Stjepan Mitrov Ljubiša

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Stjepan Mitrov Ljubiša

Stjepan Mitrov Ljubiša.JPG
Stjepan Mitrov Ljubiša

Informacije
Datum rođenja 29. februar 1824.
Mesto rođenja Budva (Austrijsko carstvo)
Datum smrti 23. novembar 1878.
Mesto smrti Beč (Austrougarska)
Dela
Potpis

Stjepan[a] Mitrov Ljubiša (Budva, 29. februar 1824Beč, 23. novembar 1878) bio je srpski književnik i političar iz Paštrovića. Mihovil Pavlinović u knjizi "Misao hrvatska i misao srbska u Dalmaciji", Zadar 1882.,na 46.strani navodi deo njegovog poslednjeg govora u Dalmatinskom saboru: "...ja znam da vi mene netrpite, jer sam Srbin pravoslavne vjere. Izlazeć odavle, ostavljam u saboru mladijeh sila, koji, ako ih je Srpkinja zadojila znati će braniti prava svoje narodnosti i vjere." Na 47.strani ga opet citira: "Tko je to ovdje bolji Srbin od mene? Moj se grob znade od Kosova..."

Biografija[uredi]

Stjepan Mitrov Ljubiša je rođen u Budvi, poslednjeg dana februara 1824. godine. Otac mu se zvao Mitar, a majka Kata Brdareva. Roditelji su bili rodom iz obližnjih Paštrovića, odakle je Mitar porodicu preselio u Budvu. Nakon očeve smrti, Stjepan je ostao siroče sa nepunih četrnaest godina, na vrlo siromašnom imanju. U Budvi, kao i u celom Primorju, u to doba nije bilo još ni jedne osnovne škole na narodnom jeziku, pa je i Ljubiša morao svoje osnovno i jedino školovanje počne u jednoj privatnoj maloj školi na italijanskom. Kasnije je svoje znanje upotpunio samoučki i zahvaljujući tome postao pravi intelektualac.

Detinjstvo, kao i najveći deo svog života proveo je u Budvi. U to vreme Budva je bila mala varošica, pretežno naseljena pomorcima, ribarima, sitnim trgovcima i zanatlijama. Isto kao i u svim primorskim gradovima izdvajala dva sloja građanstva, jedan prema drugom neprijateljski nastrojeni:

  • gradska aristokratija, koja je bila u manjini, ali bogata i sa privilegijama
  • zavisni siromašni građani, ribari, zanatlije i sl. koji su činili veliku većinu i taj sloj se stalno popunjavao stanovništvom iz okolnih sela ili daljih mesta iz zaleđa.

U svojoj devetnaestoj godini 1843. Ljubiša postaje opštinski sekretar u Budvi i na tom mestu ostaje čitavih 18 godina, sve do 1861. U to doba, u celom Primorju vladala je italijanska kultura, pa je italijanski jezik bio obavezan u celoj javnoj upravi: u sudovima, u opštinama i u svima nadleštvima. Prinuđen svojim zvaničnim poslom da često prebira upravne i sudske zakone, Ljubiša ih je u kratko vreme izučio tako iscrpno da su k njemu dolazili, kao kakvom advokatu, seljaci iz čitave okoline, kojima je on sastavljao sudska akta i branio ih pred sudom. To njegovo samoučko pravničko znanje priznala je kasnije i sama austrijska vlada, kad ga je rešila dužnosti da polaže državno-pravne ispite i imenovala ga javnim beležnikom.

Stjepan Mitrov Ljubiša 2.jpg

Godine 1860. Ljubiša stupa kao poslanički kandidat za državni sabor u Beču. 1861. postaje član dalmatinske deputacije, koja je vodila pregovore pri banskoj konferenciji u Zagrebu. Od 1861. do 1876. godine bio je poslanik na dalmatinskom saboru i carskom veću u Beču. 1870. postaje predsednik dalmatinskog sabora, u kom svojstvu je ostao do 1878. godine kada su ga sa mesta predsednika oborili lični protivnici, poduprti klerikalnom frakcijom tadašnje Narodne stranke, na čijem je čelu bio čuveni pop-političar Don Mijo Pavlinović.

