Stjepan Mitrov Ljubiša

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Stjepan Mitrov Ljubiša
Stjepan Mitrov Ljubiša
Lični podaci
Datum rođenja(1824-02-29)29. februar 1824.
Mesto rođenjaBudva, Austrijsko carstvo
Datum smrti23. novembar 1878.(1878-11-23) (54 god.)
Mesto smrtiBeč, Austrougarska
ZanimanjeKnjiževnik, političar
Porodica
PorodicaMitar, Kata
RođaciMitropolit crnogorsko-primorski Visarion

Stjepan Mitrov Ljubiša (Budva, 29. februar 1824 — Beč, 23. novembar 1878), bio je srpski pisac i političar iz Paštrovića. Čuven je po svojim jedinstvenim pripovetkama, koje se uopšteno svrstavaju u remek dela srpske književnosti tog vremena. Ove priče su i simbol srpskog preporoda, kako zbog svoje patriotske poruke, tako i zbog toga što su bile temeljna prekretnica u reformi srpskog jezika.

Bio je predsednik Dalmatinskog sabora od 1870. do 1877. Kao dugogodišnji bokeljski predstavnik u Dalmatinskom saboru i poslanik u Carevinskom veću u Beču uspevao je da sprečava italijanizaciju Dalmacije i da isposluje mnoge ustupke za bokeljske Srbe i za srpskohrvatski jezik u Dalmaciji.

Cilj njegove političke aktivnosti bio je poboljšanje ekonomskog položaja Boke. Takođe se zalagao za razvijanje svesti i razumevanja o široj nacionalnoj zajednici. Ostao je zapamćen i po istaknutoj borbi za nacionalne interese.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rani život[uredi | uredi izvor]

Stjepan[a] Mitrov Ljubiša je rođen u Budvi, poslednjeg dana februara 1824. godine. Otac mu se zvao Mitar, a majka Kata Brdareva. Roditelji su bili rodom iz obližnjih Paštrovića, selo Blizikuće,[1] odakle je Mitar porodicu preselio u Budvu. Nakon očeve smrti, Stjepan je ostao siroče sa nepunih četrnaest godina, na vrlo siromašnom imanju.

U Budvi, kao i u celom Primorju, u to doba nije postojala osnovna škola na srpskom jeziku, pa je Ljubiša svoje osnovno i jedino školovanje stekao u jednoj privatnoj maloj školi na italijanskom. Kasnije je svoje znanje upotpunio samoučki te je postao prvi građanski intelektualac među Paštrovićima, kod kojih se dotada samo kaluđeri nisu bavili fizičkim radom.[2]

Detinjstvo, kao i najveći deo svog života proveo je u Budvi. U to vreme, Budva je bila mala varošica, pretežno naseljena pomorcima, ribarima, sitnim trgovcima i zanatlijama. U njoj su se, kao i u ostalim primorskim gradovima, izdvajala dva sloja građanstva, jedan prema drugom neprijateljski nastrojeni. Jedan sloj je činila gradska aristokratija, koja je bila u manjini, ali bogata i privilegovana od strane Mletačke republike. Drugi sloj su činili zavisni siromašni građani, ribari, zanatlije i sl. koji su činili veliku većinu i čiji je broj stalno rastao dolaskom stanovnika iz okolnih sela ili daljih mesta iz zaleđa.[3]

Karijera[uredi | uredi izvor]

Stjepan Mitrov Ljubiša, oko 1860. godine.
Stjepan Mitrov Ljubiša, oko 1878. godine.

Godine 1843. devetnaestogodišnji Ljubiša je postao opštinski sekretar u Budvi i na tom mestu je ostao čitavih 18 godina, sve do 1861. U to doba, u celom Primorju vladala je italijanska kultura, pa je italijanski jezik bio obavezan u celoj javnoj upravi: u sudovima, u opštinama i u svima nadleštvima. Prinuđen svojim zvaničnim poslom da često prebira upravne i sudske zakone, Ljubiša ih je u kratko vreme izučio tako iscrpno da su k njemu dolazili, kao kakvom advokatu, seljaci iz čitave okoline, kojima je on sastavljao sudska akta i branio ih pred sudom. To njegovo samoučko pravničko znanje priznala je kasnije i sama austrijska vlada, kad ga je rešila dužnosti da polaže državno-pravne ispite i imenovala ga javnim beležnikom.

