Stefan II Kotromanić

Za drugu upotrebu, pogledajte članak Stefan II.

Stefan II Kotromanić
Smrt Stefana II Kotromanića
Lični podaci
Datum rođenja	1292.
Mesto rođenja	Bosna i Hercegovina, Bosna
Datum smrti	1353.
Mesto smrti	Bosna i Hercegovina, Bosna
Porodica
Supružnik	Jelisaveta Pjast Kotromanić
Potomstvo	Jelisaveta Kotromanić, Katarina Kotromanić Celjska
Roditelji	Stefan I Kotromanić Jelisaveta Nemanjić
Dinastija	Kotromanići
Ban Bosne
Period	1322 — 1353.
Prethodnik	Stefan I Kotromanić
Naslednik	Stefan Tvrtko I Kotromanić

Stefan II Kotromanić, ili Stefan IV, je bio ban Usore, Bosne i Soli i mnogih drugih mesta, od 1322. do 1353. godine. Ban Stefan/Stepan II (IV), od savremenika nazivan je i Stepoš, bio je najstariji sin Stefana I (III) (1287—1314) i najmoćniji vladar Bosne u srednjem veku uz Tvrtka I (ban 1353—1377, kralj 1377—1391) i prvi vladar Bosne koji je kovao svoj novac.

Koristeći se dinastičkim borbama u kraljevinama Ugarskoj i Srbiji, značajno je proširio svoju državu, izašao na Savu, Drinu i Jadran od Omiša do Dubrovnika, čime je stvorio osnovu za buduća širenja njegovom nasledniku Tvrtku I, tako da je ono što je za Nemanjiće Milutin (1282—1321), za Kotromaniće je Stefan/Stepan II (IV). Bio je vrstan državnik koji je radio isključivo za svoju, odnosno korist svoje države, pritom se ne obzirući na stara prijateljstva i moralne uslove. Svoj dolazak na vlast je dugovao podršci Šubića sa strane i bogumila u samoj državi. Međutim to mu nije zasmetalo da aktivno učestvuje u slomu Šubića, kao jedan od njihovih protivnika, kao što je 1340. godine podržao aktivan ulazak franjevaca u Bosnu i gradnju većeg broja njihovih samostana kada je to bilo u interesu spoljne politike banovine Bosne, čime je posle jednog i po veka stalnih krstaških pohoda na Bosnu, uspeo da na neko vreme odagna tu opasnost. Ženio se tri puta, ali ga jedini poznati sin Vuk nije nadživeo, tako da ga je nasledio najstariji bratanac Tvrtko.

Poreklo i porodica

Bio je najstariji sin Stefana I (III) i Dragutinove (kralj Srbije 1276 — 1282, kralj Srema 1282—1316) ćerke Jelisavete, koji su pored njega imali još dva sina:

• Vladislava, čiji sin Tvrtko ga je nasledio
• Ninoslava, koji je umro mlad bez dece.

Sam Stefan se ženio najverovatnije tri puta:

1. oko 1318, ćerkom Majnharda Ortenburškog (koji je vladao Koruškom)
2. oko 1329, ćerkom bugarskog cara i
3. 1335, Jelisavetom, ćerkom Kazimira III (koji je vladao Kujavskom).

Iz ta tri braka poznata su imena troje njegove dece:

• Vuk — koji je umro mlad za Stefanova života
• Katarina Kotromanić Celjska — udatu za celjskog grofa Hermana I (?-1385), preko koje postoji krvna veza Karađorđevića i Nemanjića, i
• Jelisaveta Kotromanić — udatu za ugarskog kralja Lajoša I (1342—1382)

Premda nije isključeno da ih je imao više, ona su u tom slučaju umrla vrlo mlada, tako da njihova imena nisu zabeležena.

