Teozofija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Za druge upotrebe pogledajte stranicu Teozofija (višeznačna odrednica).
Logo za Teozofsko društvo je okupio različite drevne simbole
Deo serijala o
Teozofiji
alt = Amblem Teozofskog društva sa simbolom ankha u Solomonovom pečatu okruženom uroborosom, na vrhu sa kukastim krstom i om ligaturom i okružen motom
Osnivači
Teozofi
Koncepti
Organizacije
Tekstovi
Publikacije
Majstori
Uporedni
Povezan

Teozofija je ezoterični religijski pokret osnovan u Sjedinjenim Američkim Državama tokom kasnog devetnaestog veka. Osnovana je u velikoj meri od strane ruske emigrantkinje Helene Blavatski i oslanja se na uverenja pretežno iz njenih spisa. Klasifikovani od strane naučnika religije kao deo okultističke struje zapadnog ezoterizma, ona se oslanja na starije evropske filozofije kao što su neoplatonizam i azijske religije poput hinduizma i budizma.

Kao po učenju Blavatske, teozofija uči da postoji drevno i tajno bratstvo duhovnih pristalica poznatih kao Mahatme, koji su - iako pronađeni širom sveta – centrirani najviše na Tibetu. Veruje se da su ovi majstori kultivisali veliku mudrost i naizgled natprirodne moći, a teozofi veruju da su oni inicirali moderni teozofski pokret kroz širenje svojih učenja preko Blavatske. Oni veruju da ovi majstori pokušavaju da ožive znanje o drevnoj religiji koja je nekad bila prisutna širom sveta i koja će ponovo nadmašiti postojeće svetske religije. Teozofske grupe ipak ne nazivaju svoj sistem "religijom". Ona promoviše emanacionističku kosmologiju u kojoj se univerzum percipira kao spoljašnja refleksija ovog Apsoluta. Teozofija uči da je svrha ljudskog života duhovna emancipacija i tvrdi da ljudska duša prolazi kroz reinkarnaciju nakon telesne smrti prema procesu karme. Ona promoviše vrednosti univerzalnog bratstva i društvenog poboljšanja, iako ne propisuje posebne etičke kodekse.

Teozofija je osnovana u Njujorku 1875. godine osnivanjem Teozofskog društva od strane Blavatski, Henrija Olkota i Vilijam Kuan Džadž. Blavatski i Olkot preselili su se u Indiju, gde su osnovali sedište Teozofskog drštva u Adiar, Tamil Nadu. Blavatska je opisala svoje ideje u dve knjige, Otkrivanje Isis i Tajna doktrinaa. Blavatska je više puta optuživana da je lažno proizvodila navodno natprirodne pojave, često zajedno sa tim "majstorima". Posle Blavatskine smrti 1891. godine, došlo je do raskola u Društvu, sa sudijom koji je predvodio otcepljenje Teozofskog društva u Americi. Sudijina naslednica Ketrin Tinglej, u San Dijegu osnovana je teozofska zajednica po imenu Lomaland. Društvo sa sedištem u Adijaru kasnije je preuzela Ani Besant, pod kojom je u najvećoj meri rasla tokom kasnih 1920-ih, pre nego što je opala. na svojoj najvećoj mjeri tokom kasnih 1920-ih, pre nego što je propala.

Teozofija je odigrala značajnu ulogu u upoznavanju zapadnih zemalja sa južnoazijskim religijama, kao i u ohrabrivanju kulturnog ponosa u raznim južnoazijskim zemljama. Različiti istaknuti umetnici i pisci takođe su bili pod uticajem teozofskih učenja. Teozofija ima međunarodno praćenje, a tokom 20. veka je bilo na desetine hiljada pristalica. Teozofske ideje su takođe uticale na širok spektar drugih ezoteričnih pokreta i filozofija, među kojima su Antropozofija,Church Universal and Triumphant, i Nju Ejdž.

