Teroristički napad u Beslanu

Koordinate: 43° 11′ 03″ S; 44° 32′ 27″ I / 43.184104° S; 44.540854° I / 43.184104; 44.540854
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Teroristički napad u Beslanu
Slijeva u smjeru kazaljke na satu: zgrada škole № 1 iz 2008; pravoslavni krst u fiskulturnoj sali; „Drvo tuge” na memorijalnom groblju u Beslanu; i fotografije žrtava.
Mjestosrednja škola № 1 grada Beslana
Republika Sjeverna Osetija — Alanija
Koordinate43° 11′ 03″ S; 44° 32′ 27″ I / 43.184104° S; 44.540854° I / 43.184104; 44.540854
Datum1—3. septembar 2004.
Metacivili (uključujući djecu)
Vrsta napadauzimanje talaca, postavljanje zahtjeva vlastima uz prijetnje odmazdom protiv talaca, ubijanje civila, policajaca i vojnog osoblja
Oružjepištolji, automatske puške, mitraljezi, bacači granata, improvizovane eksplozivne naprave, samoubilački pojasevi, granate
Ubijeno333[1][2][3]
Ranjenonajmanje 783
OrganizacijaRijadus Salihin

Teroristički napad u Beslanu (rus. Террористический акт в Беслане) bilo je uzimanje talaca 1 septembra 2004. ujutru u srednjoj školi № 1 u gradu Beslan u Sjevernoj Osetiji, tokom svečanog skupa posvjećenog početku školske godine. Teroristi su dva i po dana držali više od 1100 talaca u miniranoj zgradi[4] (uglavnom djecu, njihove roditelje i školsko osoblje) u najtežim uslovima, uskraćujući ljudima i minimalne prirodne potrebe.

Trećeg dana oko 13.05 časova došlo je do eksplozije u sportskoj sali škole, a kasnije je izbio požar koji je rezultovao djelimičnim urušavanjem zgrade. Poslije prvih eksplozija, taoci su počeli da bježe iz škole, a snage Centra specijalnih namjena Federalne službe bezbjednosti krenule su u juriš. Tokom haotične razmjene vatre, uključujući i učešće civila koji su koristili lično naoružanje, ubijeno 27 terorista (četvorica, uključujući dva bombaša samoubice, poginula su prije juriša između 1. i 3. septembra).[5][6][7] Jedini preživjeli terorista Nurpaša Kulaev je uhapšen i kasnije osuđen na doživotni zatvor.[8]

Iako je većina talaca oslobođena tokom u jurišu, 314 talaca, uključujući 186 djece, poginulo je od posljedica terorističkog napada. Ukupno, uključujući spasioce, poginule su 333 osobe, a najmanje 783 osobe su zadobile povrede različite težine.

Ekonomska šteta od terorističkog napada premašila je 34 miliona rubalja.[9] Šamil Basajev je javno preuzeo odgovornost za organizovanje napada objavljivanjem saopštenjem na sajtu čečenskih separatista „Kavkaz-centar” 17. septembra 2004. godine.[10]

Prema podacima iz 2022, istraga o terorističkom napadu, koju je 1. septembra 2004. pokrenulo Generalno tužilaštvo, i dalje je otvorena. Napad je istraživalo više nezavisnih komisija, ekspertskih grupa i javnih organizacija, ali mnoge okolnosti, uključujući stvarni broj terorista, moguće bjekstvo mnogih od njih, postupanje vlasti tokom pregovora i juriš u zgradu, kao i razlozi ograničene i protivrječne medijske pokrivenosti, i dalje su sporni.[11][12]

Teroristički napad u Beslanu bio je posljednji u nizu terorističkih napada u Rusiji 2004, nakon čega je političko rukovodstvo zemlje sprovelo niz ozbiljnih reformi u zakonodavstvu.[13] Konkretno, otkazani su izbori guvernera,[14][15][16][17] a osnovane su Javna komora i Nacionalni antiteroristički komitet i „Komisija za unaprjeđenje socijalno-ekonomskog položaja u JFO”.