Godine 1860. Ljubiša je stupio kao poslanički kandidat za državni sabor u Beču. Potom, 1861. godine izabran je za člana dalmatinske deputacije, koja je vodila pregovore pri banskoj konferenciji u Zagrebu. Od 1861. do 1876. godine bio je poslanik na dalmatinskom saboru i carskom veću u Beču. Godine 1870. postao je predsednik dalmatinskog sabora, u kom svojstvu je ostao do 1878. godine kada su ga sa mesta predsednika oborili lični protivnici, poduprti klerikalnom frakcijom tadašnje Narodne stranke, na čijem je čelu bio čuveni pop-političar Don Mijo Pavlinović.

Kasni život i smrt[uredi | uredi izvor]

Doba između 1870. i 1878. godine Ljubiša je proveo u Zadru, kao predsednik Dalmatinskog sabora. Kao bokokotorski predstavnik u Dalmatinskom saboru i član veća u Beču, Ljubiša se trudio da pridobije što više sitnih praktičnih koristi za svoj zavičaj i poboljša ekonomski položaj Boke. U isto vreme trudio se da kod svojih saplemenika i u čitavom kraju razvije razumevanje za jednu širu nacionalnu zajednicu i pomogne borbu protiv tuđinštine.[4]

Predsednik Dalmatinskog sabora[uredi | uredi izvor]

Ponovo je juna 1870. bio izabran za poslanika na Dalmatinskom saboru, a sabor ga je ponovo izabrao kao poslanika za Carevinsko veće.[5] Car ga je 1870. imenovao za predsednika Dalmatinskog sabora i na tom mestu je bio do 30. januara 1877. Dok je Alfred Jozef Potocki bio predsednik vlade (1870—1871), Ljubiša je uspeo da isposluje da se Boka Kotorska i Dubrovnik odvoje od pravoslavne dalmatinske eparhije i da se u Kotoru uspostavi pravoslavno vladičanstvo.[5]

Bio je u grupi od pet dalmatinskih poslanika, koji su od Dalmatinskog sabora dobili imperativni mandat da o svim važnim političkim pitanjima moraju pre toga da konsultuju sabor. Međutim kada je jednom prilikom trebalo nešto da se hitno izglasa, a nisu mogli da konsultuju sabor Ljubiša je kao kompenzaciju tražio i dobio određene ustupke, a to je bilo:[5]

  • Sprovođenje ravnopravnosti srpskohrvatskog jezika sa italijanskim u upravi, sudovima i školi
  • Ozakonjenje dalmatinskih železnica
  • uređenje Neretve i isušivanje okolnih močvara.

Ljubiša je u to vreme isposlovao da se o državnom trošku osnuje velika srpska gimnazija u Kotoru. Pored toga protivio se da se spoje italijanska i srpsko-hrvatska učiteljska škola u Zadru, jer je smatrao da bi to bilo loše za srpsko-hrvatski jezik. Dalmatinski sabor je 1872 svojoj petorici poslanika u Carevinskom veću ukinuo imperativni mandat, pa su slobodno mogli da glasaju po svojoj volji.[5]

Sukob sa velikohrvatskom politikom[uredi | uredi izvor]

Tokom 1873. na Carevinskom veću su glasali za izborni zakon po kome poslanike Carevinskog veća ne biraju sabori, nego ih neposredno bira narod.[6] Ljubiša je isposlovao da Boka kao posebna izborna jedinica daje jednog predstavnika za carsko veće.[6] Iako bi i bez njihovih glasova prošao taj novi izborni zakon većina zastupnika Dalmatinskog sabora protestvovala je protiv odluke svojih predstavnika.[6] Nakon toga njih petorica osnovali su list Zemljak, u kome su se zalagali za bratstvo između Srba i Hrvata.[6] Narodna stranka je nakon osvajanja većine 1870. počela da vodi klerikalnu i ekskluzivnu hrvatsku politiku, pa se Ljubiša zbog toga često sukobljavao sa vođom Narodne stranke Mihovilom Pavlinovićem.[7]

