačenje trupa severnog fronta do pravca Ježevac-Zlatovo, desna obala Lepenice prema Kragujevcu i visoravnima severozapadno od Kraljeva i Ivanjice. Ovim manevrom Vrhovna komanda je htela da dobije na vremenu očekivajući intervenciju saveznika iz pravca Soluna, međutim do date intervencije nije došlo. Nov pritisak neprijatelja se osetio 24. oktobra. Pod pritiskom nadmoćnijih i tehnički bolje opremljenih neprijateljevih snaga, srpska vojska je bila prisiljena na povlačenje. Nemačke i bugarske snage su se spojile 26. oktobra kod Brze Palanke. Istog dana, bugarske snage su uz pomoć pobunjenih Albanaca prodrle u Kačaničku klisuru. Vrhovna komanda je na ovaj napad obrazovala odred „Trupa nove oblasti“ čiji je zadatak bio da brani Kačanički tesnac. Trupe novih oblasti su se sastojale od dve divizije Prve i Druge armije. Opšta situacija je zahatevala da se ubrza povlačenje trupa na svim frontovima i izvrši novo grupisanje na skraćenoj liniji, da bi se odvojile potrebne snage za otvaranje Kačaničkog tesnaca i proboj prema Skoplju.[57]

U noći između 26. i 27. oktobra po naredbi Vojvode Stepe, Druga armija napušta položaj u rejonu Pirota na nove položaje za odbranu Niša. Po obavljenom povlačenju Druge armije koji je protekao vrlo teško onemogućen jakim vremenskim uslovima, na novom položaju Druga armija je držala front od 160 km sa oslabljenim i izmorenim trupama. U toku 30. oktobra Šumadijska divizija trpela je strahovite napade od strane neprijatelja, ali i pored neprijateljskog upornog napada zadržala položaje. 1. novembra Timočka divizija je trpela nov napad Bugarske ali je i pored danonoćnih borbi uspela da se održi na postojećim položajima. Na osnovu izveštaja oba komandanata Šumadijske i Timočke divizije, vojvoda Stepanović je bio zadovoljan. Po prijemu izveštaja Vrhovne komande da su saveznici uputili pojačanje u Solun, vojvoda Stepa je odlučio da sa svojom Drugom armijom što duže održi postojeće položaje. Iste instrukcije dobili su komandanti drugih armija. Kako saveznička pomoć nije stigla u noći 3. i 4. novembra Druga armija se postepeno povlači na nove položaje sela Mramora. Ostale armije su obrazovale novi front na linijama Zapadne i Južne Morave.[57]

Poslednja odbrana i Albanska golgota[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Albanska golgota

Stanje srpske vojske po dolasku na moravske položaje je bilo je vrlo teško. Budući da je neprijatelj nastavio pritisak nesmanjenom žestinom, pretila je opasnost da srpska vojska — potisnuta u siromašne planinske krajeve i lišena mogućnosti da se snabdeva hranom i municijom — podlegne pre nego što joj stigne obećana saveznička pomoć. U takvoj situaciji srpska vlada je 4. novembra u Raškoj održala vanrednu sednicu, pod predsedništvom regenta Aleksandra, na kojoj je donesena odluka o daljem vođenju rata. Na sednici vlade odlučeno je da se borbe trebaju nastaviti i da se povlačenje izvede ako bude moralo preko Kosova, u južnu Makedoniju i u Albaniju. Vrhovna komanda je 6. novembra odlučila da jedinice sa severnog fronta se povuku prema Prištini, dok je Druga armija dobila zadatak da spreči prodor neprijatelja sa istoka na pravce povlačenja glavnine srpske vojske.[58]

Pritisak neprijatelja brzo se osetio na celom istočnom frontu. Druga armija trpela je strahovite udare Bugarskih divizija. 4, 5. i 6. novembra vojvoda Stepa je pokušao da osujeti brzo napredovanje Bugarskih snaga ali njegove trupe nisu uspele da održe položaje u Nišu i Vlasotincu. U takvim okolnostima Vrhovna komanda je obavestila vojvodu da mu na raspolaganje stavlja i Moravsku diviziju drugog poziva iz sastava Treće armije. Vojvoda je u depeši vrhovnoj komandi saopštio da mu ne šalje datu diviziju da se ne bi pravila gužva u pozadini njegove armije i da će on manevrom sa postojećim trupama u sastavu svoje armije pokušati da odbije napad Bugara. Međutim u toku sledećeg dana situacija se znatno pogoršala. Timočka divizija je na frontu bila razbijena od strane Bugara koji joj nisu dozvolili da se pregrupiše pa su se odredi našli u rasulu i front je počeo da popušta. 8. novembra, Bugari prelaze Južnu Moravu i napadaju Leskovac, koji su ubrzo i zauzeli. Vojvoda Stepanović čuvši izveštaje sa fronta naredio je da se snage povuku na liniju reke Jablanice i Puste reke i da taj položaj zadrže za eventualni kontranapad. Sutradan 9. novembra, nastavljen je napad Bugara na Timočku diviziju, a vojvoda je primio izveštaj da su zauzeli i položaje oko reke Jablanice. Posle ovih novih dešavanja na frontu vojvoda se vratio u Prokuplje i vidno potresen referisao Vrhovnoj komandi situaciju na frontu:

Vikicitati „Stanje je vrlo opasno, jer nema mogućnosti da se pešadija zadrži i uredi. Ali od svih ovih mera ne očekujem nikakav uspeh, zbog rasula pešadije koja je prsla i nemože se sakupiti. Sve ovo javljam po ličnom uverenju, jer sad dolazim sa mesta borbe. Nemam nade da će se artiljerija, koja je dosad očuvana, očuvati. Bugarska snaga ceni se na 8 bataljona. Naredio sam da se teška artiljerija, i svi vozovi evakuišu prema Prepolcu. Opasnost predstoji i Timočkoj vojsci, koja brani prelaze na Moravi. Sa Veterničkim odredom nemam veze. O ovome je ziveštena Treća armija. Očekujem hitna naređenja.[58]
({{{2}}})

10. novembra, front se stabilizovao jer su Bugari delovali pasivno pa su srpski komandanti uspeli koliko je bilo moguće da konsoliduju divizije Druge armije koje su bile u rasulu. 11. novembra, vojvoda je odobrio predlog svojih komandanata da se izvrši protiv udar na Bugarske snage, što je i učinjeno uprkos žestokom napadu na Šumadijsku diviziju koja je odolela i uspela da natera neprijatelja u povlačenje. 12. novembra, nastavljeno je gonjenje i uskoro put Prokuplje-Lebane-Priština je bio ponovo pod kontrolom srpskih snaga i time je "Bitka kod Leskovca"tj.(Leskovački protivnapad) , bila završena. Istog dana vojvoda Putnik naređuje da se sve armije (Prva, Druga i Treća) zajedno sa trupama Odbrane Beograda i Timočke vojske, postepeno povlače na Kosovo, a da Druga armija štiti istočne pravce. U periodu od 12. do 18. novembra srpske snage su se koncentrisale za proboj prema Skoplju, međutim neprekidan i snažan pritisak neprijateljskih jedinica na svim linijama fronta nije dao vremena srpskoj vojsci da se prikupi i otpočne "Kačanički manevar“. Između 17. i 21. novembra razvile su se strahovite borbe Druge armije na pravcu stare srpske granice (pravac Svirci-Prepolac) i time su presečene komunikacije sa Kačanikom. 21. novembra, Vrhovna komanda je naredila povlačenje na levu obalu reke Sitnice, gde je nameravala da koncentriše sve snage za odlučuću bitku. U ovom povlačenju Druga armije je uprkos nadčovečanskim naporima i usled nedostatka ljudi uspela da uspešno zaštiti pravce za povlačenje.[58]

Prelazak Vrhovne komande preko zaleđenog Vezirovog mosta na Crnom Drimu.