Definicija[uredi | uredi izvor]

Osnivač teozofije, ruskinja Helena Blavatska, insistirala je na tome da to nije religija[1], iako je nazvala modernim prenosom "nekada univerzalne religije" za koju je tvrdila da je postojala duboko u ljudskoj prošlosti[2]. Da teozofija ne treba da bude označena kao religija, jeste tvrdnja koju su održale teozofske organizacije[3], koje je umesto toga smatraju sistemom koji obuhvata ono što oni vide kao "suštinsku istinu" u osnovi religije, filozofije i nauke[4]. Kao rezultat toga, teozofske grupe dozvoljavaju svojim članovima da budu druge religijske pripadnosti[3], što rezultira sa teozofima koji se takođe identifikuju kao hrišćani, budisti ili hindusi[5]. Neki naučnici religije koji su proučavali teozofiju su je okarakterisali kao religiju[3]. U istoriji teozofskog pokreta, Brus F. Kampbel napomenuo je da je teozofija promovisala "religiozni pogled na svet" koristeći "eksplicitno religijske termine" i da njena centralna načela nisu nedvosmislena činjenica, već se oslanjaju na verovanje[3]. Olav Hamer i Mikael Rotštajn su ga nazvali "jednom od najznačajnijih religijskih tradicija modernog sveta". Različiti naučnici su ukazali na njegovu eklektičnu prirodu; Džozelin Gudvin opisao ga je kao "univerzalno eklektični religiozni pokret"[6], dok je naučnik J. Džefri Frenklin okarakterizirao teozofiju kao "hibridnu religiju" za svoju sinkretičku kombinaciju elemenata iz raznih drugih izvora[7]. Naučnici su takođe klasifikovali teozofiju kao oblik zapadnog ezoterizma[8]. Na primer, Kampbel ga je nazvao "ezoteričnom verskom tradicijom"[3], dok ga je istoričar Džoi Dikon nazvao "ezoteričnom religijom"[5]. Konkretnije, smatra se da je to oblik okultizma. Zajedno sa drugim grupama kao što je Hermetički Red Zlatne Zore, Teozofsko Društvo je viđeno kao deo "okultnog preporoda" koji se dogodio u zapadnim zemljama tokom kasnog devetnaestog veka. Istoričar religije Vouter Hanegraf je primetio da je teozofija pomogla da se uspostave "suštinske osnove za ezoterizam 20. veka"[8]. Iako se teozofija oslanja na indijska religijska uverenja, sociolog religije Kristofer Partridž je primetio da je "teozofija u osnovi zapadna. To jest, teozofija nije istočnjačka misao na Zapadu, već zapadnjačka misao sa istočnjačkim ukusom."[9]

Etimologija[uredi | uredi izvor]

Blavatska i Olkot, dva od osnivača Teozofskog društva

Na sastanku Miracle club u Njujorku 7. septembra 1875. godine, Blavatski, Olkot i Džadž su se složili da osnuju organizaciju, a Čarls Soteran je sugerisao da ga zovu Teozofsko društvo[3]. Pre usvajanja imena "teozofsko", raspravljali su o raznim potencijalnim imenima, među kojima su Egipatološko društvo, Hermetičko društvo i Rozenkrojcersko društvo[4]. Ovaj termin nije bio nov, jer su ga već u različitim kontekstima koristili filatežani i hrišćanski mistik Jakob Bohm[10]. Etimološki, termin je došao od grčkog theos ("bog(ovi)") i sophia ("mudrost"), što znači "bog-mudrost", "božanska mudrost", ili "mudrost Božija" [11]. Pojam teozofija pojavio se (i na grčkom i na latinskom) u delima ranih crkvenih otaca, kao sinonim za teologiju[11]. U svojoj knjizi "Ključ teozofije", Blavatska je tvrdila da su termin "teozofija" skovali "aleksandrijski filozofi", posebno Amonijus Sakas[12].

