Sudska vlast

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Zgrada Komonveltskih pravnih sudova u Melburnu, lokacija melburnskog ogranaka Federalnog okružnog suda Australije, Federalnog suda Australije, Porodičnog suda Australije, kao i povremenih zasedanja Visokog suda Australije

Sudska vlast ili judikativa je jedna od tri osnovne grane vlasti i njen zadatak je da primjenjuje i tumači zakone koje je donijela zakonodavna vlast (legislativa).

U liberalnim demokratijama sudska vlast treba da ima apsolutnu nezavisnost od ostalih grana vlasti. U SAD, sudska vlast je odvojena od ostale dvije i postoji u obliku Vrhovnog suda (engl. The Supreme Court). Neki teoretičari raspravljaju da izvršna vlast ima uticaja na američki Vrhovni sud jer predsednik Sjedinjenih Američkih Država lično bira sudije. Međutim, protivargumenti su da predsjednik ima pravo da bira sudiju tek kada jedan od njih umre (sudije u Vrhovnom sudu SAD rade doživotno) i da nema pravo smjenjivati sudije koje rade (načelo stalnosti sudijske funkcije).

Primjer, gdje u liberalnoj demokratiji postoji miješanje nivoa vlasti je u Ujedinjenom Kraljevstvu. Naime, u Vladi Ujedinjenog Kraljevstva postoji mjesto za lorda kancelara (engl. Lord Chancellor), koji je ujedno i najstariji politički organ u državi (osnovan najkasnije 1066. godine, a vjerovatno i ranije). Problem je u tome što je on šef sudstva (ima pravo da bira i otpušta sve sudije u državi), sjedi u Domu lordova - gornjem domu Parlamenta (zakonodavna vlast) i ima mjesto u Vladi (izvršna vlast). Teorijski, on ima veću političku moć od premijera (ima i veću platu). Ovaj problem muči britansku političku javnost već neko vrijeme. Ujedinjeno Kraljevstvo, kao jedna od prvih država liberalne demokratije, sebi ne bi smjela dopustiti to miješanje. Međutim, pošto su Britanci tradicionalisti ovaj problem nije lako riješiti (isti problem je postojao sa prihvatanjem evra). U junu 2003. godine Toni Bler, tadašnji premijer Ujedinjenog Kraljevstva, je najavljivao da će ukinuti funkciju lorda kancelara i da će na njegovo mjesto postaviti britanski Vrhovni sud[1]. Protivargumenti su bili tradicija, veliki troškovi za izgradnju Vrhovnog suda itd.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Rimsko pravosuđe[uredi | uredi izvor]

Arhaično rimsko pravo (650–264. p. n. e.)[uredi | uredi izvor]

Najvažniji deo je bio Ius Civile (latinski za „građansko pravo”). Ovo se sastojalo od Mos Maiorum (latinski za „put predaka”) i Leges (latinski za „zakone”). Mos Maiorum su bila pravila ponašanja zasnovana na društvenim normama koje su godinama stvarali prethodnici. Tokom 451–449. p. n. e., Mos Maiorum je zapisan na Dvanaest tablica.[2][3][4] Leges su bila pravila koja su postavljale vođe, prvo kraljevi, kasnije narodna skupština tokom Republike. U ovim ranim godinama, pravni proces se sastojao od dve faze. Prva faza, In Iure, bio je sudski proces. Neko bi otišao do šefa pravosudnog sistema (u početku sveštenika pošto je zakon bio deo religije) koji bi pogledao pravila koja se primenjuju na slučaj. Strankama u predmetu mogli bi da pomognu pravnici.[5] Zatim bi krenula druga faza, Apud Iudicem. Slučaj bi bio stavljen pred sudije, koji su bili normalni rimski građani u neparnom broju. Nije bilo potrebno iskustvo, jer su primenljiva pravila već bila izabrana. Oni bi samo morali da presude o slučaju.[6]

Preklasično rimsko pravo (264–27. p. n. e.)[uredi | uredi izvor]

Najvažnija promena u ovom periodu bila je promena sa sveštenika na pretora kao šefa pravosudnog sistema. Pretor bi takođe donosio edikt u kome bi proglasio nove zakone ili principe za godinu u kojoj je izabran. Ovaj edikt je poznat i kao pretorijanski zakon.[7][8]