24. novembra, završeno je povlačenje srpske vojske na levu obalu Sitnice. Međutim tada se uvidelo da je vojska suviše premorena, jedinice proređene, a artiljerijska municija iscrpljena. Uvideći dato stanje, 25. novembra Vrhovna komanda je odlučila da se cela vojska povuče preko Albanije i Crne Gore u Jadransko primorje. Naredba Vrhovne komande o povlačenju nije prihvaćena s odobravanjem u vojsci. Mnogi vojnici su napustili jedinice i uputili se kućama, drugi su negodovali da će radije poginuti na svom ognjištu nego da idu u tuđinu. Karakeristično je pismo koje je 27. novembra, uputio načelnik štaba Šumadijske divizije drugog poziva, tadašnji generalštabni major Dušan Simović (kasnije armijski general i premijer Jugoslavije), vojvodi Stepi Stepanoviću. Vojvodu je u pismu pozvao na patriotizam i borbu prsa u prsa sa daleko nadmoćnijim neprijateljem (isti scenario primenio je vojnim pučem od 27. marta 1941). Na ovaj patriotski čin vojvoda je odgovorio smireno majoru da očekuje od njega da sa preciznošću izvršava naređenja njegovih pretpostavljenih i da ne klone duhom. Simović je na ovaj apel odgovorio ponosno i prkosno, smatrajući da je u pravu i da prekor nije zaslužio. Sutradan (28. novembra) vojvoda se suočio sa novim zagovornikom, vojvodom Živojinom Mišićem da se srpska ofanziva usmeri ka severu. Na njegovu inicijativu u periodu od 29. novembra do 3. decembra održane su generalštabne sednice u Peći. Sednici su prisustvovali vojvode Stepa Stepanović, Živojin Mišić, generali Pavle Jurišić Šturm i Mihailo Živković. Sednicom je predsedavao vojvoda Stepa kao najstariji komandant po činu u armiji. Posle petodnevnih sednica u kojima je jedino vojvoda Mišić bio zagovornik da se krene u kontraofanzivu, ostali generali i vojvoda Stepa bili su stava da se izvrši naređenje Vrhovne komande. Naređenje je zaslugom vojvode Stepe, realizovano od 2. decembra posle podne kada je odlučeno da se celokupna vojska povuče preko Jadranskog primorja i time spasi.[58]

Povlačenje sa Kosova polja na Jadransku obalu izvršeno je postepeno u periodu od 25. novembra 1915. do 15. januara 1916. godine. Prilikom povlačenja Vrhovna komanda je odlučila da se armija transformiše u brdski tip i da se uništava sav materijal koji se ne može poneti, a da se kasnije i uništi tvrđavska, haubička i deo poljske artiljerije koja se nije mogla vući. Druga armija se povlačila, u sastavu glavnine, s Prvom i Trećom armijom pravcem Peć-Andrijevica-Podgorica-Skadar. Ostale trupe su se povlačile uz samu granicu sa Albanijom i tako štitile odstupnicu glavnini srpske vojske. Za to vreme vojska Kraljevine Crne Gore pružila je poslednji otpor austrougarskom neprijatelju u bici na Mojkovcu, znatno nadmoćnijem neprijatelju. Posle pada Lovćena (10. januara), Kralj Nikola je zamolio na pregovore ali je austrougarska insistirala na kapitulaciji koja je potpisana 21. januara 1916. godine. Time je uloga Crnogorske vojske u Prvom svetskom ratu završena.[58]

Mada neprijatelj nije uspeo da odseče odstupnicu srpskoj vojsci, sudbina srpske vojske je bila tragična. Kroz divlje albanske planine kroz koje su prolazili, od gladi, zime, po blatu i bez krova nad glavom su umirali. Po dolasku u Jadransku obalu Srbi nisu ništa našli od onoga što su im saveznici obećali: ni hrane, ni oružja, ni municiju, a ni pojačanje u trupama koje bi ih štitile dok se ne oporave i reorganizuju. Za to vreme dok su čekali savezničku pomoć (od sredine decembra do kraja februara) srpske trupe su bile izložene gladovanju i najgrubljem šikaniranju od Italijana koji su bili zaduženi da se francuski sanduci sa hranom doture Srbima. Razočaranim ovakvim držanjem saveznika, na hiljade srpskih vojnika napustilo je svoje jedinice i uputilo se svojim kućama ali su samo retki pojedinci stigli svom domu. Većina ih je ili palo u zarobljeništvo, umrlo od gladi ili zime, a jedan manji deo je poginuo od napada albanskih bandi. U tom periodu je srpska vojska izgubila oko 143.000 boraca. Konačno su ostaci srpske vojske zahvaljujući Francuzima prevezeni na Krf u periodu od 18. januara 1916. do 23. februara 1916. izuzev 9000 vojnika koji su prevezeni u Bizertu i 13.068 vojnika (sa 10.144 konja) koji su do aprila ostali u oblasti Valone. Ukupno je spaseno 158.000 vojnika ali je za kratko vreme na Krfu i Bizerti umrlo više od 7750 ljudi. Za to vreme vojvoda Stepa je bio sa svojim vojnicima.[58]

Boravak na Krfu i Solunski front[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Solunski front

Po naređenju Vrhovne komande Stepa se 3. februara zajedno sa prvim ešalonima svoje armije, prevezao na Krf. Trupe Druge armije bile su smeštene uz morsku obalu između sela Pirgi, Ipsos i Markos. Za vreme tromesečnog boravka na Krfu, Stepa je smestio svoj štab u sredinu svojih trupa da bi neposredno rukovodio i nadgledao oporavak vojnika i starešina. Stepa je, bez obzira na vreme obilazio svoje trupe. General Žozef Žofr je na međusaveznikoj konferenciji (od 7. do 9. decembra 1915.) bez uvijanja i javno priznao da su veliki saveznici krivi za slom na Balkanu i gubitak Srbije. Zbog sloma Srbije u Francuskoj je pala vlada na čelu sa premijerom Vivijanom, a novi premijer Aristid Brijan i njegova vlada je sa više nesebičnosti i iskrenosti okrenula se spasavanju Srbije. Međutim sve savezničke zemlje nisu mislile isto. Engleska je stopirala svaku ozbiljniju akciju Rusije i Francuske u nadi da se pomogne Srbiji. U jednoj izjavi iz 1915. godine, čuvši ponašanje Engleske prema Srbiji vojvoda Stepa Stepanović je rekao:

Vikicitati „Ona uznemirava ceo svet svojom imperijalističkom politikom, svojim egoizmom i hladnim nagonom za svoje interese.[59]
({{{2}}})

No, u tim teškim trenucima Stepa nije klonuo niti se predavao jadikovanju. On je u takvim prilikama najviše vremena provodio u radu. I upravo zahvaljujući takvom shvatanju dužnosti, u čemu su ga sledili i njegovi oficiri, obnovljena Druga armija je već sredinom aprila bila spremna za nove podvige. Vrhovna komanda je u narednom periodu uradila detaljnu reorganizaciju armija. Od postojećih 13 pešadijskih divizija obrazovano je 6 novih istog naziva. Prema novoj organizaciji srpska vojska je imala tri armije i po dve pešadijske divizije. Osim toga, zadržana je Konjička divizija i pomoćne trupe izvan armijskog sastava. Ukupno brojno stanje je bilo 147.000 ljudi. Od februara do maja 1916, zahvaljujući i komandantu Druge armije, na Krfu je stvorena nova Druga armija. Ta jedinica je polovinom maja prebačena u Solun, a u julu na novo ratište, na Solunski front. Skoro dve godine nalazila se na položaju oko Kožuha, Zborske kose, Veternika, Dobrog Polja i Sokola. Po mišljenju srpske Vrhovne komande, to je bilo povoljno mesto za izvršenje proboja fronta, ofanzivnim dejstvom. Prva naređenja Vrhovna komanda je uputila Drugoj armiji tek 20. juna 1916. Tada je završeno strategijsko raspoređivanje srpske vojske koja je zajedno sa francuskim trupama razvila front na liniji od 450 km — od Orfanskog zaliva do Ohridskog jezera. Glavokomandujući ovih združenih snaga bio je general Saraj, koji je bio i glavokomandujući Francuske istočne armije. Početak savezničke ofanzive planiran je za 23. juli, ali je nekoliko puta odlagan zbog odugovlačenja Rumunije da stupi u akciju. Tako da je napad počeo sa mesec dana zakašnjenja 20. avgusta.[26]

Potpisivanjem konvencije 17. avgusta po kojoj Rumunija pristupa Antanti, Bugarska je izvršila napad na Rumuniju, i time odsekla i za jedno vreme zaustavila pomoć rumunskih armija saveznicima u Solunu. Zbog novoiskrslih okolnosti, general Saraj je odustao od ranije planirane ofanzive dolinom Vardara. Na sastanku sa svim savezničkim komandantima 20. avgusta u Solunu usvojen je novi plan dejstva savezničkih trupa, koji je predviđao da se preduzme dejstvo pravcem Sorović-Banica-Bitolj, a da se na ostalim delovima Solunskog fronta ostane u odbrani, a da konačni napad krene 12. septembra. Saveznici su dali odrešene ruke da Vrhovna komanda srpskih snaga odluči o toku napada. 29. septembra, general Bojović i vojvoda Stepanović su bili na sastanku koji je održan u Vertekopu. Određeni su detalji napada kao što je vojvodi ponuđeno da Druga armija ispita nove duge topove kalibra 155 mm i na osnovu analize da odrede u kom pravcu da se vodi rat. Za to vreme Prva armija pod komandom generala Miloša Vasića je preuzela glavninu napada, a Drugoj armije vojvode Stepe određena je uloga pomoći. U to vreme je reorganizovan komandni kor u armijama. Vojvoda Živojin Mišić je preuzeo Prvu armiju, a general Vasić, Treću od generala Pavla Jurišića Šturma koji je suspendovan zbog grešaka u komandovanju. Nakon reorganizacije, pristupilo se zadatku koji je srpska vojska dobila u dogovoru sa saveznicima. Srpska armija je imala zadatak da napadne neprijatelja na frontu i probije front pravcem na sever prema Bitolju.[60]

