Shizofrenija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Shizofrenija
Tkanina koju je izvezla osoba sa dijagnozom shizofrenije.
SimptomiHalucinacije (obično auditorne), zablude, socijalna izolacija, ravan afekt, konfuzno razmišljanje.
Vreme pojave16-30 godina
Trajanjehronično
Uzrocigenetski i sredinski faktori
Faktori rizikaPorodična istorija, upotreba kanabisa u adolescenciji, problemi tokom trudnoće, nevolje u detinjstvu, rođenje u kasnu zimu ili rano proleće, stariji otac, rođenje ili odrastanje u gradu
Dijagnostički metodNa osnovu uočenog ponašanja, prijavljenih iskustava i izveštaja drugih koji su upoznati sa osobom
Slična oboljenjaPoremećaj upotrebe supstanci, Hantingtonova bolest, poremećaji raspoloženja (bipolarni poremećaj, veliki depresivni poremećaj), autizam, granični poremećaj ličnosti, šizofreniformni poremećaj, šizotipni poremećaj ličnosti, šizoidni poremećaj ličnosti, antisocijalni poremećaj ličnosti, psihotična depresija, anksioznost, poremećaj disregulacije raspoloženja, paraliza sna
Lekoviantipsihotici
Prognoza20–28 godina kraći životni vek
Frekvencija~0,32% (1 od 300) globalne populacije je pogođeno.
Smrtnost~17.000 (2015)

Shizofrenija je mentalni poremećaj koji se karakteriše ponavljajućim epizodama psihoze koje su povezane s opštom pogrešnom percepcijom stvarnosti. Drugi uobičajeni znaci uključuju halucinacije (obično auditorne), deluzije (tj. paranoju), neorganizovano razmišljanje, socijalno povlačenje i ravni afekt. Simptomi se razvijaju postepeno, obično počinju u mladosti i nikada se ne rešavaju. Ne postoji objektivni dijagnostički test; dijagnoza se zasniva na uočenom ponašanju, psihijatrijskoj istoriji koja uključuje prijavljena iskustva osobe i izveštajima drugih koji su upoznati sa osobom. Za dijagnozu shizofrenije, opisani simptomi moraju biti prisutni najmanje šest meseci (prema DSM-5) ili mesec dana (prema ICD-11). Mnogi ljudi sa shizofrenijom imaju druge mentalne poremećaje, posebno poremećaji upotrebe supstanci, depresivne poremećaje, anksiozne poremećaje i opsesivno-kompulzivni poremećaj.

Oko 0,3% do 0,7% ljudi ima dijagnozu shizofrenije tokom svog života. Procenjuje se da je 2017. bilo 1,1 milion novih slučajeva, a 2022. ukupno 24 miliona slučajeva širom sveta. Muškarci su češće pogođeni i u proseku imaju raniji početak od žena. Uzroci shizofrenije mogu uključivati genetske faktore i faktore životne sredine. Genetski faktori uključuju razne uobičajene i retke genetske varijante. Mogući faktori životne sredine uključuju odgajanje u gradu, nevolje u detinjstvu, upotrebu kanabisa tokom adolescencije, infekcije, starost majke ili oca i lošu ishranu tokom trudnoće.

Otprilike polovina onih sa dijagnozom shizofrenije imaće značajno poboljšanje tokom dužeg perioda bez daljih recidiva, a mali deo njih će se potpuno oporaviti. Druga polovina će imati doživotno oštećenje. U teškim slučajevima, ljudi mogu biti primljeni u bolnice. Društveni problemi kao što su dugotrajna nezaposlenost, siromaštvo, beskućništvo, eksploatacija i viktimizacija su obično povezani sa shizofrenijom. U poređenju sa opštom populacijom, ljudi sa shizofrenijom imaju veću stopu samoubistava (oko 5% ukupno) i više fizičkih zdravstvenih problema, što dovodi do prosečnog smanjenja očekivanog životnog veka za 20 do 28 godina. U 2015. godini, procenjeno je da je 17.000 smrtnih slučajeva bilo povezano sa shizofrenijom.

Osnova lečenja su antipsihotici, zajedno sa savetovanjem, obukom za posao i socijalnom rehabilitacijom. Do trećine ljudi ne reaguje na početne antipsihotike, u kom slučaju se može koristiti klozapin. U mrežnoj komparativnoj metaanalizi 15 antipsihotika, klozapin je bio značajno efikasniji od svih drugih lekova, iako izrazito multimodalno dejstvo klozapina može izazvati više neželjenih efekata. U situacijama kada lekari procene da postoji rizik od povrede sebe ili drugih, mogu da nametnu kratku prinudnu hospitalizaciju. Dugotrajna hospitalizacija se koristi kod malog broja ljudi sa teškom shizofrenijom. U nekim zemljama u kojima su usluge podrške ograničene ili nedostupne, dugoročni boravak u bolnici je češći.

Znaci i simptomi[uredi | uredi izvor]

Shizofrenija je mentalni poremećaj koji karakterišu značajne promene u percepciji, mislima, raspoloženju i ponašanju.[1] Simptomi su opisani u smislu pozitivnih, negativnih i kognitivnih simptoma.[2] Pozitivni simptomi shizofrenije su isti za bilo koju psihozu i ponekad se nazivaju psihotičnim simptomima. Oni mogu biti prisutni u bilo kojoj od različitih psihoza i često su prolazne, što čini ranu dijagnozu shizofrenije problematičnom. Psihoza koja je prvi put zabeležena kod osobe kojoj je kasnije dijagnostikovana sizofrenija se naziva psihoza prve epizode (FEP).[3]

Pozitivni simptomi[uredi | uredi izvor]

Pozitivni simptomi su oni simptomi koji se inače ne doživljavaju, ali su prisutni kod ljudi tokom psihotične epizode shizofrenije.[4] Oni uključuju deluzije, halucinacije i neorganizovane misli i govor, koji se obično smatraju manifestacijama psihoze.[5] Halucinacije se javljaju u nekom trenutku života 80% onih sa shizofrenijom i najčešće uključuju čulo sluha (najčešće čuju glasove), ali ponekad mogu uključiti bilo koje od drugih čula, ukusa, vida, mirisa i dodira. Učestalost halucinacija koje uključuju više čula je dvostruko veća od onih koje uključuju samo jedno čulo. Oni su takođe tipično povezani sa sadržajem obmane.[6]

Deluzije ili zablude, su po svojoj prirodi bizarne ili proganjajuće. Distorzije samopercepcije kao što je osećaj da drugi mogu da čuju njihove misli ili da se misli ubacuju u njihov um, ponekad se nazivaju fenomenom pasivnosti, takođe su uobičajene. Poremećaji misli mogu uključivati blokiranje misli i neorganizovan govor.[7] Pozitivni simptomi generalno dobro reaguju na lekove i postaju smanjeni tokom bolesti, što je možda povezano sa padom aktivnosti dopamina u vezi sa godinama.[8]

Negativni simptomi[uredi | uredi izvor]

Negativni simptomi su deficiti normalnih emocionalnih reakcija ili drugih misaonih procesa. Pet priznatih domena negativnih simptoma su: otupljeni afekt – pokazivanje ravnih izraza (monotonost) ili malo emocija; alogija – siromaštvo govora; anhedonija - nemogućnost osećanja zadovoljstva; asocijalnost – nedostatak želje za uspostavljanjem veza, i avolicija – nedostatak motivacije i apatije. Avolicija i anhedonija se vide kao motivacioni deficiti koji nastaju usled narušenog procesa nagrađivanja. Nagrada je glavni pokretač motivacije i to je uglavnom posredovano dopaminom. Pretpostavlja se da su negativni simptomi višedimenzionalni i da su kategorisani u dva poddomena apatije ili nedostatka motivacije i smanjenog izražavanja. Apatija uključuje avoliciju, anhedoniju i socijalno povlačenje; smanjena ekspresija uključuje tupi afekt i alogiju.[9] Ponekad se smanjeno izražavanje tretira i kao verbalno i kao neverbalno.[10]

Apatija čini oko 50 procenata najčešće otkrivenih negativnih simptoma i utiče na funkcionalni ishod i kasniji kvalitet života. Apatija je povezana sa poremećenom kognitivnom obradom koja utiče na pamćenje i planiranje, uključujući ponašanje usmereno ka cilju.[11] Ova dva poddomena sugerišu potrebu za odvojenim pristupima tretmanu. Nedostatak uznemirenosti je još jedan primećen negativan simptom. Često se pravi razlika između onih negativnih simptoma koji su inherentni shizofreniji, koji se nazivaju primarnim; i oni koji su rezultat pozitivnih simptoma, neželjenih efekata antipsihotika, poremećaja upotrebe supstanci i socijalne deprivacije – koji se nazivaju sekundarno negativni simptomi.[12] Negativni simptomi manje reaguju na lekove i najteže se leče.[13] Međutim, ako se pravilno procene, sekundarni negativni simptomi su podložni lečenju.[14]

Skale za specifičnu procenu prisustva negativnih simptoma, kao i za merenje njihove težine i njihovih promena uvedene su od ranijih skala kao što je PANNS koja se bavi svim vrstama simptoma.[15] Ove skale su Intervju za kliničku procenu negativnih simptoma (CAINS) i Kratka skala negativnih simptoma (BNSS) poznata i kao skale druge generacije. U 2020. godini, deset godina nakon njegovog uvođenja, međukulturalna studija o upotrebi BNSS-a pronašla je validne i pouzdane psihometrijske dokaze za njegovu strukturu od pet domena međukulturalno. BNSS može proceniti i prisustvo i ozbiljnost negativnih simptoma pet priznatih domena i dodatnu stavku smanjenog normalnog stresa. Korišćen je za merenje promena negativnih simptoma u ispitivanjima psihosocijalnih i farmakoloških intervencija.[16]

Kognitivni simptomi[uredi | uredi izvor]

Mapa deficita nervnog tkiva u celom ljudskom mozgu kod pacijenta sa shizofrenijom. Najdeficitarnija područja su magenta, dok su područja sa najmanjim nedostacima plava.

Procenjuje se da 70% onih sa shizofrenijom ima kognitivne deficite, a oni su najizraženiji kod ranih i kasnih bolesti.[17] Oni su često evidentni mnogo pre početka bolesti u prodromalnoj fazi, i mogu biti prisutni u detinjstvu ili ranoj adolescenciji.[18] Oni su osnovna karakteristika, ali se ne smatraju osnovnim simptomima, kao što su pozitivni i negativni simptomi.[19] Međutim, njihovo prisustvo i stepen disfunkcije uzimaju se kao bolji pokazatelj funkcionalnosti nego predstavljanje osnovnih simptoma.[18] Kognitivni deficiti se pogoršavaju u prvoj epizodi psihoze, ali se onda vraćaju na početnu vrednost i ostaju prilično stabilni tokom bolesti.[20]

Smatra se da deficiti u spoznaji izazivaju negativan psihosocijalni ishod kod shizofrenije, a za njih se tvrdi da se izjednačava sa mogućim smanjenjem koeficijenta inteligencije sa norme od 100 na 70–85.[21] Kognitivni deficiti mogu biti neurokognicijske (nesocijalne) ili socijalne kognicije.[22] Neurokognicija je sposobnost primanja i pamćenja informacija i uključuje verbalnu tečnost, pamćenje, rezonovanje, rešavanje problema, brzinu obrade i slušnu i vizuelnu percepciju.[23] Verbalno pamćenje i pažnja su najviše pogođeni. Oštećenje verbalnog pamćenja povezano je sa smanjenim nivoom semantičke obrade (u vezi sa značenjem reči). Još jedno oštećenje pamćenja je epizodično pamćenje.[24] Oštećenje vizuelne percepcije koje se stalno nalazi kod shizofrenije je vizuelno maskiranje unazad. Oštećenja vizuelne obrade uključuju nesposobnost da se percipiraju složene vizuelne iluzije. Socijalna spoznaja se bavi mentalnim operacijama potrebnim za tumačenje i razumevanje sebe i drugih u društvenom svetu.[25] Ovo je takođe povezano oštećenje, a percepcija emocija na licu često je teška.[26] Percepcija lica je kritična za običnu društvenu interakciju.[27] Kognitivna oštećenja obično ne reaguju na antipsihotike, a postoji niz intervencija koje se koriste u pokušaju da se poboljšaju; kognitivna remedijaciona terapija je od posebne pomoći.[28]