Grob Stjepana Mitrova Ljubiše

Doba između 1870. i 1878. godine Ljubiša je proveo u Zadru, kao predsednik Dalmatinskog sabora.

Kao bokokotorski predstavnik u Dalmatinskom saboru i član veća u Beču, Ljubiša se trudio da pridobije što više sitnih praktičnih koristi za svoj zavičaj i poboljša ekonomski položaj Boke. U isto vreme trudio se da kod svojih saplemenika i u čitavom kraju razvije razumevanje za jednu širu nacionalnu zajednicu i pomogne borbu protiv tuđinštine.

Smrt ga je (23. novembra 1878) zatekla u Beču, odakle je 1885. godine prenesen u zavičaj.

Dela[uredi]

Sve svoje pripovetke, Ljubiša je napisao za poslednjih 10 godina života, od 1868. do 1878. godine, mada se on književnim radom, u manjoj meri, bavio i ranije. Još 1845. godine objavljena je njegova etnografska beleška o Paštrovićima, u kojoj iskazuje veliko interesovanje za narodnu tradiciju, a 1851. godine napisao je nekrolog Njegošu. Prevodio je odlomke Dantea i Ariosta, a 1866. ispevao je u narodnom desetercu „Boj na Visu“, o pobedi austrijkse nad italijaskom flotom, koju je upotrebio za njegov politički rad.

Međutim, ono po čemu je Ljubiša najviše stekao glas kao književnik, su njegove pripovetke. Prvi samostalan rad na polju srpske pripovetke bio je „Šćepan Mali“, objavljen u almanahu „Dubrovnik“ za godinu 1868. Po izboru predmeta, koji je u suštini uzet iz Njegoševog „Lažnog cara“, vidi se kako je u tom prvom proznom ogledu isticao velikog lovćenskog pesnika. Istovremeno, ovo delo predstavlja njegovo okretanje ka samostalanom književnom radu. Zatim slede:

  • „Prodaja patrijare Brkića“ i „Kanjoš Macedonović“, pripovetke objavljene u „Dubrovniku“, 1870.
  • „Skočidjevojka“, objavljena 1873. u „Dubrovniku“. Mada objavljena tek 1873, kasnije se doznalo od piščevog sina, pokojnog Mitra Ljubiše, da je ova pripovetka mnogo ranije napisana, te da je Ljubiša, tu svoju priču kasnije doterivao. Isto tako i sama pripovetka je, u svojim glavnim crtama, sačinjena prema italijasnkoj pripoveci „Manconievi Verenici“, sa kojom ima dosta sličnosti i jedina je koja nije uzeta iz narodnog predanja, gde je pisac, mimo svog običaja i ćudi, uneo nešto romantične radnje. Zbog toga se smatra da je ova pripovetka, po godinama nastanka, zapravo vršnjakinja „Šćepana Malog“.
  • „Pop Andrović“, „Novi Obilić“ i „Krađa i prekrađa zvona“, pripovetke objavljene u kalendaru Matice Dalmatinske 1874.
  • „Gorde“, štampana 1878. godine u novosadskom „Orlu“.

Analiza dela[uredi]

Stjepan Mitrov Ljubiša

U pripovetkama je zahvaćen veoma dug period istorije crnogorskih plemena od 15. do početka 19. veka. Po raspadu zetske države, crnogorska plemena, brdska i primorska, našla su se u procepu između Turske imperije i Mletačke republike, Formalno pod vlašću obe i u stalnoj borbi jedne protiv druge. Protiv Turaka je vođena hajdučka borba, koja je vremenom postajala organizovana, a protiv Mletaka je vođena pritajena borba, protiv ekonomskog i vojnog iskirišćavanja. Plemena su u takvoj situaciji ostajala izolovana, posebno ona brdska, gde je dolazilo do regeneracije plemenskog života. Uvučena u same sebe, svako pleme je počelo da živi po svojim posebnim pravilima, sa ekonomskim prometom i razmenom svedenim na najmanje moguće mere. Primorska plemena imala su nešto življu razmenu, ali smeštena na krajnjem perifernom delu Mletačke republike, uklješteni između mora i brdskog zaleđa, njihova ekonomska razmena sa susednim tržištima bila je takođe, vrlo malih razmera.