Dana 14. avgusta, počela je saveznička ofanziva i prva značajnija bitka koja je trajala tri dana do 17. avgusta, a odigrala se na Gorničevskom polju. U ovoj bici značajnu ulogu odigrala je artiljerija moravičkog puka koja je pružala podršku. Za vreme Gorničevske bitke, Druga armija je takođe vodila vrlo oštre borbe. Na pravcu Kožuf, Zborsko, Preslap, Kovil, Golo bilo, Veternik, Kravica, Dobro polje, Soko na kojima je neprijatelj organizovao odbranu, Druga armija nije mogla da izvrši zadatak sa sopstvenim snagama. Polazeći od ovih činjenica vojvoda Stepa 17. avgusta je referisao vrhovnoj komandi da se napad na zadati cilj odgodi dok ne bude osvojen Kajmakčalan. Na ovaj predlog Vrhovna komanda ga je u celosti prihvatila i obavestila vojvodu da mu se stavlja na raspolaganje da komanduje armijom sa potpunom slobodom.[60]

Napad na Kajmakčalan počeo je 12. septembra, ali je trajao 18 dana. Borbe su bile teške, krvave ali zbog žilavog otpora neprijatelja napad se sporo odvijao. Posle žestokih borbi konačno 30. septembra, Drinska divizija je osvojila planinu Kajmakčalan. Do zastoja operacija dogodilo se na bitoljskom frontu. Taj zastoj posebno je uznemirio srpsku Vrhovnu komandu, koja je došla do zaključka da neće biti moguće savladati odbranu neprijatelja na bitoljskom pravcu. Zbog lične želje da se ne dozvoli neprijateljima da se odmore i pregrupišu snage general Bojović se obratio generalu Saraju 10, 11. i 16. oktobra sa predlogom da se ojačaju trupe u Mogleni (Druga armija) i da se sa tih položaja preduzme snažna ofanziva u Tikvešku kotlinu, sa ciljem da se izbije na liniju: Vozarci-Kavadar-Demir Kapija i da se tako izmanevriše i pokoleba nepijateljev front u dolini Vardara i kod Bitolja. Na žalost ovaj predlog nije prihvaćen pa je Solunski front probijen tek dve godine kasnije. Ne dobivši pojačanje od Francuza, srpska Vrhovna komanda se odlučila na transformaciju armija. Od Druge armije je uzet jedan puk (12. šumadijski) i nekoliko baterija jer se smatralo da će vojvoda Stepa uspeti da održi front i sa vidno oslabljenom armijom. Ove trupe su upućene Trećoj armiji i ubrzo se utvrdilo da je to bio pravi potez. Već 5. oktobra počeo je napad na obalama Crne reke. U međuvremenu rumunski front se naglo pogoršao i saznavši za tu situaciju francuski general Žofr insistirao je da saveznici pošalju 10 novih divizija i da u dogledno vreme ojača front i pripremi ga za kontraofanzivu na Solunskom frontu kojom bih u sadejstvu sa Ruskim snagama na Dunavu, izbacio Bugarsku iz rata. Po dolasku tih trupa ukupno savezničke snage na Solunskom frontu su brojale 500.000 boraca, tj. 20. divizija. 27. oktobra, nastavljene su borbe na Crnoj reci i konačno 17. novembra osvojen je ovaj rejon. Uvidevši to neprijateljske snage su počele da se povlače na sever iznad Bitolja. U ovim bitkama nije zaostajala ni Druga armija, mada je glavninu napada vodila Prva i Treća armija. Ona je svojim besprekornim izvršavanjem naređenja na položajima oko reke Moglenice, korisno potpomogla napad u završnoj operaciji osvajanja Bitolja. Posle ove bitke vojvoda Stepa Stepanović odlikovan je Karađorđevom zvezdom sa mačevima II stepena.[61]

Posle ovih bitaka srpska vojska je bila vidno oslabljena u ljudstvu što je zahtevao novo reorganizaciju. Od dotadašnje tri armije, napravljene su dve, a komandanti raspoređeni prema činu i novom rasporedu. Za komandante ovih armija postavljeni su vojvode Stepanović i Mišić. Reorganizacija armija završena je 3. januara 1917. godine. 28. marta, vojvoda je izvestio Vrhovnu komandu da će mu za popunjavanje svoje armije biti potrebno 81 artiljerijsko oružje od čega 58 teških i najtežih. Već idućeg dana je sa komandantima svojih divizija razamatrao plan za budući napad, koji je od strane svih komandanata jednoglasno prihvaćen. U međuvremenu pogoršala se vojno-politička situacija Antante. Naime posle Ruske februarske revolucije u kojoj svrgnut ruski car, Rusija je napustila Prvi svetski rat. Vrhovna komanda je zaključila da novonastale okolnosti nisu pogodne da se u skorije vreme započne prodor fronta. Detaljniji izveštaj podnet je na sednici Vrhovne komande 17. aprila u Subotskom. Na sednici je takođe odlučeno da se front probije pravcem Dobro Polje — Veternik i da se plan ne menja, a da se uspeh postigne sa što manje žrtava. Takođe je odlučeno da napad započne Druga armija, a da Prva armija krene u napad po izbacivanju neprijateljskih trupa od strane Druge armije. Posle toga obe armije bi produžile ofanzivu na sever dolinom Vardara: Druga armija — na prostoru sela Gradec-Vojšanci (na Vardaru), a Prva armija — između Gradskog i Prilepa u slučaju da to ne bi uradila francuska Istočna armija. Obavešten od strane Vrhovne komande da nema ništa od obećane artiljerije od strane saveznika vojvoda Stepa, odlučuje u konsultacijama sa svojim komandantima da 23. aprila krene u napad na liniji Sušica-Sokol.[61]

Vojvoda Stepa Stepanović u razgovoru sa Vojvodom Živojinom Mišićem na Solunskom frontu.

Dana 8. maja, Druga armija je odlučila da započne napad. Operacije su počele ujutru snažnom artiljerijskim bombardovanjem neprijateljevih položaja duž celog fronta. Vojvoda Stepa je u 7 časova ujutru sa svoje osmatračnice posmatrao tok borbi. Međutim, već oko podneva napad se nije odvijao kako je planirano što je zabrinulo vojvodu. Imajući u vidu težinu terena i uporost neprijatelja, Stepa je s razlogom insistirao na što snažnijoj i racionalnijoj artiljerijskoj vatri, jer je od njenog uspeha zavisio i uspeh pešadije. U toku tri dana i tri noći razvile su se ogorčene borbe. Bugari su ceneći značaj osvojenih položaja, u nekoliko navrata izvršavali protiv udare na srpske položaje koje su srpske snage vešto branile. Cilj je bio da se Bugari izbace sa tzv. kote 1824 (vrh Stenjak) koji su Bugari držali u dugom vremenskom periodu. Napadi na ovu kotu trajali su sa prekidima, zbog vremenskih uslova koji prekidali borbu. Po odluci generala Saraja, 23. maja sve operacije na frontu su bile obustavljene. Od tada tj. maja 1917. do septembra 1918. godine srpska vojska je vodila rovovski rat. Razlog je bio jer se početkom 1917. vlada Grčke okrenula Centralnim silama i time direktno ugrozila saveznički front u Solunu. Francuska i Engleska sklapaju sporazum o svrgavanju grčkog kralja Konstantina i pronemačke vlade. 22. maja, general Saraj se obratio Vrhovnoj komandi da učestvuje u operacijama protiv Grčke, na šta je general Bojović izjavio da bez odobrenja Vrhovne komande ne može da donese takvu odluku, pravdajući je da skidanjem svojih trupa sa fronta slabi celokupni front. I bez podrške Srbije, saveznici su uspeli u svojoj nameri. Kralj Konstantin I je abdicirao u korist sina Aleksandra, koji je postavio Venizelosa za predsednika vlade. Nova vlada je krajem juna objavila rat Centralnim silama i stala na stranu Antante. Posle ovih dešavanja i grčka je uputila deset divizija na front i time su značajno ojačane snage Antante na solunskom frontu.[61]