Neurološki meki znaci nespretnosti i gubitka finih motoričkih pokreta se često nalaze kod shizofrenije, koji se mogu povući efikasnim lečenjem FEP-a.[29]

Vreme pojave[uredi | uredi izvor]

Početak shizofrenije se obično javlja između kasnih tinejdžerskih i ranih 30-ih, pri čemu se vrhunac incidencije javlja kod muškaraca u ranim do sredinom dvadesetih, a kod žena u kasnim dvadesetim.[30] Početak pre 17. godine poznat je kao rani početak, a pre 13. godine, što se ponekad može desiti, poznat je kao dečja shizofrenija ili veoma rani početak.[31] Početak se može javiti između 40. i 60. godine i poznat je kao shizofrenija sa kasnim početkom. Početak preko 60 godina, koji može biti teško razlikovati kao shizofrenija, poznat je kao psihoza slična shizofreniji sa veoma kasnim početkom.[32] Kasni početak je pokazao da je veći procenat obolelih žena; imaju manje teške simptome i potrebne su im niže doze antipsihotika.[33] Kasnije se utvrdilo da je tendencija ranijeg početka kod muškaraca uravnotežena povećanjem razvoja kod žena u postmenopauzi. Estrogen proizveden pre menopauze ima prigušujući efekat na dopaminske receptore, ali njegova zaštita može biti nadjačana genetskim preopterećenjem.[34] Došlo je do dramatičnog povećanja broja starijih osoba sa shizofrenijom.[35]

Početak se može desiti iznenada ili se može javiti nakon sporog i postepenog razvoja brojnih znakova i simptoma, perioda poznatog kao prodromalni stadijum. Do 75% onih sa šizofrenijom prolazi kroz prodromalnu fazu. Negativni i kognitivni simptomi u prodromnom stadijumu mogu prethoditi FEP-u (psihoza prve epizode) mnogo meseci i do pet godina.[36] Period od FEP-a i lečenja je poznat kao trajanje nelečene psihoze (DUP) za koju se smatra da je faktor funkcionalnog ishoda. Prodromalni stadijum je stadijum visokog rizika za razvoj psihoze. Pošto napredovanje do prve epizode psihoze nije neizbežno, često se preferira alternativni termin za rizično mentalno stanje.[37] Kognitivna disfunkcija u ranom uzrastu utiče na uobičajeni kognitivni razvoj mlade osobe.[38] Prepoznavanje i rana intervencija u prodromalnoj fazi bi minimizirali povezane poremećaje obrazovnog i društvenog razvoja i bili su u fokusu mnogih studija.[39]

Šnajderova klasifikacija[uredi | uredi izvor]

U ranom 20. veku, psihijatar Kurt Šnajder je sastavio listu oblika psihotičnih simptoma za koje je smatrao da izdvajaju shizofreniju od ostalih psihotičnih poremećaja. Ovi simptomi se nazivaju simptomi prvog ranga ili Šnajderovi simptomi prvog ranga. Oni obuhvataju iluzije da ih kontroliše neka spoljašnja sila; verovanje da se misli ubacuju u čovekovu svest, odnosno izvlače iz nje; verovanje da se naše misli odašilju drugim ljudima ; i opsednutost halucinogenim glasovima koji komentarišu nečije misli ili aktivnosti ili koji razgovaraju sa drugim halucinogenim glasovima.[40] Iako su značajno doprineli usvajanju današnjih dijagnostičkih kriterijuma, specifičnost simptoma prvog ranga je ipak dovedena u pitanje. Pregledom dijagnostičkih istraživanja izvedenih između 1970. i 2005. godine je zaključeno da ona, niti potvrđuju, niti pobijaju Šnajderove tvrdnje, pa se predlaže da ih, u budućim revizijama sistema uspostavljanja dijagnoze, treba ponovo naglasiti.[41]

Uzroci[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Uzroci shizofrenije

Kombinacija genetike i faktora okruženja utiče na razvoj shizofrenije.[42][43] Ljudi koji su u porodici imali shizofreniju, a koji pate od prolazne ili ograničavajuće psihoze, imaju 20–40% izgleda da im se posle godinu dana dijagnostikuje shizofrenija.[44]

Genetsko nasleđe[uredi | uredi izvor]

Procene nasleđa variraju zbog teškoće u razdvajanju genetskih faktora od faktora okruženja.[45] Najveći rizik od razvoja shizofrenije je kod osoba čiji je najbliži krvni srodnik oboleo od te bolesti (rizik je 6,5%); više od 40% jednojajačnih blizanaca sa shizofrenijom je takođe pogođeno.[43] Verovatno je da su mnogi geni uključeni, svaki sa malim uticajem i sa nepoznatim prenosom i ispoljavanjem.[43] Predlagani su mnogi mogući kandidati, uključujući specifične varijacije broja kopiranja, NOTCH4, i lokusi histonskog proteina.[46] Brojne asocijacije kompletnog genoma, kao što je protein cinkovog prsta 804A, su takođe dovođene u vezu.[47] Izgleda da postoji značajno preklapanje genetike shizofrenije i bipolarnog poremećaja.[48]

Pretpostavljajući naslednu osnovu, pitanje sa evolutivno psihološkog gledišta je zašto su geni koji povećavaju rizik od nastanka psihoze evoluirali, mada se evoluciono gledano stvara stanje neprilagođenosti. Po jednoj teoriji smatra se da su ti geni uključeni u razvoj govora i ljudske prirode, ali su, do danas, te ideje ostale na nivou koji je neznatno viši od teorije.[49][50]

Okruženje[uredi | uredi izvor]

Faktori okruženja vezani za razvoj shizofrenije obuhvataju životnu sredinu, korišćenje droge i prenatalne stresove.[42] Ponašanje roditelja izgleda nema veliki uticaj, mada ljudi, koji imaju podršku roditelja, bolje prolaze od onih koji imaju roditelje koji su prema njima kritički ili neprijateljski nastrojeni.[43] Utvrđeno je sa doslednošću da život u urbanoj sredini tokom detinjstva ili u zrelom dobu, povećava rizik od shizofrenije za faktor dva,[42][43] čak i ako se uzmu u obzir korišćenje lekova/droge, etnička grupa, i veličina etničke grupe.[51] Drugi faktori koji igraju važnu ulogu su socijalna izolacija i imigracija vezana za socijalne nedaće, rasnu diskriminaciju, nefunkcionalnost porodice, nezaposlenost i loše uslove stanovanja.[43][52]

Zloupotreba supstanci[uredi | uredi izvor]

Brojni narkotici se povezuje sa razvojem shizofrenije, uključujući kanabis, kokain, i amfetamine.[43] Oko 50% onih koji imaju shizofreniju u velikoj meri koristi droge i/ili alkohol.[53] Uloga kanabisa bi mogla da bude uzrok,[54] ali druge droge se koriste samo kao mehanizam za borbu protiv depresije, anksioznosti, dosade i usamljenosti.[53][55]

Kanabis je povezan sa povećanjem rizika od razvoja psihotičnog poremećaja u zavisnosti od doze [56] pri čemu je učestala upotreba u korelaciji sa dvostruko većim rizikom za razvoj psihoze i shizofrenije.[55][57] Mada je po mnogima upotreba kanabisa prihvaćena kao uzročnik koji doprinosi razvoju shizofrenije,[58] ovo i dalje ostaje sporno pitanje.[46][59] Amfetamin, kokain i u manjoj meri alkohol, mogu da dovedu do psihoze koja se ispoljava veoma slično shizofreniji.[43][60] Mada se generalno ne smatra uzročnikom bolesti, ljudi sa shizofrenijom koriste nikotin u mnogo većoj meri od ostatka stanovništva.[61]

Razvojni faktori[uredi | uredi izvor]

Faktori kao što su hipoksija i infekcija, ili stres i pothranjenost kod majke tokom fetalnog razvoja, mogu da dovedu do neznatnog povećanja rizika od shizofrenije tokom kasnijeg života.[42] Postoji veća verovatnoća da su ljudi sa dijagnozom shizofrenije rođeni u zimu ili proleće (barem u oblasti severne hemisfere), što može biti posledica povećanog stepena izloženosti virusima in utero (lat. in utero = u materici).[43] Ova razlika iznosi oko 5 do 8%.[62]

Mehanizmi[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Mehanizmi shizofrenije

Načinjen je niz pokušaja da se da objašnjenje veze između izmenjene moždane funkcije i shizofrenije.[42] Jedno od najzastupljenijih objašnjenja je dopaminska hipoteza, koja psihozu pripisuje pogrešnoj interpretaciji uma zatajivanja dopaminergičkih neurona.[42]

Psihološki[uredi | uredi izvor]

Mnogi psihološki mehanizmi su umešani u razvoj i održavanje shizofrenije. Kognitivne pristrasnosti su prepoznate kod osoba sa ovom dijagnozom ili kod kojih postoji rizik, posebno kada su pod stresom ili u zbunjujućoj situaciji.[63] Neke kognitivne karakteristike mogu odražavati opšti neurokognitivni deficit kao što je gubitak memorije, dok druge mogu biti u vezi sa specifičnim problemima i iskustvima.[64][65]

Uprkos ispoljavanja otupljenosti afekta, nedavna saznanja ukazuju na to da su mnogi pojedinci sa dijagnozom shizofrenije sposobni da daju emocionalni odgovor, posebno na stresne ili negativne stimulacije, a takva osetljivost može uzrokovati podložnost simptomima ili poremećajima.[66][67] Neki dokazi ukazuju na to da sadržaj zabluda i psihotičnih iskustava može odražavati emocionalne uzročnike poremećaja, a način na koji osoba tumači takva iskustva može uticati na simptomatologiju.[68][69][70] Primena „bezbednog ponašanja” da bi se izbegle zamišljene pretnje može doprineti nastanku hroničnog oblika zablude.[71] Dalji dokazi o ulozi psiholoških mehanizama potiču od efekata psihoterapije na simptome shizofrenije.[72]

Neurološki[uredi | uredi izvor]

Funkcionalna magnetna rezonanca (fMR) i druge tehnike snimanja mozga omogućavaju proučavanje razlika u moždanoj aktivnosti kod osoba sa dijagnozom shizofrenijom. Slika prikazuje dva nivoa mozga, pri čemu su oblasti koje su bile aktivnije kod zdrave kontrolne grupe nego kod pacijenata sa shizofrenijom prikazane crvenom bojom, tokom jednog ispitivanja radne memorije primenom fMR

Shizofrenija je povezana sa jedva suptilnim razlikama u strukturama mozga, što je pronađeno u 40 do 50% slučajeva, kao i u hemijskim supstancama mozga tokom akutnih psihotičnih stanja.[42] Studije koje su koristile neuropsihološke testove i tehnike snimanja mozga, kao što su fMRI i PET za ispitivanje funkcionalnih razlika u moždanoj aktivnosti, pokazale su da se razlike najčešće javljaju u čeonom režnju, hipokampusu i slepoočnom režnju.[73] Zbog promena u nervnim impulsima, predloženo je da o shizofreniji treba razmišljati kao o skupu neurorazvojnih poremećaja.[74]