Principat (27. p. n. e. – 284)[uredi | uredi izvor]

Corpus Iuris Civilis, 1607

Principat je prvi deo Rimskog carstva koji je započeo Avgustovom vladavinom. Ovaj vremenski period je takođe poznat kao „klasično doba rimskog prava“. U ovoj eri, pretorov edikt je sada bio poznat kao edictum perpetuum, što su bili svi edikti koje je Hadrijan sakupio u jednom ediktu. Takođe, pojavio se novi sudski proces: cognitio extraordinaria (latinski za „vanredni proces“).[9][10] Ovo je nastalo zahvaljujući veličini carstva. Ovaj proces je imao samo jednu fazu, u kojoj je predmet bio predstavljen profesionalnom sudiji koji je bio predstavnik cara. Žalba je bila moguća neposrednom pretpostavljenom.

Tokom ovog perioda, počeli su da se pojavljuju pravni stručnjaci. Učili su pravo i bili savetnici cara. Takođe im je bilo dozvoljeno da daju pravne savete u ime cara.[11]

Dominat (284–565 AD)[uredi | uredi izvor]

Ovo doba je takođe poznato kao „postklasično doba rimskog prava“. Najvažniji pravni događaj tokom ove ere bila je Justinijanova kodifikacija: Corpus Iuris Civilis.[12] Ovo je sadržalo sav rimski zakon.

Srednji vek[uredi | uredi izvor]