Predistorija[uredi | uredi izvor]

Istorijski ekskurs[uredi | uredi izvor]

Geopolitička karta Kavkaza.

Osetsko, inguško i čečensko društvo potpalo je u sferu interesa Ruske Imperije u periodu od kraja 18. do početka 19. vijeka.[18] Ruska vlada je namjeravala da obezbjedi stabilnost i bezbjednost svojih budućih komunikacija preko sjevernog Kavkaza do Gruzije i da dobije pristup izvorima strateških sirovina za vojne potrebe. Reakcija mjesnih naroda bila je različita: Oseti i Inguši su bili zainteresovani za zaštitu od pljačkaških upada jačih susjeda (uglavnom Kabardinaca i Čečena), dok su Čečeni u početku odbacivali ruski model vlasti i aktivnost se opirali pokušajima prisajedinjenja.[19] S tim u vezi, adaptacija se takođe odvijala na različite načine: akulturacija Oseta je napredovala priličnog glatko, što je umnogome olakšalo usvajanje (obnavljanje) hrišćanstva u osetskom društvu. Inguši i Čečeni, vođeni dobro uspostavljenim sufijskim tarikatima, koji su se organski uklapali u tajpovsku strukturu vajnaških društava, ili djelimično (Inguši) ili potpuno (Čečeni) odbacili novu religiju i, shodno tome, pokrovitelja u vidu Rusije.[20]

Kao rezultat nove administrativno-teritorijalne podjele, budući Prigorodni rejon postao je jedan od spornih regiona, gdje su izbijali etnički sukobi zbog ograničene količine plodne zemlje i istorijskog prisustvo i osetskih i inguških naselja.[20][21] Jedan od predmeta sukoba bilo je obezbjeđenje Vladikavkaske tvrđave, strateški važnog objekta koji je kontrolisao ulaz u Darijalsku klisuru. Zasićenje poruke duž Vojno-gruzinskog puta, prolazeći kroz klisuru, značilo je izvor prihoda za kontrolni etnos, pa je stoga suparništvo između Oseta i Inguša bilo konstantno.[21]

Tridesetih godina 19. vijeka položaj ruskih vlasti na sjevernom Kavkazu bio je usložen zbog ustanka u Čečeniji i vojnim uspjesima imama Šamilja. Da bi blokirala imamat, Rusije je zatražila pomoć kozačkih zajednica, dodjelivši im za naseljavanje ingušku zemlju, što je pogodovalo odvajanju Čečenije od Vladikavkaske tvrđave i Vojno-gruzinskog puta. Kao rezultat toga, Inguši su protjerani i prinuđeni da pronađu nova mjesta za život.[20]

U 20. vijeku, nakon građanskog rata, značajan broj teritorija naseljenih kozacima vraćen je Ingušima, koji su pružali pomoć sovjetskoj vlasti,[22][23] a iseljeni su i sami terski kozaci koji su podržavali „bijele”.[24] Inguši i Čečeni koji su naseljavali tu teritoriju su deportovani 1944, a region (uglavnom Prigodni) počeli su da naseljavaju Oseti.[25]

Nakon rehabilitacije i postepenog povratka Inguša, teritorijalno pitanje je ponovo postalo problematično. Rukovodstvo Sjeveroosetske ASSR je 1963. djelimično promijenilo granice Prigorodnog rejona, iskuljčivši iz njega neka naselja sa inguškim stanovništvom i prisajedinivši teritorije na lijevoj obali Tereka.[26][27] Kao rezultat toga, među Ingušima se pojačao rast radikalnih osjećanja.[28] Tokom otvorenih govora inguške inteligencije u Groznom 1973, priv put su otvoreno izrečeni zahtjevi Inguša da vrate Prigorodni rejon.[29][30]