Još početkom juna 1917. godine Vrhovna komanda naredila je vojvodi da prouči prilike za izvršenje proboja fronta na liniji Dobro Polje — Veternik. S obzirom na delikatnu ulogu koju je u tome imala Druge armija, a od čijeg je početnog uspeha zavisio uspeh ofanzive u celini, vojvoda je sa svojim komandantima do detalja razradio sve pojedinosti napada, od najviših do najnižih jedinica. 3. juna, u jednoj četi trećeg bataljona počelo je vojničko nezadovoljstvo podstaknuto lažnim izjavama pojedinih komandanata koji su imali za cilj da se kompletna srpska vojska demorališe. Čuvši za ovo vojvoda Stepa je naredio da se u narednom periodu sprovede istraga u svojoj armiji. Zavera je otkrivena 8. juna od strane jednog podnarednika koji je prijavio svog potporučnika i četvoricu podoficira da stoje iza zavere. Istog dana vojvoda je naredio da se dotični oficiri uhapse, a treći bataljon povuče u rezervu i dotadašnji komadni kadar zameni novim. Takođe je izdao naredbu svojim komandantima da vlada i Vrhovna komanda preduzimaju sve mere da se trupe poštede velikih gubitaka i napora. U isto vreme obilazio je bolesnike, ranjenike i trupe na frontu i podizao vojsci borbeni moral.[61]

Vrhovna komanda je 16. juna, oštro ukorila komandanta Šumadijske divizije pukovnika Živka Pavlovića i on je upućen za vojnog atašea u Atini, ali ne na predlog vojvode Stepanovića, već izgleda zbog sumnje da je naklonjen „crnorukcima“. U toku leta smenjena su još četiri oficira na visokim položajima u Drugoj armiji: pukovnici Dobrosav Pavlović, Radovan Obradović i Vojislav Mihailović, zajedno sa generalom Ljubomirom Milićem. Posle ove smene postavljeni su novi komandanti na iste dužnosti, pukovnici Milivoje Zečević, Petar Mišić i Miloš Mihailović. U isto vreme održan je i Solunski proces koji je poljuljao ugled vojvodin, jer je Vrhovna komanda mislila da je navodno bio „snažan oslonac“ organizaciji „Crna ruka“. Međutim iako lojalan kruni i dinastiji, o vojvodi su ispredane intrige i činjeni su pokušaji oko njegovog uklanjanja iz službe. Ubrzo se u Drugoj armiji saznalo za pismo u kojem se Vrhovna komanda obraća vojvodi da ako je umoran može da preda svoj položaj i ode na odmor. Stepa je lakonski odbio tu ponudu rečima:

Vikicitati „Potpuno sam zdrav i sposoban da komandujem armijom.[61]
({{{2}}})

Najveći deo vremena vojvoda Stepa je na Solunskom frontu proveo u jednom malom zabačenom planinskom selu Tresini, nedaleko od puta koji iz Vertekopa vodi ka Dobrom polju. Na tom mestu se nalazio štab Druge armije od aprila 1917. do avgusta 1918. godine. Krajem 1917. Vrhovna komanda je poslala u Drugu armiju veliki broj dobrovoljaca iz austrougarskih krajeva naseljenih Srbima i drugim južnoslovenskim narodima koji su došli na Solunski front da ratuju na strani saveznika. Popunjavanjem novim dobrovoljcima iz celog sveta, Amerike, Rusije, četa sa dobrovoljcima iz južnoslovenskih krajeva je vremenom prerasla u bataljon, brigadu i na kraju u diviziju. Divizija je početkom 1918. nazvana Jugoslovenska jer je bila obrazovana po želji Jugoslovenskog odbora. Vardarska divizija je rasformirana i njen sastav je ušao u sastav Jugoslovenske divizije i konačno ona je ušla u sastav Druge armije. U proleće 1918. ova divizija je preuzela front bivše Vardarske divizije na pravcu Soko-Dobro polje, na kojem je ostala do početka septembarske savezničke ofanzive 1918. godine.[61]

Nova 1918. donela je nove promene u rasporedu snaga Centralnih sila i Antante. Posle pobede oktobarske socijalističke revolucije i izlaska Rusije iz rata, Nemci su mogli da prebace svoje slobodne divizije sa istočnog fronta i po prvi put od početka rata da ostvare nadmoć u broju divizija na zapadnom frontu. Glavni razlog je bila očekivan dolazak novih saveznika Sjedinjenih Američkih Država koji su svoje trupe obučavali na zapadnoj obali Atlantika i koji bi početkom 1919. godine, prešli u ofanzivu i rat okončali u svoju korist. O svemu ovome obaveštena je i Srpska Vrhovna komanda. Druga armija je u tom periodu izvršila određen niz manjih operacija na svom frontu, pri čemu se posebno istakla novoformirana Jugoslovenska divizija. Francuske trupe ojačane Grčkim snagama, sa svojom snažnom artiljerijom napadala je bugarske položaje kod Skra di Legena. Posmatrajući sa osmatračnice na Paiku komandant štaba Druge armije pukovnik Vojislav Živanović impresioniran dejstvom novih topova rekao je:

Vikicitati „Kada bi nam saveznici dali ovakvu i ovoliku artiljeriju, mi bismo zauzeli Dobro polje.“
({{{2}}})

Na ovu rečenicu prestolonaslednik je zapitao vojvodu:

Vikicitati „Delite li i Vi, gospodine vojvodo, mišljenje vašeg načelnika štaba?“
({{{2}}})

Stepa je nakon kraćeg razmišljanja odgovorio mereći svaku reč:

Vikicitati „Da! I ja tako mislim. Samo bi mi trebalo da imam bar još jednu diviziju u rezervi.[62]
({{{2}}})

Dana 16. juna, Vrhovna komanda izdala je nalog komandantu Druge armije da polako temeljno priprema strategiju za napad na Dobro polje. Vojvoda je punih dve nedelje radio na pripremi i proračunu potrebnih snaga i sredstava za uspešno izvršenje ofanzive. U međuvremenu zamenjeni su komandanti francuskih snaga, u Pariz je otišao general Gijom, a postavljen je novi general Franše d'Epere (kasnije jedini inostrani počasni jugoslovenski vojvoda). Prilikom odlaska general Gijom je ostavio svoje izveštaje generalu d'Epereu, po kojim bi trebalo da se pripremi predstojeća ofanziva pravcem Dobro polje — Skoplje i dalje na sever, koja bi se razvijala u kooperaciji sa protivofanzivom savezničkih armija na zapadnom frontu. U međuvremenu za novog načelnika štaba srpske Vrhovne komande imenovan je vojvoda Živojin Mišić umesto generala Petra Bojovića. General Bojović je u aprilu podneo ostavku zbog sukoba sa francuskim generalom Gijomom jer je odbio njegov zahtev da se srpski front proširi u luku Crne reke, pa je po svojoj ličnoj želji postavljen za komandanta Prve armije. Nakon odlaska Gijoma i dolaska d'Eperea normalizuju se odnosi između dve visoke komande. Na poziv regenta Aleksandra, general d' Epere je 29. i 30. juna obišao srpski front i na terenu se upoznao sa projektima srpske Vrhovne komande. U štabu Prve armije na Jelaku održano je završno konferisanje sa srpskim generalima.

„Daćemo vam sve što vam treba i svojski ćemo vas pomagati.“
Luj Franše d' Epere [b][62]

Pošto je utvrđeno da se izvrši plan proboja preko položaja Druge armije, general d' Epere je odlučio da dobar deo svojih snaga stavi na raspolaganje srpskoj Vrhovnoj komandi. Vojvoda Stepa je čuvši odgovor d' Eperea zatražio od Francuza da se Drugoj armiji upute sledeća pojačanja: u artiljeriji (12 baterija dugačkih kalibra 155 mm, 14 baterija kratkih topova 155 mm „Šnajder“ i dve baterije rovovskih oruđa od 175 mm sa po 6 cevi), u pešadiji (tri puka za pojačanje divizija prve linije i dve kompletne divizije u rezervi za iskorišćavanje uspeha tj. ukupno oko tri divizije pešadije). Takođe je zatražio da u toku napada dejstvuje i francuska avio-eskadrila po neprijatelju bombardovanjem pozadine i stalnim izviđanjem. Vrhovna komanda je prihatila zahteve Druge armije i uz njih dodala zahteve i Prve armije da se i ona ojača sa još jednom divizijom i teškom artiljerijom. S tim projektima vojvoda Mišić je otišao kod generala d' Eperea koji je prihvatio srpske predloge uz uslov da se francuske trupe rasporede u Drugu armiju kod vojvode Stepanovića. Pored obećane pomoći general d' Epere je i Prvoj i Drugoj armiji srpske vojske dodelio još 12 dugačkih topova kalibra 240 mm, 18 cevi rovovskih oruđa, 2 baterije kratkih topova kalibra 155 mm. Uz to d' Epere je obećao da će staviti na raspolaganje srpskim snagama i što je moguće više aviona, bacača plamena, radničke odrede i izvestan broj specijalista. Na sastanku vojvode Mišića i generala d' Eperea od 3. do 7. jula u Solunu utvrđene su sve važnije pojedinosti predstojeće ofanzive, te je glavni komandant izradio projekat plana operacije.[62]