Da teozofija Blavatske nije jedini pokret koji koristi termin "teozofija" rezultirao je naučnim pokušajima da se razlikuju različite struje. Gudvin je nacrtao podelu tako što je spomenuo Blavatski teozofiju velikim slovom, a stariju, boemsku teozofiju sa malim slovom[13]. U isto vreme, učenjak ezoterizma Vouter J. Hanegraf razlikovao je Blavatski pokret od starijeg istoimenika nazivajući ga "modernom teozofijom"[8]. Sledbenici Blavatski pokreta poznati su kao teozofi, dok pristalice starije tradicije nazivaju teozofičarima[13]. Izazivajući određenu konfuziju, nekoliko teozofa - kao što je C. C. Masei - bili su i teozofičari. U ranijim godinama pokreta Blavatski, neki kritičari su ga nazivali "neoteozofijom" da bi ga razlikovali od starijeg hrišćanskog teozofskog pokreta[14]. Termin "neoteozofija" kasnije će biti usvojen u modernom teozofskom pokretu, gde je korišćen - uglavnom pogrdno - da se opišu učenja koja su promovisali Ani Besant i Džarls Vebster Leadbeter od strane onih koji su se protivili njihovim obnovama[14]. Prema naučniku religije Džejmsu A. Santučiju, razlučivanje onoga što pojam "teozofija" znači ranim teozofima "nije tako očigledno kao što bi se moglo pomisliti"[4] . Kao što ga je koristio Olkot, pojam "teozofija" je bio primenjen na pristup koji je naglašavao eksperimentisanje kao sredstvo za učenje o "nevidljivom univerzumu"; suprotno, Blavatska je koristila taj izraz u odnosu na gnosu u vezi sa pomenutim informacijama[4].

Verovanja i učenja[uredi | uredi izvor]

Iako spisi istaknutih teozofa iznose skup učenja, samo Teozofsko društvo navodi da nema zvanična uvjerenja s kojima se svi članovi moraju složiti. Ona, dakle, ima doktrinu, ali je ne predstavlja kao dogmu[3]. Društvo je izjavilo da jedino načelo na koji bi svi članovi trebalo da se obavežu jeste "da se formira središte Humanog Univerzalnog Bratstva bez razlike u rasi, veri, polu, kasti ili boji"[5]. To znači da su postojali članovi Teozofskog društva koji su bili skeptični prema mnogim, ili čak svim teozofskim doktrinama, iako su na stavili da simpatišu njen osnovni cilj univerzalnog bratstva[5]. Kao što je primetio Santući, teozofija je "izvedena prvenstveno iz spisa" Blavatske[15], ali su revizije i inovacije proizveli i kasniji teozofi poput Ani Besant i Džarlsa Leadbeter[3]. Blavatska je tvrdila da ove teozofske doktrine nisu njen vlastiti izum, već da su primljene od bratstva tajnih duhovnih poznavaoca koje je nazvala "majstori" ili "mahatme"[16].

Majstori[uredi | uredi izvor]

Slika Hermana Šmicena iz 1884. godine o dva majstora s kojima je Blavatska tvrdila da je u kontaktu, Kut Humi (levo) i Moria (desno).

Centralna ideja teozofskog verovanja je da grupa duhovnih pristalica poznatih kao majstori ne samo da postoje već su odgovorni za proizvodnju ranih teozofskih tekstova[3]. Za većinu teozofa, ovi gospodari se smatraju stvarnim osnivačima modernog teozofskog pokreta[3]. U teozofskoj literaturi, ovi gospodari su takođe označeni kao mahatme, pristalice, majstori mudrosti, majstori samilosti i starija braća[3]. Smatra se da su oni bratstvo ljudi koji su veoma razvijeni, kako u smislu naprednog moralnog razvoja tako i intelektualnog dostignuća. Tvrdi se da su postigli izuzetno dug životni vek[3], i da su stekli natprirodne moći, uključujući vidovitost i sposobnost da odmah projektuju svoju dušu iz svog tela na bilo koju drugu lokaciju[3]. To su moći koje su navodno postigli kroz dugogodišnju obuku. Prema Blavatskoj, krajem 19. veka njihova glavna rezidencija bila je u himalajskom kraljevstvu Tibeta. Ona je takođe tvrdila da su ovi gospodari bili izvor mnogih njenih objavljenih radova.