Posebna pažnja se posvećuje dejstvu dopamina u oblasti mezolimbičkog puta mozga. Najvećim delom ovo je postalo središte pažnje kao rezultat slučajnog otkrića da fenotiazinski lekovi, koji blokiraju dejstvo dopamina, mogu da smanje psihotične simptome. Ovo takođe podržava i činjenica da amfetamini, koji izazivaju otpuštanje dopamina, mogu egzacerbirati psihotične simptome kod shizofrenije.[75] Uticajna dopaminska hipoteza o shizofreniji predložila je da je prekomerno aktiviranje D2 receptora uzrok (pozitivnih simptoma) shizofrenije. Iako je ova postavka smatrana istinitom oko 20 godina, zasnovano na efektu blokade D2 receptora zajedničkom za sve antipsihotike, tek sredinom 1990-ih su istraživanja na bazi PET i SPET snimanja pružila dokaze koji su to podržali. Danas se dopaminska hipoteza smatra pojednostavljenom, delimično zbog toga što noviji antipsihotični lekovi (lek atipični antipsihotik) mogu biti podjednako efikasni kao i stariji lekovi (lek tipičan antipsihotik), ali takođe utiču i na funkciju serotonina, pa mogu imati nešto slabije dejstvo na blokadu dopamina.[76]

Interesovanje je takođe usmereno i na neurotransmiter glutamat i smanjenu funkciju NMDA glutamatskih receptora kod shizofrenije, najvećim delom zbog abnormalno niskih nivoa glutamatnih receptora pronađenih post mortem u mozgovima osoba sa dijagnozom shizofrenije,[77] kao i zbog otkrića da lekovi koji blokiraju glutamat, kao što su fenciklidin i ketamin, mogu da oponašaju simptome i kognitivne probleme povezane sa ovim stanjem.[78] Smanjena funcija glutamata se povezuje sa slabijim rezultatom na testovima koji zahtevaju funkciju frontalnog dela mozga i hipokampusa, a glutamat može da utiče na dopaminsku funkciju, pri čemu su oba povezana sa shizofrenijom, što ukazuje na značajnu posredničku (a verovatno i uzročnu) ulogu glutamatskih puteva kod ovog stanja.[79] Međutim, kod pozitivnih simptoma nije došlo do odgovora pri primeni glutamatergičnih lekova.[80]

Dijagnoza[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Dijagnoza shizofrenije
Džon Neš, američki matematičar i dobitnik zajedničke Nobelove nagrade za ekonomiju 1994. godine, bolovao je od shizofrenije. Na njegovom životu je zasnovana radnja filma Blistavi um, koji je 2001. godine bio dobitnik Oskara

Dijagnoza shizofrenije se postavlja na osnovu kriterijuma ili iz „Dijagnostičkog i statističkog priručnika za mentalne poremećaje”, verzija DSM-IV-TR, Američkog psihijatrijskog udruženja ili iz Međunarodne statističke klasifikacije bolesti i srodnih zdravstvenih problema, MKB-10, Svetske zdravstvene organizacije.[42] Ovi kriterijumi koriste lična svedočanstva pacijenata i prijavljene abnormalnosti u ponašanju, koje prati klinička procena koju daje stručnjak iz oblasti mentalnog zdravlja. Simptomi koji su povezani sa shizofrenijom se javljaju kod populacije u kontinuitetu i moraju da dostignu određenu ozbiljnost pre nego što se postavi dijagnoza.[43] Zaključno sa 2009. godinom nije postojao objektivni test.[42]

Kriterijumi[uredi | uredi izvor]

Primena kriterijuma MKB-10 je uobičajena u evropskim zemljama, dok se kriterijumi DSM-IV-TR primenjuju u Sjedinjenim Državama i u ostatku sveta i preovlađujući su u okviru istraživačkih studija. Kriterijumi MKB-10 veći akcenat stavljaju na Šnajderove simptome prvog reda. U praksi, velika je podudarnost između ova dva sistema.[81]

Na osnovu četvrtog revidiranog izdanja „Dijagnostičkog i statističkog priručnika za mentalne poremećaje (DSM-IV-TR), da bi se postavila dijagnoza shizofrenije, moraju biti zadovoljena tri dijagnostička kriterijuma:[82]

  1. Karakteristični simptomi: Dva ili više od sledećeg, gde je svaki od njih prisutan većinom vremena tokom perioda od jednog meseca (ili manje, ukoliko je došlo do remisije simptoma uz lečenje).
    • Sumanute ideje
    • Halucinacije
    • Dezorganizovani govor, kao manifestacija formalnog poremećaja mišljenja
    • Izuzetno dezorganizovano ponašanje (npr. neodgovarajuće oblačenje, često plakanje) ili katatonično ponašanje
    • Negativni simptomi: Otupljenost afekta (pomanjkanje ili redukovani emocionalni odgovor), alogija (pomanjkanje ili redukovani govor) ili avolicija (pomanjkanje ili redukovana motivacija )
    Ako se proceni da su sumanute ideje bizarne, ili se halucinacija sastoji od jednog glasa koji neprekidno učestvuje u komentarisanju pacijentovih postupaka ili pacijent čuje dva ili više glasova koji međusobno razgovaraju, to je dovoljno za postavljanje dijagnoze. Dezorganizovani govor, kao kriterijum, zadovoljen je samo onda kada je izražen u tolikoj meri da znatno narušava komunikaciju.
  2. Socijalna ili profesionalna disfunkcionalnost: Tokom značajnog perioda vremena od pojave poremećaja jedno ili više glavnih oblasti funkcionisanja, kao što su posao, međuljudski odnosi ili briga o sebi, primetno su ispod nivoa funkcionisanja koji je postojao pre početka poremećaja.
  3. Značajno trajanje: Neprekidni znaci poremećaja koji postoje najmanje šest meseci. U okviru ovog šestomesečnog perioda mora biti barem jedan mesec sa prisustvom simptoma (ili kraće, ukoliko je došlo do remisije simptoma uz lečenje).

Ako su znaci poremećaja prisutni više od mesec dana, ali manje od šest meseci, koristi se dijagnoza shizofreni formni poremećaj.[82] Psihotični simptomi koji traju manje od mesec dana mogu se dijagnostikovati kao kratki psihotični poremećaj, a različita stanja se mogu klasifikovati kao psihotični poremećaj koji nije drugačije određen. Dijagnoza shizofrenije se ne može postaviti u slučaju kada su u znatnoj meri prisutni simptomi poremećaja raspoloženja (mada se može dijagnostikovati šizoafektivni poremećaj), ili u slučaju da su prisutni simptomi pervazivnog razvojnog poremećaja, osim ako su takođe prisutne i primetne sumanute ideje ili halucinacije, ili su simptomi direktan fiziološki rezultat nekog opšteg zdravstvenog poremećaja (bolesti) ili supstance, kao što je zloupotreba droge ili medikamenata.

Podtipovi[uredi | uredi izvor]

DSM-IV-TR sadrži pet podklasifikacija shizofrenije, mada autori nove verzije DSP-5 preporučuju da se oni izostave iz nove klasifikacije:[83][84]

  • Paranoidni tip: Prisutne su sumanute ideje ili slušne halucinacije, ali nema poremećaja mišljenja, dezorganizovanog ponašanja ili jednoobraznog afekta. Sumanute ideje su tipa proganjanja odnosno veličine, ali pored ovoga mogu biti prisutni i drugi sadržaji, kao što su ljubomora, religioznost ili somatizacija. (DSP šifra 295.3/MKB šifra F20.0)
  • Dezorganizovani tip: Nazvana je „Hebefrena shizofrenija u MKB-u. Istovremeno su prisutni poremećaj mišljenja i zaravnjeni afekat. (DSP šifra 295.1/MKB šifra F20.1)
  • Katatoni tip: Obolela osoba može biti potpuno nepokretna ili ispoljava uznemirene besmislene pokrete. Među simptomima se mogu javiti i katatoni stupor i voštana fleksibilnost. (DSM šifra 295.2/MKB šifra F20.2)
  • Nediferencirani tip: Prisutni su psihotični simptomi, međutim, nisu zadovoljeni kriterijumi za svrstavanje bolesti u paranoidni, dezorganizovani ili katatoni tip. (DSP šifra 295.9/MKB šifra F20.3)
  • Rezidualni tip: Gde su pozitivni simptomi prisutni, ali samo u slabijem intenzitetu. (DSP šifra 295.6/MKB šifra F20.5) ICD-10 definiše dva dodatna podtipa:[84]
  • Post-shizofrena depresija: depresivna epizoda nastala u periodu nakon shizofrene bolesti gde neki shizofreni simptomi mogu još uvek biti prisutni. (MKB šifra F20.4)
  • Jednostavna shizofrenija: Podmukao i progresivan razvoj istaknutih negativnih simptoma bez istorije psihotičnih epizoda. (MKB šifra F20.6)

Diferencijalna slika[uredi | uredi izvor]

Vidi još: Dualna dijagnoza

Psihotični simptomi mogu biti prisutni kod nekoliko drugih mentalnih poremećaja, uključujući bipolarni poremećaj,[85] granični bipolarni poremećaj,[86] intoksikaciju i psihoze izazvane lekovima. Zablude („ne-bizarne") su takođe prisutne kod deluzionih poremećaja, i kod socijalne povučenosti anksioznog socijalnog poremećaja, poremećaja izbegavanja ličnosti i šizotipnog poremećaja ličnosti. shizofrenija je u komorbiditetu sa opsesivno-kompulsivnim poremećajem (OCD) značajno češće nego što se može objasniti samo pukom šansom, iako je teško razlikovati opsesije koje se javljaju kod OCD-a od shizofrenih zabluda.[87] Detaljniji opšti zdravstveni i neurološki pregled može biti potreban da bi se isključile medicinske bolesti koje mogu retko izazvati simptome slične psihotičnim shizofrenim simptomima,[82] kao što su metalobički poremećaj, sistemska nfekcija, sifilis, HIV infekcija, epilepsija, i moždane lezije. Možda će biti potrebno da se isključi delirijum, koji se mže razlikovati po vizuelnim halucinacijama, akutnim početku i promenljivim nivoom svesti, i ukazuje na osnovnu medicinsku bolest. Pretrage se obično ne ponavljaju za recidive ukoliko ne postoji specifična „medicinska” indikacija ili mogući neželjeni efekti od antipsihotičkih lekova.

