Televizija

Nemački televizor iz 1958. godine

Televizija (od grčke reči tele - daleko i latinskog glagola video, videre - videti, gledati, u bukvalnom prevodu: »gledanje na daljinu«, »daljinsko gledanje«) je telekomunikacijski sistem za emitovanje i primanje pokretnih slika i zvuka sa velikih daljina. Ovaj pojam se odnosi na sve aspekte televizijskog programa i transmisije, takođe. Televizija je elektronski sistem, pomoću koga optičku sliku i zvuk pretvaramo u elektronske signale, koji se prenose do prijemnika, gde se pretvaraju u optičku sliku i zvuk.

Istorija

Televizor iz 1970

Prvi put reč televizija upotrebljen je 1900. godine, na međunarodnom kongresu u Parizu, u delu »Električna televizija« Perskog, a u gotovo isto vreme jedan francuski bibliotekar je grupišući radove koji se odnose na električno prenošenje slike na daljinu upotrebio isti izraz »televizija«. Iako je ovaj izraz u suštini netačan (budući da je televizija prenos i slike i zvuka, dakle prisutan je i element slušanja), opšte je prihvaćen i bilo ga je nemoguće promeniti..

Ciklus funkcionisanja tehničkog sistema

Televizija kao elektronski sistem pretvara optičku sliku i zvuk u elektronske signale, prenoseći ih dalje do prijemnih uređaja putem elektromagnetnih talasa kroz vazduh ili direktno kablovskom vezom, gde se u obrnutom procesu elektronski signali pretvaraju u optičku sliku i zvuk. Ovaj proces se odvija brzinom svetlosti.

Kada je u pitanju direktni prenos, onda na prijemni uređajima vidimo sliku i čujemo ton u isto vreme kada se oni „snimaju“, odnosno pretvaraju u elektronske signale u televizijskoj stanici.

Sistem funkcionisanja tehničkog sistema može se prikazati u četiri faze:

• Pretvaranje optičke slike i zvuka u elektronske signale
• Kontrola, podešavanje i selekcija signala
• Prenos signala do prijemnika
• Pretvaranje signala u optičku sliku i zvuk

Da bi se ovaj sistem ostvario neophodan je tehnički sistem elektronskih uređaja, čiji broj i vrsta zavise od toga kakav je sistem.

Televizijska kamera

Televizijska kamera je uređaj pomoću koga se otpička slika transformiše u elektronske signale. Kamera se sastojala iz analizatorske cevi, koja je ovu transofrmaciju i vršila. Sa prednje strane nalazila se analizatorska ploča, koja reaguje na svetlost koja se reflektuje sa objekta i u zavisnosti od jačine svetlosti dobijaju se različita naelektrisanja na ploči.

Nasuprot analizatora je katoda, koja je vezana za izvor električne energije. Elektronski mlaz nosi konstantnu struju elektrona, koji prelazi preko ploče velikom brzinom.

Pod uticajem naelektrisanja ploče konstantna struja mlaza se menja i postaje modulisana. Modulisani elektronski mlaz je zapravo video signal televizijske slike.

Početak

Budući da je zadatak televizije da elektromagnetnim talasima prenosi na daljinu slike pokretnih i nepokretnih prizora, što je zadatak mnogo teži od prenosa zvuka, jer je za pojedinačni zvuk (koliko god bio komplikovan) dovoljan jedan signal, za prenos na primer crno bele slike potreban ogroman broj električnih signala. Zato su za otrkiće televizije bila neophodna istraživanja i otkrića u oblasti elektromagnetnih talasa. Važno otrkiće bilo je 1783. kada je Uilbi Smit ukazao da je selen fotoeletričan i da sa različitim jačinama struje daje razne vrednosti svetlosti. Aleksandar Stoletov je 1889. pronašao uređaj koji svetlosne utiske menja u električne (fotoelektričnu ćeliju). Televizija je rođena kao ideja Paula Nipkova(nem. Paul Julius Gottlieb Nipkow), koji je shvatio da se lik sastoji od gustog skupa linija (horizontalnih), a svaka linija od skupa tačaka. Došao je na ideju da pokrenuti tačku znači - oživeti sliku, što je i uradio 1884. godine. Nipkov je napravio mehanički razlagač slike (Nipkinov disk). Njegov pronalazak je spiralna ploča (sa trideset rupa) koja se vrti ispred slike, u petnaestom delu sekunde. Svetlosna vrednost svake tačke prenosi se na ćeliju selena i time izaziva pulsirajuću jednosmernu struju, koja ide do prijemnika gde se takođe rotira Nipkova ploča i tok pretvara u svetlosne vrednosti.