Od 1981, napetost između Inguša i Oseta postaje nasilna, što je dovelo do nekoliko sukoba.[31] Situaciju je pogoršala podjela Čečenije i Ingušetije tokom raspada Sovjetskog Saveza: ako je Čečenija zadržala tri nekadašnja rejona Stavropoljskog kraja, dobijena kao kompenzacija još 1957, Ingušetija je ostala bez ičega i ponovo je pokrenula pitanje vraćanja Prigorodnog rejona, pogotovo što se tokom decenija od deportacije broj Inguša na ovoj teritoriji povećao.[32] Apoteza sukoba bila je kratka, ali krvavi sukob od 31. oktobra do 5. novembra 1992, u kojem su, prema podacima ruskog tužilaštva, poginule 583 osobe, 939 je povrijeđeno, a 261 osoba je nestala. Takođe, uništeno je 13 od 15 sela Prigodnog rejona, u kojima su živjeli Inguši kompaktno, čineći većinu žrtava.[26] Pored toga, više od 64 hiljade predstavnika ovog etnosa napustilo je teritoriju Prigorodnog rejona,[33] bježeći od borbenih dejstava u Ingušetiji. Oružane sukobe vlasti su ugušile, ali je teritorijalni spor ostao nerješen.[34][35]

Teroristički napadi početkom 21. vijeka[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Čečenski sukob

S početom Drugog čečenskog rata, dio čečenske elite i bivših militanata prešao je na stranu Vlade Ruske Federacije.[36] Tako je 2000. bivši pristalica separatista, glavni muftija Čečenije Ahmat Kadirov postao šef privremene administracije Čečenije.[37] Militanti su, sa svoje strane, promijeni taktiku nakon završetka aktivne borbene faze protivterorističke operacije u Čečeniji u ljeto 2000. odine. Uglavnom izbjegavajući otvorene sukobe, vođe čečenskih separatista počeli su da pribjegavaju sabotaži i terorističkim djelatnostima,[38] sve više koristeći bombaše samoubice.[39] Između ostalih, teroristički napad na Dubrovku,[40] bombaši napad u Domu Vlade u Groznom,[41] bombaši napad na rok festivalu Krila u Moskvi,[42] bombaški napad na vojnu bolnicu u Mozdoku,[43] teroristički napad bombaša samoubica u vozu u Jesentukiju,[44] prepad na Dagestan[45] i niz drugih terorističkih napada.

Zauzvrat, Ingušetija, gdje su kriminal i terorističke djelatnosti počele da rastu nakon što je Murat Zjazikov došao na vlast 2002, postala je redovno uporište militanata.[46] Zaposleni u FSB-u i Ministarstvu unutrašnjih poslova su više puta na teritoriji republike pronalazili tajna skladišta oružja, municije, eksploziva i druge vojne opreme.[47][48] U planinama su terorističke organizacije obrazovale grupe za vršenje sabotaža i stvarale nove baze militanata,[49] čiji su se redovi stalno popunjavali, dobrim dijelom zbog nezaposlenosti u zemlji (prema podacima Državnog komiteta za statistiku, 2003. više od 75% stanovništva republike bilo je nezaposleno).[50]

Akcije koje su prethodile Beslanu[uredi | uredi izvor]

Neposredno pred zauzimanje škole № 1 prethodio je niz terorističkih napada koje su izveli čečenski teroristi i njihovo saradnici 2004. godine:

Šamil Basaev je preuzeo odgovornost za većinu ovih akcija, kao i za teroristički napad u Beslanu.[60][61][62]

Planiranje[uredi | uredi izvor]

Odabir objekta[uredi | uredi izvor]

Okvirni plan škole № 1 i okoline.

Hronologija događaja[uredi | uredi izvor]

Dana 1. septembra 2004. tridesetak terorista je upalo i zauzelo Školu br. 1 u Beslanu, u ruskoj republici Severnoj Osetiji. U trenutku napada održavale su se svečanosti za prvi dan školske godine, pa se u zgradi nalazilo oko 1300 dece, roditelja i nastavnika.

Nekoliko ljudi je uspelo da pobegne, ali su teroristi, čečenske i arapske provenijencije, uspeli zatvoriti većinu u sportskoj dvorani i minirati zgradu. Zahtev terorista je bila nezavisnost Čečenije ili će bombaši samoubice aktivirati eksploziv. Sledeći dan nekoliko talaca je pušteno, a otkriveno je kako se u blizini škole nalaze leševi ubijenih u prvim časovima napada. Tokom dana mogli su se čuti sporadični pucnjevi i detonacije.