Pripreme za ofanzivu trajale su puna dva meseca. Pošto su za proboj neprijateljevog fronta relativno male širine bile predviđene veoma jake snage i ogromne količine municije i drugog ratnog materijala, pred svim komandama i njihovim organima nalazili su se do tada nepoznati, vrlo krupni zadaci. Naime, trebalo je sve unapred predvideti, proračunati i najracionalnije upotrebiti. U tim okolnostima najpotpunije je došlo do izražaja Stepino ogromno iskustvo i ona njegova poslovična metodičnost, sigurnost u predviđanju i tačnost u radu. Gledajući na trupu kao izvršioca svih planova, on je uporno zahtevao da se ne okasni sa izradom planova i druge borbene dokumentacije, da bi trupa imala što više vremena da što kvalitetnije i na vreme izvrši postavljene zadatke. Stepa je čak u nekoliko navrata ulazio u prepirku s Vrhovnom komandom zbog zadocnjenja nekih osnovnih naređenja, kao i zbog čestih izmena i dopuna u već izdatim naređenjima — jer je to, kako je on s razlogom isticao, izazivalo pometnju i kolebanje u radu jedinica. Najviše se raspravljalo o metodu proboja fronta. Imajući u vidu jačinu neprijateljeve odbrane, vojvoda Stepanović je planirao proboj po sistemu metodičnog napada. Dana 18. avgusta, general d'Epere je izdao posebnu veoma opširnu naredbu u kojoj je izneo svoje poglede na tok proboja, sa zahtevom da se uputstvo Druge armije za izvršenje napada izmeni. Na ove zahteve vojvoda Stepa je i dalje ostajao pri svojim stavovima. Vojvoda Mišić je u celini podržao naredbu glavnog komandanta. Posle toga vojvoda Stepanović je morao da izradi novi plan napada svoje armije, koji je bio gotov tek 30. avgusta. Pripreme za početak napada završene su do početka septembra. Međutim, engleska i italijanska vlada neprekidno su odbijale da daju saglasnost za početak ofanzive. One su se zalagale da se diplomatskim pregovorima i uz odgovarajuće ustupke Bugarska navede na separatni mir. Ovakvom stavu suprostavile su se vlade Srbije i Francuske. Najzad posle dugih pregovora odlučeno je da se napad realizuje 11. septembra. Takođe je određen termin za početka napada saveznika. Artiljerijska priprema imala je da počne na celom solunskom frontu 14. septembra, a napad pešadije: za Srbe — 15. septembra, za Engleze i Grke — 18. septembra, a za Francusku istočnu armiju — 24. septembra.[62]

11. i 12. septembra sve francuske jedinice dodeljene za ojačanje Druge armije ušle su u njen sastav. Trinaestog septembra uveče svim jedinicama je pročitana naredba Vrhovne komande o predstojećoj ofanzivi. U zoru 14. septembra, savezničke baterije otvorile su vatru na bugarske položaje. Artiljerijska vatra je trajala ceo dan i celu narednu noć. Njena najveća žestina dostigla je vrhunac 15. septembra ujutru ispred srpske Druge armije na odseku Soko—Veternik. Vojvoda Stepa je pratio razvoj napada sa svoje osmatračnice i sve do 11,40 časova nije nalazio za potrebno da podstiče komandante divizija da ubrzavaju akciju, jer se napad Šumadijske divizije razvijao uspešno preko svakog očekivanja, dok su komandanti frnacuskih divizija slali izveštaje da preduzimaju najenergičnije mere da prošire početne uspehe. Međutim vojvoda je oko podneva postao uznemiren zbog tapkanja u mestu francuskih divizija na glavnom pravcu napada. Oko 11,40 uputio je naređenje francuskim generalima da ovladaju zadatim ciljem, ali i posle tog naređenja, mada su činile očajničke pokušaje da krenu napred francuske trupe su ostale u mestu. Kako je situacija postala kritična bio je doveden u pitanje ceo proboj. U 14,10 časova vojvoda Stepa je naredio komandantu Šumadijske divizije da iz sastava svoje rezerve uputi jedan odred sa brdskom baterijom u pravcu Borove čuke i da istu zauzme u cilju olakšavanja daljeg rada 17. francuske divizije. Međutim, nije bilo izgleda da će 17. divizija ni posle pada Borove čuke i Oble čuke moći da izvrši zadatak. Posle ovoga vojvoda je odlučio da u borbu uvede Timočku i Jugoslovensku diviziju, da one dovrše proboj. Tek pošto su posle 20,30 časova stigle dve čete iz divizijske rezerve uz saradnju Drinske divizije, izvršen je proboj i osvajanje Sokola. Posle pada Kozjaka i Kozjačke kose, Jugoslovenska divizija je uputila svoju Jugoslovensku brigadu da zauzme Kučkov kamen. Na taj način Druga armija je u toku 17. septembra, razbila bugarsku 3. diviziju i sva pristigla pojačanja, nateravši je da se u neredu povlači ka Konopištu.[62]

U toku 19. septembra, Druga armija izbila je na Vardar, na prostor između Crne reke i reke Velice, čime je izvršen potpuni proboj Solunskog fronta i zadobijena pobeda. Da bi ubrzala napredovanje Druge armije, Vrhovna komanda je naredila da konjička divizija izađe iz sastava Prve armije i da se 18. septembra uveče prikupi kod sela Roždena i stavi pod komandu Druge armije. Konjička divizija u sadejstvu s levom kolonom Jugoslovenske divizije, uspela je da savlada otpor neprijatelja ispred Kavadara, da oslobodi Kavadarce i Demir Kapiju. Desna kolona Jugoslovenske divizije sporo je nastupala usled jakog otpora neprijatelja, dok je Timočka divizija savlađujući otpor obe kolone nekako uspela da se probije na zadate položaje. Prodor prema Vardaru imao je vrlo velikog strateškog značaja. Tim povodom general Franš d'Epere poslao je telegram srpskoj Vrhovnoj komandi u kome je uputio čestitanje, posebno ističući uspeh Druge armije od 19. septembra. Posle prodora srpske vojske između Crne i Vardara 20. septembra, neprijatelj se dao u povlačenje. Dana 21. septembra, saveznička Glavna komanda je izdala saopštenje u kome je rečeno da su srpske trupe izbile na Vardar. U tom periodu vojvoda je poslao svoj izveštaj Vrhovnoj komandi u kome kaže:

Vikicitati „Front je strategijski probijen. Vrlo nedovoljna aktivnost savezničkih trupa na desnom boku armije usporavala je brže nadiranje, naročito Timočke divizije.[62]
({{{2}}})

U toku 22. i 23. septembra, po naređenju vojvode Stepe, bile su prebačene znatne snage preko Vardara. U toku naredne noći i u ranim jutarnjim satima 24. septembra prebačene su na levu obalu kompletne divizije (Konjička, Jugoslovenska i Timočka), dok su Šumadijska i 17. kolonijalna ostale na desnoj obali. Druga armija je zatim, u sadejstvu sa Konjičkom divizijom, upućena preko Štipa na Sofiju. Posle oslobođenja Kočana i Radovišta, Druga armija je od 27. do 29. septembra oslobodila Carevo Selo i izbila na bugarsku granicu. 30. septembra, strahujući od odmazde srpske vojske za zločine koji su počinili na srpskoj zemlji Bugari su pristali na sve uslove savezničkog primirja. Time je rat sa Bugarskom bio završen. Za ovu ogromnu pobedu najveći deo tereta je podnela Druga armija, koja je svojom silinom bila rešena da goni bugare do Sofije. Time su takođe bile završene borbe u Makedoniji posle četiri duge godine. Povodom srpskih pobeda oglasili su se Enleske novine, Mančester Gardijan i Londonski Tajms.[62]

„Pobede koje je srpska Druga armija izvojevala na Ceru i na Solunskom frontu, daju vojvodi Stepi Stepanoviću da bude stavljen u red velikih ratnih vojskovođa.“
Mančester Gardijan[62]