Važniji pronalasci

• 1897. - Karl Ferdinand Braun napravio je preteču današnje katodne cevi
• 1907. – Rosing konstuiše katodni teleskop, odnosno privi je zamislio televizijski sistem pomoću katodnih cevi
• 1908. - Nezavisno od Rosinga Suinton predlaže upotrebu katodnih cevi za televiziju
• 1922. - Vladimir Zvorkin je pronašao ikonoskop - fotoelektrični mozaik sastavljen od velikog broja kapi selena osetljivih na cezijum
• 1923. – Fransis Dženkins konstruiše mehanički sistem televizije
• 25. april 1925. – rođenje televizije, Dž. L. Berd u Londonu, prenosi sliku lutke iz potkrovlja u radnju u prizemlju gde je montiran prijemnik.
• 1929. - prikazan privi kineskop (tv prijemnik sa katodnom cevi)
• 1932. - britanska kompanija EMI počionje emitovanje programa na osnovu Zvorkinovog ikonoskopa
• 1936. - prvi redovni program BBC
• 1939. - prvi redovni program u SAD-u
• 1953. - tv u boji
• 1962. – prva tv slika preko satelita
• 1967. – prenos sa Meseca
• 1993. – početak digitalne televizije po standardu DVB

Analogna televizija

Odnos video standarda u svetu

Ekran starijih modela televizijskog prijemnika je kao najvažniji deo imao katodnu cev, čiji je prednji deo bio televizijski ekran. Od nastanka televizije, prihvaćen je pravougaoni oblik slike u odnosu 3:4, a veličina zavisi od veličine ekrana, koja se meri po dijagonali (37, 51, 56, 66, 69.. ) Ekran prijemnika je sa unutrašnje strane obložen materijom, koja pod dejstvom elektronskog mlaza daje odgovarajuću sliku. Modulisani mlaz sa katode pada na ekran po istom redu kao u televizijskoj kameri po 625 linija i obavlja sintezu slike, čime se formira skup tačaka koje u ljudskom oku izazivaju utisak slike. Ovaj proces se dešava brzinom svetlosti. Kod televizije u boji odvojeno se registruju, prenose i rekonstruišu tri slike (plava, zelena i crvena).

Analogna televizija je još uvek tehnika koja preovlađuje u većini zemalja u svetu, u kojima se koriste različiti video-standardi za format slike. To su

• PAL (engl. Phase Alternating Line) koji prenosi 25 slike (odnosno 50 poluslika) u sekundi koje imaju po 625 linija
• SECAM (fr. Séquentiel couleur avec mémoire) -
• NTSC - koji prenosi 30 slike (odnosno 60 poluslika) u sekundi koje imaju po 525 linija

Postoje prijemnici koji podržavaju sva tri standarda, ali ukoliko se koristi prijemnik koji ne podržava standard, slika se ne može videti, što se kod standarda PAL i SECAM može ispraviti spajanjem kondenzatora između provodnika, ali kod NTSC-a se može izazvati efekat sužene slike sa isečenim stranicama.

Digitalizacija

Za više informacija pogledajte članak DVB standard

DVB standard (Digital Video Broadcasting) odnosno digitalno emitovanje televizije, je grupa internacionalno prihvaćenih standarda za digitalnu televiziju, organizaciju sa sedištem u Ženevi zaduženu za standardizaciju sistema za prenos digitalizovanog audio i video sadržaja. Ideja je nastala devedesetih godina dvadesetog veka, a inicijativu je 1990. dala EBU. Projekat je osnovalo 83 člana iz redova radiodifuzije, telekoma, proizvođača i regulatornih agencija - 1993. godine. Danas ima preko 270 članova. U mnogim zemljama DVB standard zamenjuje PAL, SEKAM i NTSC standarde (i to u Nemačkoj, Velikoj Britaniji, Italiji, Francuskoj, Španiji, Mađarskoj, Australiji, Singapuru itd).

DVB standardi uključuju:

• DVB-S - digitalni satelitski sitem za frekvencije to 11/12 GHz
• DVB-C - digitalni kablovski sistem kompatibilan sa DVB-S
• DVB-CS - digitalni SMATV sistem prihvaćen od DVB-C i DVB-S
• DVB-MC - digitalni multipoint distribucioni sistem, (10GHz) baziran na DVB-C kablovskom sistemu
• DVB-MS - digitalni multipoint distribucioni sistem, (10GHz) baziran na DVB-S satelitskom sistemu
• DVB-T - digitalni sistem za zemaljske predajnike (8 MHz i 7 MHz)
• DVB-T2 - digitalni sistem za zemaljske predajnike druge generacije
• DVB-SI - sevis IS, za DVB dekodere
• DVB-TXT - DVB (teletekst)
• DVB-CI - DVB za pristup drugim aplikacijama
• DVB-IPI - transport DVB servisa preko IP-a.

