Sulejman I

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Sulejman I Veličanstveni

Sulejman I Veličanstveni 1530. god.
Sulejman I Veličanstveni 1530. god.

Datum rođenja 6. novembar 1494.
Mesto rođenja Trapezunt (Ottoman flag Osmansko carstvo)
Datum smrti 5./6. septembar 1566.
Mesto smrti Siget (Osmanska Mađarska)
Grob Sulejmanova džamija, Istanbul
Titula Sultan Osmanskog carstva
Period 22. septembar 1520. — 5./6. septembar 1566.
Prethodnik/ci Selim I
Naslednik/ci Selim II
Titula Kalif islama
Period 22. septembar 1520. — 5./6. septembar 1566.
Prethodnik Selim I
Naslednik Selim II
Poreklo i porodica
Dinastija Osmanli-nisani.svg Osmanska dinastija
Otac Selim I
Majka Ajša Hafsa Sultanija
Supružnik/ci Fulani, Gulfem, Mahidevran, Hurem
Potomstvo Mustafa, Selim II, Mihrimah, Mehmed, Džihangir, Bajazit, Abdulah, Murad princ Mahmud

Sulejman I Veličanstveni (zvani i Kanuni - Zakonodavac, 6. novembar 14945/6. septembar 1566), turski sultan 1520—1566. godine, i brat Hatidže, Bejhan, Fatme i Šah Sultanije Zapadnom svetu je bio poznatiji kao Sulejman Veličanstveni, a istočnom svetu kao Zakonodavac(tur. Kanuni; arap. القانونى), zbog njegovih reforma pravnog sistema Osmanskog carstva.

Bio je vrlo obrazovan vladar i govorio je četiri jezika: arapski, persijski, srpski i čagataj (najstariji oblik turskog jezika).

Sultan Sulejman Veličanstveni je došao na vlast sa 26 godina, 20. septembra 1520. godine i vladao je narednih 46 godina. On je bio i najznačajniji osmanski vladar koji je sam učestvovao u deset vojnih pohoda u Evropi i tri u Aziji. Sulejman je lično predvodio osmansku vojsku u pohodu na hrišćanska uporišta:1521. godine zauzet je Beograd, a 1522. godine opsednut je Rodos. Osvajanjem ostrva pomorski put do Egipta je osiguran, te su tako Turci imali potpunu kontrolu nad trgovinom Venecije i Đenove u Istočnom Sredozemlju.

1525. godine počele su pripreme za jedan veliki vojni pohod. Trupe su poslate kako kopnom, tako Dunavom u pravcu Beograda. Nakon što je vojska prešla reku Dravu, 1526. godine je došlo do bitke kod Mohača sa ugarskom vojskom kojom je komandovao kralj Lajoš II. Ugarski kralj je poginuo, a njegova vojska je bila poražena.

Po odredbi Bečkog sporazuma Habzburzi su preuzeli ugarsku krunu. Ferdinand I od Austrije postavlja kao svoj politički cilj odbranu zapadne Evrope od daljih prodora Turaka.

Sultan Sulejman I i njegov veliki vezir Ibrahim-paša zapalili su Peštu. U isto vreme vođeni su ratovi u Bosni, Dalmaciji i Sloveniji. Osmanski sultan postavlja rumunskog kneza Jovana Zapolju za novog ugarskog kralja. Zbog toga je došlo do rata između Austrije i Turske.

Osmanska vojska je bezuspešno opsedala Beč od 27. septembra do 15. oktobra. Za vreme povlačenja trupa opljačkano je šire područje oko Beča. Treba napomenuti da ga je sputalo loše vreme, ali i izmorenost vojske, pa je stigavši do predgrađa Beča odlučio da se povuče. Kasnije je sličnu sudbinu doživela i Štajerska.

Prilikom jednog vojnog pohoda u 1534. godine Bagdad su ponovo zauzeli Persijanci. Opsada venecijanskog ostrva Krfa nije bila uspešna. Sultan Sulejman je lično ugušio pobunu u Moldaviji.

Nakon smrti Jovana Zapolje 1540. godine Turci su anektirali Ugarsku. Tom zemljom je upravljao jedan beglerbeg iz Budima. Tako je došlo do primirja između Ferdinanda I i sultana Sulejmana I na sedam godina, pri čemu je nadvojvoda Austrije (i budući nemački car) morao da plaća danak Turcima. Od vremena vladavine Sulejmana I „Visoka Porta“ je postala pojam u Evropi za osmansku vladu. Svoj poslednji vojni pohod preduzeo je sultan godine 1566. da zauzme Sigetvar, na putu za Beč. Stari Sulejman I je umro 6. septembra 1566. godine pre nego što je ostvario svoj cilj, tokom bitke kod Sigeta.