Titule Stefana/Stepana II (IV)

• Ban Stepan sin gospodina bana Stepana po milosti Božijoj gospodin vsim zemljam bosanskim i Soli i Usori i Dolnim Krajem i Hlemske zemlje gospodin..." (u ćiriličnoj povelji izdatoj oko 1322).
• Stephanus Dei gratia banus Bosne, Sale, Uzore ac dominus generalis tocius terre Chelmie" (u latinskoj povelji izdatoj 15. februara 1333)

Početak vladavine pod Mladenom II (1314—1322)

Nije poznato kada se Stepan rodio, postoji pretpostavka da je to bilo oko 1292. godine, ali pouzdanije je pretpostaviti samo da se rodio pre 1300. godine. Ban Stepan II (IV) prvi put u istoriji izgleda se pojavljuje u martu 1314. godine, kada se prema zapisnicima veća u Dubrovnik u raspravljalo o kući za boravak nekog bana i misli se da su to udovica bana Stefan I (III) Jelisaveta i njen sin ban koji su pobegli u Dubrovnik iz Bosne. U prilog toga govori pisanje M. Orbina da je mladi ban Stepan II (IV) bio proteran iz Bosne od strane vlastele iz Bosne. Posle smrti ban Stefan I (III), koji je umro “nešto pre 1314.” godine, a najkasnije početkom 1314. godine ban Mladenu II Šubić je izgleda proterao Kotromaniće i zavladao Bosnom.

Kao najstariji sin bivšeg bana koji se već tada nalazio u godinama da može samostalno da preuzme vlast, on je u Bosni smatran za zakonitog naslednika među plemstvom i sveštenstvom crkve bosanske. To potvrđuje pisanje M. Orbina da je Stepan II (IV) pregovarao je sa vlastelom, koja je odobrila da se vrati u Bosnu. Za povratak bana Stepana u Bosnu pristanak su verovatno dali i Šubići. Iscrpljujući rat u Bosni i sve veće zaoštravanje stanja na ostalim stranama primorale su Mladena II (1312—1322) da promeni politiku svog svog oca Pavla I (1292—1312). Neposrednu vlast nad Bosnom probao je da ostvari preko podrške Stepanu Kotromaniću. Tako su Mladen i Stepan prekinuli borbu svojih očeva, Stepan se obavezao verovatno na vazalne obaveze prema Mladenu, a ovaj je povukao vojsku iz Bosne, posle čega je Stepan preuzeo vlast.

O saradnji oko 1318. najbolje govori činjenica da je buduću Stepanovu mladu izabrao lično Mladen. Izbor je pao na katolikinju, ćerku grofa Majnharda Ortenburškog koji je imao posede u Koruškoj, koja je bila katolikinja. Mladen je probao da poveća rimokatolički uticaj na Stepana i zadovolji papu koji je stalno ukazivao na postojanje jeretika tj. bogumila u Bosni. Da je Mladen dobro procenio uticaj ovog braka, može se videti na osnovu prepiske koja je tim povodom vođena sa papom da dozvoli sklapanje tog braka, pošto su Kotromanići i Ortenburški bili daleki rođaci. Papa je dozvolio sklapanje braka (1319), ali nije poznato da li je do njega došlo ili je ceo dogovor pao u vodu.

Slom Mladena II Šubića

Iako ga je Mladenova podrška dovela na vlast, Stepan je jasno mogao da vidi kako se razvija situacija u kraljevini Ugarskoj, ali i to da Mladen ima drugačije dugoročne planove za Bosnu, jer se u njegovoj tituli nalazilo i da je ban Bosne. Čim se ukazala prva prilika da se otrese Mladenovog uticaja, Stepan je iskoristio i već oko 1320. godine se približio Karlu Robertu (1308—1342). Već krajem 1321. godine on pojačava svoje vojno prisustvo na granici ka banovini Hrvatskoj po Karlovom naređenju, kao što je uradio i ban Slavonije Ivan Babonić, jer je zategnutost odnosa unutar banovine Hrvatske jasno govorila da će doći do sukoba između bana i vlastele.

Oružani sukob je planuo tokom proleća 1322. godine i u odlučujućoj bici, nedaleko od Skradina u kome je stolovao Mladen II, vlastela je odnela jasnu pobedu i Mladen se povukao u utvrđeni Klis. Završnu reč u celoj priči imao je kralj Robert koji je došao u Knin i pozvao Mladena II da izađe pred njega. Kada se pojavio u Kninu bio je zarobljen i sproveden u tamnicu na severu kraljevine Ugarske, po Karlovom naređenju koji je potom za novog bana postavio Ivana Babonića, dotadašnjeg bana Slavonije.