Prevencija[uredi | uredi izvor]

Trenutno, dokazi za efikasnost ranih intervencija u sprečavanju shizofrenije su neubedljivi.[88] Iako postoje neki dokazi da rane intervencije kod onih sa psihotičnim epizodama mogu poboljšati kratkoročne rezultate, malo je koristi od tih mera nakon pet godina.[42] Pokušaj da se spreči shizofrenija u prodromalnoj fazi je od neizvesne koristi i zbog toga se ne preporučuje od 2009. godine.[89] Pošto ne postoje pouzdani markeri za kasniji razvoj bolesti, prevencija je teška.[90] Međutim, neki slučajevi pojave shizofrenije se mogu odložiti ili možda sprečiti tako što će se obeshrabrivati korišćenje kanabisa, posebno među mladima.[91] Pojedinci sa porodičnom istorijom shizofrenije mogu biti više podložni psihozama uzrokovanim kanabisom.[58] Takođe, u jednoj studiji je otkriveno da su psihotični poremećaji, uzrokovani upotrebom kanabisa, praćeni razvojem stalnih psihotičnih stanja u otprilike polovini slučajeva.[92] Teoretska istraživanja nastavljaju se u pravcu strategija koje bi mogle da smanje incidencu shizofrenije. Jedan pristup pokušava da shvati šta se događa na genetskom i neurološkom nivou, tako da se mogu razviti biomedicinske intervencije. Međutim, višestruki i raznovrsni genetski efekti svaki pomalo, u kontaktu sa okruženjem, čine to teškim. Alternativno, strategije javnog zdravlja bi se mogle selektivno usmeriti ka socijalno-ekonomskim faktorima koji se povezuju sa većim procentima pojave shizofrenije među određenim grupama, na primer u odnosu na imigraciju, etničku pripadnost ili siromaštvo. Strategije koje su usmerene na celu populaciju bi mogle promovisati usluge kako bi osigurale bezbednu trudnoću i zdrav razvoj, uključujući oblasti psihološkog razvoja kao što je socijalna kognicija. Međutim, ne postoji dovoljno dokaza da se trenutno primenjuju takve ideje, a mnoga širih pitanja nisu specifična za shizofreniju.[93][94]

Menadžment[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Kontrola shizofrenije

Primarno lečenje shizofrenije uključuje antipsihotike, često u kombinaciji sa psihološkom i socijalnom podrškom.[42] Hospitalizacija se može primeniti kod teških epizoda ili dobrovoljno ili (ako mentalno zdravstveno zakonodavstvo to dozvoljava) prisilno. Dugotrajna hospitalizacija je neuobičajena, od deinstitucionalizacije s početka 1950-ih, iako se još uvek javlja.[95] Podrška zajednice, uključujući centre za svraćanje, posete članova tima za mentalno zdravlje zajednice, tima za zapošljavanje[96] i grupa za podršku, je česta. Neki dokazi upućuju u na to da redovno vežbanje ima pozitivan efekat kako na fizičko, tako i na psihičko zdravlje onih sa shizofrenijom.[97]

Lečenje[uredi | uredi izvor]

Risperidon (ime u prodaji Risperdal) je čest atipični antipsihotični lek

Prva linija psihijatrijskog lečenja kod shizofrenije je antipsihotični lek,[98] koji može da smanji pozitivne simptome psihoze za oko 7-14 dana. Antipsihotici, međutim ne uspevaju da bitno smanje negativne simptome i kognitivnu disfunkciju.[99][100] Dugotrajna upotreba smanjuje rizik od recidiva.[101]

Izbor koji antipsihotik da se upotrebi se zasniva na prednostima, rizicima i troškovima.[42] Diskutabilno je da li su, kao klasa, tipični ili atipični antipsihotici bolji.[102] Oba imaju jednak nivo osipanja i recidiv simpoma kada se koriste tipično u niskim do umerenim dozama.[103] Postoji dobar odgovor kod 40-50%, parcijalni odgovor kod 30-40%, i otpornost na lečenje (neuspeh simptoma da odgovore na zadovoljavajući način posle šest nedelja kod dva ili tri različita antipsihotika) kod 20% ljudi.[99] Klozapin je efikasan lek za one koji slabo reaguju na druge lekove, ali ima potencijalne ozbiljne nuspojave agranulocitoze (smanjen broj belih krvnih zrnaca) kod 1–4%.[42][43][104]

U pogledu neželjenih efekata, tipični antipsihotici su povezani sa većom stopom ekstrapiramidalnih neželjenih efekata, dok su atipični povezani sa značajnim dobijanjem telesne težine, dijabetesom i rizikom od metaboličkog sindroma.[103] Dok atipični imaju manje ekstrapiramidnih neželjenih efekata, ove razlike su skromne.[105] Neki atipični antipsihotici, kao što su kvetijapin i risperidon se dovode u vezu sa većim rizikom od smrti u poređenju sa tipičnim antipsihoticima perfenazin, dok je klozapin povezan sa manjim rizikom od smrti.[106] Ostaje nejasno da li noviji antipsihotici smanjuju šanse za razvoj neuroleptičog malignog sindroma, retkog ali ozbiljnog neurološkog poremećaja.[107]

Za ljude koji ne žele, ili ne mogu, da uzimaju lekove redovno, depot antipsihotični preparati se mogu koristi za postizanje kontrole.[108] Oni smanjuju rizik od zavisnosti u većoj meri nego oralni lekovi.[101] Kada se koriste u kombinaciji sa psihosocijalnim intervencijama, mogu poboljšati dugoročno pridržavanje lečenju.[108]

Psihosocijalni[uredi | uredi izvor]

Veliki broj psihosocijalnih intervencija može biti korisni u lečenju shizofrenije, uključujući: porodičnu terapiju,[109] pouzdano lečenje u okviru zajednice, podršku u zapošljavanju, kognitivnu remedijaciju,[110] obučavanje novim veštinama, kognitivno-bihevioralnu terapiju (KBT), opipljive ekonomske intervencije, kao i psihosocijalne intervencije kod korišćenja supstanci i kontrolu telesne težine.[111] Porodična terapija ili edukacija, koja se odnosi na ceo porodični sistem pojedinca, može da smanji recidive i hospitalizacije.[109] Dokaz efikasnosti KBT bilo u smanjenju simptoma ili sprečavanju recidiva je minimalan.[112][113] Lečenje putem umetnosti ili drame nisu dovoljno dobro istražene.[114][115]

Prognoza[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Prognoza shizofrenije

Shizofrenija predstavlja veliki ekonomski i ljudski utrošak.[42] To rezultira smanjenim životnim vekom od 12–15 godina, prvenstveno zbog njene povezanosti sa gojaznošću, smanjenom fizičkom aktivnošću, i pušenjem, sa povećanom stopom samoubistva, što ima manju ulogu.[42] Ove razlike u trajanju životnog veka su porasle između 1970-ih i 1990-ih godina,[116] i period između 1990-ih i prve decenije 21-vog veka nije ništa značajno promenio u zdravstvenom sistemu sa otvorenim pristupom za negu (Finska).[106]

Shizofrenija je glavni uzrok invaliditeta, i sa aktivnom psihozom je rangirana kao treće najteže invalidno stanje posle kvadriplegije i demencije, a ispred paraplegije i slepila.[117] Oko tri četvrtine ljudi sa shizofrenijom imaju stalni invaliditet sa recidivima.[99] Neki ljudi se potpuno oporave, a drugi dobro funkcionišu u društvu.[118] Većina ljudi sa shizofrenijom živi samostalno uz podršku zajednice.[42] Kod ljudi sa prvom epizodom psihoze se javlja dobar dugoročni ishod u 42%, srednji ishod u 35% i loš ishoda u 27%.[119] Ishodi shizofrenije su bolji u zemljama u razvoju nego u razvijenim zemljama.[120] Međutim, ovi zaključci su diskutabilni.[121][122] Natprosečna stopa samoubistva se povezuje sa shizofrenijom. Navodi se kao 10%, ali novije studije i statistika revidiraju procenu na 4,9%, a najčešće se javlja u periodu nakon početka ili prvog prijema u bolnicu.[123] Stopa je nekoliko puta viša (20 do 40%), za one ko pokuša samoubistvo barem jednom.[124][125] Postoji raznovrsnost faktora rizika, uključujući muški pol, depresije i visoki kvocijent inteligencije.[124]

Shizofrenija i pušenje se dovode u jaku vezu u studijama širom sveta.[126][127] Upotreba cigareta je naročito visoka kod pojedinaca sa dijagnozom shizofrenije, sa procenama koje se kreću od 80% do 90% onih koji su redovni pušači, u poređenju sa 20% među opštom populacijom.[127] Oni koji puše teže da to čine u velikoj meri i štaviše puše cigarete sa visokim sadržajem nikotina.[125] Neki dokazi ukazuju da paranoidna shizofrenija može imati bolje izglede od drugih tipova shizofrenije u pogledu samostalnog života i rada na poslu.[128]

Epidemiologija[uredi | uredi izvor]

Godina života korigovana u odnosu na invaliditet za shizofreniju na 100.000 stanovnika u 2004.
  •   nema podataka
  •   ≤ 185
  •   185—197
  •   197—207
  •   207—218
  •   218—229
  •   229—240
  •   240—251
  •   251—262
  •   262—273
  •   273—284
  •   284—295
  •   ≥ 295
Glavni članak: Epidemiologija shizofrenije

Shizofrenija utiče na 0,3—0,7% ljudi u nekom trenutku njihovog života,[42] ili 24 miliona ljudi širom sveta po podacima do 2011.[129] Javlja se 1,4 puta češće kod muškaraca nego žena i tipično se pojavljuje ranije kod muškaraca[43] — udarni uzrast za početak je 20—28 godina za muškarce i 26—32 godina za žene.[130] Početak u detinjstvu je mnogo ređi,[131] kao i u srednjem ili starijem uzrastu.[132] Uprkos poslovici da se shizofrenija javlja po istoj stopi širom sveta, njena učestalost varira u svetu,[133] unutar zemalja[134] kako na lokalnom tako na nivou susedstva.[135] Prouzrokuje u proseku 1% svetskih godina života korigovanih u odnosu na invaliditet.[43] Stopa shizofrenije varira i do trostruke vrednosti u zavisnosti od toga kako se definiše.[42]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Istorija shizofrenije

Smatra se da su svedočanstva o sindromu sličnom shizofreniji bila retka u istorijskim zapisima pre 19. veka, iako su izveštaji o iracionalnom, nerazumnom ili nekontrolisanom ponašanju bili uobičajeni. Detaljan izveštaj o slučaju 1797. u vezi sa Džejmsom Tili Metjuzom, i svedočanstva Filipa Pinela objavljena 1809. godine, često se smatraju najranijim slučajevima bolesti u medicinskoj i psihijatrijskoj literaturi.[136] Benedikt Morel je prvi opisao shizofreniju kao poseban sindrom koji pogađa tinejdžere i mlade 1853. godine, pod terminom démence précoce (doslovno 'rana demencija'). Termin dementia praecox je koristio Arnold Pik 1891. godine u izveštaju o slučaju psihotičnog poremećaja. Godine 1893. Emil Krepelin je uveo široku novu razliku u klasifikaciji mentalnih poremećaja između dementia praecox i poremećaja raspoloženja (koji se naziva manična depresija i uključuje unipolarnu i bipolarnu depresiju). Krepelin je verovao da je dementia praecox prvenstveno moždano oboljenje,[137] i naročiti oblik demencije, koji se razlikuje od drugih oblika demencije kao što je Alzheimerova bolest koja se tipično javlja kasnije u životu.[138]

Molekul hlorpromazina (zaštićeno ime Torazin), koji je napravio preokret u lečenju shizofrenije 1950-ih

Reč shizofrenija — koja se prevodi približno kao "cepanje uma" i potiče od grčkog korena schizein (σχίζειν, "cepati se") i phrēn, phren- (φρήν, φρεν-, "um")[139] — skovao je Eugen Bleuler 1908. s namerom da opiše razdvajanje funkcije između ličnosti, razmišljanja, pamćenja, i percepcije. Bleuler je opisao glavne simptome kao 4 A: otupeli afekt, autizam, oštećena asocijacija ideja i ambivalencija.[140] Bleuler je uvideo da bolest nije demencija, budući da se stanje nekih njegovih pacijenata poboljšavalo umesto pogoršavalo, i zato je predložio termin shizofrenija. Napravljen je preokret u lečenju sredinom 1950-ih razvojem i uvođenjem hlorpromazina.[141]

Ranih 1970-ih, dijagnostički kriterijumi shizofrenije su bili predmet raznih sporova što je vremenom dovelo do operativnih kriterijuma koji se koriste danas. Posle SAD-UK dijagnostičke studije iz 1971. godine postalo je jasno da je shizofrenija dijagnostikovana u mnogo većoj meri u Americi nego u Evropi.[142] Ovo je delimično zbog slobodnijih dijagnostičkih kriterijuma u SAD, koji su koristili DSM-II priručnik, za razliku od Evrope i njenog ICD-9. Studija Dejvida Rosenhana iz 1972. godine, objavljena u časopisu Science pod nazivom "O tome kako biti normalan na nenormalnom mestu", zaključila je da je dijagnoza shizofrenije u SAD često bila postavljena subjektivno i nepouzdano.[143] Ovo su bili neki od faktora koji su doveli do revizije ne samo dijagnoze shizofrenije, već i čitavog DSM priručnika, iz čega je proistekao DSM-III 1980. godine.[144]

