Suhoj Su-37
 Suhoj Su-37 na Farnboro 1996. | |
| Opšte | |
|---|---|
| Dimenzije | |
| Masa | |
| Pogon | |
| Performanse | |
| Početak proizvodnje | - |
| Dužina | 22,183 |
| Razmah krila | 14,698 |
| Visina | 6,433 |
| Površina krila | 63,5 |
| Prazan | 18.500 |
| Normalna poletna | 17.500 |
| Maks. masa pri uzletanju | 34.000 kg |
| Motori | 2 × TRDDF AL-31FP |
| Potisak | 2 × 83 / 145 kN |
| Maks. brzina na Hopt | 2.500 km/h |
| Maks. brzina na H=0 | 1.400 km/h |
| Taktički radijus kretanja | 800 km |
| Dolet | 4.000 / 6.500 km |
| Plafon leta | 18.800 m |
| Brzina penjanja | 230 m/min |
Suhoj Su-37 terminator (rus. Сухой Су-37, NATO naziv: Flanker-F) je ruski eksperimentalni avion, četvrte generacije, jednosed, sposoban za izvršavanje zadataka u svim vremenskim uslovima. Pogone ga dva motora TRDDF AL-31FP, sa upravljanjem vektorom potiska.[1][2][3]
Namenjen je da se na njemu demonstriraju napredne nove tehnologije. Program je pokrenut u cilju istraživanja, razvoja i dokaza primenjivosti tih tehnologija, sa posebnim naglaskom na poboljšanju upravljivosti aviona. Nastao je na bazi daljeg razvoja eksperimentalnog aviona Su-27M, za koji je proizvedeno 12 prototipova. Kasnije je ta varijanta obeležena sa Su-35 i pod tim naslovom je nuđen na inostranom tržištu.[4] Taj program je prekinut. Jedanaesti prototip od Su-27M (T10M-11) je dalje razvijan u varijantu Su-37. Sa ažuriranim sistemima komandi leta i naoružanjem, avion je izvršio prvi let u aprilu 1996. godine. Tokom čitavog programa ispitivanja u letu, Su-37 je pokazao svoje izvanredne manevarske karakteristike (super-manevarbilnost). Nažalost, srušio se u decembru 2002. godine zbog otkaza strukture u uslovima preopterećenja u manevru.[1][2]
Su-37 nije ušao u serijsku proizvodnju, uprkos izveštaju iz 1998. godine, u kojem se tvrdilo da je proizveden i drugi primerak aviona Su-37, koristeći strukturu od 12. prototipa Su-27M. Ipak je izgrađen samo jedan primerak od prototipa T10M-11.[1][2][5][6]
Razvoj[uredi | uredi izvor]
Razvoj osnovne varijante Su-27 u Su-27M je počeo 1982. godine, a po završetku je prvi let toga aviona ostvaren 1988. Uveden je kanard, savremeniji novi motori sa upravljanjem vektora potiska, novi radar i električnih komandi leta (engl. fly-by-wire). Su-27M dobija naziv Su-35. Nastavljen je njegov dalji razvoj u Su-37. To je bio avion laboratorija za istraživanje, razvoj i dokazivanje primenjivosti novih naprednijih tehnologija. Su-37 dobio je i 3D (trodimenzionalni) sistem upravljanja vektorom potiska, što je uspešno demonstrirao u letu, u Farnborou 1996. godine, leteo je pilot Jevgenij Frolov.[1]
Firma Suhoj je započela sa ozbiljnim istraživanjem upravljanja vektorom potiska još 1983. godine, kada ih je sovjetska vlada zadužila sa odvojenim razvojem varijante Su-27M, kao nadogradnju postojeće Su-27. Na insistiranje generalnog direktora Mihaila Simonova, koji je bio glavni projektant Su-27, istraživana je mogućnost primene asimetrično pokretnih mlaznica za potrebe upravljanja vektorom potiska. To je bilo u suprotnosti sa preovlađujućim opredeljenjem na dvodimenzionalne mlaznice u istraživanju na zapadu. Krajem osamdesetih godina 20. veka, Suhoj je eksperimentalno dokazivao svoja istraživanja koristeći svoje ispitne stolove u letu.[1][3][7] Tokom probnih letova Su-27M, koji su počeli 1988. godine, inženjeri su zaključili da piloti ne mogu uspešno da ostvare aktivno upravljanje letelicom na velikim napadnim uglovima zbog nedovoljne efikasnosti komandnih površina pri malim brzinama leta. Zbog toga su integrisani motori sa upravljanjem vektorom potiska na jedanaesti Su-27 (fabrička šifra T10M-11), koji je proizvela fabrika aviona Komsomolsk na Amuru na dalekom istoku zemlje i on je korišćen kao ogledni primerak.