Veruje se da majstori čuvaju drevno duhovno znanje sveta i predstavljaju Veliko Belo Bratstvo ili Belu ložu koja pazi na čovečanstvo i vodi njegovu evoluciju. Među onima koje su rani teozofi tvrdili da su majstori bile su biblijske ličnosti poput Abrahama, Mojsija, Solomona i Isusa, azijskih religioznih figura kao što su Gautama Buda, Konfučije i Laozi, i moderni pojedinci kao što su Jakob Bohme, Alesandro Kaljostro i Franc Mesmer. Međutim, najistaknutiji majstori koji se pojavljuju u teozofskoj literaturi su Kut Homi (ponekad Kuthumi) i Moria, s kojima je Blavatska tvrdila da je u kontaktu[3]. Prema teozofskom verovanju, majstori pristupaju onima za koje se smatra da su dostojni da se upuste u naukovanje ili školovanje. Učenik bi tada prolazio kroz nekoliko godina uslovne kazne, tokom kojih bi morao da živi životom fizičke čistoće, da ostane čedan, apstinentan i ravnodušan prema fizičkoj raskoši. Blavatska je ohrabrila stvaranje slika majstora[17]. Najznačajniji portreti majstora koji su nastali su 1884. godine od strane Hermana Šmicena[17]. Prema naučniku religije Masimu Introvigneju, Šmicenove slike Morije i Kut Humija dobile su "polu-kanonički status" u teozofskoj zajednici[17], i koje se smatraju svetim objektima, a ne samo dekorativnim slikama[17].

Kampbel je napomenuo da za ne-teozofa, tvrdnje su o postojanju majstora među najslabijim koje je stvorio pokret[3]. Takve tvrdnje su otvorene za ispitivanje i potencijalno opovrgavanje, sa izazovima za postojanje majstora, dakle potkopavajući teozofska uverenja. Ideja o bratstvu tajnih pristalica imala je dugačak pedigre koji se protezao nekoliko vekova pre utemeljenja teozofije; takve ideje se mogu naći u radu rozenkrojcera i popularizovale su u fiktivnoj literaturi Edvarda Bulver-Litona. Ideja da se poruke prenese na medijuma kroz duhovno napredne entitete takođe je bila popularizovana u vreme nastanka teozofije kroz duhovni pokret[3].

Religija drevne mudrosti[uredi | uredi izvor]

Prema učenjima Blavatske, mnoge od svetskih religija imaju svoje poreklo u univerzalnoj drevnoj religiji, "tajnoj doktrini" koja je poznata Platonu i ranim hinduističkim mudracima i koja i dalje podupire centar svake religije[3]. Ona je promovisala ideju da su drevna društva pokazala jedinstvo nauke i religije koje je čovečanstvo izgubilo, a njihova dostignuća i znanje suviše nadmašuju savremene naučnike. Blavatska je takođe učila da je tajno bratstvo sačuvalo ovu drevnu mudrost religije tokom vekova, i da pripadnici tog bratstva drže ključ za razumevanje čuda, zagrobnog života i psihičkih fenomena, i da osim toga ovi adepti imaju paranormalne moći[3].

Ona je izjavila da će ova drevna religija biti oživljena i proširena u čitavom čovečanstvu u budućnosti, zamenjujući dominantne svetske religije kao što su hrišćanstvo, islam, budizam i hinduizam[3]. Teozofija je imala tendenciju da naglašava važnost drevnih tekstova nad popularnim ritualima i običajima koji se nalaze u različitim religijskim tradicijama[5]. Međutim, teozofski prikaz budizma i hinduizma izazvao je kritike kako od praktičara ortodoksne budističke i hinduističke tradicije, tako i od zapadnih učenjaka tih tradicija, kao što je Maks Miler, koji je verovao da teozofi poput Blavatske lažno prikazuju azijske tradicije[5].