Kada je zarobio Mladena II Šubića kralj Karlo je zarobljeniku oduzeo zvanja bana Bosne i Hrvatske. Ban Stepan II (IV), se potpuno oslobodio Šubića i postao je neposredni vazal ugarskog kralja, ali on je postupao dosta samostalno od 1322. Istovremeno su pljačkaške čete bana Stepana II (IV) počele da upadaju u Zahumlje oko 1323. godine, koje se tada de facto nalazilo u sklopu Kraljevine Nemanjića, ali se od te godine i u banovoj tituli javlja Hum, kao deo banovine Bosne.

Samostalna vladavina (1322—1353)

Širenje države (1322—1329)

Ban Stepan je učvršćivao vlast u Bosni i širio državu uz pomoć mlađeg brata knez Vladislav, koji se spominje u poveljama uz bana Bosne kao izvor državne vlasti, to jest kao član vladarske porodice i skoro savladar bana. Istovremeno se situacija u banovini Hrvatskoj nije smirivala, pošto su vlast preuzeli Nelipčići koje je 1323. godine probao da suzbije novi titularni ban Hrvatske Nikola Omodejev, ali bez uspeha. Međutim naredne godine se stvara široka koalicija Šubića i Frankopana, kojoj su se pridružili Zadar i ban Stepan, ali njihove trupe tokom leta 1324. godine bivaju potučene kod slapova Krke. Sukobe je iskoristio ban Bosne “koji je zauzeo čitav kraj od Cetine do Neretve, izuzev jedino Omiš”.

U Kraljevini Nemanjića od 1321. do 1324. godine Stefan Uroš III Dečanski (1322—1331) vodio je dva građanska rata za kraljevski presto, a u jednom od tih sukoba pobedio je 1324. godine Vladislava II Nemanjića (1316—1324), koji se posle poraza povukao u kraljevinu Ugarsku, Uz saglasnost Karla Roberta, te sukobe je iskoristio ban Stepan II (IV) koji je preuzeo kontrolu nad Soli i Usorom, zapadnim oblastima njegovog ujaka Vladislava II Nemanjića, u koje je ušao verovatno 1323. šireći istočne posede banovine Bosne.

Naredne godine, novi titularni ban Hrvatske Mikac Mihaljević kreće na Nelipčiće uz Stepanovu podršku, ali i pored toga što je postigao izvestan uspeh, Mikac se 1326. godine povlači neobavljena posla. Za to vreme Stefan preuzima kontrolu nad Donjim Krajima (prostor između Sane i Vrbasa), Glamočem, Livnom, Duvnom, Imotskim i ušćem Cetine, dok je Robert preuzeo utvrđeni Omiš. U međuvremenu je izgladio nesuglasice koje je imao sa Dubrovačkom republikom, da bi iste godine u savezu sa njima slomio vlast Branivojevića, koji su se otcepili od kraljevine Srbije tokom borbi oko vlasti, posle Milutinove smrti, u Zahumlju i Krajini(Neretvanska oblast), koje je pripojio svojoj državi, tako da je od te godine držao pod kontrolom celokupno jadransko primorje od Cetine do Dubrovnika. Petar Toljenović je pokušao da mu se suprotstavi u Zahumlju, ali u toj borbi je poražen i zarobljen, posle čega je, prema pisanju Mavra Orbinija, po Stefanovom naređenju vezan za konja i tako survan u klisuru. Procenivši da je Stefan Dečanski zauzet na jugu kraljevine Srbije, on nastavlja da šalje svoje čete u Travuniju i Polimlje, ali ih mladi kralj Dušan (kralj 1331—1346, car 1346—1355) potiskuje 1329. godine i tom prilikom je i sam Stefan II jedva izvukao živu glavu, pošto mu je u borbi ubijen konj, ali mu je svog konja ustupio Vuk Vukoslavić (kome je 1322. godine poklonio neke posede), tako da se Stefan spasao bekstvom, dok je sam Vuk poginuo.