Tokom kasnog srednjeg veka obrazovanje je počelo da raste. Prvobitno obrazovanje bilo je ograničeno na manastire i opatije, ali se proširilo na katedrale i škole u gradovima u 11. veku, stvarajući na kraju univerzitete.[13] Univerziteti su imali pet fakulteta: umetnički, medicinski, teološki, kanonsko pravo i Ius Civile, ili građansko pravo. Kanonsko pravo ili crkveno pravo su zakoni koje je stvorio papa, poglavar rimokatoličke crkve. Poslednji oblik se nazivao i svetovno pravo, ili rimsko pravo. Uglavnom se zasnivalo na Corpus Iuris Civilis, koji je ponovo otkriven 1070. Rimsko pravo se uglavnom koristilo za „svetovne“ poslove, dok je kanonsko pravo korišćeno za pitanja vezana za crkvu.[14]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Independent: „OUT: Law Lords and the Lord Chancellor. IN: a Supreme Court[mrtva veza] (datum posljednjeg pristupa 21. novembar 2008)
  2. ^ Lesaffer 2009, str. 67, 68 harvnb greška: više ciljeva (5×): CITEREFLesaffer2009 (help)
  3. ^ Jolowicz 1952, str. 108
  4. ^ Crawford, M.H. 'Twelve Tables' in Simon Hornblower, Antony Spawforth, and Esther Eidinow (eds.) Oxford Classical Dictionary (4th ed.)
  5. ^ Cicero, Marcus Tullius (2011). De Oratore. Cambridge University Press. ISBN 9780521593601. OCLC 781329456. 
  6. ^ Lesaffer, Randall (25. 6. 2009). European legal history: a cultural and political perspective. Prevod: Arriens, Jan. Cambridge, UK. str. 69—75, 92—93. ISBN 9780521877985. OCLC 299718438. 
  7. ^ Lesaffer 2009, str. 85–86 harvnb greška: više ciljeva (5×): CITEREFLesaffer2009 (help)
  8. ^ Schulz, Fritz (1953). History of Roman Legal Science. Oxford: Oxford University. str. 53. 
  9. ^ Lesaffer, Randall (25. 6. 2009). European legal history: a cultural and political perspective. Prevod: Arriens, Jan. Cambridge, England. str. 105—106. ISBN 9780521877985. OCLC 299718438. 
  10. ^ „Roman Legal Procedure”. Encyclopaedia Britannica. 3. 5. 2019. 
  11. ^ du Plessis, Paul J.; Ando, Clifford; Tuori, Kaius, ur. (2. 11. 2016). „The Oxford Handbook of Roman Law and Society”. Oxford Handbooks Online: 153. ISBN 9780198728689. doi:10.1093/oxfordhb/9780198728689.001.0001. 
  12. ^ Lesaffer, Randall (25. 6. 2009). European legal history: a cultural and political perspective. Prevod: Arriens, Jan. Cambridge, UK. str. 109—113. ISBN 9780521877985. OCLC 299718438. 
  13. ^ Backman 2014, str. 232–237, 247–252
  14. ^ Lesaffer, Randall (25. 6. 2009). European legal history: a cultural and political perspective. Prevod: Arriens, Jan. Cambridge, UK. str. 248—252. ISBN 9780521877985. OCLC 299718438. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Backman, C.R. (2014). Worlds of Medieval Europe. Oxford University Press. str. 232–237, 247–252. 
  • Lesaffer, Randall (25. 6. 2009). European legal history: a cultural and political perspective. Prevod: Arriens, Jan. Cambridge, England. str. 105—106. ISBN 9780521877985. OCLC 299718438. 
  • Jolowicz, H.F. (1952). Historical Introduction to the Study of Roman Law. Cambridge. str. 108. 
  • Cardozo, Benjamin N. (1998). The Nature of the Judicial Process. New Haven: Yale University Press.
  • Feinberg, Kenneth, Jack Kress, Gary McDowell, and Warren E. Burger (1986). The High Cost and Effect of Litigation, 3 vols.
  • Frank, Jerome (1985). Law and the Modern Mind. Birmingham, AL: Legal Classics Library.
  • Levi, Edward H. (1949) An Introduction to Legal Reasoning. Chicago: University of Chicago Press.
  • Marshall, Thurgood (2001). Thurgood Marshall: His Speeches, Writings, Arguments, Opinions and Reminiscences. Chicago: Lawrence Hill Books.
  • McCloskey, Robert G., and Sanford Levinson (2005). The American Supreme Court, 4th ed. Chicago: University of Chicago Press.
  • Miller, Arthur S. (1985). Politics, Democracy and the Supreme Court: Essays on the Future of Constitutional Theory. Westport, CT: Greenwood Press.
  • Sandefur, Timothy (2008). „Judiciary”. Ur.: Hamowy, Ronald. The Encyclopedia of Libertarianism. Thousand Oaks, CA: SAGE; Cato Institute. str. 265—67. ISBN 978-1-4129-6580-4. LCCN 2008009151. OCLC 750831024. doi:10.4135/9781412965811.n160. 