Hrvati su nakon Hrvatsko-ugarske nagodbe počeli da se drugačije ponašaju prema Srbima.[7] Usprotivio se 26. januara 1877. da se Dalmacija pripoji Ugarskoj i Hrvatskoj bez dozvole Dalmatinskog sabora. Posebno je naglašavao da Dubrovnik i Boka Kotorska nikada nisu pripadali ni Dalmaciji, a posebno ne Hrvatskoj. Odmah nakon toga govora Narodna stranaka je 30. januara 1877. odlučila da mu oduzme poslanički mandat.[7] On im je tada poručio: „Ja znam da vi mene ne trpite, jer sam Srbin pravoslavne vjere”.[6]

Smrt[uredi | uredi izvor]

Smrt ga je 23. novembra 1878. godine zatekla u Beču, odakle je 1885. godine prenesen u zavičaj.

Lični život[uredi | uredi izvor]

Nacionalnost[uredi | uredi izvor]

Kada su ga 1878. godine u Dalmatinskom saboru izviždali Hrvati, on je odgovorio: „Znam zašto me ne podnosite – jer sam Srbin po nacionalnosti i pravoslavnoj veri.“[8][9]

U pismu oko 400 bokeljskih glavara (među kojima su bili i Stjepan Mitrov Ljubiša, kao i načelnik Prčanjski Anton Sbutega) hrvatsko-slavonskom saboru u Zagrebu, od 1./13. juna 1848., se naglašava da okružje bokokotorsko pripada po položaju, po istoriji, po jeziku, i po plemenu većeg broja slaveno-srpskoj narodnosti. [10]

Književno delo[uredi | uredi izvor]

Ljubiša je kasno počeo da piše. U početku je čitao isključivo italijanske pisce, pa je u početku pokušavao da ih prevede ili preradi u narodnom stihu. Preradio je neke delove od Dantea i Lodovika Ariosta. Kada je naučio francuski i engleski najviše je voleo Makolejeve eseje. Nakon toga obratio je pažnju na srpsku književnost i to Vukove narodne pesme, narodne pripovetke Vuka Vrčevića i poeziju vladike Rade.[11]

Prvi njegov samostalni rad bila je pripovetka Šćepan Mali (1868), u kojoj je prepričao motiv iz Njegoševog speva. Od 1870. počeo je samostalnije da piše, pa je objavio Prodaju patrijara Brkića i Kanjoša Macedonovića, a nakon toga napisao je i Skočidevojku, Pop Andrović novi Obilić, Krađa i prekrađa zvona i Gorde. Njegove priče štampane su 1875. latinicom kao Pripovijesti crnogorske i primorske, a onda su 1876. štampane ćirilicom u Beogradu. U poslednjim godinama radio je najviše na Pričanjima Vika Dojčevića. Nameravao je da napiše stotinu priča, ali prerana smrt ga je u tome sprečila, pa je napisao samo trideset i sedam priča, koje je objavljivao u Srpskoj Zori. U svojim pripovetkama iznosio je tradicionalne motive narodnih priča.[11]

Iako je sve svoje pripovetke, Ljubiša je napisao za poslednjih 10 godina života, od 1868. do 1878. godine, mada se on književnim radom, u manjoj meri, bavio i ranije. Još 1845. godine objavljena je njegova etnografska beleška o Paštrovićima, u kojoj iskazuje veliko interesovanje za narodnu tradiciju, a 1851. godine napisao je nekrolog Njegošu. Prevodio je odlomke Dantea i Ariosta, a 1866. ispevao je u narodnom desetercu „Boj na Visu“, o pobedi austrijske nad italijanskom flotom, koju je upotrebio za njegov politički rad.

Međutim, ono po čemu je Ljubiša najviše stekao glas kao književnik, su njegove pripovetke. Prvi samostalan rad na polju srpske pripovetke bio je „Šćepan Mali“, objavljen u almanahu „Dubrovnik“ za godinu 1868. Po izboru predmeta, koji je u suštini uzet iz Njegoševog „Lažnog cara“, vidi se kako je u tom prvom proznom ogledu isticao velikog lovćenskog pesnika. Istovremeno, ovo delo predstavlja njegovo okretanje ka samostalnom književnom radu. Zatim slede:

  • „Prodaja patrijare Brkića“ i „Kanjoš Macedonović“, pripovetke objavljene u „Dubrovniku“, 1870.
  • „Skočidjevojka“, objavljena 1873. u „Dubrovniku“. Mada objavljena tek 1873, kasnije se doznalo od piščevog sina, pokojnog Mitra Ljubiše, da je ova pripovetka mnogo ranije napisana, te da je Ljubiša, tu svoju priču kasnije doterivao. Isto tako i sama pripovetka je, u svojim glavnim crtama, sačinjena prema italijanskoj pripoveci „Manconievi Verenici“, sa kojom ima dosta sličnosti i jedina je koja nije uzeta iz narodnog predanja, gde je pisac, mimo svog običaja i ćudi, uneo nešto romantične radnje. Zbog toga se smatra da je ova pripovetka, po godinama nastanka, zapravo vršnjakinja „Šćepana Malog“.
  • „Pop Andrović, novi Obilić“ i „Krađa i prekrađa zvona“, pripovetke objavljene u kalendaru Matice Dalmatinske 1874.
  • „Gorde“, štampana 1878. godine u novosadskom „Orlu“.

Analiza dela[uredi | uredi izvor]

Ljubišino veče, u čast Stjepana Mitrov Ljubiše, održano je u Zadužbini Ilije M. Kolarca 1. marta 1934. godine.

U pripovetkama je zahvaćen veoma dug period istorije crnogorskih plemena od 15. do početka 19. veka. Nakon propasti zetske države, crnogorska plemena, brdska i primorska, našla su se u procepu između Turskog carstva i Mletačke republike, Formalno pod vlašću obe i u stalnoj borbi jedne protiv druge. Protiv Turaka je vođena hajdučka borba, koja je vremenom postajala organizovana, a protiv Mletaka je vođena pritajena borba, protiv ekonomskog i vojnog iskorišćavanja. Plemena su u takvoj situaciji ostajala izolovana, posebno ona brdska, gde je dolazilo do regeneracije plemenskog života. Uvučena u same sebe, svako pleme je počelo da živi po svojim posebnim pravilima, sa ekonomskim prometom i razmenom svedenim na najmanje moguće mere. Primorska plemena imala su nešto življu razmenu, ali smeštena na krajnjem perifernom delu Mletačke republike, uklješteni između mora i brdskog zaleđa, njihova ekonomska razmena sa susednim tržištima bila je takođe, vrlo malih razmera.

Zbog sve jače cirkulacije novca, vremenom se uvećavaju ekonomske razlike između seljaštva, a kruta plemenska stega popušta. Dolazi do rasplamsavanja krvne osvete, dok se pojedinci otržu od plemena i radi zarade odlaze u primorske gradove. Vrlo često, oni se tamo upuštaju u avanture, te se ističu u raznim poljima delatnosti.

Ljubiša je u svojoj domovini pokušavao da pomiri ove razlike među zakrvavljenijem plemenima, selima i porodicama.

„Ova prokleta osveta kuži junačne i ponosne naše zemljake“, govorio je.

Tako na primer, Todor Stefanović Vilovski, poznati urednik bečke „Srpske Zore“, u jednoj svojoj raspravi o srpskoj pripoveci, nazvao je Ljubišu Rembrantom među srpskim pripovedačima, sa objašnjenjem da je ovaj srpski pisac, na početku nehotice povodio za venecijanskom školom, a da je kasnije „kao srpski majstor“, isto kao i holanđanski preteča, u samouštvu pronašao svoju realistiku, „znajući da se okoristi i najmanjim efektom svetlosti ili sutona“, bolje nego što bi drugi to umeli „čitavom nebeskom dugom“. Ljubiša je, prema Todoru, zahvaljujući svojoj realistici i pored svih umetničkih „nedostataka“, još za života smatran jednim od najboljih pripovedača u našem narodu, ističući tom prilikom, pripovetku, kojoj je glavna odlika sadržajna kratkoća, kao daleko težu književnu formu od romana.

Grob Stjepana Mitrova Ljubiše.