Najverovatnije je u vezi sa ovim napadima i Stefanova druga ženidba sa nepoznatom ćerkom jednog od bugarskih careva (u to doba su u Bugarskom carstvu bile borbe, tako da se ne može sa sigurnošću reći čija je zapravo ćerka bila), pošto je na taj način najverovatnije želeo da uz podršku saveza Bugarske i Vizantije proširi svoje posede u Primorju. Međutim, taj savez je propao na Velbuždu 1330. godine, a sa njim i Stefanove nade da se u tom trenutku dokopa Travunije.

Učvršćivanje vlasti (1329—1342)

Stefan se nije zaustavio samo na posedima kraljevine Srbije, već je 1331. godine otpočeo da sa pokušajima da ovlada Bračom i Korčulom koji su se nalazili u sastavu Mletačke republike, ali se ti planovi nisu ostvarili. Nakon što je 22.01. 1333. godine kralj Dušan prodao Dubrovačkoj republici Ston,Rat(Pelješac) i priobalje do Dubrovnika i sam Stefan je 15.03. iste godine pod Srebrenikom izdao povelju kojom im prodaje istu tu teritoriju, čime su se Dubrovčani obezbedili od eventualnih sukoba i pretenzija između banovine Bosne i kraljevine Srbije.

Oko 1335. godine Stefan se ženi po treći put i to po predlogu kralja Ugarske Karla Roberta koji mu je za ženu izabrao dalju rođaku svoje supruge Jelisavete i ćerku kujavskog kneza Kazimira III,Jelisavetom.

Konsolidovanje i širenje Bosne, nije odgovaralo knezu Nelipcu koji je vladao prostorom banovine Hrvatske, tako da je on iskoristio papine želje da se iskorene jeretici u Bosni i uz njegov blagoslov otpočeo 1337. godine pripreme za krstaški pohod na Bosnu, nadajući se da će uspeti da je pokorjezik bana Stefanaroširi svoju vlast. Međutim Stefan II nije sedeo skrštenih ruku i uz pomoć Šubića koji su se rodbinski povezali sa Kotromanićima i Nemanjićima, pokrenuo je sukobe u samoj banovini Hrvatskoj. Nelipac je i ovog puta uspeo da savlada Šubiće, ali su svi njegovi planovi u vezi Bosne morali da budu odloženi, pogotovo što se sve češće pominjala pojava Karla Roberta u Dalmaciji i konačno okončavanje sukoba u tom delu njegove države.

Tokom svoje posete kraljevini Ugarskoj, franjevački general Gerard 1339. godine po nalogu Karla Roberta odlazi u banovinu Bosnu, ne bi li utvrdio pravo stanje stvari na terenu. Stefan II ga sačekuje još na granici, lepo ga prima i uspeva da ga ubedi da se jeres u Bosni ne može isterati oružjem zbog blizine pravoslavne kraljevine Srbije, već da je za to neophodan trajan boravak i delovanje katoličkog sveštenstva. Gerard usvaja njegove procene i o tome početkom 1340. godine izveštava papu koji se takođe saglašava sa procenom, tako da se od 1340. do 1343. godine na prostoru banovine Bosne franjevci podižu veći broj svojih samostana i udaraju temelje svom prisustvu u tom delu Balkanskog poluostrva.

Slom Nelipčića i pad Zadra (1342—1350)

Posle smrti Karla Roberta 1342. godine vlast preuzima maloletni Lajoš I u čije ime vlada njegova majka Jelisaveta. Ovu promenu Stefan odlučuje da iskoristi i da se potpuno odvoji od kraljevine Ugarske, tako da se već od 1343. godine u Veneciji nalaze njegovi predstavnici koji se dogovaraju o zajedničkoj akciji, pošto su Mlečani u stalnom sukobu sa Mađarima oko dalmatinskih gradova. Neka vrsta dogovora je stvorena, ali čvrst savez nije formiran, pošto to u tom trenutku nije u potpunosti odgovaralo Mletačkoj republici koja je bila zauzeta sukobom sa knezom Nelipcem.