Sultan se jednom mesečno kretao prerušen među narodom kako bi video šta ljudi misle o njegovim odlukama.
Sultan Sulejman je smatran za jednog od najboljih vladara koje je Osmansko carstvo ikada imalo, međutim pošto je sultana Sulejmana nasledio njegov najnesposobniji sin Selim Osmansko carstvo nije bilo moguće dalje proširivati pošto sultan Selim kao i njegovi naslednici za to nisu bili zainteresovani.

Detinjstvo i mladost[uredi]

Sulejman je rođen u Trapezuntu, koji se nalazi na obali Crnog mora verovatno oko 6. novembra 1494. godine. Sulejman je bio sin sultana Selima I i njegove žene, Hafse Hatun, koja je verovatno bila kćerka tatarskog kana sa Krima, Mengli Giraja. Kao mladić se sprijateljio sa Pargalijom Ibrahimom, koji će kasnije postati najverniji sultanov savetnik i veliki vezir. Sa 17 godina postavljen je za namesnika grada Kafe (danas Teodosija), potom Sarukana (danas Manisa). Po smrti njegovog oca Selima I, nasledio je carstvo kao deseti sultan Osmanskog carstva. Rani opis Sulejmana, nekoliko nedelja po stupanju na presto je obezbedio mletački izaslanik Bartolomeo Kontarini: „On ima 26 godina, visok je ali žilav i ima delikatan ten. Vrat mu je malo predug, lice mu je tanko, a nos ima orlovski izgled. Ima tamnu nijansu brkova i malu bradu; bez obzira na to ima prijatno držanje, iako njegova koža više vuče na bledu boju. Kažu za njega da je mudar vladar, da voli školovanje i svi ljudi očekuju dobro od njegove vladavine.“ Neki istoričari tvrde da se u mladosti divio Aleksandru Velikom. Bio je vođen Aleksandrovom vizijom da stvori veliko svetsko carstvo.

Osvajački pohodi[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Spisak osvajačkih pohoda Sulejmana Veličanstvenog

Osvajanja u Evropi[uredi]

Osvajanje Beograda[uredi]

Nakon poraza i propadanja srpske, bugarske i vizantijske države, na Balkanu je ostala jedino Ugarska koja je mogla da bude potencijalna smetnja osmanskom ekspanzionizmu ka Zapadu. Sulejman je počeo da sprema napad na Beograd koga je još 1456. godine bezuspešno opsedao Sulejmanov pradeda, Mehmed II Osvajač. Sulejman je čvrsto bio odlučio da krene na Beograd, još mu je jedino nedostajao valjan razlog zbog koga bi krenuo u pohod, međutim, vrlo brzo su mu ga dali sami Ugri.

Na ugarsko-turskoj granici su se još od Selimovog vremena stalno dešavali manji incidenti. Sulejman je odmah po stupanju na presto ponudio Ugarskoj obustavljanje svih neprijateljstava u zamenu za plaćanje tributa. Ugri, čvrsto verujući da će im u slučaju potrebe Austrija priskočiti u pomoć, bahato su odbili ovaj predlog, a Sulejmanovog izaslanika vratili u Carigrad bez ušiju i nosa. Sulejman je iskoristio ovaj događaj kao razlog za napad.

Polovinom maja 1521. Sulejman je završio pripreme i pokrenuo vojsku u pravcu Beograda. Ugarska država je bila gotovo u rasulu i nesposobna da se efikasno suprostavi osmanskoj vojsci. Branioci Beograda pružali su žilav otpor, ali zbog nedostatka ljudstva i ratnog materijala morali su da predaju grad 28/29. avgusta 1521. godine. Vest o padu jednog od najvažnijih hrišćanskih uporišta gromoglasno je odjeknula u Zapadnoj Evropi. Hrišćanski svet je svakim danom postajao sve zabrinutiji za svoj opstanak pred naletima osmanskog ekspanzionizma. Izaslanik Svetog rimskog carstva je zabeležio: Pad Beograda je pokrenuo niz dramatičnih događaja koji su na kraju uništili Ugarsku. Njegova direktna posledica su bili smrt kralja Lajoša II u bici kod Mohača 1526, zauzimanje Budima, okupacija Transilvanije, propast kraljevstva u usponu i strah susednih naroda da će doživeti istu sudbinu…[18]

Pad Beograda pokazao je nesposobnost ugarske vlasti da se suprostavi ekspanzionističkoj politici Osmanskog carstva koje će svoju nadmoć pokazati nešto kasnije i u bici na Mohačkom polju 1526. godine. Nakon poraza i sloma Ugarske, nosilac hrišćanske borbe protiv osmanskog prodiranja u Evropu postaće Habzburška monarhija.