Trećeg septembra je dogovoreno odnošenje tela poginulih koja su već dva dana ležala u dvorištu škole. U trenutku dolaska kola hitne pomoći, u školi se začula eksplozija, nakon čega je nekoliko talaca pokušalo beg. Na njih su teroristi otvorili vatru a nekoliko bombaša samoubica se samodetoniralo. U vatreni okršaj su ušle specijalne snage, potpuno nepripremljene jer nikakav napad nije bio planiran. Ubrzo su ušli u školu i vatreni okršaji su se nastavili. Eksplozije u sportskoj dvorani uzrokovale su urušavanje krova i požar, te je kasnije mnogo leševa poginulih pronađeno tamo. Nekoliko časova nakon napada još uvek su se mogli čuti pucnji i detonacije. Krajem dana teroristi su likvidirani i većina ranjenika je zbrinuta u bolnicama. Tragičan bilans samo je mogao da potkrepi ogorčenje u Rusiji i svetu koje su uzrokovale slike poginule i ranjene dece: na kraju je izbrojano 344 mrtvih (od čega 186 dece) i 700 povređenih. Gubici sigurnosnih snaga brojali su 11 poginulih specijalaca, a ubijena su 32 terorista dok je jedan uhapšen.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Totoonti, Izrail (2007). „Spisok založnikov, nahodivšihsя v škole № 1g”. www.pravdabeslana.ru (na jeziku: ruski). Pristupljeno 2. 9. 2023. 
  2. ^ Totoonti, Izrail (2007). „Beslan: tri goda spustя. Spisok voennoslužaщih”. www.pravdabeslana.ru (na jeziku: ruski). Pristupljeno 2. 9. 2023. 
  3. ^ Totoonti, Izrail (2007). „Beslan: tri goda spustя. Spisok postradavših ne založnikov”. www.pravdabeslana.ru (na jeziku: ruski). Pristupljeno 2. 9. 2023. 
  4. ^ „59 zasedanie Verhovnogo suda Severnoй Osetii po delu Kulaeva”. pravdabeslana.ru (na jeziku: ruski). 9. 2. 2006. Pristupljeno 1. 9. 2023. 
  5. ^ „MVD: vo vremя zahvata školы ubit odin iz boevikov // Zahvat škol v Severnoй Osetii”. Gazeta.Ru. 1. 9. 2004. Arhivirano iz originala 01. 09. 2004. g. Pristupljeno 1. 9. 2023. 
  6. ^ „Vosьmoe zasedanie (21 iюnя 2005 g.)”. www.pravdabeslana.ru (na jeziku: ruski). 21. 6. 2005. Pristupljeno 1. 9. 2023. 
  7. ^ „Sedьmoe zasedanie (16 iюnя 2005 g.)”. www.pravdabeslana.ru (na jeziku: ruski). 16. 6. 2005. Pristupljeno 1. 9. 2023. 
  8. ^ „69 zasedanie Verhovnogo suda Severnoй Osetii po delu Kulaeva”. www.pravdabeslana.ru (na jeziku: ruski). 26. 5. 2006. Pristupljeno 1. 9. 2023. 
  9. ^ Churbaev, Alan (17. 5. 2006). „V sude začitali stihi o Putine”. Gazeta.ru (na jeziku: ruski). Arhivirano iz originala 22. 1. 2019. g. Pristupljeno 2. 9. 2023. 
  10. ^ „Abdallah Šamilь: «Operaciя Nord-Vest v Beslane…»”. Kavkazcenter.com (na jeziku: ruski). 17. 9. 2004. Pristupljeno 2. 9. 2023. 
  11. ^ DONATH, KLAUS-HELGE (1. 9. 2005). „„Das Militär verursachte das Inferno“”. Die Tageszeitung: taz (na jeziku: nemački). str. 12. Pristupljeno 2. 9. 2023. 