Po izlaženju Bugarske iz rata, Druga armija je sa granice upućena ka Crnoj Gori i Bosni, preko Kosova. Vrhovna komanda je još 1. oktobra, naredila vojvodi da iz svoje armije izdvoji jedna puk sa baterijom i vod konjanika i da ih uputi u Skoplje. Pošto je zadat prvac napredovanja u narednom periodu vojvoda Mišić je u posebnom uputstvu izričito zahtevao da se prilikom zauzimanja Crne Gore ni na koji način ne ulazi u sukob sa crnogorskim narodom. Takođe je naređeno da se ne ulazi u sukob ni sa albanskim stanovništvom u Albaniji. Njene jedinice ušle su u Skadar 30. oktobra, a do sredine novembra i u Cetinje, Sarajevo, Kotor i Dubrovnik.[26] Nakon pada Niša u Crnoj Gori je izbio oružani ustanak. Neznajući za njega austrougarske trupe stacionirane u Albaniji nisu mogle da se povuku pravcem preko Crne Gore, jer su ih ustanici prisilili da se pod otežanim uslovima povlače duž Jadranske obale. 30. oktobra kapitulirala je Turska. Za to vreme trupe Druge armije gonile su neprijatelja prema Drini. Timočka divizija oslobodila je Užice i nastavila napredovanje prema Višegradu. Novoformirani Novopazarski odred je oslobodio Prijepolje i Novu Varoš goneći neprijatelja prema Priboju. Šumadijska divizija je oslobodila Čačak. Zajedno sa ovom divizijom stigao je vojvoda, pronašavši svoju porodicu. U više navrata dok je bio na Solunskom frontu do vojvode su stizali glasovi da mu je porodica stradala, a u istom periodu i njegova porodica je slušala svakojake glasine. Čak se proneo lažan glas da je vojvoda u Solunskom procesu osuđen i streljan što bio veliki udarac za njegovu porodicu. No Stepa je, izdajući naređenja za novo grupisanje armije u iščekivanju borbi na reci Drini.[62]

U tom periodu počela se raspadati Austrougarska, prvo je nezavisnost proglasila Čehoslovačka, zatim je održan i Hrvatski sabor koji je prekinuo državno pravne veze sa Austrougarskom monarhijom. Pokrajinske vlade su požurivale srpsku Vrhovnu komandu da okupira teritorije naseljene Jugoslovenima pre nego što to učine Italijani kojima su one obećane Londonskim ugovorom. Bosanska vlada je uputila delegaciju na pregovore sa Drugom armijom da sa svojim trupama pređu Drinu. Izveštavajući Vrhovnu komandu 5. novembra, vojvoda je formirao novi Sarajevski odred pod komandom pukovnika Živana Rankovića, a 6. novembra taj odred je ušao u Sarajevo. Dana 4. novembra, kapitulirala je Austrougarska, a sedam dana kasnije i Nemačka. Međutim 1. novembra, Mađarska je proglasila nezavisnost ne priznajući kapitulaciju, ali 13. novembra po zauzimanju Subotice od strane srpske armije, Mađarska vlada je zatražila zasebno primirje. To je bio kraj rata. Od svih država saveznica Srbija je podnela u ovom ratu najveće žrtve, izgubila je 600.000 vojnika i oko 28% civila.[62]

Službovanje u Kraljevini SHS (1918—1920)[uredi]

Vojvoda Stepa je 17. novembra 1918. posetio Sarajevo koje je njegova armija oslobodila, tom prilikom priređen mu je veličanstven doček. Međutim on to od Sarajlija nije ni očekivao pa ga je to u neku ruku ganulo. Po dolasku u Sarajevo, domaćini su odveli vojvodu u dvorac u kome su za njega bile rezervisane odaje u kojima su nekada stanovali osmanski veziri, a docnije austrougarski guverneri Bosne i Hercegovine. Ušavši u ove sjajne i raskošne odaje vojvoda je rekao:

Vikicitati „Deco, deco, nije to za mene. Pustite vi mene da ja sam nađem sebi sobu u ovoj kući.“
({{{2}}})

Tako se sa svojim štabom smestio u pomoćnoj zgradi pored dvorca.[63]

Decembra 1918, kao komandant Druge armije, Stepa Stepanović je zauzimao dužnost komandanta novoobrazovane Druge armijske oblasti u Sarajevu. Za to kratko vreme zadobio je kako zbog slavne prošlosti tako i zbog karakteristične skromnosti i jednostavnosti u životu i ophođenju, simpatije stanovnika kako glavnog grada tako i cele Bosne i Hercegovine. Po dolasku u Sarajevo vojvoda se kao i obično posvetio komandnim dužnostima. Takođe je često kontaktirao sa presednikom opštine Aristotelom Petrovićem, pesnikom Aleksom Šantićem i drugima. Šantić je u znak poštovanja i prijateljstva ispevao pesmu kojoj je dao naslov "Pozdrav vojvodi Stepi". U Sarajevu je prvi i jedini put dao intervju za "Narodno jedinstvo" jer je i sam izbegavao razgovore sa novinarima. Na intervju se odlučio posle molbe Milana Ćukovića, urednika lista koji je putem njegovog ađutanta obavestio vojvodu da je list u interesu nove državne zajednice i patriotski. To je delovalo na vojvodu i on je pristao na razgovor. Intervju je objavljen 25. novembra pa su ga zatim preneli i drugi listovi. Ceo intervju se odnosio na Stepine uspomene iz rata. Na pitanje kako misli da će se urediti nova država, Stepa se najpre ogradio rekavši da nije političar i da je to stvar vlade i političara, a da se on nada da će nova država biti uređena na temelju Krfske deklaracije i na demokratskoj osnovi.

„Naročito naglašavam da Srbija ulazi u tu državu bez ikakvih pretenzija na prvenstvo, bez ikakve namere da vodi hegemoniju.“
Vojvoda Stepa Stepanović u intervjuu za „Narodno jedinstvo"[64]

Svoje službovanje u Sarajevu stari vojvoda ipak obavljao sa dosta napora. Posle 43 godine teške vojničke službe i učešća u šest ratova u periodu od 11 godina na frontu, njegova je snaga bila iscrpljena. Zdravlje je počelo da ga popušta. U razgovoru sa jednom delegacijom govoreći o sebi rekao je:

Vikicitati „Malo je smrtnika kojima je suđeno da dočekaju plodove žrtava i ugledaju ostvarene vekovne snove.[64]
({{{2}}})

Početkom marta 1919. godine vojvoda je molio Vrhovnu komandu da mu odobri dvomesečnu poštedu radi oporavljanja kod svoje kuće u Čačku, s obrazloženjem da bi poštedu prekinuo ukoliko bi važni poslovi to zahtevali. Vrhovna komanda mu je izašla u susret, i on je 4. aprila otišao u Čačak. Poštedu je prekinuo posle mesec i po dana i vratio se u Sarajevo. Preostali deo odmora iskoristio je od 4. do 16. juna. No u jesen se definitivno povukao na malo duži odmor, a već 2. novembra 1919. je podneo raport da se razreši dužnosti komandanta. Posle nekoliko dana iz Beograda je stigao odgovor:

Vikicitati „S obzirom na opštu situaciju, vrhovni komandant želi da vašu smenu odložite za jedan mesec.“
({{{2}}})

Stari vojvoda je odgovorio:

Vikicitati „Povinujem se bezuslovno želji vrhovnog komandanta, ali molim da se ima u vidu da mi je zdravlje tako poremećeno da s najvećim naprezanjem ne mogu da postignem uspehe u poslovima kako sam navikao da otpravljam, pa mi to pogoršava stanje.“
({{{2}}})
Vojvoda Stepa Stepanović sa kraljem Aleksandrom I prilikom posete Beogradu 21. oktobra 1923. godine, na dan darovanja prestolonaslednika.

Najzad, 12. novembra, izašao je ukaz kojim se vojvoda Stepa Stepanović razrešava dužnosti i stavlja na raspolaganje Ministarstvu vojske i mornarice. Penzionisan je 1920. godine.[26] Odmah posle toga vojvoda je predao dužnost i iznenada otišao u Čačak. Po odlasku vojvode iz Sarajeva, gradska vlada je odlučila da Stepi dodeli priznanje počasnog građanina. Izaslanici su stigli u Čačak 5. februara 1920. godine. Sutradan u pratnji predsednika opštine i sreskog načelnika posetili su vojvodu u njegovom domu. Vojvoda ih je ljubazno primio. Ceo susret je protekao u srdačnom raspoloženju. Predajući diplomu vojvodi, Stevo Marković je održao kratak govor u kojem je nabrojao mesta i slavne bitke Stepine Druge armije naglašavajući da je posle silnih okršaja i velikih žrtava prešao krvav put Balkana i sa svojim junacima stigao u Sarajevo donoseći svojoj braći slobodu i nacionalno ujedinjenje. Vojvoda Stepa je na ovaj govor odgovorio da je srećan što je doživeo ostvarenje vekovnih težnji naroda da stvore zajedničku državu. Svoje goste je ostavio na ručku. Gosti su začuđeno pitali šta mu se desilo sa kućom, na šta je vojvoda odgovorio da je to posledica rata i da je sve uništeno i razvučeno. Kada su ga zapitali kada će posetiti Sarajevo, vojvoda je rekao da hoće „malo da odmara i dembeliše“.[64]

Poslednje godine (1920—1929)[uredi]