Kampanje na Indijskom okeanu[uredi]

Osmanska flota na Indijskom okeanu u 16. veku
Topovi koje je koristio Sulejman Veličanstveni tokom napada na Aden

Osmanski brodovi su plovili Indijskim okeanom još od 1518. godine. Osmanski admirali kao što su Hadim Sulejman paša, Seidi Ali Reis i Kurtoglu Hazir Reis su poznati da su plovili sve do luka Mogulskog carstva kao što su Tata, Surat. Poznato je da je mogulski car Ahbar Veliki lično razmenio šest dokumenata sa Sulejmanom Veličanstvenim. U Indijskom okeanu, Sulejman je vodio nekoliko pomorskih kampanja protiv Portugalaca u pokušaju da ih ukloni i uspostaviti trgovinu sa Indijom. Aden u Jemenu bio je okupiran od strane Turaka 1538, u cilju da se obezbedi osnova za osmansku raciju protiv portugalskih poseda na zapadnoj obali današnjeg Pakistana i Indije. Ploveći ka Indiji, Turci nisu bili uspešni protiv Portugalaca u opsadi grada Diu septembra 1538, ali su se potom vratili u Aden kojeg su utvrdili sa stotinu komada artiljerije. Odavde Hadim Sulejman-paša je preuzeo kontrolu nad celim Jemenom, zauzimajući i grad Sanu. Međutim Aden se usprotivio Turcima i pozvao je Portugalce, koji su imali kontrolu nad gradom sve dok Piri Reis nije povratio Aden 1548. godine. Sa jakom kontrolom nad Crvenim morem Sulejman je uspešno kontrolisao indijske trgovačke puteve za Portugal i zadržao je visok nivo trgovine sa Mogulskim carstvom tokom celog 16. veka. Sulejmanov admiral Piri Reis je vodio osmansku flotu na Idijskom okeanu u uspeo je u zauzimanju Maskata 1552. godine. Godine 1564, Sulejman je primio poslanstvo iz Ačeha (današnja Indonezija), koja je tražila podršku od Osmanskog carstva protiv Portugalije. Kao rezultat ove saradnje bila je Osmanska ekspedicija na Ačeh, koja je omogućila veliku vojnu pomoć stanovnicima Ačexa.

Mediteran i severna Afrika[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Hajrudin Barbarosa
Hajrudin Barbarosa nanosi težak poraz Svetoj ligi u bitki kod Preveza