  12. ^ „Materi Beslana: "Glavnый vinovnik togo, čto proizošlo, - Vladimir Putin"”. NEWSru.com (na jeziku: ruski). 24. 8. 2005. Pristupljeno 2. 9. 2023. 
  13. ^ „Vыstuplenie prezidenta Rossii Vladimira Putina na rasširennom zasedanii pravitelьstva s učastiem glav subъektov RF 13 sentяbrя 2004 goda / Politika / Nezavisimaя gazeta”. www.ng.ru. 19. 4. 2004. Pristupljeno 2. 9. 2023. 
  14. ^ Polunin, Andreй (29. 3. 2010). „Vladimir Kara-Murza: Pod эho terakta v metro zakrutяt gaйki oppozicii”. svpressa.ru (na jeziku: ruski). Pristupljeno 2. 9. 2023. 
  15. ^ Podrabinek, Aleksandr (25. 7. 2011). „V durnoй kampanii”. graniru.org (na jeziku: ruski). Grani.Ru. Pristupljeno 2. 9. 2023. 
  16. ^ Kulikov, Anton (18. 3. 2010). „Otmena vыborov glav regionov sebя opravdala”. Pravda.Ru (na jeziku: ruski). Pristupljeno 2. 9. 2023. 
  17. ^ „Boris Nemcov. «Sam buduщiй prezident ne znaet, čto on budet prezidentom»”. nemtsov.ru. Pristupljeno 2. 9. 2023. 
  18. ^ Cuciev, Artur (1998). „Načalo istorii» osetino-ingušskih otnošeniй”. Osetino-ingušskiй konflikt (1992-- ): ego predыstoriя i faktorы razvitiя (na jeziku: ruski). Rossiйskaя polit. эnciklopediя. ISBN 978-5-86004-178-3. Pristupljeno 3. 9. 2023. 
  19. ^ Cuciev, Artur (1998). „1730–1780. Pered kolonizacieй”. Osetino-ingušskiй konflikt (1992-- ): ego predыstoriя i faktorы razvitiя (na jeziku: ruski). Rossiйskaя polit. эnciklopediя. ISBN 978-5-86004-178-3. Pristupljeno 3. 9. 2023. 
  20. ^ a b v Cuciev, Artur (1998). „1838–1859. Kazačьe rasselenie v predelah Severnoй Osetii i Ingušetii”. Osetino-ingušskiй konflikt (1992-- ): ego predыstoriя i faktorы razvitiя (na jeziku: ruski). Rossiйskaя polit. эnciklopediя. ISBN 978-5-86004-178-3. Pristupljeno 3. 9. 2023. 
  21. ^ a b Cuciev, Artur (1998). „1784–1830. Vklюčenie v sostav Rossii i administrativnoe oformlenie territorii”. Osetino-ingušskiй konflikt (1992-- ): ego predыstoriя i faktorы razvitiя (na jeziku: ruski). Rossiйskaя polit. эnciklopediя. ISBN 978-5-86004-178-3. Pristupljeno 3. 9. 2023. 
  22. ^ Cuciev, Artur (1998). „1917–1921. Period Graždanskoй voйnы”. Osetino-ingušskiй konflikt (1992-- ): ego predыstoriя i faktorы razvitiя (na jeziku: ruski). Rossiйskaя polit. эnciklopediя. ISBN 978-5-86004-178-3. Pristupljeno 3. 9. 2023. 
  23. ^ „XX - vek”. iratta.com. Osetiя-Alaniя i Osetinы-Alanы. Pristupljeno 3. 9. 2023. 
  24. ^ Cuciev, Artur (1998). „1922–1941. Period «pariteta» i ego sloma”. Osetino-ingušskiй konflikt (1992-- ): ego predыstoriя i faktorы razvitiя (na jeziku: ruski). Rossiйskaя polit. эnciklopediя. ISBN 978-5-86004-178-3. Pristupljeno 3. 9. 2023. 
  25. ^ „Trusovskoe uщelьe. Počemu ono za graniceй? - 15-Й REGION”. 15-Й REGION - Informacionnый portal RSO - Alaniя (na jeziku: ruski). 31. 1. 2007. Pristupljeno 3. 9. 2023. 
