Sfinga

Ukoliko ste tražili članak o egipatskom spomeniku, pogledajte članak Velika sfinga u Gizi.

Tipična egipatska sfinga (Egipatski muzej u Torinu)

Sfinga ili sfinks (starogrč. Σφίγξ, lat. Sphinx) predstavlja zoomorfno mitološko stvorenje. U starom Egiptu bilo je to mitsko biće sa telom lava i glavom čoveka, ovna, sokola ili jastreba. U grčkoj mitologiji je to čudovište sa telom lava i glavom i grudima devojke.

U prenesenom značenju to je: zagonetna ličnost, zagonetno biće, zagonetnost.

Reč „sfinga” je grčkog porekla, ali etimologija nije vezana za mitologiju i diskutabilna je. Hesiod, najraniji grčki autor koji spominje ovo stvorenje, u svojim tekstovima naziva ga Fiks.

Poreklo sfinge

Tipična grčka arhaička predstava sfinge (Arheološki muzej u Atini)

Sfinga u etrurskoj umetnosti (Arheološki muzej u Firenci)

Sfinga ispred Šivinog hrama u Indiji

Najstarija i najpoznatija figura sfinge je Velika sfinga u Gizi (Egipat). Po nekim naučnim pretpostavkama, smatra se da ova sfinga potiče iz vremena vladavine faraona Kefrena (4. kralj 4. dinastije, oko 2575-2465. vek p. n. e) i da ima individualne crte lica ovog vladara.

Glavni članak: Velika sfinga u Gizi

Zahvaljujući egipatskom uticaju motiv sfinge proširio se u kulturi i umetnosti kasnijih civilizacija. U Mesopotamiji se sfinga pojavila oko 1500 godine p. n. e. Smatra se da je sfinga u grčke mitove došla sa istoka, tačnije njen lik je stvaran po asirsko-vavilonskim kipovima krilatih bikova s ljudskim glavama ili po kipovima egipatskih vladara koji su prikazivani u liku ležećeg lava.

Motiv sfinge takođe se može naći u južnoj i jugoistočnoj Aziji, u kulturama Indije, Mjanmara, Filipina, Tajlanda i Šri Lanke.

Izgled sfinge

Sfinge su moćna, kraljevska bića, delom ljudiska, delom životinjska, ali njihov izgled varira od regiona do regiona. U Egiptu su najčešće muškog pola i predstavljaju boga ili faraona. Imaju telo lava i glavu faraona. Lav je bio stvorenje boga sunca Ra, pa je kao takav naglašavao ulogu faraona kao Raovog sina. Lavlja snaga ukazuje i na veliku moć vladara. Ponekad egipatska Sfinga ima i druge elemente, poput glave i krila sokola, kao simbola boga Horusa. Često su se nalazile u blizini hramova i grobnica kao čuvari.

Kasnije kulture, koje su motiv sfinge preuzele od Egipćana, razlikovale se od egipatske po krilima koja su dodata lavljem telu, što je karakteristika koja je nastavila da se pojavljuje u kasnijim drevnim kulturama. Još jedna inovacija bila je ženski sfinga, koja se prvi put pojavila u 15. veku pre nove ere. Lavlje telo kod Egipćana i telo bika kod Asiraca je smatrano za simbol snage, krila kao simbol sveprisutnosti, a ljudsko srce kao simbol mudrosti. Kod Egipćana lice sfinge imalo je individualne crte lica faraona ili njegove žene.

U grčkoj mitologiji zvanično postoji samo jedna Sfinga, božansko biće sa kandžama lava, krilima orla i repom zmije, ali su opisana i druga slična bića koja imaju glavu ovna ili sokola. Kod Grka sfinga je uvek bila ženska osoba i simbol nečeg tajnovitog i pogubnog. Najpoznatiji grčki kipovi sfinge potiču iz Atike (oko 600. godina p. n. e., koja se danas nalazi u Metropoliten muzeju u Njujorku) i iz Fokide (580 ili 560. godine p. n. e. u Muzeju u Delfima).

