Superračunar

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
IBM Blue Gene/P superkompjuter "Intrepid" u Argonne National Laboratory ima 164,000 procesorskih jezgra i koristi standardni uređaj za podatke, grupisan u 40 regala / ormana povezanih visokobrzinskom 3-D torus mrežom.[1][2]

Superračunar je računar koji je projetkovan da izvršava numerička izračunavanja najvećom mogućom brzinom koju nude poslednja elektronska računarska tehnologija i arhitektura. Potreba za aritmetičkim izračunavanjima najvećom mogućom brzinom u datom momentu, potiče iz primene računara na naučne oblasti. Simulacija različitih fizičkih procesa, neophodna u oblastima kao što su fizika, strukturna mehanika, meteorologija i aerodinamika, danas su samo neke od oblasti primene superračunara. Uobičajena tehnika se sastoji u izračunavanju približnog numeričkog rešenja za skup parcijalnih diferencijalnih jednačina koje matematički opisuju date fizičke procese, a koji su obično suviše kompleksni za riješavanje putem uobičajenih matematičkih metoda.

Superračunari su uvedeni 60-tih godina 20. veka. U početku, jedini prozvođač je bio Simor Krej (Seymor Cray) u firmi Control Data Corporation (CDC), Cray Research, a kasnije i druge kompanije koje su nosile njegovo ime ili monogram. Dok su 1970-ih godina superračunari koristili samo nekoliko procesora, 1990-ih su počeli da se pojavljuju superračunari sa hiljadama procesora a do kraja 20. veka, paralelni superračunari sa desetinama hiljada "off-the-shelf" procesora su postali norma.[3][4] Kineski Tianhe-2 je trenutno najbrži superračunar na svetu, sa 33.86 petaFLOPS-a (PFLOPS), ili 33.86 kvadriliona FLOPS-a.

Superkompjuteri igraju važnu ulogu u oblasti računarstva, i koriste se za širok spektar računski intenzivnih zadataka u raznim oblastima, uključujući i kvantnu mehaniku, vremensku prognozu, klimatska istraživanja, istraživanja nafte i gasa, molekularno modeliranje (izračunavanje struktura i svojstva hemijskih jedinjenja, bioloških makromolekula, polimera i kristala), i fizičke simulacije (kao što su simulacije početka i ranog vremena Univerzuma, aerodinamike avionskih i svemirskih letelica, detonacije nuklearnog oružja, i nuklearne fuzije). Tokom svoje istorije, oni su bili od suštinskog značaja i u kriptoanalizi.[5]

Sistemi sa velikim brojem procesora obično imaju dva pristupa: U jednom pristupu (na primer, u distribuiranom računarstvu), veliki broj diskretnih računara (na primer, laptop) povezanih u mrežu (na primer, Internet) posvećuju deo ili sve svoje resurse rešavanju zajedničkog problema; svaki pojedini računar (klijent) prima i rešava mnogo malih zadataka, a rezultate šalje na centralni server koji integriše rezultate svih klijenata u konačno rešenje.[6][7] U drugom pristupu, veliki broj procesora je smešten u neposrednu blizinu (npr kompjuterski klaster); na ovaj način se štedi dosta vremena u protoku podataka i omogućava procesorima da rade zajedno na jednom zadatku (umesto na odvojenim zadacima), na primer u mesh i hypercube arhitekturama.

Korišćenje procesora sa višestrukim jezgrom u kombinaciji sa centralizacijom je trend u nastajanju; ovo se može posmatrati kao mali klaster (npr. jezgro procesora u pametnom telefonu, tabletu, laptopu, itd.) zavise ali i doprinose oblaku.[8][9]

Upotreba energije[uredi | uredi izvor]

Superračunari visokih performansi obično zahtevaju i veliku potrošnju energije. Međutim, Island bi mogao biti referentna vrednost za budućnost sa prvim svetskim superračunarom bez emisije. Lociran u Thor Data Center u Rejkjaviku, Island, ovaj superračunar se oslanja na potpuno obnovljive izvore energije, a ne na fosilna goriva. Blaža klima takođe smanjuje potrebu za aktivnim hlađenjem, što ga čini jednim od najzelenijih objekata u svetu računara.[10]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „IBM Blue gene announcement”. 03.ibm.com. 26. 6. 2007. Pristupljeno 9. 6. 2012. 
  2. ^ „Argonne National Laboratory, Intrepid”. Arhivirano iz originala 15. 06. 2018. g. Pristupljeno 24. 5. 2017. 
  3. ^ Hoffman, Allan R.; et al. (1990). Supercomputers: directions in technology and applications. National Academies. ISBN 978-0-309-04088-4. стр. 35-47.
  4. ^ Hill, Mark Donald; Jouppi, Norman Paul; Sohi, Gurindar (1999). Readings in computer architecture. ISBN 978-1-55860-539-8. стр. 40-49.
  5. ^ Lemke, Tim (8 May 2013). "NSA Breaks Ground on Massive Computing Center". Retrieved 11 December 2013.
  6. ^ Prodan, Radu; Fahringer, Thomas (2007). Grid computing: experiment management, tool integration, and scientific workflows. ISBN 978-3-540-69261-4. стр. 1-4.
  7. ^ Grid computing with BOINC
  8. ^ Performance Modelling and Optimization of Memory Access on Cellular Computer Architecture Cyclops64 K Barner, GR Gao, Z Hu, Lecture Notes in Computer Science, 2005, Volume 3779, Network and Parallel Computing, Pages 132–143
  9. ^ Analysis and performance results of computing betweenness centrality on IBM Cyclops64 by Guangming Tan, Vugranam C. Sreedhar and Guang R. Gao The Journal of Supercomputing Volume 56, Number 1, 1–24 September 2011
  10. ^ „Green Supercomputer Crunches Big Data in Iceland”. intelfreepress.com. 21. 5. 2015. Arhivirano iz originala 20. 5. 2015. g. Pristupljeno 18. 5. 2015. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]


Superračunar na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Суперрачунар&oldid=25918438”