  26. ^ a b „Osetino‑ingušskiй konflikt: hronika sobыtiй”. RIA Novosti (na jeziku: ruski). 7. 11. 2008. Pristupljeno 3. 9. 2023. 
  27. ^ „Komu prinadležal Prigorodnый raйon”. www.kommersant.ru (na jeziku: ruski). 8. 4. 2005. Pristupljeno 3. 9. 2023. 
  28. ^ Cuciev, Artur (1998). „Istoriko-ideologičeskie postroeniя: soderžanie ingušskogo «radikalizma» i osetinskogo «konservatizma»”. Osetino-ingušskiй konflikt (1992-- ): ego predыstoriя i faktorы razvitiя (na jeziku: ruski). Rossiйskaя polit. эnciklopediя. ISBN 978-5-86004-178-3. Pristupljeno 3. 9. 2023. 
  29. ^ „Osetino-ingušskiй konflikt 1992 g: istoki i razvitie (po maй 2005 goda)”. old.memo.ru (na jeziku: ruski). 19. 5. 2005. Pristupljeno 3. 9. 2023. 
  30. ^ Allenova, Olьga (2. 5. 2005). „Prigorodnый tupik”. www.kommersant.ru (na jeziku: ruski). Pristupljeno 3. 9. 2023. 
  31. ^ „The Ingush-Ossetian conflict in the Prigorodnyi region”. www.hrw.org (na jeziku: engleski). Human Rights Watch. maj 1996. Pristupljeno 3. 9. 2023. 
  32. ^ „Terakt v Beslane možet sprovocirovatь reznю meždu ingušami i osetinami”. NEWSru.com (na jeziku: ruski). 29. 9. 2004. Pristupljeno 3. 9. 2023. 
  33. ^ „V Severnoй Osetii počtili pamяtь žertv vooružennogo konflikta 1992 goda.”. old.memo.ru (na jeziku: ruski). 1. 11. 2007. Pristupljeno 3. 9. 2023. 
  34. ^ Farniev, Zaur; Muradov, Musa (14. 9. 2010). „Vladikavkaz našel selo otpuщeniя”. www.kommersant.ru (na jeziku: ruski). Pristupljeno 3. 9. 2023. 
  35. ^ Toriev, Magomed (2. 11. 2010). „V Severnoй Osetii i Ingušetii vspominaюt žertv mežnacionalьnogo konflikta”. Эho Kavkaza (na jeziku: ruski). Pristupljeno 3. 9. 2023. 
  36. ^ Nikolaev, Dmitriй; Solovьev, Vadim (6. 11. 1999). „Protivostoяnie v Čečne blizitsя k kulьminacii / Sobыtiя / Nezavisimaя gazeta”. www.ng.ru. Pristupljeno 4. 9. 2023. 
  37. ^ „Ob Ahmat-Hadži Kadыrove — ROF im.Geroя Rossii A.Kadыrova”. fondkadyrova.net. Pristupljeno 4. 9. 2023. 
  38. ^ Suleйmanov, Calavat (14. 6. 2002). „Voйna prodolžaetsя / Armii / Nezavisimaя gazeta”. nvo.ng.ru. Pristupljeno 4. 9. 2023. 
  39. ^ Žeglov, Aleksandr (14. 8. 2003). „MVD podelit terroristov na ugolovnikov i politikov”. www.kommersant.ru (na jeziku: ruski). Pristupljeno 4. 9. 2023. 
  40. ^ „Terakt v Moskve na Dubrovke vo vremя mюzikla "Nord-Ost". Spravka”. RIA Novosti (na jeziku: ruski). 21. 10. 2005. Pristupljeno 4. 9. 2023. 
  41. ^ „Mirovoe soobщestvo osudilo vzrыv Doma pravitelьstva v Groznom”. NEWSru.com (na jeziku: ruski). 27. 12. 2002. Pristupljeno 4. 9. 2023. 
  42. ^ „Terakt na rok-festivale "Krыlья" v Tušino: 20 pogibših, bolee 40 ranenыh”. 5. 7. 2003. Pristupljeno 4. 9. 2023. 