Početkom 1995. godine, avion je isporučen opitnom centru blizu Moskve, gde su inženjeri počeli da instaliraju mlaznice na avion. Iako je Suhoj planirao pogon sa motorima AL-37FU, morao je privremeno primeniti slabije AL-31FP, pošto su prvobitno planirani bili još uvek neodstupni, zbog kašnjenja u razvoju. Avion je završen u maju. Dva meseca kasnije, privremeni motori su zamenjeni sa početno planiranim AL-37FU, čije mlaznice su mogle da se samo otklanjaju za 15 stepeni gore ili dole, istovetno i različito.[1]
Osim dodavanja mlaznica za vektorsko upravljanje potiskom, Su-37 se nije mnogo razlikovao od Su-27M opremljenog sa kanardom. Inženjeri su se posebno fokusirali na avionsku opremu. Za razliku od prethodnih Su-27M, Su-37 je dobio digitalne (za razliku od analognih) električnih komandi leta (engl. fly-by-wire), koje su direktno integrisane sa sistemom komandi vektorom potiska. Zajedno sa ukupnim visokim odnosom potiska i težine vazduhoplova, kao i sa potpunom digitalnim upravljanjem motorima, integrisani sistemi komandi pogona i komandi leta su značajno doprineli poboljšanju manevarskih karakteristika aviona na velikim napadnim uglovima i malim brzinama leta.[1][8]
Sistem za upravljanje naoružanjem aviona je takođe poboljšan, jer je uključivao savremeni pulsno-dopplerski radar sa faziranom antenskom rešetkom (elektronsko skeniranje) N011 „bars”, koji obezbeđuje avionu dejstvo vazduh-vazduh i vazduh-tlo.
Radar je u stanju da prati dvadeset ciljeva u vazdušnom prostoru i istovremeno usmerava projektile prema osam, za razliku na Su-27M, koji prati samo petnaest ciljeva, a istovremeno ažurirati šest. Radar N011 je otporan na elektronsko ometanje, domet mu je, u modu vazduh-vazduh 400 km, a vazduh-tlo 200 km. Avion Su-37 je zadržao radar N012 sa Su-27M. Isti je ugrađen na nosaču pozadi, za funkciju samoodbrane u domenu zadnje polu-sfere na udaljenosti od 4 km, što omogućava da raketa kratkog dometa R-73E bude usmerena i iza aviona, u njegovu zadnju polu-sferu.[1]
Značajno poboljšanje je učinjeno modernizacijom kabine. Pored gornjeg prikazivača, Su-37 ima i četiri multifunkcionalna prikazivača sa tečnim kristalima u "T" konfiguraciji, koji imaju bolju zaštitu od pozadinskog osvetljenja u odnosu na prikazivanje na Su-27M, gde su monokromne katodne cevi. Prikazivači pilotu pružaju informacije o navigaciji, statusu sistema i izboru oružja.[1]
Pilotsko izbacivo sedište je nagnuto 30 stepeni za lakše podnošenje opterećenja pri velikim normalnim ubrzanjima. Nagnuto sedište omogućuje pilotu radni poluležeći položaj. U tome položaju, pilot lakše podnosi opterećenja usled velikih normalnih ubrzanja, u toku borbe (manevra). Uz pomoć anti-G odela, pilot može vremenski duže da manevriše blizu graničnih opterećenja sa normalnim ubrzanjem od 9g, izbegavajući protivničke rakete, a za lansiranje svojih može brže da izabere pogodan položaj i trenutak. Kratkotrajno može preći normalno ubrzanje i do 11g. Pritisak u kanalima (cevima) anti-G odela se reguliše preko signala iz sistema upravljanja avionom. U zavaljenom poluležećem položaju, u pravcu vertikalne ose aviona se smanjuje rastojanje od pilotovog mozga do srca, što mu ublažava negativni uticaj opterećenja na krvotok.[1]