Naredne godine Nelipac umire, a vlast nad njegovim posedima preuzima njegova udovica Vladislava u ime njihovog sina Ivana. Lajoš je želeo da iskoristi trenutak i poslao je odmah bana Nikolu Banića da ih primora na prihvatanje kraljeve volje, a da je dobro procenio situaciju najbolje govori činjenica da je bio dovoljan samo dolazak Nikole sa trupama pod utvrđeni Knin, da bi ona popustila. Međutim nakon Nikolinog povlačenja, ona posle obećanja podrške od strane Mlečana i drugih hrvatskih velikaša odbija da ispuni kraljeve zahteve i sukob se nastavlja. Lajoš I nije dva puta napravio istu grešku i sam je pokrenuo svoju vojsku ka jugu, a kao njegova prethodnica pod Knin su pristigli banovi Nikola i Stefan II sa oko 10.000 vojnika. Ovoga puta načinjen je dogovor da Nelipčići predaju odmah Unac, Počitelj, Srb i Stolec, a da Knin i Breč zadrže pod kontrolom dok im se ne predaju Cetina i Klis, a jedan od potpisnika i garanata ovog sporazuma bio je i Stefan II sa dvanaest svojih vitezova. Kralj je stigao sredinom 1345. godine sa oko 30.000 vojnika, potvrdio ugovor, sproveo ga u delo i krajem godine se povukao nazad, iako se očekivalo da se akcija neće zaustaviti na Nelipčićima, već da će i Mlečani biti proterani iz Dalmacije, ali se to nije dogodilo.

Pojava Lajoša I na Jadranu dovela je do toga da Zadar, koji su 1202. godine krstaši IV krstaškog pohoda zauzeli za Mlečane, prizna vrhovnu vlast kralja Ugarske. Mletačka republika je odmah odreagovala i sa vojskom je opsela grad, ali ni Lajoš nije sedeo skrštenih ruku, već je naredio banovima Nikoli i Stefanu da sa svojih 10.000 trupa probiju opsadu. Međutim kada su njih dvojica pristigla, oko opsednutog grada već se nalazilo veliko drveno mletačko utvrđenje sa 28 kula, tako da je situacija izgledala poput opsade Alezije:

• sa Zadrom, kao Alezijom sa Vercingetoriksom, unutra,
• sa utvrđenim Mlečanima, poput Rimljana pod Julijem Cezarom, u sredini,
• sa dvojicom banova i njihovim trupama, poput Galskih starešina sa njihovim plemenima, spolja.

Umesto borbe, banovi su otpočeli pregovore i posle nekakvog dogovora su se povukli, što su Zadrani smatrali Stefanovom izdajom, iako se on Lajošu opravdao da su Mlečani bili suviše jaki da bi njih dvojica sami mogli da probiju opsadu.

Lajoš je posle ovoga otpočeo sa pripremama da sam razbije opsadu Zadra. Paralelno sa pripremama, otpočeli su i pregovori, u kojima su posredovali Stefan II i Dušan Silni, no su oni na kraju propali, ali je za svoje učešće u njima Stefan od Mlečana dobio 1000 dukata. Kralj je u proleće 1346. godine stigao pod opsednuti Zadar i otpočeo sa probijanjem opsade. Tokom tih borbi Mlečani su vodili pregovore sa jednim delom vojskovođa kralja Ugarske, ali su svi oni pali u vodu 01.07. kada je izvršen veliki napad na Mlečane koji se završio potpunim porazom, posle čega su se Lajoševe snage povukle iz dalje borbe, a sam Zadar se krajem iste godine predao Mlečanima. Teško je proceniti stepen Stefanovog učešća i odgovornosti u dešavanjima oko opsade Zadra, ali treba imati u vidu da su ga Zadrani optuživali za izdaju i da se slične optužbe nalaze u još nekim izvorima, od kojih neki idu toliko daleko da ga nazivaju đavoljim učenikom.