U Indiji sfinge su takođe čuvari, delom ljudi, delom orlovi, delom lavovi. Kod nekih umetničkih predstava žuto-smeđe telo lava zamenjeno je vitkim i tačkastim telom leoparda, a krila su izostavljena. Glave ovih privlačnih stvorenja najčešće su ukrašene različitim ukrasima. Veruje se da ovi čuvari indijskih hramova blagosiljaju svakog ko u hram uđe čistog srca.

Egipatska mitologija

Egipatske sfinge su simbolične predstave faraona ili boga Horusa. U egipatskoj mitologiji Sfinga je potomak boginje Sekhmet u obliku lava i nekog od faraona, uključujući i žene vladare (Hatšepsut, Heteferes II, Keops...).

Najveća i najpoznatija sfinga je Velika sfinga u Gizi, koja se nalazi na visoravni Gize pored Velikih piramida na zapadnoj obali reke Nil i okrenuta prema istoku (29° 58′ 31″ N 31° 08′ 15″ E). Sfinga se nalazi jugoistočno od piramida. Iako datum njene izgradnje nije sa sigurnošću poznat, opšti konsenzus među egiptolozima je da glava Velike Sfinge nosi ličnost faraona Kefrena, što je stavlja u period 2600. i 2500. godine pre nove ere. Međutim, marginalna manjina geologa iz kasnog 20. veka tvrdila je da postoje dokazi o eroziji vodom u i oko ograđenog prostora Sfinge, što bi dokazalo da je Sfinga prethodila Kefrenu, te da potiče iz vremena oko 10.000 do 5.000 godina pre nove ere, tvrdnja koja se ponekad naziva hipotezom vodene erozije sfinge, ali koja ima malu podršku među egiptolozima i protivrečna je drugim dokazima.

Kako su njihovi graditelji nazvali ove statue, nije poznato. Na lokalitetu Velike Sfinge, natpis iz 1400. p. n. e. na steli koja pripada faraonu Tutmosu IV iz 18. dinastije navodi imena tri aspekta lokalnog božanstva sunca iz tog perioda, Kepera–Ra–Atum. Mnogi faraoni su imali urezane glave na statuama čuvara za svoje grobnice kako bi pokazali svoju blisku vezu sa moćnim solarnim božanstvom Sekmetom, lavicom. Pored Velike sfinge, druge poznate egipatske sfinge uključuju jednu sa glavom faraona Hatšepsut, sa njenim likom uklesanim u granitu, koji se sada nalazi u Metropoliten muzeju u Njujorku, i alabastarsku Sfingu iz Memfisa, koja se trenutno nalazi u muzeju na otvorenom na tom mestu. Tema je proširena tako da se formiraju velike avenije sfingi čuvara koje oivičavaju pristupe grobnicama i hramovima, kao i da služe kao detalji na stubovima stepenica do veoma velikih kompleksa. Devet stotina sfingi sa ovnujskim glavama (Kriosfinge), za koje se veruje da predstavljaju Amuna, izgrađeno je u Tebi, gde je njegov kult bio najjači. U Karnaku, svaka Kriosfinga je ispred statue faraona u punoj dužini. Zadatak ovih sfingi bio je da obuzdaju sile zla.

Velika sfinga je postala amblem Egipta, često se pojavljuje na njegovim markama, kovanicama i zvaničnim dokumentima.

Grčka mitologija

Savremena ilustracijua drevne legende o Edipu i Sfingi

Po jednom tumačenju grčke mitologije Sfinga je demon smrti, ćerka stoglavog diva Tifona i njegove žene Ehidne i sestra Kerbera, lernejske Hidre i Himere, a po drugom ona je kći Himere i Ortra.