Razlog za prelazak na novi standard emitovanja su mogućnost da se bolje iskoristi tv kanal, budući da se u kanalu u kome se danas emituje jedan program u TVB standardu mogu pomoću jednog predajnika emitovati četiri različita programa. Na ovaj način broj mreža, odnosno programa mogao bi biti mnogo veći. Bitno se poboljšava kvalitet slike i tona, koji je jednak studijskom, štedi se električna energija na predajnicima, omogućio bi se prijem signala u pokretu (automobilima, vozovima, autobusima i sl.), što bi omogućilo pružanje novih servisa.

Da bi se uveo ovaj sistem potrebno je da televizije proizvedu nove sadržaje i da povećaju efikasnost, telekom operateri (ili TV stanice) moraju da obnove svoj emisioni sistem, proizvođači moraju da razviju novu generaciju predajne i prijemne opreme, države moraju da prilagode i primene novu regulativu i eventualno daju neke subvencije. A krajnji korisnik - gledalac mora da kupi novi prijemni uređaj.

Set top boks

Tehnički uslov za prijem digitalnog signala na strani korisnika je neophodan poseban uređaj - set top boks. Prosečan uređaj treba da na svom izlazu ima:

• stereofonski izlaz za ton,
• sliku preko antenskog UHF konektora
• sliku preko SCART konektora ili RCA –CHINCH konektora

Za prijem signala dovoljan je nivo koji otvara prijemnik, tako da nema potrebe za iznalaženjem najpovoljnijeg položaja prijemne antene.

DVB-T

DVB-T gotovo da nije podložan ometanju od strane analogne televizije. U poređenju sa analognim predajnikom, zona pokrivanja DVB-T predajnika je homogenija, signal se prima iz više pravaca i dovoljno je usmeriti antenu na prvi signal, a da pri tom nema refleksije u slici.

DVB-T mreža je robusnija od analogne. Ispad jednog od DVB-T predajnika u mreži neće uticati na prijem jer je moguće da se signal primi od ostalih DVB-T predajnika.

DVB-T omogućava nesmetani rad na susednom kanalu sa iste lokacije na kojem emituje analogni predajnik, sa nekoliko puta manjom snagom DVB-T predajnika postiže se skoro ista veličina zone pokrivanja. Slika je jasna i oštra, gledalac na set top prijemniku treba da odabere opciju komponentnog ili kompozitnog prikaza.

Interaktivna televizija

Ono što je televiziju učinilo interaktivnim medijem je internet. Glavne strategije u povezivanju interaktivne tv i interneta su:

• Digitalni brodkasting
• Pristup internetu putem TV-a (Intercast, WebTV)
• Sinteza prve i druge strategije
• Pristup internetu putem kablovskih mreža

Interaktivna digitalna televizija zahteva uređaj koji će je približiti konceptu personalnih računara. Komuniciranje između televizije i brodkastera omogućuje set-top kutija. Trenutno ne postoji jedinstveni standard za sve proizvođače (OpenTV, MediaHighway, WebTV i Java).

OpenTV je operativni sistem za interaktivnu televiziju, koji predstavlja zajednički projekat San Majkrosistemsa (engl. Sun Microsystems) i Tomson Multimedije (engl. Thomson Multimedia), koji se razvio u kompaniju za proizvodnjuaplikacija za interaktivnu televiziju.

MediaHighway je interaktivni sistem za emitovanj, koji su razvili Kanal + (engl. Canal+ Technologies). Ovaj sistem omogućava rad na različitim platformama pružajući mogućnost elektronske kupovine (engl. online shopping) elektronski televizijski vodič (engl. electronic program guide), zatim vremensku prognozu na zahtev, oglase, video igrice, telebankarstvo itd.

WebTV omogućava uslugu - internet putem televizije. U vlasništvu je Majkrosofta, a nudi interaktivnu televiziju koja se prati i na televizorima i na računarima uz komatibilnu karticu. Paketi usluga koje nudi su: klasični (WebTV Classic), plus (WebTV Plus) i satelit (WebTV Plus Satellite).

IPTV

IPTV je jedan od najnovijih načina distribucije TV signala do krajnjih korisnika. Koristi klasične telekomunikacione sisteme za prenos signala IP mrežu i postojeću infrastrukturu.