Po izlasku iz aktivne vojne službe Stepa je živeo u Čačku. U Beograd je odlazio kad je morao na poziv vrhovnog komandanta i njegovih ratnih saboraca. U prvo vreme je najveći period provodio sa svojim unučićima u bašti. Negovao je voće i cveće. Sa Solunskog fronta je doneo ratni sto na rasklapanje i smestio ga u hlad bašte gde je često vreme provodio sam. Nikome nije odlazio u posetu i retko koga je primao. One koje je primio dočekao je domaćinski, srdačno i gostoljubivo. Dosta vremena je provodio u šetnji kraj Zapadne Morave. U šetnju je uvek odlazio u skromnoj odeći, a ljudi koji su ga sretali pozdravljali su ga, međutim on nije otpozdravljao nikog. No uskoro bolest je počela da uzima Stepino zdravlje. Za vreme političke krize 1924. godine u Kraljevini SHS, kralj Aleksandar I mu je ponudio mandat za sastav vlade kao nestranačkoj ličnosti što je vojvoda Stepa u načelu prihvatio.[27] Kasnije je tu ponudu odbio zbog zdravstevnog stanja. Već 1924. osećao se toliko loše da nije bio u stanju da otputuje na Cer da uzme učešće u proslavi desetogodišnjice cerske pobede koja ga je proslavila i prisustvuje otkrivanju spomenika palim borcima Druge armije. Pošto nije došao na proslavu, počele su da kruže intrige koje su ovaj događaj okarakterisali da je stari vojvoda pao u nemilost novog režima i da je njegova bolest izmišljena da bi se javnost zavarala.

Vojvoda Stepa Stepanović posle kongresa Narodne odbrane 1927. godine.

Čim je počeo da poboljeva njegov lični doktor Drago Mirković je nagovarao Stepu da se pregleda i leči, ali on je to odbio. U avgustu 1924. počeo je misli da sebi sazida grobnicu. Nekoliko puta je šetao čačanskim grobljem tražeći zgodno mesto sa koga se proteže lep pogled i vidik. Naviknut kao komandant da posmatra okolinu sa najviše tačke, on je izabrao najizdignutije mesto u groblju i tu mu je sagrađena grobnica. Dok je pravljena grobnica Stepa je često odlazio i sedeo pored novog groba, a kada je grobnica bila završena kamenorezac je u spomenik utisnuo slavna mesta pobeda Druge armije na šta se Stepa naljutio ali je bilo prekasno.[64]

U političkom životu Stepa nije hteo da učestvuje. Jedino je učestvovao u radu Narodne odbrane, organizacije koja je imala za cilj da okuplja narod na patriotskoj osnovi, što ga je izuzetno radovalo. Radeći onako kako je navikao u vojsci, on je u Narodnu odbranu uneo aktivnost, posao je krenuo i pododbori su počeli da niču širom Jugoslavije. Međutim, čim je primetio 1926. godine da organizacija poprima političke pretenzije podneo je ostavku. I tek nakon intervencije njegovih saradnika i ubeđenja da organizacija neće postati politička partija pristao je da otpupuje u Beograd na kongres Narodne odbrane. Na putu za Beograd kad su pravili pauzu na Rudniku, vojvoda se prisetio svog saborca i komandanta iz rata vojvode Putnika. Počeo je da priča kako je vojvoda Putnik generalštabne pravilnike tuda izvodio na teren. Često je ponavljao da je vojvoda Putnik bio njegov učitelj i komandant, mladalački ushićen i bez trunke zavisti. Po dolasku na kongres, delegati su ga zbog zasluga za organizaciju "Narodna odbrana", prograsili za doživotnog predsednika.[26] Nakon ovoga Stepa je izašao na govornicu i izgovorio:

Vikicitati „Iz, naroda sam ponikao; on me je načinio ovim što sam; moram se pokoravati njegovoj volji i služiti mu do poslenjeg daha.“
({{{2}}})

Početkom 1928. godine saopštili su mu da će se naredni kongres održati u Sarajevu, što ga je veoma obradovalo. Napomenuo je da se kongres održava svake druge godine u drugom mestu. Obećao je da će doći ali je bio sprečen. Sredinom 1928. počeo je značajnije da oboljeva. Bolest ga je prikovala za postelju osam meseci. Starost i ratni napori iscrpli su njegov organizam. Tek kad je bolest uzela maha pristao je na nagovor porodice da ga pregledaju lekari, međutim već je bolest uzela maha da se nije mogao pomerati. Pre smrti predvideo je sve što je trebalo za sahranu. Od svoje skromne vojvodske plate za vreme službe uštedeo je koliko je mislio da će trebati za pogreb. Kad je osetio da mu se bliži kraj, predao je svojoj supruzi dva zamotuljka sa novcem: u jednom je bio novac za sahranu, a drugi je bio za nju i njen dalji život. Zatim je odredio uniformu koju će obući i odabrao ordenje koje će staviti na uniformu. Na kraju je rekao da se sablja koju je dobio na dar od svojih oficira kao komandant 6. puka 1898. godine, položi na njegov kovčeg.[64]

Vojvoda Stepan I. Stepanović je umro 27. aprila 1929. godine u 10,30 časova pre podne. Pred samu smrt pokušao je da se pokrene i da nešto kaže. Napregnuvši svu svoju snagu, izustio je svojim sitnim i slabašnim glasom dve reči:

Vikicitati „Polazite napred.“
({{{2}}})

Glas o smrti vojvode Stepe Stepanovića ožalostio je čitavu zemlju. Žalost je bila iskrena i duboka. U mnogim domovima borbi Druge armije prekaljeni ratnici su plakali za svojim komandantom. Na hiljade telegrama je stiglo u Čačak i Beograd, u kojima su ljudi raznih zanimanja i uzrasta izražavali bol za preminulim vojvodom.[64]

Sahrana vojvode Stepe Stepanovića u Čačku 29. aprila 1929. godine, armijski general Stevan Hadžić drži oproštajni govor, pored njega stoji Kralj Aleksandar I.

Sahrana je održana 29. aprila 1929. godine, a njoj su prisustvo­vali kralj Aleksandar I Karađorđević, člano­vi kraljevske vlade, oficirskog ko­ra, ratni drugo­vi, delegacije saveznič­kih zemalja, po­ro­dica, patrijarh srpski Dimitrije, vladika žič­ki Jefrem Bojović (brat vojvode Petra Bojovića) sa sveštenstvom i neko­liko hiljada građana. To je ujedno bio najveći javni skup u Čač­ku između dva svetska rata, kako po bro­ju učesnika, tako i po društvenom ugledu i značaju prisutnih na sahrani. Ško­le nisu radile, sve radnje u varo­ši to­ga dana bile su zatvo­rene od 12 časo­va pa sve do kraja sahrane, preduzete su po­sebne mere bezbedno­sti. Sop­stvenici radnji i građani su bili obavezni i da „paze i motre o to­me: ko sve i sa kakvim ciljem u njiho­vim kućama, radnjama, zgradama i dvo­rištima bude do­lazio ili se bavio za vreme sahrane“. U varo­ši su bile istaknute državne zastave i crne zastave u znak žalo­sti za velikim vojsko­vođom. Po­grebna po­vorka je od crkve do gro­blja organizo­vano, peške, nekoliko sati pro­lazila kroz grad dok su varoš nadletali avio­ni.[65]

Domaća štampa i veliki svetski listovi doneli su opširne nekrologe. Strana štampa ga je opisala kao nacionalnog junaka srpskog naroda i uvrstila ga u red najvećih vojskovođa Prvog svetskog rata. Tako je vojvoda Stepa Stepanović kao veliki vojskovođa, zajedno sa njegovom slavom ovekovečana Drugom armijom, ušao u istoriju svog naroda.[64]

Njegov spomenik je zaslugom vandala oskrnavljen septembra 2012. godine kada je otkinut ukrasni lovorov venac od mesinga.[66]

U njegovu čast[uredi]

Osim spomenika u Čačku, u Beogradu glavna ulica na Voždovcu nosi njegovo ime, u rodnom Kumodražu podignut je spomenik i osnovna škola dobila je njegovo ime. Selo Marin Majur kod Novog Sada od 1927. zove se Stepanovićevo, jedno selo u Banatu, blizu srpsko-rumunske granice, u opštini Nova Crnja, nosi ime Vojvoda Stepa.[67]

Srpski pesnik Aleksa Šantić je blizu Mostara 1919. u njegovu čast napisao pesmu „Vojvodi Stepi“. [68]

Unapređenje u činove[c][uredi]

Kaplar Podnarednik Narednik Narednik-vodnik Treće klase[d] Narednik-vodnik Druge klase[e] Narednik-vodnik Prve klase[f] Potporučnik Poručnik Kapetan Druge klase
6. septembar 1875. 4. maj 1876. 1. jun 1876. Nije
unapređen
Nije
unapređen
Nije
unapređen
10. decembar 1876. 20. oktobar 1882. 22. februar 1887.
Kapetan Prve klase Major Potpukovnik Pukovnik General[g] Brigadni
general
[h]
Divizijski
general
[i]
Armijski
general
[j]
Vojvoda[k]
1. januar 1891. 26. april 1893. 29. april 1897. 6. april 1901. 29. jun 1907. Nije
unapređen
Nije
unapređen
Nije
unapređen
20. avgust 1914.