Termin shizofrenija se često pogrešno razume da znači da obolele osobe imaju "podeljenu ličnost". Iako neki ljudi kojima je postavljena dijagnoza shizofrenije mogu čuti glasove i doživljavati glasove kao različite ličnosti, shizofrenija ne podrazumeva da se osoba menja između više različitih ličnosti. Zabuna nastaje delimično zbog doslovnog tumačenja Bleulerovog termina shizofrenija (Bleuler je prvobitno povezao shizofreniju sa disocijacijom i uključio je podeljenu ličnost u ovu kategoriju shizofrenije[145][146]). Disocijativni poremećaj identiteta (imanje "podeljene ličnosti") je često pogrešno dijagnostikovan kao shizofrenija na osnovu slobodnih kriterijuma u DSM-II.[146][147] Prva poznata zloupotreba termina za označavanje „podeljene ličnosti” je bila u članku pesnika T. S. Eliota 1933. godine.[148]

Društvo i kultura[uredi | uredi izvor]

Vidi još: Spisak ljudi sa shizofrenijom
Eugen Bleuler je skovao termin shizofrenija

Godine 2002. termin za shizofreniju u Japanu je promenjen od Seishin-Bunretsu-Byō 精神分裂病 (bolest-podeljenog-uma) u Tōgō-shitchō-shō 統合失調症 (poremećaj integracije) za smanjivanje stigme.[149] Biopsihosocijalni model je inspirisao novi naziv; povećao je procenat pacijenata koji su bili informisani o bolesti sa 37% na 70% za tri godine.[150]

U Sjedinjenim Državama, troškovi shizofrenije — uključujući direktne troškove (ambulantno, bolničko lečenje, lekovi i dugoročna nega) i troškovi koji nisu vezani za zdravstvenu negu (sprovođenje zakona, smanjena produktivnost na radnom mestu i nezaposlenost) — procenjeni su na 62,7 milijardi dolara 2002. godine.[151] knjiga i film Blistavi um beleži život Džona Forbsa Neša, dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju kome je postavljena dijagnoza shizofrenije.

Društvena stigma je identifikovana kao glavna prepreka za oporavak bolesnika sa shizofrenijom.[152][153]

Nasilje[uredi | uredi izvor]

Pojedinci sa teškom mentalnom bolešću uključujući shizofreniju imaju znatno veći rizik da budu žrtve kako nasilnog tako i nenasilnog kriminala.[154] S druge strane, shizofrenija se ponekad dovodi u vezi sa višom stopom nasilnih dela, iako je za to prvenstveno zaslužna viša stopa korišćenja droge.[155] Stopa ubistava koja je vezana za psihozu je slična onoj koja je vezana za zloupotrebu supstanci, i paralelna sa opštom stopom u regionu.[156] Kakvu ulogu ima shizofrenija u nasilju nezavisno od zloupotrebe droge je sporno, ali izvesni aspekti istorije kod pojedinaca ili mentalnih stanja mogu biti faktori.[157]