Zbog sve jače cirkulacije novca, vremenom se uvećavaju ekonomske razlike između seljaštva, a kruta plemenska stega popušta. Dolazi do rasplamsavanja krvne osvete, dok se pojedinici otržu od plemena i radi zarade odlaze u primorske gradove. Vrlo često, oni se tamo upuštaju u avanture, te se ističu u raznim poljima delatnosti.

Ljubiša je u svojoj domovini pokušavao da pomiri ove razlike među zakrvavljenijem plemenima, selima i porodicama.

„Ova prokleta osveta kuži junačne i ponosne naše zemljake“, govorio je.

Tako na primer, Todor Stefanović Vilovski, poznati urednik bečke „Srpske Zore“, u jednoj svojoj raspravi o srpskoj pripoveci, nazvao je Ljubišu Rembrantom među srpskim pripovedačima, sa objašnjenjem da je ovaj srpski pisac, na početku nehotice povodio za venecijanskom školom, a da je kasnije „kao srpski majstor“, isto kao i holanđanski preteča, u samouštvu pronašao svoju realistiku, „znajući da se okoristi i najmanjim efektom svetlosti ili sutona“, bolje nego što bi drugi to umeli „čitavom nebeskom dugom“. Ljubiša je, prema Todoru, zahvaljujući svojoj realistici i pored svih umetničkih „nedostataka“, još za života smatran jednim od najboljih pripovedača u našem narodu, ističući tom prilikom, pripovetku, kojoj je glavna odlika sadržajna kratkoća, kao daleko težu književnu formu od romana.

Kao neosporni književni majstor, sve što je viđao u narodu, pretvarao je u književno delo i tako ostavljao svoj umetnički pečat. Sa znanjem narodnog jezika i velikom ljubavlju prema njemu, prikazivao je život naroda, oslikavao narodne običaje i nastojao da pokaže način na koji narod misli, o raznim pojavama u svetu i o životu. Ovo se posebno primećuje u pripovetkama kao što su „Kanjoš Macedonović“, „Skočidjevojka“, „Prodaja patrijare Brkića“, Pop Andrović itd. Slike i tipovi tih novela ocrtani su živo u svakoj rečenici, otkrivajući tako interesantnu istorijsku prošlost zavičaja, pričajući događaje onako kako su tekli i kako bi neki vešt govordžija, mogao da priča na selu. Njihovim prostim i u svojoj jezgrovitosti, slikovit govor ističe lepote oslikavanja i poređenja, bogatim narodnim govorom. Ova vrednost njegovih pripovedaka, cenjena je za njegovog života, a lako se uočava i danas.

Jer, kako je i sam Ljubiša napominjao, on se pišući svoje pripovetke, rukovodio željom da se očuva „nekoliko znamenitih događaja svoje otadžbine“ i da se uzgred opiše „način življenja, razgovori, pa najzad i vrline i poroci njegovih zemljaka,“ i da se to sve preda narednim generacijama, onako kako je „čuo i upamtio od starijih ljudi,“ jer se „svagdan te stvari preobražuju i ginu, što je kod širi doticaj sa svetom i poplavica tuđinstva.“

Napomene[uredi]

  1. ^ U savremenoj literaturi spominje se kao Stefan

Literatura[uredi]

  • Predgovor, Marko Car, izdanju „Srpske književne zadruge“
  • Predgovor, dr Vido Latković, Pripovijesti crnogorske i primorske izdanje „Jugoslovenska knjiga“ (1949)

Spoljašnje veze[uredi]

Sa drugih Vikimedijinih projekata :