Ovakvo rešenje uslovljava premeštanje pilotove komandne palice udesno, sa istovremenim smanjenjem njene veličine. Na ovaj način se oslobađa ceo vizuelni prostor ispred pilotovih očiju do prikazivača na instrumentalnoj tabli. Sa leve strane je mala palica za upravljanje motorima. Male komandne ručice (palice) imaju ergonomski podešene rukohvate, za šake leve i desne ruke, a pilotove podlaktice imaju odgovarajuće naslone na bočnim stranama sedišta. Na rukohvatima palica su raspoređeni komandni prekidači, za upravljanje sa sistemima opreme i naoružanjem u realnom vremenu. Pilot, tokom leta i tokom vođenja borbe, neprekidno drži obe ruke na palicama. Pri naginjanju sedišta pilot bi otežano mogao upravljati pomoću komandi na klasičnoj instrumentalnoj tabli, te je taj problem razrešen premeštanjem prekidača na rukohvate malih palica. Ovo rešenje omogućava stalno držanje leve ruke pilota na ručici gasa motora, a desne na palici komandi leta, sistem HOTAS (engl. hands on throtle and stick).
Jednocevni top GŠ-301 je fiksno integrisan u strukturu aviona, kalibra 30 mm, sa kadencom od 1.500 granata u minuti i bojevim kompletom od 150 granata.[1]
Na 12 veznih tačaka omogućeno je potkačiti razno naoružanje, gorivo i opremu u kontejnerima, ukupne mase do 8.000 kg.[1]
Za blisku vazdušnu borbu, integrisane su rakete kratkog dometa R-73E sa IC glavom za daljinu vođenja od 30 do 300 km. Ova raketa te kategorije je jedna od najboljih na svetu. Zahvaljujući 3D mlaznici, sa upravljanjem vektorom potiska, postiže veliki obrtni ugao skretanja i do 60°. Drugim rečima, pilot može gađati ciljeve koji su pod uglom do 60° u svim pravcima u odnosu na trenutni pravac putanje leta aviona. Za borbu na distanci srednjeg dometa do 150 km, na Su-37 su integrisane rakete R-27 ili R-77, vođene kombinovano radarom i IC. Za gađanje ciljeva na veoma velikim udaljenostima do 400 km, integrisane su rakete autonomno vođene vlastitim radarom. Za misije vazduh-tlo Su-37 može da nosi više vrsta IC i radarom vođenih raketa.[1][2][3]
Operativna upotreba[uredi | uredi izvor]
Tokom nastavljenog programa ispitivanja u letu, bilo je očigledno da je Su-37 dobio karakteristike super-manevrabilnosti doprinosom upravljanja vektorom potiska. Prema Simonovu, ta karakteristika omogućava pilotima da razviju nove borbene manevre i taktike, uveliko povećavajući borbenu efikasnost. Među novim manevrima bila je Super kobra, što je varijanta Pugačove kobre, ista je demonstrirana tokom međunarodnog sajma aviona u Fanborou, u septembru 1996. godine.[3] Avion je pilotiran od strane Frolova, podigao se i zadržao trenutni položaj kao da stoji na repu, što teoretski omogućuje avionu da se sa njega lansira raketa na protivnika u borbi. Super kobra je evoluirala u prevrtanje preko glave (salto), praktično to je petlja Su-37 od 360 stepeni, sa ekstremno malim radijusom okretanja duž aviona. Prema mišljenjima probnih pilota, upravljanje vektorom potiska daje avionu značajnu prednost u bliskoj borbi.[3][9] Ipak, kritičari su to doveli u pitanje. Sa podozrenjem se ceni praktična korist od takvih manevara, iako se s njima omogućuje ranije izbegavanje neprijateljskih projektila, pri tome se brzo gubi kinetička energija aviona. To avion dovodi u uslove povećane ranjivosti, posle izbegavanja prvog pogotka od strane neprijatelja.