  • Tribe, Laurence (1985). God Save This Honorable Court: How the Choice of Supreme Court Justices Shapes Our History. New York: Random House.
  • Zelermyer, William (1977). The Legal System in Operation. St. Paul, MN: West Publishing.
  • Farah, Paolo (avgust 2006). „Five Years of China WTO Membership. EU and US Perspectives about China's Compliance with Transparency Commitments and the Transitional Review Mechanism”. Legal Issues of Economic Integration. 33 (3): 263—304. S2CID 153128973. SSRN 916768 Slobodan pristup. doi:10.54648/LEIE2006016. 
  • Barretto, Vicente (2006). Dicionário de Filosofia do Direito. Unisinos Editora. ISBN 85-7431-266-5. 
  • Della Rocca, Fernando (1959). Manual of Canon Law. The Bruce Publishing Company. 
  • Glenn, H. Patrick (2000). Legal Traditions of the WorldNeophodna slobodna registracija. Oxford University Press. ISBN 0-19-876575-4. 
  • Kadri, Sadakat (2005). The Trial: A History from Socrates to O.J. Simpson. HarperCollins. ISBN 0-00-711121-5. 
  • Gordley, James R.; Mehren, von; Taylor, Arthur (2006). An Introduction to the Comparative Study of Private Law. ISBN 978-0-521-68185-8. 
  • Kelly, J.M. (1992). A Short History of Western Legal Theory. Oxford University Press. ISBN 0-19-876244-5. 
  • Otto, Martin (2011). „Law”. European History Online. Pristupljeno 11. 11. 2011. 
  • Sealy, L.S.; Hooley, R.J.A. (2003). Commercial Law. LexisNexis Butterworths. 
  • Stein, Peter (1999). Roman Law in European HistorySlobodan pristup ograničen dužinom probne verzije, inače neophodna pretplata. Cambridge University Press. str. 32. ISBN 0-521-64372-4. 
  • Kempin, Jr., Frederick G. (1963). Legal History: Law and Social Change. Englewood Cliffs, New Jersey: Prentice-Hall.
  • The Oxford History of the Laws of England. 13 Vols. Oxford University Press, 2003–. (Six volumes to date: Vol. I (Canon Law and Ecclesiastical Jurisdiction from 597 to the 1640s), vol. II (871–1216), vol. VI (1483–1558), vols. XI–XIII (1820–1914))
  • The Oxford International Encyclopedia of Legal History. Ed. Stanley N. Katz. 6 Vols. Oxford University Press, 2009. (OUP catalogue. Oxford Reference Online)
  • Potz, Richard: Islam and Islamic Law in European Legal History, European History Online, Mainz: Institute of European History, 2011, retrieved: November 28, 2011.
  • Berger, Adolf (2002). Encyclopedic Dictionary of Roman Law. Philadelphia: The Lawbook Exchange. ISBN 1-58477-142-9. 
  • Bablitz, Leanne E. 2007. Actors and Audience in the Roman Courtroom. London: Routledge.
  • Bauman, Richard A. 1989. Lawyers and Politics in the Early Roman Empire. Munich: Beck.
  • Borkowski, Andrew, and Paul Du Plessis. 2005. A Textbook on Roman Law. Oxford: Oxford Univ. Press.
  • Buckland, William Warwick. 1963. A Textbook of Roman Law from Augustus to Justinian. Revised by P. G. Stein. 3d edition. Cambridge, UK: Cambridge Univ. Press.
  • Daube, David. 1969. Roman Law: Linguistic, Social and Philosophical Aspects. Edinburgh: Edinburgh Univ. Press.
  • De Ligt, Luuk. 2007. "Roman Law and the Roman Economy: Three Case Studies." Latomus 66.1: 10–25.
  • du Plessis, Paul. 2006. "Janus in the Roman Law of Urban Lease." Historia 55.1: 48–63.
  • Gardner, Jane F. 1986. Women in Roman Law and Society. London: Croom Helm.
  • Gardner, Jane F. 1998. Family and Familia in Roman Law and Life. Clarendon Press.
  • Harries, Jill. 1999. Law and Empire in Late Antiquity. Cambridge; New York: Cambridge University Press.
  • Nicholas, Barry. 1962. An Introduction to Roman Law. Oxford: Clarendon Press.
  • Nicholas, Barry, and Peter Birks, eds. 1989. New Perspectives in the Roman Law of Property. Oxford: Oxford Univ. Press.
  • Powell, Jonathan, and Jeremy Paterson, eds. 2004. Cicero the Advocate. Oxford: Oxford Univ. Press.
  • Rives, James B. 2003. "Magic in Roman Law: The Reconstruction of a Crime." Classical Antiquity 22.2: 313–39.
  • Schulz, Fritz. 1946. History of Roman Legal Science. Oxford: Clarendon Press.
  • Stein, Peter. 1999. Roman Law in European History. New York: Cambridge Univ. Press.
  • Tellegen-Couperus, Olga E. 1993. A Short History of Roman Law. London: Routledge.
