Studentske demonstracije u Jugoslaviji 1968.

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Sukobi studenata i milicije

Velike studentske demonstracije u Jugoslavije bile su deo talasa demonstracija koji je 1968. zahvatio veliki broj zemalja. Svake demonstracije imale su svoje neposredne povode i društvene uzroke koji su ih izazvali.

Ekonomska situacija u zemlji[uredi]

Po završetku Drugog svetskog rata u Jugoslaviji dolazi do brzog ekonomskog napretka i krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina ekonomski rast se kretao oko 10 % godišnje. Početkom šezdesetih godina Jugoslavija je imala sve više proizvoda koje je htela da ponudi svetskom tržištu ali se ispostavilo da su ti proizvodi, u određenoj meri nedovoljno kvalitetni i pre svega skupi zbog neefikasne privrede. Izgradnjom mnogih političkih fabrika, vulgarizovanjem radničkog samoupravljanja, brzim razvojem birokratije, Jugoslavija se našla na prekretnici upravljanje „čvrstom rukom“ ili dalje liberalizacije u privredi. Pobornici „čvrste ruke“ su na Brionskom plenumu (1966.) pobeđeni i 1965. godine je započela „Privredna reforma“. Prvi efeketi privredne reforme su bila nagli porast cena i nezaposlenosti jer su mnoge firme zbog neefikasnog poslovanja propadale. Mnogi, iako zaposleni, mesecima nisu primali platu. Kao jedan od efekata rastuće nezaposlenosti veliki broj radnika je potražio posao u inostranstvu. Njihove odrednice su bile Nemačka, Francuska, Belgija, Holandija... Na zapadu je vladala konjuktura i jugoslovenska radna snaga se dobro plasirala i zarađivala. No u zemlji su ekonomske tenzije rasle.

Neposredni povod[uredi]

Uveče 2. juna 1968. godine bila je zakazana manifestacija pod nazivom „Karavan prijateljstva ‘68“ i „Mikrofon je vaš“, čiji su organizatori bili Dom omladine Beograda i list „Večernje novosti“. Manifestacija je prvobitno trebalo da se održi napolju u omladinskom naselju, s tim da su njoj mogli da prisustvuju i studenti i građani. Pošto su meteorolozi najavili kišu, odlučeno je da se u priredba održi u sali Radničkog univerziteta na Novom Beogradu. Zbog ograničenog broja mesta u sali, prioritet ulaska na priredbu su imali brigadiri i za sve zainteresovane studente nije bilo dovoljno mesta. Oni koji su ostali napolju su protestovali i uskoro su počele da lete kamenice. Priredba je prekinuta i došlo je do opšte tuče između brigadira i studenata. Uskoro je došla i milicija koja je u pokušaju da uspostavi red došla u otovren sukob sa studentima.

Sukob kod podvožnjaka[uredi]

Trećeg juna tokom pre podneva održani su sastanci i nekoliko hiljada studenata je krenulo prema Beogradu noseći zastave, Titove slike i parole. Na mestu gde je danas (otprilike) bivša kineska ambasada se nalazio podvožnjak ispod pruge koja je išla pravcem današnjeg bulevara umetnosti ka Zemunu. Načelnik beogradske policije Nikola Bugarčić je izdao naređenje policiji da studenti ni po koju cenu ne smeju da prođu. Na mesto linije konflikta studenata i policijskog kordona (železnička pruga) su ubrzo stigli Veljko Vlahović, poznati predratni studentski vođa i ugledni revolucionar, veoma popularan među studentima i Miloš Minić tadašnji predsednik skupštine Jugoslavije. Pregovori su potrajali neko vreme a onda je došlo do incidenta koji se pretvorio u policijski juriš na studente. Policija pod šlemovima je upotrebila vatreno oružje bilo je mnogo ranjenih a broj poginulih je zataškan ali se kretao do četiri poginula. Studenti su zapalili vatrogasnu cisternu koja se tu zatekla i gurnuli je u podvožnjak da ometu saobraćaj. Studenti su se pred žestokim naletom policije povukli u neredu. Na ulici su ostali delovi odeće i cipele studenata.

Štrajk[uredi]

U osamnaest časova uveče u zgradi Rektorata (Filozofski fakultet) održan je hitan sastanak svih dekana fakulteta i akademija (oko 40 fakulteta i akademija) i donesena je odluka o opštem štrajku univerziteta, prekidu predavanja i ispita. Beogradski univerzitet je tada imao oko 50.000 studenata.