Teologija i kosmologija[uredi | uredi izvor]

Prema teozofskom učenju, svaki solarni sistem je emanacija "Logosa" ili "Solarnog Božanstva", sa planetarnim duhovima koji svaki nadgledaju jednu od planeta.

Teozofija podstiče emanacijsku kosmologiju, podstiče verovanje da je univerzum spoljašnji odraz apsoluta. Teozofija predstavlja ideju da svet kakav ljudi vide je nestvaran ili maja[3], ideja koja je izvučena iz azijskih religija[3].

Prema učenju Helene Blavatske, svaki solarni sistem u univerzumu je izraz onoga što se naziva „Logos“ ili „Solarno božanstvo“. Ispod ovog solarnog božanstva nalaze se sedam ministra ili planetarnih duhova, pri čemu svako od ovih nebeskih bića kontroliše evoluciju na određenoj planeti. U Tajnoj doktrini, Blavatska je navela da svaka planete ima sedmostruku konstituciju, poznatu kao „planetarni lanac“; koja se sastoji ne samo od fizičkog sveta već i od dva astralna tela, dva mentalna tela i dva duhovna tela, koja se sva preklapaju u istom prostoru. Prema Blavatskoj, evolucija se dešava na silaznim i uzlaznim lukovima, od prvog duhovnog sveta do prvog mentalnog sveta, onda od prvog astralnog sveta do prvog fizičkog sveta, i dalje odatle[3]. Tvrdila je da postoje različiti nivoi evolucije, od mineralne do biljne, životinjske, ljudske, a zatim to nadljudske i duhovne[3]. Različiti nivoi evolucije odvijaju se uzastopno na svakoj planeti, tako da kada se mineralna evolucija završi na prvoj planeti i nastavi se biljna evolucija, onda mineralna evolucija počinje na drugoj planeti[3].

Teozofija uči da je ljudska evolucija vezana za ovu planetarnu i širu kosmičku evoluciju[3]. U Tajnoj doktrini, Blavatska je zagovarala ideju o sedam „osnovnih rasa“, od kojih je svaka bila podeljena na sedam pod-rasa[3]. U kosmogoniji Blavatske, prva osnovna rasa stvorena je iz čistog duha i živela je na kontinentu koji je poznat kao „Neuništiva sveta zemlja“[3]. Druga osnovna rasa, poznata kao Hiperborejci, je takođe stvorena iz čistog duha, i živela je na zemlji blizu Severnog pola, koji je tad imao blagu klimu. Treća rasa je živela na kontinentu Lemurija, za koji Blavatska tvrdi da je preživeo kao Australija i Rapa Nui. Blavatska je navela da su tokom četvrtog kruga Zemlje, viša bića spustila na planetu, sa počecima razvoja ljudskih fizičkih tela i razdvajanja polova[1]. U ovom trenutku se pojavila peta osnovna rasa, koja je živela na kontinentu Atlantida; oni su imali fizička tela ali i psihičke moći i naprednu tehnologiju[3]. Ona je tvrdila da su neki Atlantiđani džinovi, i da su sagradili drevne spomenike kao na primer Stounhendž u južnoj Engleskoj, i takođe su se parili sa ženkama, koje je rezultovalo kreaciju gorila i šimpanza. Atlantiđani su bili dekadentni i zloupotrebljivali su svoju moć i znanje, tako da je Atlantida potonula u more, mada neki Atlantiđani su pobegli i stvorili novo društvo u Egiptu i Americi[3].

Peta osnovna rasa koja se pojavila su Arijevci, i pronađena je širom sveta u trenutku kada je ona pisala[1]. Verovala je da će petu rasu zameniti šesta rasa, čiji će početak označiti dolazak Maitreje, figure iz iz Mahajane budističke mitologije[18]. Najzad, mislila je da će se čovečanstvo razviti do završne sedme osnovne rase[1]. Ovim tvrdila je da će čovečantsvo dostići kraj svog evolucionog ciklusa i živi svet će nestati sa Zemlje. Lačmen je je sugerisao da čitajući kosmogonske tvrdnje Blavatske kao doslovni prikaz istorije, "mi to možda činimo lošom uslugom". Umesto toga predložio je da njeno delo posmatramo kao pokušaj novog mita modernog doba ili velike naučno-fantastične priče[1].