Sukob sa Dušanom Silnim (1350)

Velika osvajanja Dušanu Silnom nisu dozvoljavala da pređe preko toga što Bosna već dve decenije drži okupirano Zahumlje, tako da je stalno insistirao kod bana Stefana da mu taj prostor vrati. Ban Bosne, sa druge strane, je odbijao bilo kakve razgovore, računajući na Dušanovu zauzetost na jugu, tako da je prvo otpočeo sa građenjem utvrde na ušću Neretve, ignorišući careve pritužbe, da bi potom 1349. godine njegove pljačkaške čete opustošile Konavle i Travuniju sa Trebinjem i Gackom, stigavši do Boka kotorske.

Preko ove drskosti Dušan nije mogao da pređe i 1350. godine pokreće svoju vojsku na banovinu Bosnu. Stefanu je već u početku bilo jasno da se on i njegove snage ne mogu nositi u otvorenoj borbi sa Dušanovim snagama koje su osvojile ogromne delove Vizantijskog carstva, tako da se on odlučio za jednu drugu vrstu taktike, koju je pre njega koristio Stefan Vojislav (oko 1036—1050) u bici kod Bara, odnosno Živojin Mišić u Kolubarskoj bici. Njegov plan je bio da se povlači pred Dušanom i da ga na teškom i nepristupačnom terenu izmori stalnim napadima i slomi iznenadnim protivudarom. Međutim Dušan je bio vojskovođa, ali i političar, tako da je sa napredovanjem kroz Bosnu na svoju stranu privlačio i lokalnu vlastelu, pa je Stefan uskoro ostao bez podrške i trupa, a njegova prestonica, Bobovac, našla se pod pasivnom opsadom, pošto Dušan nije uspeo da ga zauzme na juriš. Dušan je deo vojske ostavio da blokira grad, deo je poslao ka Cetini i Krki, a sam se sa preostalim delom trupa uputio u Hum, nadajući se da će Stefan II ponuditi pregovore. Međutim u trenutku dok su njegove trupe kontrolisale veći deo banovine Bosne, vizantijske snage su udarile na južne granice Srpskog carstva, tako da je on odmah povukao svoje snage i krenuo ka jugu, tako da je Stefan i pored očigledno bezizlazne situacije i praktično izgubljenog rata uspeo da sačuva svoju državu.

Dušan je posle ovoga pokušao da ženidbom svog sina Uroša (1355—1371) sa Stefanovom ćerkom Jelisavetom, kasnijom suprugom Lajoša I, povrati Zahumlje kao njen miraz, ali je ban odbio ovu ponudu.

Poslednje godine (1350—1353)

Poslednje godine svoje vladavine Stefan II proveo je u miru, izuzev manjih raspravi sa Dubrovačkom i Mletačkom republikom oko opljačkanih karavana po Bosni. Svoje dve ćerke je uspeo dobro da uda, postavši tako tast celjskog grofa, a u junu 1353. godine i kralja Ugarske i svog de facto suverena Lajoša I. Međutim već tada je bio teško bolestan i umro je u septembru iste godine, a vlast je predao svom bratancu Tvrtku odnosno svom bratu i savladaru knezu Vladislavu kao regentu. Ne zna se gde je tačno sahranjen, ali se smatra da je najverovatnije za svoje grobno mesto izabrao crkvu u sklopu franjevačkog samostana u Miloševu.

Verska dešavanja u Bosni

Već od početnih značajnih širenja Stefana II, verska slika njegove države se promenila, značajnim povećanjem katoličkog i pravoslavnog elementa, ali to nije umirilo Papstvo koje je i dalje insistiralo da se iskorene jeretici u Bosni. Sa tim razlogom je papa oko 1325. godine naredio da inkvizicija prođe i kroz Bosnu, a samom Stefanu je rekao da će nepružanje pomoći inkvizitorima smatrati za njegovo jeretičko delovanje, što će za posledicu imati novi krstaški pohod na Bosnu. Ulazak inkvizicije u Bosnu privremeno je odgodio sukob između franjevaca i benediktinaca oko toga ko treba da je sprovede, koji se ukončao 1327. godine kada franjevci ulaze u Bosnu kao inkvizitori.

Postojanje bogumila u Bosni i interes Nelipčića doveli su 1337. godine do papine podrške i naredbe knezu Nelipcu da u papino ime sprovede krstaški pohod na Bosnu, ali je isti pao u vodu usled unutrašnjih prilika u banovini Hrvatskoj.