Sfinga je živela na planini Stingionu kraj Tebe. Muze su joj poverile zadatak da svakom putniku ili slučajnom prolazniku postavi zagonetku, a oni koji nisu uspeli da odgovore na njeno pitanje su pali kao žrtve njenih kandži. Bogovi su joj namenili sudbinu da ostane na Singionu sve dok neko ne reši zagonetku, a ako je neko reši Sfinga je morala umreti. Sfinga je rastrgla mnogo ljudi, među njima i plemenitih Tebanaca koji su pokušavali da oslobode grad ove pošasti. Tebu je od njenog terora oslobodio Edip. Njemu je Sfinga postavila sledeću zagonetku: „Jutrom ide na četiri noge, o podne na dve, a predveče na tri. Od svih stvorenja jedino ono menja broj nogu i upravo kad ih ima najviše, najmanja je brzina i snaga njegovih udova.” Edip je dao tačan odgovor na njeno pitanje: „Tvoja zagonetka je čovek koji u jutro svoga života, dok je još slabo i nejako dete, hoda na svoje dve noge i dve ruke. Kad ojača, u podne svog života, hoda samo na svoje dve noge. Kad najzad stigne pred veče svog života kao starac, pa treba potporu, uzima u pomoć štap kao treću nogu.“ Sfinga se nakon njegovog odgovora bacila sa stene u more. Prema drugoj verziji ove legende ubio ju je Edip.

Sfinga u savremenom svetu

Dekorativna sfinga u parku dvorca Belvedere u Beču

Sfinga na ulazu u hotel „Avala”, na planini Avala pored Beograda

Sfinga Fernanda Botera u Berlinu

Sfinga je korišćena kao dekorativni motiv u modernoj evropskoj umetnosti od Renesanse do danas. U Egiptu je Velika sfinga postala jedan od simbola ove zemlje. Njen lik nalazi se na kovanicama, pečatima i službenim dokumentima, a takođe kao jedna od najvećih turističkih atrakcija doprinosi egipatskoj ekonomiji.

Sfingu su takođe kao motiv usvojili mnogi pisci fantastike širom sveta. U savremenoj književnosti lik sfinge najčešće se podudara sa starogrčkom tradicijom — sfinga je privlačna ženama sa sklonostima za tajne i zagonetke.