Maitreja i mesionizam[uredi | uredi izvor]

Blavatska je mislila da je gospodar Maitreja-figura koju je pozajmila iz Budističke mitologije-doći na Zemlju kao mesijanska figura. Njene ideje vezane za ovo su bili proširene od strane Bezane i Lidbitera[14]. Oni su tvrdili da se Maitreja prethodno reinkarnisala na Zemlju u obliku Krišne, figure iz Hindu mitologijie[14]. Takođe su tvrdili da je on ušao u Isusa iz Nazareta za vreme njegovog krštenja, i od tad pa nadalje Maitreya bi bila poznata kao "Hrist"[14]. Besant i Lidbiter su tvrdili da će Maitreja ponovo doći na Zemlju manifestujući se kroz Indijskog dečaka pod imenom Džidu Krišnamurti, kog je Lidbiter susreo igrajući se na plaži Adjiara 1909. Uvođenje Krišmanurti verovanja u teozofiju je identifikovano kao milenarianski element[14].

Lični razvoj i reinkarnacija[uredi | uredi izvor]

Kip Blavatske i Olkota u Adiaru

Po teozofskim predanjima, svrha ljudskog života se sastoji u spiritualnoj emancipaciji duše[3]. Ljudska jedinka se opisuje kao "ego" ili "monad" i veruje se da njeno poreklo leži u Solarnom božanstvu, u koje će se svojevremeno i vratiti[3]. Ljudsko biće je prikazano kao sklop koji se sastoji iz 7 delova, a koji ujedno i učestvuje na 3 odvojene ravni bistvovanja. Po rečima Sineta, koje se obično i ponavljaju u teozofskoj literaturi, te delove čine telo (rupa), vitalnost (prana-jiva), astralno telo (linga sarira), životinjski duh (kama-rupa), ljudski duh (manas), spiritualni duh (buddhi) i Duša (atma). Po teozofskim predanjima, poslednje tri komponente su besmrtne, dok ostali aspekti nestaju posle telesne smrti. Teozofija govori da spiritualni duh i Duša nisu sadržani u ljudskom telu, kao ostali aspekti, već da su sa njim povezane preko ljudskog duha[3].

U knjizi Glas tišine, Blavatskijeva govori da u svakoj ljudskoj jedinki postoji bezvremeni, božanski aspekt, koji ona zove "gospodarom", "re-kreatorom", "unutrašnjim Bogom" ili "nad Ja". Ona se zalagala za ideju da sjedinjenje sa tim nad Ja vodi do mudrosti[3]. U istoj knjizi, upoređivala je napredovanje ljudskog duha sa putom kroz 3 hodnika; prvi je neznanje, koje podrazumeva stanje duha pre nego što razume potrebu sjedinjenja sa nad Ja. Drugi je hodnik učenja, u kom pojedinac postaje svestan ostalih aspekata ljudskog života, ali je ometen interesom u psihicke moći. Treći je hodnik mudrosti, u kom se postiže sjedinjenje sa nad Ja; ovo je praćeno tzv Dolinom zadovoljstva[3]. Sada ljudska duša može da se stopi u Jedan.

Reinkarnacija i karma[uredi | uredi izvor]

Kroz njena pisanja, Blavatska je napravila razne izjave vezane za preporod i život posle smrti, i tu postoji nesaglasnost između njenih starijih i novijih dela na tu temu[19]. Između 1870. i otprilike 1882. Blavatska je podučavala doktrinu zvanu ,, Metempsihoza”[19]. U knjizi ,, Razotkrivanje Isize”, Blavatska je rekla da u momentu telesne (fizičke) smrti, ljudska duša prolazi kroz više spiritualnih ravni[3]. Dve godine kasnije, uvela je ideju reinkarnacije u teozofsku doktrinu[3], koristeći je da zameni svoju doktrinu metempsihoze[19]. U knjizi ,, Tajna Doktrina” , rekla je da ljudski duh je besmrtan i da će svaki put iznova se reinkarnirati u novu smrtnu dušu i telo na Zemlji[19]. Po teozofskim učenjima, ljudski duh će uvek biti reinkarniran u ljudsko telo, a ne u tela nekih drugih žiih bića. Blavatska je izjavila da duhovi neće biti reinkarnirani sve dok ne prođe neko vreme posle telesne smrti, i nikako tokom života rođaka preminule osobe[19].