Televizija u Srbiji

Prva radiodifuzna stanica oglasila se iz Beograda 1. oktobra 1924. godine. Zahvaljujući tome što je imala ovu stanicu, kraljevina Srba Hrvata i Slovenaca postala je članica Međunarodne unije za radiofoniju (UIR) prilikom njenog osnivanja 1925. u Ženevi. 1929. kada je osnovan Radio Beograd smatra se godinom nastanka današnje Radio-televizije Srbija.

Televizija u Kraljevini Jugoslaviji

Prvi susret Beograđana sa televizijom odigrao se u septembru 1938. godine na Beogradskom sajmu, kada je holandska firma "Filips" montirala prvu televizijsku stanicu sa studiom, odakle su za sve vreme trajanja jesenjeg sajma, prvi put na Balkanu, emitovane televizijske emisije za širu publiku, uz učešće beogradskih glumaca.

FNRJ

Po završetku Drugog svetskog rata, vlast „Nove Jugoslavije“ (FNRJ) shvatila je važnost razvoja medija pa je, 08. juna. 1956. godine Savezno izvršno veće donelo odluku o dodeljivanju sredstava za izgradnju TV mreže u Jugoslaviji.

Eksperimentalni program

Prvi telop TVB

U subotu, 23. avgusta 1958. započeo je "eksperimentalni program" Studija Beograd. Studio je izgrađen na Beogradskom sajmu, Bulevar Vojvode Mišića 14, a raspolagao je sa svom osnovnom tehnikom. Prvi emitovani program bio je Dnevnik, a vesti su čitali Miloje Orlović, Branislav Surutka, Olga Nađ, Olivera Živković i Vera Milovanović. Domaća industrija (RR Niš, "Čajavec" Banja Luka i zagrebački RIZ) proizvodila je prve ograničene serije TV prijemnika. Oko tih prvih televizijskih aparata često su se okupljale ne samo porodica, već i komšiluk, pa i cele ulice.

Avalski toranj

Avalski toranj, sagrađen polovinom 1965. godine, bio je prvi značajan prodor u izgradnji emisione infrastrukture u zemlji. Već 1970. godine je gotovo cela Srbija bila pokrivena TV signalom, a broj prijemnika dostigao je 1.796.210.

SFRJ

Organizacija radio-televizijskih sistema u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, korespondirala je sa konstitutivnim elementima Federacije. U svih šest republika postojale su državne RTV kuće, a u autonomnim pokrajinama (Kosovo i Metohija i Vojvodina), Studio Priština i Studio Novi Sad. Prvi direktan TV prenos sa veće udaljenosti, realizovan je 23. 11. 1959. godine iz Niša.

RTS

Za više informacija pogledajte članak Radio televizija Srbije

Široki ekrani su postali hit u 21. veku. Prednjače LCD i plazma televizori.

RTS emituje televizijski program u ukupnom dnevnom obimu od 72 časova. U ukupnom televizijskom emitovanju, učešće programa emitovanog iz studija TV Beograd je, na prvom programu 95%, na drugom 90%, na satelitskom 96%, a u radijskom emitovanju 98,8%. RTS raspolaže sa 5 opremljenih studija, 4 REM-a, 6 BETA montaža, 5 digitalnih montaža i 1 of lajn montažom. Produkcija ima 35 mobilnih kamera sa 60 KW rasvete. U proteklih pedeset godina arhivirano je i sačuvano 650.000 audiovizuelnih dokumenata snimljenih filmskom tehnikom (period od 1958. godine do 1990. god.), 160,000 video zapisa (od 1963. do danas, s tim što se ovaj fond obogaćuje sa oko 10.000 novih dokumenata godišnje), 550,000 fotografija i slajdova, 4 miliona stranica tekstualnih zapisa i 15.000 fono zapisa. RTS poseduje arhivu koja može da obezbedi 25 godine neprekidnog emitovanja. Standardi kod nas podržani:

• PAL 720x576 + mono/stereo (stari sistem)
• HD 1080 standard mpg2, 5.1 audio/+stereo (novi sistem)

Vidi još

• Televizijska serija

Literatura

• Osnovi organizacije Tv delatnosti, Z. Popović, FDU, Boegrad,1987.
• INTRODUCTION TO MULTIMEDIA COMMUNICATIONS - Applications, Middleware, Networking, K. R. Rao, Z. S. Bojkovic,D. A. Milovanovic, A JOHN WILEY & SONS, INC., PUBLICATION, 2006.
• Istorija zakonodavstva o radio difuziji, I.Pustišek, Savremena administracija, Beograd, 1987.
• RTS u brojkama
• Istorijat RTS-a
• A guide to interactive television, Burke,D. 2000.
• [Rose, M. Dormann, C. Olesen, H. Beute, B. White paper on Interactive Television, Center for Tele-Information & Intermedia DTU, Technical University of Denmark, 1999.]