Kao neosporni književni majstor, sve što je viđao u narodu, pretvarao je u književno delo i tako ostavljao svoj umetnički pečat. Sa znanjem narodnog jezika i velikom ljubavlju prema njemu, prikazivao je život naroda, oslikavao narodne običaje i nastojao da pokaže način na koji narod misli, o raznim pojavama u svetu i o životu. Ovo se posebno primećuje u pripovetkama kao što su „Kanjoš Macedonović“, „Skočidjevojka“, „Prodaja patrijare Brkića“, Pop Andrović itd. Slike i tipovi tih novela ocrtani su živo u svakoj rečenici, otkrivajući tako interesantnu istorijsku prošlost zavičaja, pričajući događaje onako kako su tekli i kako bi neki vešt govordžija, mogao da priča na selu. Njihovim prostim i u svojoj jezgrovitosti, slikovit govor ističe lepote oslikavanja i poređenja, bogatim narodnim govorom. Ova vrednost njegovih pripovedaka, cenjena je za njegovog života, a lako se uočava i danas.

Jer, kako je i sam Ljubiša napominjao, on se pišući svoje pripovetke, rukovodio željom da se očuva „nekoliko znamenitih događaja svoje otadžbine“ i da se uzgred opiše „način življenja, razgovori, pa najzad i vrline i poroci njegovih zemljaka,“ i da se to sve preda narednim generacijama, onako kako je „čuo i upamtio od starijih ljudi,“ jer se „svagdan te stvari preobražuju i ginu, što je kod širi doticaj sa svetom i poplavica tuđinstva.“

Porodica[uredi | uredi izvor]

Deca:[12]

  • sin Ljubomir (10. mart 1845—4. mart 1852)
  • ćerka Draginja (17. maj 1848—1861)
  • sin Veselin Georgije (20. april 1851—19. mart 1852)
  • sin Dimitrije Stanislav (Mitar) (23. januar 1853—1900); petoro dece
  • sin Trifun Niko (1. februar 1856—28. jul 1857)
  • ćerka Eufemija (Jefimija) (19. januar 1859. – ?)
  • ćerka Ljubezna Poleksija (11. avgust 1861. – ?)

čukununuka Marina Perazić (29. maj 1958)[13]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ U savremenoj literaturi spominje se kao Stefan.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Gavrilović 1903, str. 51.
  2. ^ Latković 1964, str. 7.
  3. ^ Latković 1964, str. 8.
  4. ^ Latković 1964, str. 10.
  5. ^ a b v g Srpska zora 1878, str. 130.
  6. ^ a b v g d Srpska zora 1878, str. 131.
  7. ^ a b v „Matica srpska - Najstarija srpska književna, kulturna i naučna institucija”. Matica srpska (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2022-09-09. 
  8. ^ „[Projekat Rastko - Boka] Milan Vuksanovic-Puovic: Istina o Srbima-katolicima iz Boke”. www.rastko.rs. Pristupljeno 2022-09-09. 
  9. ^ Pavlinović, Mihovil (1882). Misao hrvatska i misao srbska u Dalmaciji, pp. 46., 47. Zadar. 
  10. ^ Aleksić, Budimir (2023). Svetigora, broj 316., Lučindan, O imenovanju jezika u prošlosti Boke Kotorske. Cetinje: Svetigora, izdavačko-informativna ustanova mitropolije crnogorsko-primorske. str. 47. 
  11. ^ a b Narodna enciklopedija.
  12. ^ Biografija.
  13. ^ Popović, A. (7. decembar 2009). Bila sam Majina žrtva! Arhivirano na sajtu Wayback Machine (4. mart 2016), Pres.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Predgovor, Marko Car, izdanju „Srpske književne zadruge“
  • Latković, Vido (1964). Predgovor u: S. Mitrov Ljubiša; „Pripovjesti crnogorske i primorske”. Beograd: Branko Đonović. 
  • Bakotić, Lujo (1991). Srbi u Dalmaciji od pada Mletačke republike do ujedinjenja. Dobra vest, Novi Sad. 
  • Srpska zora (1878). Stefan Mitrov Ljubiša. Beč. [mrtva veza]
  • Milutinović, Kosta (1981). Srbi u Dalmaciji 1797-1878 (Istorija srpskog naroda knjiga 5 tom 2 izd.). Beograd: Srpska književna zadruga. 
  • Narodna enciklopedija srpsko – hrvatsko – slovenačka (tom 2 izd.). Beograd. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Стјепан_Митров_Љубиша&oldid=27505606”