Medijska pokrivenost koja se odnosi na shizofreniju teži da se okreće oko retkih ali neobičnih nasilnih dela. Osim toga, u velikom, reprezentativnom uzorku studije iz 1999. godine, 12,8% Amerikanaca je verovalo da postoji "velika verovatnoća" da će pojedinci sa shizofrenijom učiniti nešto nasilno protiv drugih, a 48,1% je reklo da postoji "delimična verovatnoća" za to. Preko 74% je reklo da ljudi sa shizofrenijom ili "nisu vrlo sposobni" ili da "nisu uopšte sposobni" da donose odluke o svom lečenju, a 70,2% je reklo isto u pogledu odlučivanja o upravljanju novcem.[158] Prema jednoj meta-analizi, shvatanje o pojedincima sa psihozom kao nasilnima se više nego udvostručilo u prevalenciji od 1950-ih.[159]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ "Psychosis and schizophrenia in adults: treatment and management" (PDF). National Institute for Health and Care Excellence (NICE). March 2014. pp. 4–34. Archived from the original (PDF) on 20 April 2014.
  2. ^ Stępnicki, Piotr; Kondej, Magda; Kaczor, Agnieszka A. (2018-08-20). „Current Concepts and Treatments of Schizophrenia”. Molecules (na jeziku: engleski). 23 (8): 2087. ISSN 1420-3049. doi:10.3390/molecules23082087. 
  3. ^ Marshall, Max; Lewis, Shon; Lockwood, Austin; Drake, Richard; Jones, Peter; Croudace, Tim (2005-09-01). „Association Between Duration of Untreated Psychosis and Outcome in Cohorts of First-Episode Patients: A Systematic Review”. Archives of General Psychiatry (na jeziku: engleski). 62 (9): 975. ISSN 0003-990X. doi:10.1001/archpsyc.62.9.975. 
  4. ^ „Recovery After an Initial Schizophrenia Episode (RAISE) - National Institute of Mental Health (NIMH)”. www.nimh.nih.gov (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-02-04. 
  5. ^ Montagnese, Marcella; Leptourgos, Pantelis; Fernyhough, Charles; Waters, Flavie; Larøi, Frank; Jardri, Renaud; McCarthy-Jones, Simon; Thomas, Neil; Dudley, Rob (2021-01-23). „A Review of Multimodal Hallucinations: Categorization, Assessment, Theoretical Perspectives, and Clinical Recommendations”. Schizophrenia Bulletin (na jeziku: engleski). 47 (1): 237—248. ISSN 0586-7614. doi:10.1093/schbul/sbaa101. 
  6. ^ American Psychiatric Association; American Psychiatric Association, ur. (2009). Diagnostic and statistical manual of mental disorders: DSM-IV-TR (4. ed., text rev., 13. print izd.). Arlington, VA: American Psychiatric Assoc. ISBN 978-0-89042-025-6. 
  7. ^ Owen, Michael J; Sawa, Akira; Mortensen, Preben B (2016). „Schizophrenia”. The Lancet (na jeziku: engleski). 388 (10039): 86—97. doi:10.1016/S0140-6736(15)01121-6. 
  8. ^ Diagnostic and statistical manual of mental disorders: DSM-5 (5th ed izd.). Washington: American psychiatric association. 2013. ISBN 978-0-89042-554-1. 
  9. ^ Klaus, Federica; Dorsaz, Orianne; Kaiser, Stefan (2018). „Symptômes négatifs de la schizophrénie – état des lieux et implications pratiques”. Revue Médicale Suisse (na jeziku: engleski). 14 (619): 1660—1664. ISSN 1660-9379. doi:10.53738/REVMED.2018.14.619.1660. 
  10. ^ Batinic B. Cognitive Models of Positive and Negative Symptoms of Schizophrenia and Implications for Treatment. Psychiatr Danub. 2019 Jun;31(Suppl 2):181-184. PMID: 31158119.
  11. ^ Bortolon, Catherine; Macgregor, Alexandra; Capdevielle, Delphine; Raffard, Stéphane (2018). „Apathy in schizophrenia: A review of neuropsychological and neuroanatomical studies”. Neuropsychologia (na jeziku: engleski). 118: 22—33. doi:10.1016/j.neuropsychologia.2017.09.033. 
  12. ^ Klaus, Federica; Kaiser, Stefan; Kirschner, Matthias (2018). „Negativsymptome der Schizophrenie – ein Überblick”. Therapeutische Umschau (na jeziku: nemački). 75 (1): 51—56. ISSN 0040-5930. doi:10.1024/0040-5930/a000966. 
  13. ^ Marder, Stephen R.; Kirkpatrick, Brian (2014). „Defining and measuring negative symptoms of schizophrenia in clinical trials”. European Neuropsychopharmacology (na jeziku: engleski). 24 (5): 737—743. doi:10.1016/j.euroneuro.2013.10.016. 
  14. ^ Galderisi, Silvana; Mucci, Armida; Buchanan, Robert W; Arango, Celso (2018). „Negative symptoms of schizophrenia: new developments and unanswered research questions”. The Lancet Psychiatry (na jeziku: engleski). 5 (8): 664—677. doi:10.1016/S2215-0366(18)30050-6. 
  15. ^ Marder, Stephen R.; Kirkpatrick, Brian (2014). „Defining and measuring negative symptoms of schizophrenia in clinical trials”. European Neuropsychopharmacology (na jeziku: engleski). 24 (5): 737—743. doi:10.1016/j.euroneuro.2013.10.016. 
  16. ^ Tatsumi, Kazunori; Kirkpatrick, Brian; Strauss, Gregory P.; Opler, Mark (2020). „The brief negative symptom scale in translation: A review of psychometric properties and beyond”. European Neuropsychopharmacology (na jeziku: engleski). 33: 36—44. doi:10.1016/j.euroneuro.2020.01.018. 
  17. ^ Murante, Tessa; Cohen, Carl I. (2017). „Cognitive Functioning in Older Adults With Schizophrenia”. FOCUS (na jeziku: engleski). 15 (1): 26—34. ISSN 1541-4094. doi:10.1176/appi.focus.20160032. 
  18. ^ a b Bozikas, Vasilis P.; Andreou, Christina (2011). „Longitudinal Studies of Cognition in First Episode Psychosis: A Systematic Review of the Literature”. Australian & New Zealand Journal of Psychiatry (na jeziku: engleski). 45 (2): 93—108. ISSN 0004-8674. doi:10.3109/00048674.2010.541418. 
  19. ^ Biedermann, Falko; Fleischhacker, W. Wolfgang (2016). „Psychotic disorders in DSM-5 and ICD-11”. CNS Spectrums (na jeziku: engleski). 21 (4): 349—354. ISSN 1092-8529. doi:10.1017/S1092852916000316. 
  20. ^ Hashimoto, Kenji (2019). „Recent Advances in the Early Intervention in Schizophrenia: Future Direction from Preclinical Findings”. Current Psychiatry Reports (na jeziku: engleski). 21 (8). ISSN 1523-3812. doi:10.1007/s11920-019-1063-7. 
  21. ^ Javitt, Daniel C.; Sweet, Robert A. (2015). „Auditory dysfunction in schizophrenia: integrating clinical and basic features”. Nature Reviews Neuroscience (na jeziku: engleski). 16 (9): 535—550. ISSN 1471-003X. doi:10.1038/nrn4002. 
  22. ^ Murante, Tessa; Cohen, Carl I. (2017). „Cognitive Functioning in Older Adults With Schizophrenia”. FOCUS (na jeziku: engleski). 15 (1): 26—34. ISSN 1541-4094. doi:10.1176/appi.focus.20160032. 
  23. ^ Murante, Tessa; Cohen, Carl I. (2017). „Cognitive Functioning in Older Adults With Schizophrenia”. FOCUS (na jeziku: engleski). 15 (1): 26—34. ISSN 1541-4094. doi:10.1176/appi.focus.20160032. 
  24. ^ Goldberg, Terry E; Keefe, Richard S E; Goldman, Robert S; Robinson, Delbert G; Harvey, Philip D (2010). „Circumstances Under Which Practice Does Not Make Perfect: A Review of the Practice Effect Literature in Schizophrenia and Its Relevance to Clinical Treatment Studies”. Neuropsychopharmacology (na jeziku: engleski). 35 (5): 1053—1062. ISSN 0893-133X. doi:10.1038/npp.2009.211. 
  25. ^ Green, Michael F.; Horan, William P.; Lee, Junghee (2019). „Nonsocial and social cognition in schizophrenia: current evidence and future directions”. World Psychiatry (na jeziku: engleski). 18 (2): 146—161. ISSN 1723-8617. doi:10.1002/wps.20624. 
  26. ^ Kohler, C. G.; Walker, J. B.; Martin, E. A.; Healey, K. M.; Moberg, P. J. (2010-09-01). „Facial Emotion Perception in Schizophrenia: A Meta-analytic Review”. Schizophrenia Bulletin (na jeziku: engleski). 36 (5): 1009—1019. ISSN 0586-7614. doi:10.1093/schbul/sbn192. 
  27. ^ Grill-Spector, Kalanit; Weiner, Kevin S.; Kay, Kendrick; Gomez, Jesse (2017-09-15). „The Functional Neuroanatomy of Human Face Perception”. Annual Review of Vision Science (na jeziku: engleski). 3 (1): 167—196. ISSN 2374-4642. doi:10.1146/annurev-vision-102016-061214. 
  28. ^ Vidailhet, P. (2013). „Premier épisode psychotique, troubles cognitifs et remédiation”. L'Encéphale (na jeziku: francuski). 39: S83—S92. doi:10.1016/S0013-7006(13)70101-5. 
  29. ^ Fountoulakis, Konstantinos N.; Panagiotidis, Panagiotis; Kimiskidis, Vasilios; Nimatoudis, Ioannis; Gonda, Xenia (2019). „Neurological soft signs in familial and sporadic schizophrenia”. Psychiatry Research (na jeziku: engleski). 272: 222—229. doi:10.1016/j.psychres.2018.12.105. 
  30. ^ Ferri FF (2019). Ferri's clinical advisor 2019: 5 books in 1. Elsevier. pp. 1225–1226. ISBN 9780323530422.
  31. ^ Da Fonseca, D.; Fourneret, P. (2018). „Schizophrénie à début très précoce”. L'Encéphale (na jeziku: francuski). 44 (6): S8—S11. doi:10.1016/S0013-7006(19)30071-5. 
  32. ^ Murante, Tessa; Cohen, Carl I. (2017). „Cognitive Functioning in Older Adults With Schizophrenia”. FOCUS (na jeziku: engleski). 15 (1): 26—34. ISSN 1541-4094. doi:10.1176/appi.focus.20160032. 
  33. ^ Murante, Tessa; Cohen, Carl I. (2017). „Cognitive Functioning in Older Adults With Schizophrenia”. FOCUS (na jeziku: engleski). 15 (1): 26—34. ISSN 1541-4094. doi:10.1176/appi.focus.20160032. 
  34. ^ Häfner, Heinz (2019-04-16). „From Onset and Prodromal Stage to a Life-Long Course of Schizophrenia and Its Symptom Dimensions: How Sex, Age, and Other Risk Factors Influence Incidence and Course of Illness”. Psychiatry Journal (na jeziku: engleski). 2019: 1—15. ISSN 2314-4327. doi:10.1155/2019/9804836. 
  35. ^ Cohen, Carl I.; Freeman, Ksenia; Ghoneim, Dina; Vengassery, Aninditha; Ghezelaiagh, Brian; Reinhardt, Michael M. (2018). „Advances in the Conceptualization and Study of Schizophrenia in Later Life”. Psychiatric Clinics of North America (na jeziku: engleski). 41 (1): 39—53. doi:10.1016/j.psc.2017.10.004. 
  36. ^ Hashimoto, Kenji (2019). „Recent Advances in the Early Intervention in Schizophrenia: Future Direction from Preclinical Findings”. Current Psychiatry Reports (na jeziku: engleski). 21 (8). ISSN 1523-3812. doi:10.1007/s11920-019-1063-7. 
  37. ^ Green, Michael F.; Horan, William P.; Lee, Junghee (2019). „Nonsocial and social cognition in schizophrenia: current evidence and future directions”. World Psychiatry (na jeziku: engleski). 18 (2): 146—161. ISSN 1723-8617. doi:10.1002/wps.20624. 
  38. ^ Lecardeur, L.; Meunier-Cussac, S.; Dollfus, S. (2013). „Troubles cognitifs des sujets présentant un premier épisode psychotique et à haut risque de transition vers la psychose : du repérage à la prise en charge”. L'Encéphale (na jeziku: francuski). 39: S64—S71. doi:10.1016/j.encep.2012.10.011. 
  39. ^ Hashimoto, Kenji (2019). „Recent Advances in the Early Intervention in Schizophrenia: Future Direction from Preclinical Findings”. Current Psychiatry Reports (na jeziku: engleski). 21 (8). ISSN 1523-3812. doi:10.1007/s11920-019-1063-7. 
  40. ^ Schneider, K (1959). Clinical Psychopathology (5 izd.). New York: Grune & Stratton. 
  41. ^ Nordgaard J, Arnfred SM, Handest P, Parnas J (januar 2008). „The diagnostic status of first-rank symptoms”. Schizophrenia Bulletin. 34 (1): 137—54. PMC 2632385 Slobodan pristup. PMID 17562695. doi:10.1093/schbul/sbm044. 
  42. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o Os, Jim van; Kapur, S. (avgust 2009). „Schizophrenia” (PDF). Lancet. 374 (9690): 635—45. PMID 19700006. doi:10.1016/S0140-6736(09)60995-8. Arhivirano iz originala (PDF) 23. 6. 2013. g. Pristupljeno 3. 6. 2014. 
  43. ^ a b v g d đ e ž z i j k l Picchioni MM, Murray RM (2007). „Schizophrenia”. BMJ. 335 (7610): 91—5. PMC 1914490 Slobodan pristup. PMID 17626963. doi:10.1136/bmj.39227.616447.BE. 
  44. ^ Drake RJ, Lewis SW (mart 2005). „Early detection of schizophrenia”. Current Opinion in Psychiatry. 18 (2): 147—50. PMID 16639167. doi:10.1097/00001504-200503000-00007. 
  45. ^ O'Donovan MC, Williams NM, Owen MJ (oktobar 2003). „Recent advances in the genetics of schizophrenia”. Hum. Mol. Genet. 12 Spec No 2: R125—33. PMID 12952866. doi:10.1093/hmg/ddg302. 
  46. ^ a b McLaren JA, Silins E, Hutchinson D, Mattick RP, Hall W (januar 2010). „Assessing evidence for a causal link between cannabis and psychosis: a review of cohort studies”. Int. J. Drug Policy. 21 (1): 10—9. PMID 19783132. doi:10.1016/j.drugpo.2009.09.001. 