Tokom svoje posete kraljevini Ugarskoj, franjevački general Gerard 1339. godine po nalogu Karla Roberta odlazi u banovinu Bosnu, ne bi li utvrdio pravo stanje stvari na terenu. Stefan II ga sačekuje još na granici, lepo ga prima i uspeva da ga ubedi da se jeres u Bosni ne može isterati oružjem zbog blizine pravoslavne kraljevine Srbije, već da je za to neophodan trajan boravak i delovanje katoličkog sveštenstva. Gerard usvaja njegove procene i o tome početkom 1340. godine izveštava papu koji se takođe saglašava sa procenom, tako da se od 1340. do 1343. godine na prostoru banovine Bosne franjevci podižu veći broj svojih samostana i udaraju temelje svom prisustvu u tom delu Balkanskog poluostrva.

Pred kraj svoje vladavine, Stefan je uspeo da na položaj đakovačkog biskupa Bosne postavi sebi odanog čoveka fra Peregrina.

Vjekoslav Klaić je zapisao: Ban je slabo mario za opomene papine, jer je bio pravoslavni, volio bogumile i bojao se da se oni ne pobune.... Kasnije je ban Stefan, pod papinim pritiscima, popustio katoličkoj crkvi. Postao je katolik 1340. i od tada radi za interese Ugarske i pape.

Srpski jezik bana Stefana Kotromanića

Deo teksta povelje bana Stefana II iz 1333.

U Srebreničkoj povelji bana Stefana i Dubrovčana, napisanoj pod gradom Srebrenikom 15. marta 1333. piše da je napisan u četiri primerka. Dva primerka na latinskom, a dva na srpskom jeziku.

Porodično stablo

2. Stefan I Kotromanić

1. Stefan II Kotromanić

3. Jelisaveta Nemanjić

Literatura

Primarni izvori

• Orbini, Mauro (1601). Il Regno de gli Slavi hoggi corrottamente detti Schiavoni. Pesaro: Apresso Girolamo Concordia. 
• Orbin, Mavro (1968). Kraljevstvo Slovena. Beograd: Srpska književna zadruga. 
• CD VIII (1910). Codex diplomaticus Regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae, VIII. Zagreb. 
• Smičiklas, Tadija (1911). Codex diplomaticus Regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae, IX. 

Naučni radovi

• Mrgić, Jelena (2002). Donji Kraji: Krajina srednjovekovne Bosne. Beograd: Filozofski fakultet. 
• Mrgić, Jelena (2008). Severna Bosna: 13-16. vek. Beograd: Istorijski institut. 
• Stanojević, Stanoje (1926). Istorija srpskoga naroda. Beograd. ISBN 978-86-81459-06-5. 
• Ćirković, Sima (1964). Istorija srednjovekovne bosanske države. Beograd: Srpska književna zadruga. 
• Ćorović, Vladimir (1940). Historija Bosne. Beograd: Srpska kraljevska akademija. 
• Ćorović, Vladimir (1940). Historija Bosne. Beograd: Srpska kraljevska akademija. 
• Željko Fajfrić, „Kotromanići", Šid 2000. internet izdenje (www.rastko.rs)
• Veselinović, Andrija; Ljušić, Radoš (2001). Srpske dinastije. Novi Sad. ISBN 978-86-83639-01-4. 
• Fine, John Van Antwerp (1994). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-08260-5. 
• Klaić, Nada (1994). Srednjovjekovna Bosna: politički položaj bosanskih vladara do Tvrtkove krunidbe (1377). Zagreb. 
• Ančić, Mladen (2005). Kasnosrednjovekovni Stolac, Povijesni prilozi 29. 
• Ječmenica, Dejan (2010). Stonska povelja bana Stefana II Kotromanića. Banja Luka. 
• Logos, Aleksandar A. (2017). Istorija Srba I (PDF). Beograd. ISBN 978-86-85117-37-4. 

Spoljašnje veze

• Internet izdanje (www.rastko.rs), Vladimir Ćorović, „Istorija srpskoga naroda", Beograd 2001.