Odlikovanja[uredi]

Srpska odlikovanja[uredi]

Odlikovanja Vojvode Stepe Stepanovića [l]
Orden Karađorđeve zvezde sa mačevima Orden Karađorđeve zvezde Orden Belog orla sa mačevima
Orden Belog orla Orden Svetog Save Orden Takovskog krsta Orden Takovskog krsta sa mačevima
Orden Danila I Orden Bata Orden Svetog Spasitelja Orden Italijanske krune
Orden Svetog Stanislava sa mačevima Orden Svetog Stanislava Orden Legije časti Orden Svetog Đorđa
Orden Svetog Stanislava sa mačevima i pantljikom je bio najdraži orden Vojvode Stepe.

Inostrana odlikovanja[uredi]

Foto-galerija[uredi]

Vidi još[uredi]

Napomene[uredi]

  1. ^ U to vreme Kumodraž je bilo selo nadomak Beograda a danas je deo Grada Beograda, tako da se Vojvoda Stepa Stepanović smatra rođenim Beograđaninom.
  2. ^ Izjava francuskog generala koja ga je preporučila za počasno unapređenje u čin vojvode.
  3. ^ datumi po Julijanskom kalendaru
  4. ^ Uveden 1923. godine.
  5. ^ Uveden 1923. godine.
  6. ^ Uveden 1923. godine.
  7. ^ 1923. Čin razdvojen na tri nova a već unapređeni pomereni u rang divizijskog ili armijskog.
  8. ^ Uveden 1923. godine.
  9. ^ Uveden 1923. godine.
  10. ^ Uveden 1923. godine.
  11. ^ 1923. Čin ostao najviši i posle promene u strukturi unapređenja.
  12. ^ Spomenice i medalje nisu uključene.

Reference[uredi]

  1. ^ Skoko & Opačić (1990), str. 11.
  2. ^ a b Skoko & Opačić (1990), str. 12.
  3. ^ Skoko & Opačić (1990), str. 13.
  4. ^ Skoko & Opačić (1990), str. 14.
  5. ^ Opačić (2008), str. 405.
  6. ^ Skoko & Opačić (1990), str. 25.
  7. ^ a b Skoko & Opačić (1990), str. 26-27.
  8. ^ Skoko & Opačić (1990), str. 37.
  9. ^ Skoko & Opačić (1990), str. 38.
  10. ^ Skoko & Opačić (1990), str. 40.
  11. ^ Skoko & Opačić (1990), str. 41.
  12. ^ Skoko & Opačić (1990), str. 42.
  13. ^ Skoko & Opačić (1990), str. 47.
  14. ^ Skoko & Opačić (1990), str. 53.
  15. ^ Skoko & Opačić (1990), str. 53-56.
  16. ^ Skoko & Opačić (1990), str. 58.
  17. ^ Skoko & Opačić (1990), str. 59.
  18. ^ a b Skoko & Opačić (1990), str. 72-73.
  19. ^ a b Skoko & Opačić (1990), str. 74.
  20. ^ Skoko & Opačić (1990), str. 75.
  21. ^ Skoko & Opačić (1990), str. 81.
  22. ^ Skoko & Opačić (1990), str. 93.
  23. ^ Skoko & Opačić (1990), str. 94.
  24. ^ Skoko & Opačić (1990), str. 95.
  25. ^ Skoko & Opačić (1990), str. 96.
  26. ^ a b v g d đ e Milićević & Popović (2003), str. 222-229.
  27. ^ a b v Bjelajac (2004), str. 281.
  28. ^ a b Skoko & Opačić (1990), str. 97.
  29. ^ Skoko & Opačić (1990), str. 99.
  30. ^ Skoko & Opačić (1990), str. 121-122.
  31. ^ Skoko & Opačić (1990), str. 128-130.
  32. ^ Skoko & Opačić (1990), str. 132-133.
  33. ^ Skoko & Opačić (1990), str. 143-144.
  34. ^ a b Skoko & Opačić (1990), str. 149-151.
  35. ^ Skoko & Opačić (1990), str. 156-160.
  36. ^ a b Skoko & Opačić (1990), str. 165-166.
  37. ^ a b v g Skoko & Opačić (1990), str. 182-190.
  38. ^ a b v g Skoko & Opačić (1990), str. 190-205.
  39. ^ a b v g Skoko & Opačić (1990), str. 197-204.
  40. ^ Skoko & Opačić (1990), str. 212.
  41. ^ a b v g d đ Skoko & Opačić (1990), str. 216-221.
  42. ^ a b v g Skoko & Opačić (1990), str. 231-246.
  43. ^ Skoko & Opačić (1990), str. 247-262.
  44. ^ a b v g d Skoko & Opačić (1990), str. 251-254.
  45. ^ a b v g d đ e ž Skoko & Opačić (1990), str. 282-296.
  46. ^ a b v Skoko & Opačić (1990), str. 313-319.
  47. ^ a b v g d đ e ž Skoko & Opačić (1990), str. 327-357.
  48. ^ a b v g d đ e ž Skoko & Opačić (1990), str. 363-372.
  49. ^ a b v g d Skoko & Opačić (1990), str. 374-386.
  50. ^ a b v g d đ Skoko & Opačić (1990), str. 386-399.
  51. ^ a b v g Skoko & Opačić (1990), str. 399-410.
  52. ^ a b v Skoko & Opačić (1990), str. 410-431.
  53. ^ a b Skoko & Opačić (1990), str. 436-444.
  54. ^ Skoko & Opačić (1990), str. 450-453.
  55. ^ a b Skoko & Opačić (1990), str. 456-468.
  56. ^ a b v g Skoko & Opačić (1990), str. 471-478.
  57. ^ a b v g d Skoko & Opačić (1990), str. 483-504.
  58. ^ a b v g d đ Skoko & Opačić (1990), str. 504-530.
  59. ^ Skoko & Opačić (1990), str. 530-531.
  60. ^ a b Skoko & Opačić (1990), str. 535-550.
  61. ^ a b v g d đ Skoko & Opačić (1990), str. 551-594.
  62. ^ a b v g d đ e ž z i Skoko & Opačić (1990), str. 597-655.
  63. ^ Skoko & Opačić (1990), str. 655-657.
  64. ^ a b v g d đ e Skoko & Opačić (1990), str. 661-670.
  65. ^ Miloš Timotijević — Sahrana Vojvo­de Stepe Stepano­vi­ća 1929
  66. ^ Oskrnavljen spomenik vojvodi Stepi koji nisu dirali ni nemački okupatori („Blic“, 19. septembar 2012), Pristupljeno 17. 4. 2013.
  67. ^ Gradska opština Voždovac: „Istorija Voždovca“, Pristupljeno 4. 7 .2013
  68. ^ aleksasantic.com VOJVODI STEPI, Pristupljeno 6. avgusta 2013.

Literatura[uredi]

  • Скоко, Саво; Опачић, Петар (1990). Војвода Степа у ратовима Србије 1876—1918. Београд: Београдски издавачко-графички завод. ISBN 978-86-13-00453-0. 
  • Милићевић, Милић; Поповић, Љубодраг (2003). Генерали Војске Кнежевнине и Краљевине Србије. Београд: Војноиздавачки завод. ISBN 978-86-335-0142-2. 
  • Милићевић, Милић; Поповић, Љубодраг (1998). Министри Војни Кнежевнине и Краљевине Србије 1862—1918. Војноиздавачки завод. ISBN 978-86-335-0035-7. 
  • Бјелајац, Миле (2004). Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918—1941. Београд: Институт за новију историју Србије. ISBN 978-86-7005-039-6. 
  • Опачић, Петар (2008). Војвода Живојин Мишић. Београд: БеоСинг. ISBN 978-86-87187-00-9. 
  • Поповић, Никола Б. (2000). Срби у Првом светском рату 1914—1918.. Нови Сад: Друштво историчара Јужнобачког и Сремског округа. 

Spoljašnje veze[uredi]

Sa drugih Vikimedijinih projekata :

prethodnik
general
Radomir Putnik
Ministar vojni Kraljevine Srbije
1908.
naslednik
general
Mihailo Živković
prethodnik
generalštabni pukovnik
Ilija Gojković
Ministar vojni Kraljevine Srbije
19111912.
naslednik
general
Radomir Putnik


Sjajni članak Članak Stepa Stepanović je primer među sjajnim člancima.
Pozivamo i Vas da napišete i predložite neki sjajan članak.