[10] Avion je prikazan na Pariskom salonu 1997. godine. Iako je nastupio u letačkom programu samo poslednjeg dana, prepoznato je da je Su-37 svojim programom u letu bio posebna atrakcija te izložbe aviona.[11] Nakon toga, avion je učestvovao na sajmu MAKS u Moskvi, na Međunarodnoj izložbi odbrane u Dubaiju i na aeromitingu FIDAE u Santjagu, u Čileu, pošto su njegovi vlasnici pokušavali da ga reklamiraju za izvoz.[12] Sa istekom radnog veka motora, na avionu su zamenjeni tadašnji AL-37FU sa standardnim serijskim AL-31F motorima, koji nisu imali pokretne mlaznice. Gubitak mogućnosti upravljanja vektorom potiska, bilo je donekle kompenzirano ažuriranjem sistema komandi leta. U oktobru 2000. godine, nastavljen je program ispitivanja u letu.[13] Program ispitivanja u letu je završen 19. decembra 2002. godine, kada je leva strana horizontalnog repa aviona pokidana, tokom visokog manevra, što je dovelo do udesa u Šaturi, blizu Moskve. Otkaz konstrukcije je uzrokovan ponavljanjem prekoračenja projektnog opterećenja tokom šest godina dugog ispitivanja aviona. Pilot se bezbedno katapultirao.[14][5] Uprkos prikazivanjem i direktnim nuđenjem brazilskom i južnokorejskom ratnom vazduhoplovstvu, avion Su-37 nije uspeo da zainteresuje ni jednog stranog kupca.[15] Indija je sredinom devedesetih godina dvadesetog veka finansirala razvoj varijante Su-30MKI, koji je dvosed sa ugrađenim kanardima, radarom N011M i tehnologijom upravljanja vektorom potiska procenjene i dokazane koncepcije na avionu Su-37. Pored toga, ispitivanjem Su-27M i Su-37, inženjeri su utvrdili da upravljanje vektorom potiska može nadoknaditi gubitak manevarskih karakteristika zbog uklanjanja kanarda, koji povećavaju masu i složenost instrukcije letelice. Modernizovanom Su-35, u skladu sa tim činjenicama, skinuti su kanardi i bez njih je prvi put taj avion leteo u februaru 2008. godine.[16][17][18]
Karakteristike[uredi | uredi izvor]
Korišćeni izvori: [1][4][8][19]
Opšte[uredi | uredi izvor]
|
|
Performanse[uredi | uredi izvor]
|
|
Naoružanje[uredi | uredi izvor]
|
|
Avionska oprema[uredi | uredi izvor]
|
|
Poređenje aviona iste geneze[uredi | uredi izvor]
| Karakteristike tri varijante | |||
|---|---|---|---|
| Parametar / varijanta aviona | Su-27SK | Su-35 | Su-37 |
| Posada | jedan | jedan | jedan |
| Geometrija | |||
| Dužina | 21,935 m | 22,183 m | 22,183 m |
| Visina | 5,932 m | 6,35 m | 6,43 m |
| Razmah krila | 14,70 m | 14,70 m | 14,70 m |
| Površina krila | 62,0 m² | 62,0 m² | 62,0 m² |
| Performanse | |||
| Maksimalna brzina | 2.430 km/h | 2.440 km/h | 2.500 km/h |
| Praktični plafon leta | 18.000 km | 18.000 km | 18.000 km |
| Dolet | 3.680 km | 3.200* km | 3.700* km |
| Masa | |||
| Prazan opremljen | 16.000 kg | 18.400 kg | 18.500 kg |
| Maksimalna | 33.000 kg | 34.000 kg | 35.000 kg |
| Standardna, reperna | 22.500 kg | 25.700 kg | 28.000 kg |
| Pogon | |||
| Motor | 2 × AL-31F | 2 × AL-31FM | 2 × AL-31FP |
| Potisak sa dopunskim sagorevanjem | 2 × 125,36 kN | 2 × 125,36 kN | 2 × 145,00 kN |
| Spoljna nosivost | |||
| Broj podvesnih tačaka | 10 | 12 | 12 |