Imajući konsolidovana svoja osvajanja na zemlji, Sulejman je saznao da je tvrđava Koroni u Moreji (današnji Peloponez) izgubila od admirala Karla V Andrea Dorija. Prisustvo Španaca na istočnom Mediteranu su zabrinuli Sulejmana, koji je na to gledao kao na rani pokazatelj namere Karla V da bude rival osmanskoj dominaciji u regionu. Prepoznajući potrebu da uspostavi nadmoć svoje flote na Mediteranu, Sulejman postavlja novog komandanta flote Khair ad-Din خير الدين, koji je Evropljanima poznatiji kao Hajrudin Barbarosa. Nakon što je postavljen za glavnog admirala, Barbarosa je morao da obnovi i sastavi osmansku flotu, koja će biti velika kao flote svih mediteranskih zemalja zajedno. Godine 1535. Karlo V je odneo važnu bitku protiv Turaka kod Tunisa, koja je zajedno sa ratom protiv Venecije primorala Sulejmana da prihvati predloge Fransoa I Valoa da zajedno oforme alijansu protiv Karla V. Godine 1538. španska flota je poražena od strane Barbaroseu bitki kod Preveza, koja je osigurala istočni Mediteran za Turke za naredne 33 godine, sve do poraza u bitki kod Lepanta. Kod Prevezea 25. septembra 1538. Barbarosa je odneo ubedljivu pobedu nad Svetom ligom koju su sačinjavali Papska država, Španija, Mletačka republika, Kraljevina Napulj, Kraljevina Sicilija, Đenovljanska republika, Veliko vojvodstvo Toskana, vojvodstva Savoje, Parme i Urbina, kao i malteški vitezovi, poznatiji kao jovanovci. Istočno od Maroka, ogromne teritorije u Severnoj Africi su prisvojene. Varvarske države (izraz Evropljana za države severne Afrike i Osmalije u 16. veku)Tripolitanija, Tunis i Alžir su postale autonomne provincije Osmanskog carstva, služeći kao vodeći krivci Sulejmanovog konflikta sa Karlom V, čiji je pokušaj da istera Turke propao 1541. godine. Turski gusari i korsari u službi Osmanskog carstva napadali su španske i italijanske obale i brodove. Piratstvo koje je nastalo od ozloglašenih varvarskih pirata iz severne Afrike, može se posmatrati u kontekstu ratova protiv Španije. Za kratak period osmanska ekspanzija osigurala je pomorsku prevlast na Mediteranu. Osmanska flota je takođe kontrolisala i Crveno more, a držala je i Persijski zaliv sve do 1554, kada su njihovi brodovi bili poraženi od strane mornarice Portugalskog carstva. Portugalci su zauzeli Ormuski prolaz 1515. godine i odatle nastavili da se nadmeću sa Sulejmanom za prevlast u Adenu. Godine 1542. suočavajući se sa zajedničkim neprijateljem - Habzburškom monarhijom, Fransoa I Valoa je odlučio da obnovi Osmansko-Francusku alijansu. Kao rezultat toga, Sulejman je poslao 100 galija, pod komandom Barbarose da pomogne Francuskoj u zapadnom Mediteranu. Barbarosa pljačka obale Napulja i Sicilije, pre nego što stigne u Francusku, gde je Fransoa Tuluz napravio kao sedište za pomorske admirale Osmanskog carstva. Tokom iste kampanje Barbarosa je napao i zauzeo Nicu 1543. godine. Do 1544, mir između Karla V i Fransoa I je privremeno završio savezništvo između Turaka i Francuske.

Opsada Malte

Godine 1530, drugde u Mediteranu je obnovljen red viteza sa Malte, koji je ubrzo preduzeo akcije protiv muslimanske mornarice, što je izazvalo bes Osmanlija, koji su ponovo sastavili ogromnu vojsku u cilju da uklone vitezove sa Malte. Osmanlije su počele invaziju 1565. godine, a datum početka invazije je bio 18. maj, a trajala je sve do 8. septembra. Turska flota koja je brojala 181 jedrenjak, 25.000 ljudi. U početku je izgledalo da će se hrišćanska katastrofa sa Rodosa ponoviti, međutim, Karlo V je poslao pojačanje iz Napulja, te su Osmanlije bile prinuđene da se povuku. Već sledeće, 1566. godine, Pijale-paša je zauzeo ostrvo Hios, poslednje đenovljansko uporište u arhipelagu.

Sulejman Veličanstveni i Fransoa I Valoa

Lični život[uredi]

Sulejmanov lični život su obeležili veliki vezir Pargalija Ibrahim-paša i Hurem sultanija.

Ibrahim-paša[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Pargalija Ibrahim-paša

Pargalija Ibrahim-paša je bio Sulejmanov drug iz detinjstva i kasnije je bio njegov veliki prijatelj. Ibrahim je zapravo bio pravoslavni hrišćanin iz Grčke ili Albanije. On je školovan, nakon što je uzet kao danak u krvi. On je prvo bio Sulejmanov sokolar, pa je potom unapređen u upravnika dvora, da bi 1523. godine postao veliki vezir, a 1529. i komandant cele osmanske vojske. Sulejman je takođe jednom prilikom Ibrahima proglasio za beglerbega Rumelije. Prema jednom hroničaru iz 17. veka Ibrahim je zamolio Sulejmana da ga ne promoviše na tako visokim pozicijama, strahujući za svoju bezbednost, ali mu je Sulejman na to odgovorio da pod njegovom vladavinom, bez obzira na okolnosti, Ibrahima nikada neće ubiti ili ugroziti njegov život. Ipak, na kraju Ibrahim je pao u nemilost sultanu. Tokom trinaest godina, koliko je služio kao veliki vezir, njegovog brzog uspona na vlast i ogromne akumulacije bogatstva, Ibrahim je stekao mnogo neprijatelja u Sulejmanovom sudu(divanu), kao i u haremu. Tokom pohoda na Safavidsku Persiju 1533. godine Sulejman je proglasio Ibrahima za seraskera (vrhovnog zapovednika vojske). Nakon toga do sultana je dospelo pismo pisano Ibrahimovom rukom u kojem se potpisao kao serasker-sultan, koje je sulejman shvatio kao tešku i veliku uvredu. Sulejmanove sumnje o Ibrahimovoj lojalnosti su pogoršane nakon svađe Ibrahima i ministra finansija Iskender Čelebija. Ovaj spor je rešen tako što je Čelebi pao u nemilost sultana, kojeg je Ibrahim ubedio da smrću kazni Iskendera Čelebiju. Međutim, pred smrt Čelebija je svojim poslednjim rečima optužio Ibrahima da pravi zaveru protiv Sulejmana. Ove reči na samrti su ubedile Sulejmana da Ibrahim planira izdaju.