Rektor Beogradskog univerziteta Dragiša Ivanović bio je u poseti istočnoj Nemačkoj. Iako prozivan od strane studenata, da se stavi na čelo pobune, on se nije pojavljivao u Beogradu. Među studentima je kružila šala "... da je zgrabio prvi bicikl i krenuo prema Beogradu“.

Jezgro pobune se prenelo na sve fakultete, organizovane su studentske straže, štamparije letaka i sl. List „Student“, čiji je glavni i odgovorni urednik bio student filologije Đorđije Vuković, svakog dana je imao vanredno izdanje.

Fakulteti su bili blokirani od strane policije, ulaz i izlaz je bio samo sa indeksom. Uskoro su fakultetima presečene telefonske linije, a povremeno je nestajalo i struje.

Za tih sedam dana štrajka policija je više puta upadala na fakultete i premlaćivala studente. Studenti su hapšeni i premlaćivani za najmanji povod.

Na Filozofskom fakultetu počeo je intenzivan program. Po ugledu na Francusku buržoasku revoluciju formirani su „konventi“ za ekonomiju, politiku i druge teme. Profesori kao što su Nikola Milošević, Dragoljub Mićunović i drugi držali su predavanja i diskutovali su sa studentima o svim problemima društva.

Na glavnoj bini su se smenjivali umetnici od kojih je Stevo Žigon dobio ovacije izvođenjem govora Robespjera iz predstave, koja se tada igrala u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, „Dantonova smrt“. Filmski režiser Dušan Makavejev danima je sve to snimao, a svaka dva, tri sata trake su odnošene u nepoznatom pravcu! Umetnici se naročito masovno solidarišu sa studentima i među njima i Desanka Maksimović, Mira Alečković...

Demonstracije su odmah dobile političku, levičarsku konotaciju. Na inicijativu studenata, Beogradski univerzitet je dobio novo ime „Crveni univerzitet Karl Marks“. Kompozitor Vuk Stambolović komponovao je revolucionarnu himnu čiji je refren bio „Leva, leva, leva“.

Najpopularnija parola je bila „Dole crvena buržoazija“, „Izvozimo ljude kao smrznutu govedinu!“

Napravljen je spisak studentskih zahteva koji su se kretali od „puštanja na slobodu svih uhapšenih“ i „smene šefa policije Beograda“ do „slobode štampe“ i uvođenja kategorije „minimalni lični dohodak (plata)“.

U svim redakcijama i na televiziji je uvedena cenzura, predstavnici policije su sedeli u svim redakcijama. U novinama su bili članci koji su govorili o „šačici kriminalaca“, „studentima koji neće da uče“, „šta hoće sudenti, kad imaju daleko viši standard od ostalih članova društva“.

Niko od političara se nije javljao, svi su čekali šta će da kaže Tito. A Tito je poslao par svojih emisara da na licu mesta vide o čemu se radi.

S jedne strane postojale su informacije da se policija sprema na težak obračun sa studentima, pa su čak stizala pojačanja iz unutrašnjosti. U fabrikama oko Beograda radnici su takođe spremani da krenu u obračun sa studentima.

Kraj demonstracija[uredi]

Sedmoga dana demonstracija Tito je prelomio i u kasnim večernjim časovima se obratio studentima posredstvom televizije. U svom dosta nervoznom i improvizovanom govoru on je rekao „da je bilo nekih nepravilnosti“ i da „niko nije nezamenljiv, pa ni ja!?“.

Studenti su brzo shvatili da ipak neće sve ostati kako je bilo i da je ovo maksimum koji je mogao da se dobije. Demonstracije su se pretvorile u manifestacije sa pesmom i klicanjem Titu.

Normalna nastava tj. ispitni rok je uspostavljen posle nedelju dana da bi se studentima dalo vremena da se pripreme za ispite.

Posledice[uredi]

Šef beogradske policije nije smenjen. Uvedena je kategorija „minimalni lični dohodak“. Oštre ekonomske reforme su izgubile dah. Kolovođe revolucije Vladimir Mijanović „Vlada Revolucija“, Sonja Liht, Đorđije Vuković i drugi su izbačeni sa fakulteta, oduzeti su im pasoši. Nekima je učešće u demonstracijama ostalo kao beleg za ceo život pa im je i kasnija stručna karijera bila ugrožena.

Spoljašnje veze[uredi]