Blavatska je podučavala da nakon telesne smrti, astralno telo preživi neko vreme u stanju koje se zove karma-loka, koje ona upoređuje s limbom, pre nego što i ono umre[3]. Prema ovom verovanju ljudsko telo se premesti u svoje mentalno telo u svetu koji se zove devačan, koje ona poredi sa rajem[3]. Blavatska je govorila da telo ostaje u devačanu nekih 1000 do 1500 godina, iako je teozof Čarls Vebster Ledbiter tvrdio da ostaje samo 200 godina[3].

Teozofija priznaje postojanje karme kao sistema koji reguliše ciklus reinkarnacije osiguravajući da akcije neke individue u toku jednog života utiču na okolnosti sledećeg[3]. Ovo verovanje dakle, pokušava da objasni zašto tuga i patnja postoje u svetu, pripisujući svaku nesreću kroz koju neko prolazi, kao kaznu za grehe koje su činili u prošlom životu. Kao što Blavatska kaže karma i reinkarnacija su „ neodvojivo isprepletene“[19]. Uprkos tome, ona nije verovala da je karma bila oduvek sistem koji je vladao reinkarnacijom, verovala je da je karma stvorena kada su ljudi razvili ego, i da jednog dana neće biti potrebna[19].

Bezan i Lidbiter tvrdili su da mogu da istržuju prošle živote ljudi kroz čitanje akaškog zapisa, eterične riznice svog znanja univerzuma. Oni su, na primer, tvrdili da su stekli znanje o njihovim prošlim životima kao majmunolika stvorenja koja su živela na Mesecu, gde su služili kao ljubimci „Mesečevom čoveku“ (prethodna inkarnacija gospodara Morja), njegovoj ženi (Kut Humi) i njihovom detetu (gospodar Maitreja). Kada su bili napadnuti od strane „divljaka“ i životinja „koje su ličile na dlakave guštere i krokodile“. Bezan je žrtvovala sebe da spasi Morja i taj čin je napravio karmički evolucijski skok i postala čovek u sledećoj inkarnaciji.

Moralnost i etika[uredi | uredi izvor]

Teozofski pečat kao dekoracija vrata u Budimpešti, Mađarska

Teozofija ne obuhvata nikakvu formalnu vrstu učenja o moralnosti, takve situacije mogu da izazivaju dvosmislenost. Ali zato ima određene vrednosti koje podržava kao što je bratstvo i socijalno napredovanje. Tokom mlađih dana Teozofska društva su zastupala jak stav o seksualnosti, na primer podržavanje čednosti čak i u braku[13].

Od 1911. teozofsko društvo je bilo upleteno u promovisanje progresivizma. U Engleskoj je postojala jaka povezanost između teozofskog društva i prvog talasa feminizma[5]. Na osnovu statistike, Dikson je zabeležio da su ugledne engleske feministkinje tog doba imale nekoliko stotina puta više šanse da se učlane u teozofijsko društvo nego prosečan građanin. Grupe članova Teozofskog društva su učestvovale u feminističkim protestima tog vremena, na primer grupa teozofista je 1911. imala bitnu ulogu u feminističkim protestima[5].


Rituali[uredi | uredi izvor]

Teozofija nema nikakve specifične rituale koji bi njeni sledbenici trebalo da primenjuju. Ali ih određene teozofske grupe imaju, na primer Liberalna katolička crkva. Takođe su primer okupljanja Ujedinjenie lože Teozofa koja se opisuju kao donekle ceremonijalna i pomalo liturgijska[3].