Hurem sultanija[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Rokselana
Hurem sultanija, ulje na platnu, 16. vek

Sulejman je bio opčinjen Hurem sultanijom, koja je bila devojka iz njegovog harema. Bila je poreklom iz Rusije, tačnije iz današnje Ukrajine. Pretpostavlja se da se zvala Anastasija ili Aleksandra Lisovska. Prema nekim zapadnim diplomatama, koji su čuli tračeve u palati o njoj, nazvali su je „Rokselana“, što upućuje na njeno rusko poreklo. Kao ćerka pravoslavnog sveštenika, oteta je od strane Tatara i prodata kao roblje u Konstantinopolju i kasnije se uzdizala do samih vrhova harema da bi postala Sulejmanova miljenica.

Pod pseudonimom Muhibibi, Sulejman je napisao ove ljubavne stihove Hurem (slobodan prevod):

Vikicitati „Tron moje usamljene niše, moje bogatstvo, moja ljubav, moja mesečina. Moj najiskreniji prijatelju, moj poverenik, moj razlog postojanja, moja sultanija, moja ljubav. Najlepša među najlepšima... Moje proleće, moja vesela suočljiva ljubav, moj dan, moja draga, moj list što se smeje... Moja biljka, moja najslađa, moja ruža, jedina koja me ne uznemiruje na ovom svetu... Moj Carigrad, moj Karaman, zemlja moje Anadolije... Moj Budahšan, moj Bagdad i Horasan. Moja žena lepe kose, moja ljubav kosog čela, moja ljubav očiju punih nestašluka... Ja ću vam večno pevati pohvale, ako sam za tu svrhu poslan na ovaj svet... Ja, ljubavnik napaćenog srca, Muhibibi sa očima punim suza, ja sam srećan.“
({{{2}}})

Nasleđe[uredi]

Sulejmanove dve haseki sultanije su mu podarile osam sinova, od kojih su četvorica preživeli do 1550ih. To su bili Mustafa, Selim, Bajazit i Džihangir. Od ovih samo Mustafa nije bio Huremin sin, već je bio sin Mahidevran Đulbehar sultanije("Prolećna ruža"), koji je bio stariji od Hureminih sinova, pa je imao prednost da nasledi tron. Hurem je bila svesna da ako Mustafa postane sultan, ona i njena deca biće ubijeni. Ali ipak je Mustafa od sve braće bio najtalentovaniji, a imao je i veliku podršku i od Ibrahim-paše. Austrijski ambasador Buzbek je jednom prilikom zapisao: „Sulejman među svojom decom ima sina po imenu Mustafa, čudesno dobro obrazovanog i razboritog i bliži mu se doba vladavine, pošto ima 24 ili 25 godina. Dao Bog da varvarin takve snage nikada ne dođe blizu nas“, čuvši priče o Mustafinim „neverovatnim prirodnim darovima“. Hurem je bila bar delom odgovorna oko imenovanja prestolonaslednika. Iako je bila Sulejmanova supruga, ona nije imala nikakvu zvaničnu javnu ulogu. To nije, međutim, sprečilo Hurem da ima veliki politički uticaj.

Vidi još[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]



Prethodnik:
Selim I
turski sultan
15201566
Naslednik:
Selim II
Prethodnik:
{{{pre2}}}
{{{spisak2}}} Naslednik:
{{{posle2}}}
Prethodnik:
{{{pre3}}}
{{{spisak3}}} Naslednik:
{{{posle3}}}
Prethodnik:
{{{pre4}}}
{{{spisak4}}} Naslednik:
{{{posle4}}}
Prethodnik:
{{{pre5}}}
{{{spisak5}}} Naslednik:
{{{posle5}}}
Prethodnik:
{{{pre6}}}
{{{spisak6}}} Naslednik:
{{{posle6}}}
Prethodnik:
{{{pre7}}}
{{{spisak7}}} Naslednik:
{{{posle7}}}
Prethodnik:
{{{pre8}}}
{{{spisak8}}} Naslednik:
{{{posle8}}}