  47. ^ O'Donovan MC, Craddock NJ, Owen MJ (jul 2009). „Genetics of psychosis; insights from views across the genome”. Hum. Genet. 126 (1): 3—12. PMID 19521722. doi:10.1007/s00439-009-0703-0. 
  48. ^ Craddock N, Owen MJ (2010). „The Kraepelinian dichotomy - going, going... But still not gone”. The British Journal of Psychiatry. 196: 92—95. PMC 2815936 Slobodan pristup. PMID 20118450. doi:10.1192/bjp.bp.109.073429. 
  49. ^ Crow, T. J. (jul 2008). „The 'big bang' theory of the origin of psychosis and the faculty of language”. Schizophrenia Research. 102 (1–3): 31—52. PMID 18502103. doi:10.1016/j.schres.2008.03.010. 
  50. ^ Mueser KT, Jeste DV (2008). Clinical Handbook of Schizophrenia. New York: Guilford Press. str. 22-23. ISBN 978-1-59385-652-6. 
  51. ^ Os, Jim van (2004). „Does the urban environment cause psychosis?”. British Journal of Psychiatry. 184 (4): 287—288. PMID 15056569. doi:10.1192/bjp.184.4.287. 
  52. ^ Selten JP, Cantor-Graae E, Kahn RS (mart 2007). „Migration and schizophrenia”. Current Opinion in Psychiatry. 20 (2): 111—115. PMID 17278906. doi:10.1097/YCO.0b013e328017f68e. 
  53. ^ a b Gregg L, Barrowclough C, Haddock G (2007). „Reasons for increased substance use in psychosis”. Clin Psychol Rev. 27 (4): 494—510. PMID 17240501. doi:10.1016/j.cpr.2006.09.004. 
  54. ^ Large M, Sharma S, Compton MT, Slade T, Nielssen O (jun 2011). „Cannabis use and earlier onset of psychosis: a systematic meta-analysis”. Arch. Gen. Psychiatry. 68 (6): 555—61. PMID 21300939. doi:10.1001/archgenpsychiatry.2011.5. 
  55. ^ a b Leweke FM, Koethe D (2008). „Cannabis and psychiatric disorders: it is not only addiction”. Addict Biol. 13 (2): 264—75. PMID 18482435. doi:10.1111/j.1369-1600.2008.00106.x. 
  56. ^ Moore, THM; Zammit, S.; Lingford-Hughes A; et al. (2007). „Cannabis use and risk of psychotic or affective mental health outcomes: a systematic review”. Lancet. 370 (9584): 319—328. PMID 17662880. doi:10.1016/S0140-6736(07)61162-3. 
  57. ^ Sewell, RA; Ranganathan, M; D'Souza, DC (април 2009). „Cannabinoids and psychosis”. International review of psychiatry (Abingdon, England). 21 (2): 152—62. PMID 19367509. doi:10.1080/09540260902782802. 
  58. ^ а б Henquet, C; Di Forti, M; Morrison, P; Kuepper, R; Murray, RM (новембар 2008). „Gene-Environment Interplay Between Cannabis and Psychosis”. Schizophrenia bulletin. 34 (6): 1111—21. PMC 2632498 Слободан приступ. PMID 18723841. doi:10.1093/schbul/sbn108. 
  59. ^ Ben Amar M, Potvin S (јун 2007). „Cannabis and psychosis: what is the link?”. Journal of psychoactive drugs. 39 (2): 131—42. PMID 17703707. doi:10.1080/02791072.2007.10399871. 
  60. ^ Larson, Michael (30. 3. 2006). „Alcohol-Related Psychosis”. eMedicine. WebMD. Приступљено 27. 9. 2006. 
  61. ^ Sagud, M; Mihaljević-Peles, A; Mück-Seler, D; Pivac, N; Vuksan-Cusa, B; Brataljenović, T; Jakovljević, M. (септембар 2009). „Smoking and schizophrenia”. Psychiatria Danubina. 21 (3): 371—5. PMID 19794359. 
  62. ^ Yolken R. (2004). „Viruses and schizophrenia: a focus on herpes simplex virus.”. Herpes. 11 (Suppl 2): 83A—88A. PMID 15319094. 
  63. ^ Broome, M. R.; Woolley, J. B.; Tabraham, P.; et al. (2005). „What causes the onset of psychosis?”. Schizophr. Res. 79 (1): 23—34. PMID 16198238. doi:10.1016/j.schres.2005.02.007. 
  64. ^ Bentall RP, Fernyhough C, Morrison AP, Lewis S, Corcoran R (2007). „Prospects for a cognitive-developmental account of psychotic experiences”. Br J Clin Psychol. 46 (Pt 2): 155—73. PMID 17524210. doi:10.1348/014466506X123011. 
  65. ^ Kurtz, M. M. (2005). „Neurocognitive impairment across the lifespan in schizophrenia: an update”. Schizophrenia Research. 74 (1): 15—26. PMID 15694750. doi:10.1016/j.schres.2004.07.005. 
  66. ^ Cohen AS, Docherty NM (2004). „Affective reactivity of speech and emotional experience in patients with schizophrenia”. Schizophrenia Research. 69 (1): 7—14. PMID 15145465. doi:10.1016/S0920-9964(03)00069-0. 
  67. ^ Horan WP, Blanchard JJ (2003). „Emotional responses to psychosocial stress in schizophrenia: the role of individual differences in affective traits and coping”. Schizophrenia Research. 60 (2–3): 271—83. PMID 12591589. doi:10.1016/S0920-9964(02)00227-X. 
  68. ^ Smith, B.; Fowler, D. G.; Freeman, D.; et al. (2006). „Emotion and psychosis: links between depression, self-esteem, negative schematic beliefs and delusions and hallucinations”. Schizophr. Res. 86 (1–3): 181—8. PMID 16857346. doi:10.1016/j.schres.2006.06.018. 
  69. ^ Beck, AT (2004). „A Cognitive Model of Schizophrenia”. Journal of Cognitive Psychotherapy. 18 (3): 281—88. doi:10.1891/jcop.18.3.281.65649. 
  70. ^ Bell V, Halligan PW, Ellis HD (2006). „Explaining delusions: a cognitive perspective”. Trends in Cognitive Science. 10 (5): 219—26. PMID 16600666. doi:10.1016/j.tics.2006.03.004. 
  71. ^ Freeman D, Garety PA, Kuipers E, Fowler D, Bebbington PE, Dunn G (2007). „Acting on persecutory delusions: the importance of safety seeking”. Behav Res Ther. 45 (1): 89—99. PMID 16530161. doi:10.1016/j.brat.2006.01.014. 
  72. ^ Kuipers E, Garety P, Fowler D, Freeman D, Dunn G, Bebbington P (2006). „Cognitive, emotional, and social processes in psychosis: refining cognitive behavioral therapy for persistent positive symptoms”. Schizophr Bull. 32 Suppl 1: S24—31. PMC 2632539 Slobodan pristup. PMID 16885206. doi:10.1093/schbul/sbl014. 
  73. ^ Green, M. F. (2006). „Cognitive impairment and functional outcome in schizophrenia and bipolar disorder”. Journal of Clinical Psychiatry. 67 (Suppl 9): 3—8. PMID 16965182. 
  74. ^ Insel, T. R. (2010). „Rethinking schizophrenia”. Nature. 468 (7321): 187—93. PMID 21068826. doi:10.1038/nature09552. 
  75. ^ Laruelle, M.; Abi-Dargham A; CH, van Dyck; et al. (1996). „Single photon emission computerized tomography imaging of amphetamine-induced dopamine release in drug-free schizophrenic subjects”. Proc. Natl. Acad. Sci. U.S.A. 93 (17): 9235—40. PMC 38625 Slobodan pristup. PMID 8799184. doi:10.1073/pnas.93.17.9235. 
  76. ^ Jones HM, Pilowsky LS (2002). „Dopamine and antipsychotic drug action revisited”. British Journal of Psychiatry. 181: 271—275. PMID 12356650. doi:10.1192/bjp.181.4.271. 
  77. ^ Konradi C, Heckers S (2003). „Molecular aspects of glutamate dysregulation: implications for schizophrenia and its treatment”. Pharmacology and Therapeutics. 97 (2): 153—79. PMID 12559388. doi:10.1016/S0163-7258(02)00328-5. 
  78. ^ Lahti AC, Weiler MA, Tamara Michaelidis BA, Parwani A, Tamminga CA (2001). „Effects of ketamine in normal and schizophrenic volunteers”. Neuropsychopharmacology. 25 (4): 455—67. PMID 11557159. doi:10.1016/S0893-133X(01)00243-3. 
  79. ^ Coyle JT, Tsai G, Goff D (2003). „Converging evidence of NMDA receptor hypofunction in the pathophysiology of schizophrenia”. Annals of the New York Academy of Sciences. 1003: 318—27. PMID 14684455. doi:10.1196/annals.1300.020. 
  80. ^ Tuominen HJ, Tiihonen J, Wahlbeck K (2005). „Glutamatergic drugs for schizophrenia: a systematic review and meta-analysis”. Schizophrenia Research. 72 (2–3): 225—34. PMID 15560967. doi:10.1016/j.schres.2004.05.005. 
  81. ^ Jakobsen, K. D.; Frederiksen, J. N.; Hansen, T.; et al. (2005). „Reliability of clinical ICD-10 schizophrenia diagnoses”. Nordic Journal of Psychiatry. 59 (3): 209—12. PMID 16195122. doi:10.1080/08039480510027698. 
  82. ^ a b v Association, American Psychiatric (2000). „Schizophrenia”. Diagnostic and statistical manual of mental disorders: DSM-IV. Washington, DC: American Psychiatric Publishing, Inc. ISBN 978-0-89042-024-9. Arhivirano iz originala 11. 06. 2008. g. Pristupljeno 4. 7. 2008. 
  83. ^ American Psychiatric Association DSM-5 Work Groups (2010)Proposed Revisions –Schizophrenia and Other Psychotic Disorders. Pristupljeno 17 February 2010.
  84. ^ a b „The ICD-10 Classification of Mental and Behavioural Disorders” (pdf). World Health Organization. str. 26. 
  85. ^ Pope, H. G. (1983). „Distinguishing bipolar disorder from schizophrenia in clinical practice: guidelines and case reports”. Hospital and Community Psychiatry. 34: 322—28. 
  86. ^ McGlashan, T. H. (1987). „Testing DSM-III symptom criteria for schizotypal and borderline personality disorders”. Archives of General Psychiatry. 44 (2): 143—8. PMID 3813809. 
  87. ^ Bottas, A. (15. 4. 2009). „Comorbidity: Schizophrenia With Obsessive-Compulsive Disorder”. Psychiatric Times. 26 (4). 
  88. ^ Marshall M, Rathbone J (2006). „Early intervention for psychosis”. Cochrane Database Syst Rev (4): CD004718. PMID 17054213. doi:10.1002/14651858.CD004718.pub2. 
  89. ^ de, M. B. Koning; Bloemen, O. J.; TA, van Amelsvoort; et al. (2009). „Early intervention in patients at ultra high risk of psychosis: benefits and risks”. Acta Psychiatr Scand. 119 (6): 426—42. PMID 19392813. doi:10.1111/j.1600-0447.2009.01372.x. 
  90. ^ Cannon TD, Cornblatt B, McGorry P (2007). „The empirical status of the ultra high-risk (prodromal) research paradigm”. Schizophrenia Bulletin. 33 (3): 661—4. PMC 2526144 Slobodan pristup. PMID 17470445. doi:10.1093/schbul/sbm031. 
  91. ^ Arseneault L, Cannon M, Witton J, Murray RM (2004). „Causal association between cannabis and psychosis: examination of the evidence”. Br J Psychiatry. 184 (2): 110—7. PMID 14754822. doi:10.1192/bjp.184.2.110. 
  92. ^ Arendt, M; Rosenberg, R; Foldager, L; Perto, G; Munk-Jørgensen, P. (decembar 2005). „Cannabis-induced psychosis and subsequent schizophrenia-spectrum disorders: follow-up study of 535 incident cases”. The British journal of psychiatry : the journal of mental science. 187 (6): 510—5. PMID 16319402. doi:10.1192/bjp.187.6.510. 
  93. ^ Kirkbride, JB; Jones, PB (mart 2011). „The Prevention of Schizophrenia—What Can We Learn From Eco-Epidemiology?”. Schizophrenia bulletin. 37 (2): 262—71. PMC 3044619 Slobodan pristup. PMID 20974748. doi:10.1093/schbul/sbq120. Arhivirano iz originala 24. 4. 2012. g. Pristupljeno 3. 6. 2014. 
  94. ^ McGrath, JJ; Lawlor, DA (1. 12. 2011). „The search for modifiable risk factors for schizophrenia”. The American Journal of Psychiatry. 168 (12): 1235—8. PMID 22193665. doi:10.1176/appi.ajp.2011.11081300. 
  95. ^ Becker T, Kilian R (2006). „Psychiatric services for people with severe mental illness across western Europe: what can be generalized from current knowledge about differences in provision, costs and outcomes of mental health care?”. Acta Psychiatrica Scandinavica Supplement. 113 (429): 9—16. PMID 16445476. doi:10.1111/j.1600-0447.2005.00711.x. 
  96. ^ McGurk SR, Mueser KT, Feldman K, Wolfe R, Pascaris A (2007). „Cognitive training for supported employment: 2–3 year outcomes of a randomized controlled trial.”. American Journal of Psychiatry. 164 (3): 437—41. PMID 17329468. doi:10.1176/appi.ajp.164.3.437. 
  97. ^ Gorczynski P, Faulkner G (2010). „Exercise therapy for schizophrenia”. Cochrane Database Syst Rev (5): CD004412. PMID 20464730. doi:10.1002/14651858.CD004412.pub2. 
  98. ^ National Collaborating Centre for Mental Health (25. 3. 2009). „Schizophrenia: Full national clinical guideline on core interventions in primary and secondary care” (PDF). Gaskell and the British Psychological Society. Pristupljeno 25. 11. 2009. 
  99. ^ a b v Smith T, Weston C, Lieberman J (2010). „Schizophrenia (maintenance treatment)”. Am Fam Physician. 82 (4): 338—9. PMID 20704164. 
  100. ^ Tandon R, Keshavan MS, Nasrallah HA (2008). „Schizophrenia, "Just the Facts": what we know in 2008 part 1: overview” (PDF). Schizophrenia Research. 100 (1–3): 4—19. PMID 18291627. doi:10.1016/j.schres.2008.01.022. 
  101. ^ a b Leucht, Stefan; Tardy, Magdolna; Komossa, Katja; Heres, Stephan; Kissling, Werner; Salanti, Georgia; Davis, John M. (1. 5. 2012). „Antipsychotic drugs versus placebo for relapse prevention in schizophrenia: a systematic review and meta-analysis”. The Lancet. doi:10.1016/S0140-6736(12)60239-6. 