| Podvesni teret | 7.000 kg | 8.000 kg | 8.000 kg |
| Legenda: * Bez dopunjavanja goriva | |||
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj „Su-37 Terminator” (na jeziku: (jezik: ruski)). airwar. Pristupljeno 15. 1. 2019. „Su-37 Terminator”
- ^ a b v g „Sukhoi Su-37 Terminator” (na jeziku: (jezik: engleski)). worldofwarplanes. 21. 5. 2012. Pristupljeno 15. 1. 2019. „Sukhoi Su-37 Terminator”
- ^ a b v g d „Su-37 Super Flanker” (na jeziku: (jezik: engleski)). globalsecurity. Pristupljeno 20. 1. 2019. „Su-37 Super Flanker”
- ^ a b „Su-35 MNOGOFUNKCIONALЬNЫЙ ISTREBITELЬ” (na jeziku: (jezik: ruski)). russkaя-sila. Pristupljeno 16. 1. 2019. „Su-35 MNOGOFUNKCIONALЬNЫЙ ISTREBITELЬ”
- ^ a b „V Podmoskovьe razbilsя istrebitelь Su-35” (na jeziku: (jezik: ruski)). kommersant. 9. 12. 2002. Arhivirano iz originala 05. 01. 2016. g. Pristupljeno 16. 1. 2019. „V Podmoskovьe razbilsя istrebitelь Su-35”
- ^ „SU-35/37 SUPER FLANKER” (na jeziku: (jezik: engleski)). Arhivirano iz originala 20. 12. 2010. g. Pristupljeno 16. 1. 2019. „SU-35/37 SUPER FLANKER”
- ^ „Su-37 shows its thrust” (na jeziku: (jezik: engleski)). flightglobal. 28. 8. 1996. Arhivirano iz originala 28. 05. 2011. g. Pristupljeno 15. 1. 2019. „Su-37 shows its thrust”
- ^ a b „Terminator s iskusstvennыm intellektom Podrobnee” (na jeziku: (jezik: ruski)). news. 25. 11. 2003. Pristupljeno 19. 1. 2019. „Terminator s iskusstvennыm intellektom Podrobnee”
- ^ Butowski, Piotr (10. 7. 1996). „Su-37 dogfights will be '10 times as effective'”. Jane's Defence Weekly. Horley, UK. ISSN 0265-3818.
- ^ Flight International 1996, p 3: "If the pilot does not kill the opposition with his first shot, then his own aircraft's lack of energy will means [sic] he could present an attractive target."
- ^ „SU-37 priletel v Le Burže” (na jeziku: (jezik: ruski)). kommersant. 20. 6. 1997. Pristupljeno 15. 1. 2019. „SU-37 priletel v Le Burže”
- ^ Gordon 2007, str. 160, 164.
- ^ Andrews 2003, str. 58
- ^ „Sukhoi demonstrator crashes during testing” (na jeziku: (jezik: engleski)). flightglobal. 31. 12. 2002. Pristupljeno 16. 1. 2019. „Sukhoi demonstrator crashes during testing”
- ^ „Sukhoi flies latest Su-37 demonstrator” (na jeziku: (jezik: engleski)). flightglobal. 9. 9. 1998. Arhivirano iz originala 20. 05. 2011. g. Pristupljeno 16. 1. 2019. „Sukhoi flies latest Su-37 demonstrator”
- ^ Konstantin Ъ-Lantratov (20. 2. 2008). „Vzletela novaя "suška"” (na jeziku: (jezik: ruski)). kommersant. Pristupljeno 16. 1. 2019. „Vzletela novaя "suška"”
- ^ „Sukhoi Su-37 terminator” (na jeziku: (jezik: engleski)). milavia. 6. 9. 2008. Pristupljeno 20. 1. 2019. „Sukhoi Su-37 terminator”
- ^ Fomin, Andrey (2007). „Su-35, A Step from Fifth Generation” (PDF) (na jeziku: (jezik: engleski)). sukhoi. Arhivirano iz originala 28. 07. 2011. g. Pristupljeno 20. 1. 2019. „Su-35, A Step from Fifth Generation”
- ^ „Sukhoi Su-37 1996.” (na jeziku: (jezik: engleski)). aviastar. 2. 4. 1996. Pristupljeno 16. 1. 2019. „Sukhoi Su-37 1996.”
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Simons, David; Withington, Thomas. Die Geschichte der Fligerei (na jeziku: (jezik: nemački)). Bath: Parragon Books Ltd. ISBN 978-1-4054-8950-8.
Vidi još[uredi | uredi izvor]