Literatura

• Kun, Nikolaj Albertovič (2002). „Tebanski ciklus”. Legende i mitovi stare Grčke. Beograd: Dečja knjiga. ISBN 978-86-7308-006-2. COBISS.SR 94874124
• Švab, Gustav (1987—1989). „Šesta knjiga”. Najljepše priče klasične starine 1. Zagreb: Grafički zavod Hrvatske. ISBN 978-86-399-0061-8. COBISS.SR 1139974
• Školska enciklopedija. Beograd: Draganić. 2005. ISBN 978-86-441-0606-7. COBISS.SR 124938508
• Vujaklija, Milan (1986). Leksikon stranih reči i izraza. Beograd: Prosveta. COBISS.SR 30905103
• Hart, Džordž (2006). Stari Egipat. Beograd: Knjiga-komerc : Politika NM. ISBN 978-86-7712-153-2. COBISS.SR 131369484
• Caldwell, Richard, Hesiod's Theogony, Focus Publishing/R. Pullins Company (1 June 1987). ISBN 978-0-941051-00-2.
• Clay, Jenny Strauss (2003). Hesiod's Cosmos. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-82392-0. .
• Gantz, Timothy, Early Greek Myth: A Guide to Literary and Artistic Sources, Johns Hopkins University Press, 1996, Two volumes:. ISBN 978-0-8018-5360-9 (Vol. 1). ISBN 978-0-8018-5362-3 (Vol. 2).
• Kallich, Martin. "Oedipus and the Sphinx." Oedipus: Myth and Drama. N.p.: Western, 1968. N. pag. Print.
• Most, G.W., Hesiod, Theogony, Works and Days, Testimonia, Edited and translated by Glenn W. Most, Loeb Classical Library No. 57, Cambridge, Massachusetts, Harvard University Press. 2018. ISBN 978-0-674-99720-2.. Online version at Harvard University Press.
• Stewart, Desmond. Pyramids and the Sphinx. [S.l.]: Newsweek, U.S., 72. Print.
• Taheri, Sadreddin (2013). „Gopat (Sphinx) and Shirdal (Gryphon) in the Ancient Middle East”. نشریه هنرهای زیبا- هنرهای تجسمی. Tehran: Honarhay-e Ziba Journal. 17 (4(زمستان 1391)). doi:10.22059/jfava.2013.30063. 
• Griffith, Francis Llewellyn; Mitchell, John Malcolm (1911). „Sphinx”. Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski). 25 (11 izd.). str. 662—663. 
• Dessenne, André. La Sphinx: Étude iconographique (in French). De Boccard, 1957.
• Frey-Anthes H (2007). „Mischwesen”. Wissenschaftliche Bibellexikon (WiBiLex) (na jeziku: nemački). Deutsche Bibelgesellschaft. Pristupljeno 2015-12-28. 
• Evslin, Bernard. "Monsters of Greek Mythology Volume One ." 2014. Hornung E. Komposite Gottheiten in der ägyptischen Ikonographie // Uehlinger C. (eds.), Images as media. Sources for the cultural history of the Near East and the eastern Mediterranean (1st millennium BCE) (OBO 175), Freiburg (Schweiz) / Göttingen, 1–20. 2000.
• Evslin, Bernard. "Monsters of Greek Mythology Volume One ." 2014.Nash H. . doi:10.1080/00224545.1974.9923076.  Judgment of the humanness/animality of mythological hybrid (part-human, part-animal) figures // The Journal of Social Psychology. 1974. T. 92. №. 1. pp. 91–102.
• Lawrence, Elizabeth. "The Centaur: Its History and Meaning in Human Culture." 27 Apr. 1994,
• Murgatroyd, Paul. "5. Other Winged Monsters ." Mythical Monsters in Classical Literature, Bloomsbury, pp. 10–69.
• Nash, Harvey (1980). „Human/Animal Body Imagery: Judgment of Mythological Hybrid (Part-Human, Part-Animal) Figures”. The Journal of General Psychology. 103: 49—108. doi:10.1080/00221309.1980.9711756. 
• Nash H. How Preschool Children View Mythological Hybrid Figures: A Study of Human/animal Body Imagery. University Press of America, 214 p. 1982. ISBN 9780819123244.
• Nash, Harvey; Pieszko, Henry (1982). „The Multidimensional Structure of Mythological Hybrid (Part-Human, Part-Animal) Figures”. The Journal of General Psychology. 106: 35—55. doi:10.1080/00221309.1982.9710971. 
• Nash, Harvey (1984). „The Centaur's Origin: A Psychological Perspective”. The Classical World. 77 (5): 273—291. JSTOR 4349592. doi:10.2307/4349592. 
• Pires B. ANATOMY AND GRAFTS: From Ancient Myths, to Modern Reality [2][3] / Pires M. A., Casal D., Arrobas da Silva F., Ritto I C., Furtado I A., Pais D., Goyri ONeill J E. / Nova Medical School, Universidade Nova de Lisboa, Portuguese Anatomical Society, (AAP/SAP), PORTUGAL.
• Posthumus L. Hybrid monsters in the Classical World: the nature and function of hybrid monsters in Greek mythology, literature and art. Stellenbosch: University of Stellenbosch, 2011.
• Steiger, B. (1999). The Werewolf Book: The Encyclopedia of Shape-Shifting Beings. Farmington Hills, MI: Visible Ink. ISBN 978-1-57859-078-0. 
• Eliade, Mircea (1965). Rites and Symbols of Initiation: the mysteries of birth and rebirth. Harper & Row. 
• Talalay, Lauren E. (oktobar 1999). „Review of: The Living Goddesses”. Bryn Mawr Classical Review. ISSN 1055-7660. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Black, Jeremy A.; Anthony Green (1992). Gods, Demons and Symbols of Ancient Mesopotamia. University of Texas Press. ISBN 978-0-292-70794-8. 
• Wiggermann, F. A. M. (1992). Mesopotamian Protective Spirits: The Ritual Texts. Styx. ISBN 978-90-72371-52-2. 

Spoljašnje veze

• „Sfinga u Gizi”. Stari Egipat. Pristupljeno 27. 1. 2018. 
• „Sta je to tajna sfinge ?”. Znanje.org. Pristupljeno 27. 1. 2018. 
• „Koliko je stara Sfinga?”. Edukacija. Pristupljeno 27. 1. 2018. 
• Sphinx Head Found in Greek Tomb