  43. ^ „Terakt v Mozdoke unes žizni 42 čelovek”. NEWSru.com (na jeziku: ruski). 2. 8. 2003. Pristupljeno 4. 9. 2023. 
  44. ^ „Četыre terrorista vzorvali эlektričku Kislovodsk-Minvodы: 41 čelovek pogib, 212 postradali”. NEWSru.com (na jeziku: ruski). 5. 12. 2003. Pristupljeno 4. 9. 2023. 
  45. ^ Dюpin, Sergeй (9. 1. 2004). „Ruslan Gelaev brosil svoй otrяd v Dagestane”. www.kommersant.ru (na jeziku: ruski). Pristupljeno 4. 9. 2023. 
  46. ^ Dюpin, Sergeй (16. 9. 2003). „Takie lюdi — i bez ohranы”. www.kommersant.ru (na jeziku: ruski). Pristupljeno 4. 9. 2023. 
  47. ^ „Boeviki sprяtali v Ingušetii oružiя i boepripasov na dva milliona dollarov”. 16. 10. 2003. Pristupljeno 4. 9. 2023. 
  48. ^ „Na kladbiщe naйden mešok geksogena i pistolet-pulemet "Uzi"”. 18. 6. 2003. Pristupljeno 4. 9. 2023. 
  49. ^ „V Ingušetii uničtožena baza boevikov”. RIA Novosti (na jeziku: ruski). 17. 2. 2004. Pristupljeno 4. 9. 2023. 
  50. ^ „Zanяtostь i oplata truda v raznыh regionah Rossii raznaя”. www.demoscope.ru. 2003. 
  51. ^ „Vzrыv v moskovskom metro - hronika dnя Hronika sobыtiй”. Lenta.Ru. 6. 2. 2004. Pristupljeno 12. 9. 2023. 
  52. ^ „Sotni moskvičeй prinesli gvozdiki na stanciю metro "Avtozavodskaя"”. Regnum. 6. 2. 2005. Pristupljeno 12. 9. 2023. 
  53. ^ „Kadыrov Ahmad (Ahmat-hadži)”. Kavkazskiй Uzel. 6. 8. 2023. Pristupljeno 12. 9. 2023. 
  54. ^ Lюbarskaя, Elena (24. 6. 2004). „Začistka po-ingušski”. Lenta.ru. Pristupljeno 12. 9. 2023. 
  55. ^ „62 zasedanie Verhovnogo suda Severnoй Osetii po delu Kulaeva 16 maя 2006 g.”. www.pravdabeslana.ru (na jeziku: ruski). 16. 5. 2006. Pristupljeno 12. 9. 2023. 
  56. ^ Larinceva, Aleksandra (10. 11. 2004). „«Streločnikov» nikto ne iщet”. Kommersantъ. Pristupljeno 12. 9. 2023. 
  57. ^ Ivanov, Dmitriй (25. 8. 2004). „Dvoйnaя katastrofa”. Lenta.ru (na jeziku: ruski). Pristupljeno 12. 9. 2023. 
  58. ^ „Vzrыv na ostanovke na Kaširke priznali teraktom”. Lenta.ru. 31. 8. 2004. Pristupljeno 12. 9. 2023. 
  59. ^ Aksenov, Pavel (1. 9. 2004). „Terakt na Rižskoй - pervыe itogi sledstviя”. Lenta.ru (na jeziku: ruski). Pristupljeno 12. 9. 2023. 
  60. ^ Trifonov, Vlad (18. 5. 2004). „Šamilь Basaev zrя priznalsя”. Kommersantъ (na jeziku: ruski). Pristupljeno 12. 9. 2023. 
  61. ^ „Videozapisь, rasprostranennaя boevikami v Internete, podtverždaet, čto Basaev rukovodil napadeniem na Ingušetiю”. Novыe Izvestiя (na jeziku: ruski). 27. 7. 2004. Pristupljeno 12. 9. 2023. 
  62. ^ „Basaev rasskazal o Beslane”. Izvestiя (na jeziku: ruski). 17. 9. 2004. Pristupljeno 12. 9. 2023. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Teroristički napad u Beslanu na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Терористички_напад_у_Беслану&oldid=26167228”