  102. ^ Kane JM, Correll CU (2010). „Pharmacologic treatment of schizophrenia”. Dialogues Clin Neurosci. 12 (3): 345—57. PMID 20954430. 
  103. ^ a b Schultz SH, North SW, Shields CG (2007). „Schizophrenia: a review”. Am Fam Physician. 75 (12): 1821—9. PMID 17619525. 
  104. ^ Wahlbeck K, Cheine MV, Essali A (2007). „Clozapine versus typical neuroleptic medication for schizophrenia”. The Cochrane Database of Systematic Reviews. John Wiley and Sons, Ltd. (2): CD000059. PMID 10796289. doi:10.1002/14651858.CD000059. 
  105. ^ Tandon, R.; Belmaker, R. H.; Gattaz, W. F.; et al. (2008). „World Psychiatric Association Pharmacopsychiatry Section statement on comparative effectiveness of antipsychotics in the treatment of schizophrenia”. Schizophr. Res. 100 (1–3): 20—38. PMID 18243663. doi:10.1016/j.schres.2007.11.033. 
  106. ^ a b Chwastiak LA, Tek C (2009). „The unchanging mortality gap for people with schizophrenia”. Lancet. 374 (9690): 590—2. PMID 19595448. doi:10.1016/S0140-6736(09)61072-2. 
  107. ^ Ananth J, Parameswaran S, Gunatilake S, Burgoyne K, Sidhom T (2004). „Neuroleptic malignant syndrome and atypical antipsychotic drugs”. Journal of Clinical Psychiatry. 65 (4): 464—70. PMID 15119907. doi:10.4088/JCP.v65n0403. 
  108. ^ a b McEvoy, J. P. (2006). „Risks versus benefits of different types of long-acting injectable antipsychotics”. J Clin Psychiatry. 67 Suppl 5: 15—8. PMID 16822092. 
  109. ^ a b Pharoah F, Mari J, Rathbone J, Wong W (2010). „Family intervention for schizophrenia”. Cochrane Database Syst Rev. 12: CD000088. PMID 21154340. doi:10.1002/14651858.CD000088.pub3. 
  110. ^ Medalia A, Choi J (2009). „Cognitive remediation in schizophrenia.” (PDF). Neuropsychology Rev. 19 (3): 353—364. PMID 19444614. doi:10.1007/s11065-009-9097-y. 
  111. ^ Dixon, L. B.; Dickerson, F.; Bellack, A. S.; et al. (2010). „The 2009 schizophrenia PORT psychosocial treatment recommendations and summary statements”. Schizophr Bull. 36 (1): 48—70. PMID 19955389. doi:10.1093/schbul/sbp115. 
  112. ^ Lynch D, Laws KR, McKenna PJ (2010). „Cognitive behavioural therapy for major psychiatric disorder: does it really work? A meta-analytical review of well-controlled trials”. Psychol Med. 40 (1): 9—24. PMID 19476688. doi:10.1017/S003329170900590X. 
  113. ^ Jones C, Cormac I, Silveira da Mota Neto JI, Campbell C (2004). „Cognitive behaviour therapy for schizophrenia”. Cochrane Database Syst Rev (4): CD000524. PMID 15495000. doi:10.1002/14651858.CD000524.pub2. 
  114. ^ Ruddy R, Milnes D (2005). „Art therapy for schizophrenia or schizophrenia-like illnesses.”. Cochrane Database Syst Rev (4): CD003728. PMID 16235338. doi:10.1002/14651858.CD003728.pub2. 
  115. ^ Ruddy RA, Dent-Brown K (2007). „Drama therapy for schizophrenia or schizophrenia-like illnesses.”. Cochrane Database Syst Rev (1): CD005378. PMID 17253555. doi:10.1002/14651858.CD005378.pub2. 
  116. ^ Saha S, Chant D, McGrath J (2007). „A systematic review of mortality in schizophrenia: is the differential mortality gap worsening over time?”. Arch. Gen. Psychiatry. 64 (10): 1123—31. PMID 17909124. doi:10.1001/archpsyc.64.10.1123. 
  117. ^ Ustun, T. B.; Rehm, J.; Chatterji, S.; Saxena, S.; Trotter, R.; Room, R.; Bickenbach, J. (1999). „Multiple-informant ranking of the disabling effects of different health conditions in 14 countries”. The Lancet. WHO/NIH Joint Project CAR Study Group. 354 (9173): 111—15. PMID 10408486. doi:10.1016/S0140-6736(98)07507-2. 
  118. ^ Warner, R. (2009). „Recovery from schizophrenia and the recovery model”. Curr Opin Psychiatry. 22 (4): 374—80. PMID 19417668. doi:10.1097/YCO.0b013e32832c920b. 
  119. ^ Menezes NM, Arenovich T, Zipursky RB (2006). „A systematic review of longitudinal outcome studies of first-episode psychosis”. Psychol Med. 36 (10): 1349—62. PMID 16756689. doi:10.1017/S0033291706007951. 
  120. ^ Isaac M, Chand P, Murthy P (2007). „Schizophrenia outcome measures in the wider international community”. Br J Psychiatry Suppl. 50: s71—7. PMID 18019048. 
  121. ^ Cohen A, Patel V, Thara R, Gureje O (2008). „Questioning an axiom: better prognosis for schizophrenia in the developing world?”. Schizophr Bull. 34 (2): 229—44. PMC 2632419 Слободан приступ. PMID 17905787. doi:10.1093/schbul/sbm105. 
  122. ^ Burns J. (2009). „Dispelling a myth: developing world poverty, inequality, violence and social fragmentation are not good for outcome in schizophrenia”. Afr J Psychiatry (Johannesbg). 12 (3): 200—5. PMID 19894340. 
  123. ^ Palmer BA, Pankratz VS, Bostwick JM (2005). „The lifetime risk of suicide in schizophrenia: a reexamination”. Archives of General Psychiatry. 62 (3): 247—53. PMID 15753237. doi:10.1001/archpsyc.62.3.247. 
  124. ^ а б Carlborg A, Winnerbäck K, Jönsson EG, Jokinen J, Nordström P (2010). „Suicide in schizophrenia”. Expert Rev Neurother. 10 (7): 1153—64. PMID 20586695. doi:10.1586/ern.10.82. 
  125. ^ а б American Psychiatric Association. Task Force on DSM-IV. . Diagnostic and statistical manual of mental disorders: DSM-IV-TR. American Psychiatric Pub. 2000. ISBN 978-0-89042-025-6. str. 304.
  126. ^ De Leon J, Diaz FJ (2005). „A meta-analysis of worldwide studies demonstrates an association between schizophrenia and tobacco smoking behaviors”. Schizophrenia research. 76 (2-3): 135—57. PMID 15949648. doi:10.1016/j.schres.2005.02.010. 
  127. ^ a b Keltner NL, Grant JS (2006). „Smoke, Smoke, Smoke That Cigarette”. Perspectives in Psychiatric Care. 42 (4): 256. PMID 17107571. doi:10.1111/j.1744-6163.2006.00085.x. 
  128. ^ American Psychiatric Association. Task Force on DSM-IV. . Diagnostic and statistical manual of mental disorders: DSM-IV-TR. American Psychiatric Pub. 2000. ISBN 978-0-89042-025-6. str. 314.
  129. ^ „Schizophrenia”. World Health Organization. 2011. Pristupljeno 27. 2. 2011. 
  130. ^ Castle D, Wessely S, Der G, Murray RM (1991). „The incidence of operationally defined schizophrenia in Camberwell, 1965–84”. The British Journal of Psychiatry. 159: 790—4. PMID 1790446. doi:10.1192/bjp.159.6.790. 
  131. ^ Kumra S, Shaw M, Merka P, Nakayama E, Augustin R (2001). „Childhood-onset schizophrenia: research update”. Canadian Journal of Psychiatry. 46 (10): 923—30. PMID 11816313. 
  132. ^ Hassett 2005, str. 6.
  133. ^ Jablensky, Sartorius & Ernberg 1992, str. 1–97
  134. ^ Kirkbride, J. B.; Fearon, P.; Morgan, C.; et al. (2006). „Heterogeneity in incidence rates of schizophrenia and other psychotic syndromes: findings from the 3-center AeSOP study”. Archives of General Psychiatry. 63 (3): 250—8. PMID 16520429. doi:10.1001/archpsyc.63.3.250. 
  135. ^ Kirkbride, J. B.; Fearon, P.; Morgan, C.; et al. (2007). „Neighbourhood variation in the incidence of psychotic disorders in Southeast London”. Social Psychiatry and Psychiatric Epidemiology. 42 (6): 438—45. PMID 17473901. doi:10.1007/s00127-007-0193-0. 
  136. ^ Heinrichs, R. W. (2003). „Historical origins of schizophrenia: two early madmen and their illness”. Journal of the History of the Behavioral Sciences. 39 (4): 349—63. PMID 14601041. doi:10.1002/jhbs.10152. 
  137. ^ Kraepelin E, Diefendorf AR (1907). Text book of psychiatry (7 izd.). London: Macmillan. 
  138. ^ Hansen RA, Atchison B (2000). Conditions in occupational therapy: effect on occupational performance. Hagerstown, MD: Lippincott Williams & Wilkins. ISBN 978-0-683-30417-6. 
  139. ^ Kuhn, R. (2004). tr. Cahn CH. „Eugen Bleuler's concepts of psychopathology”. History of Psychiatry. 15 (3): 361—6. PMID 15386868. doi:10.1177/0957154X04044603. 
  140. ^ Stotz-Ingenlath G (2000). „Epistemological aspects of Eugen Bleuler's conception of schizophrenia in 1911” (PDF). Medicine, Health Care and Philosophy. 3 (2): 153—9. PMID 11079343. doi:10.1023/A:1009919309015. 
  141. ^ Turner, T. (2007). „Unlocking psychosis”. British Medical Journal. 334 (suppl): s7. PMID 17204765. doi:10.1136/bmj.39034.609074.94. 
  142. ^ Wing, J. K. (1971). „International comparisons in the study of the functional psychoses”. British Medical Bulletin. 27 (1): 77—81. PMID 4926366. 
  143. ^ Rosenhan, D. (1973). „On being sane in insane places”. Science. 179 (4070): 250—8. PMID 4683124. doi:10.1126/science.179.4070.250. 
  144. ^ Wilson, M. (1993). „DSM-III and the transformation of American psychiatry: a history”. American Journal of Psychiatry. 150 (3): 399—410. PMID 8434655. 
  145. ^ Stotz-Ingenlath G: Epistemological aspects of Eugen Bleuler’s conception of schizophrenia in 1911. Med Health Care Philos 2000; 3:153—159
  146. ^ a b Hayes, J. A., & Mitchell, J. C. . Mental health professionals' skepticism about multiple personality disorder. Professional Psychology: Research and Practice, 25, 410-415
  147. ^ Putnam, Frank W. (1989). Diagnosis and Treatment of Multiple Personality Disorder. . New York: The Guilford Press. 1994. pp. 351. ISBN 978-0-89862-177-8. 
  148. ^ Berrios, G. E.; Porter, Roy (1995). A history of clinical psychiatry: the origin and history of psychiatric disorders. London: Athlone Press. ISBN 978-0-485-24211-9. 
  149. ^ Kim Y, Berrios GE (2001). „Impact of the term schizophrenia on the culture of ideograph: the Japanese experience”. Schizophr Bull. 27 (2): 181—5. PMID 11354585. 
  150. ^ Sato, M. (2004). „Renaming schizophrenia: a Japanese perspective”. World Psychiatry. 5 (1): 53—55. PMC 1472254 Slobodan pristup. PMID 16757998. 
  151. ^ Wu, E. Q. (2005). „The economic burden of schizophrenia in the United States in 2002”. J Clin Psychiatry. 66 (9): 1122—9. PMID 16187769. 
  152. ^ Maj, Mario & Sartorius, Norman (1999). Schizophrenia. Chichester: Wiley. str. 292. ISBN 978-0-471-99906-5. 
  153. ^ Finzen, Asmus (2000). Psychose und Stigma: Stigmabewältigung- zum Umgang mit Vorurteilen und Schuldzuweisung. Bonn: Psychiatrie Verlag. 
  154. ^ Maniglio, R (mart 2009). „Severe mental illness and criminal victimization: a systematic review”. Acta Psychiatrica Scandinavica. 119 (3): 180—91. PMID 19016668. doi:10.1111/j.1600-0447.2008.01300.x. 
  155. ^ Fazel, S; Gulati, G; Linsell, L; Geddes, JR; Grann, M (avgust 2009). McGrath, John, ur. „Schizophrenia and Violence: Systematic Review and Meta-Analysis”. PLoS medicine. 6 (8): e1000120. PMC 2718581 Slobodan pristup. PMID 19668362. doi:10.1371/journal.pmed.1000120. 
  156. ^ Large, M; Smith, G; Nielssen, O. (jul 2009). „The relationship between the rate of homicide by those with schizophrenia and the overall homicide rate: a systematic review and meta-analysis”. Schizophrenia research. 112 (1–3): 123—9. PMID 19457644. doi:10.1016/j.schres.2009.04.004. 
  157. ^ Bo, S; Abu-Akel, A; Kongerslev, M; Haahr, UH; Simonsen, E (jul 2011). „Risk factors for violence among patients with schizophrenia”. Clinical Psychology Review. 31 (5): 711—26. PMID 21497585. doi:10.1016/j.cpr.2011.03.002. 
  158. ^ Pescosolido BA, Monahan J, Link BG, Stueve A, Kikuzawa S (1999). „The public's view of the competence, dangerousness, and need for legal coercion of persons with mental health problems”. American Journal of Public Health. 89 (9): 1339—45. PMC 1508769 Slobodan pristup. PMID 10474550. doi:10.2105/AJPH.89.9.1339. 
  159. ^ Phelan JC, Link BG, Stueve A, Pescosolido BA (2000). „Public Conceptions of Mental Illness in 1950 and 1996: What Is Mental Illness and Is It to be Feared?”. Journal of Health and Social Behavior. 41 (2): 188—207. doi:10.2307/2676305. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Članci[uredi | uredi izvor]

  • Jablensky, A.; Sartorius, N.; Ernberg, G.; et al. (1992). „Schizophrenia: manifestations, incidence and course in different cultures. A World Health Organization ten-country study”. Psychological Medicine Monograph Supplement. 20: 1—97. PMID 1565705. doi:10.1017/S0264180100000904. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]


Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Схизофренија&oldid=27552070”