  • Wenger, Leopold. 1953. Die Quellen des römischen Rechts. Vienna: Österreichische Akademie der Wissenschaften.
  • Heather, Peter; Moncur, David (januar 2001). Politics, Philosophy, and Empire in the Fourth Century. Liverpool: Liverpool University Press. ISBN 978-0-85323-106-6. doi:10.3828/978-0-85323-106-6. 
  • Ostrogorski, Georgije (c. 1960). The Byzantine emperor and the hierarchical world order. Bobbs-Merrill. OCLC 703663516. 
  • „The Justinian Code and Its Influence - Global Connections”. Arhivirano iz originala 2018-04-04. g. Pristupljeno 2017-10-20. 
  • Cameron, Averil (2009). The Byzantines (na jeziku: grčki). Prevod: Giorgos Tzimas. Athens: Editions Psychogios. ISBN 978-960-453-529-3. 
  • Chitwood, Zachary (2017). Byzantine Legal Culture and the Roman Legal Tradition, 867–1056. Cambridge: Cambridge University Press.
  • Fögen, Marie Theres (1994). „Legislation in Byzantium: A Political and a Bureaucratic Technique”. Ur.: Laiou, Angeliki E. Law and Society in Byzantium. Dumbarton Oaks. ISBN 0-88402-222-6. 
  • Humphreys, M. T. G. (2015). Law, Power, and Imperial Ideology in the Iconoclast Era, c. 680–850. Oxford: Oxford University Press.
  • Jokisch, Benjamin (2007). Islamic Imperial Law: Harun-Al-Rashid's Codification Project. Walter de Gruyter GmbH. ISBN 9783110924343. 
  • Morris, Rosemary (1992). „Dispute Settlement in the Byzantine Provinces in the Tenth Century”. Ur.: Davies, Wendy; Fouracre, Paul. The Settlement of Disputes in Early Medieval Europe. Cambridge University Press. ISBN 0-521-42895-5. 
  • Mousourakis, George (2003). The Historical and Institutional Context of Roman Law. Ashgate Publishing. ISBN 0-7546-2108-1. 
  • Stolte, Bernard (2018). “Byzantine Law: The Law of the New Rome”, in The Oxford Handbook of European Legal History, eds. Heikki Pihlajamäki, Markus D. Dubber, & Mark Godfrey. . Oxford: Oxford University Press. pp. 229–248. 
  • Troianos, Spyros (2012). „Byzantine Canon Law to 1100”. Ur.: Wilfried Hartmann; Kenneth Pennington. The History of Byzantine and Eastern Canon Law to 1500. Washington, DC: The Catholic University of America Press. str. 115—169. ISBN 9780813216799. 
  • Troianos, Spyros (2012). „Byzantine Canon Law from the Twelfth to the Fifteenth Centuries”. Ur.: Wilfried Hartmann; Kenneth Pennington. The History of Byzantine and Eastern Canon Law to 1500. Washington, DC: The Catholic University of America Press. str. 170—213. ISBN 9780813216799. 
  • Wagschal, David (2015). Law and Legality in the Greek East: The Byzantine Canonical Tradition, 381–883. Oxford: Oxford University Press.
  • The Codex of Justinian: A New Annotated Translation, with Parallel Latin and Greek Text. Annotated and. . Cambridge: Cambridge University Press. 2016. .
  • The Digest of Justinian, revised edn. Edited by Alan Watson. 2 vols. . Philadelphia: University of Pennsylvania Press. 1998. .
  • The Novels of Justinian: A Complete Annotated English Translation. Prevod: David Miller. Edited by Peter Sarris. Cambridge: Cambridge University Press. 2018. .
  • The Syro-Roman Lawbook: The Syriac text of the recently discovered manuscripts accompanied by a facsimile edition and furnished with an introduction and translation. Edited and translated by Arthur Võõbus. 2 vols. Stockholm: ETSE, 1982–3.
  • Ecloga: das Gesetzbuch Leons III. und Konstantinos’ V. Edited and translated by Ludwig Burgmann. Frankfurt: Löwenklau-Gesellschaft, 1983.
  • The Rhodian Sea-Law. Edited and. . Oxford: Clarendon Press. 1909. ; reprint: Aalen: Scientia Verlag, 1976.
  • Eisagoge = La «Introducción al derecho (Eisagoge)» del patriarca Focio. Edited and translated by Juan Signes Codoñer & Francisco Javier Andrés Santos. Madrid: Consejo Superior de Investigaciones Científicas, 2007.
  • Basilika = Basilicorum libri LX. Edited by H.J. Scheltema and N. van der Wal. 17 vols. Groningen: J.B. Wolters, 1953–88.
  • Nomos Stratiotikos = Le leggi penali militari dell’impero bizantino nell’alto Medioevo. Edited and translated by Pietro Verri. Rome: Scuola ufficiali carabinieri, 1978.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Sudska vlast na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Судска_власт&oldid=27548522”