Istorijski razvoj[uredi | uredi izvor]

Za kreiranje Teozofskog društva u velikoj meri su odgovorne dve osobe: Helena Blavatski i Henri Stil Olkot. Već ustanovljeno Hrišćanstvo u Sjedinjenim Američkim Državama bilo je uzdrmano u drugoj polovini 19. veka, što je bio rezultat brzog razvoja urbanizacije i industrijalizacije, velikog broja imigracija i velikog rasprostranjena evolucione teorije koja se suprotstavlja tradicionalnim hrišćanskim verovanjima. Veliki broj različitih verskih zajednica je zasnovana na svim delovima države, među kojima su Zajednica slobodne religije, Nove misli, Hrišćanska nauka i Spiritualizam. Teozofija će se graditi na tada popularnoj ideji u SAD-u, naglašava će slobodnu volju i neizbežnost napredka, uključujući i duhovni napredak. Takođe je na razvoj Teozofije uticalo pristizanje novog znanja o Azijskoj religiji u SAD[3].

Pre nego sto je stigla u SAD, Blavatski je imala iskusta sa Spiritualizmom. [15]. Preko kojeg je upoznala Olkota[3] 1884. Olkot stvara prvu škotsku ložu u Edinburgu.[20]

Godine 1980, Kampbel je zabeležio da se knjige Teofizije prodaju u rekordnim nivoima[3].

U SAD-u Vilijam Kvan Džadž se posvetio promovisanju Teozofije, ali sa malim uspehom[3].

Posle Helene Blavatski[uredi | uredi izvor]

Besant sa detetom Krishnamurtijem

Tokom svog života, Blavatski je predlagala dosta ljudi za svog naslednika. Tri najobećavajuća naslednika Olkot, Džadž i Bezan su se odmah nakon smrti Helene Blavatski sastali u Londonu da razgovaraju. Džadž je tvrdio da je i on bio u kontaktu sa Vođama društva, i da je od njih dobio poruku da on i Bezan treba da delegiraju Ezoteričan deo zajednice. Olkot je sumnjao da ta poruka nije bila legitima, što je izazvalo tenziju između njih dvojce. Bezan je pokušala da smiri situaciju, ali Džadž joj je otkrio Olkotov plan da je ubije, tvrdeći da je informaciju dobio od Vođa. 1893. Bezan je stala na Olkotovu stranu i podržala njegov zahtev da se Džadž kazni. Počela je istraga iz dva dela, koja je zaključila da zato što Društvo nije dala oficijelnu izjavu da li Vladari postoje ili ne, Džadž ne može da bude kriv za lažiranje poruke i da može da zadrži svoju poziciju. Do informacija o suđenju došao je Edmund Garet, koje je on iskoristio kao osnovu za svoju knjigu ,,Isis Very Much Unveiled“. Džadž je onda objavio da su mu Vladari rekli da on sam treba da preuzme kontrolu nad Ezoteričnim delom, sa čim se Bezan nije složila. Olkot poziva Džadža da odustane, aprila 1895. Američki deo glasa da se odvoji od glavne Zajednice. Džadž ostaje lider, ali umire za manje od godinu dana[3].

Olkot je onda poslao Bezan u SAD da dobije podršku od Adiarskog društva. Ona je veoma usprešno obavila ovaj zadatak dobijači hiljade novih sledbenika i uz to se stvorilo nekoliko novih grana društva. Bezan se sprijateljila sa Teozofom pod nazivom Čarls Vebster Lidbiater, sa kojim je napisala značajan broj knjiga. Lidbiater je bio kontroverzan, a situacija se pogoršala kad je zatečen kako uči dva dečaka da masturbiraju. Američki deo Teozofskog društva je podigao unutrašnje optužbe protiv njega, Bezan je stala u njegovu odbranu. Verovatno kako bi se smanjio loš publicitet, Društvo ga nije izbacilo nego je prihvatilo njegovu ostavku[3].

Godine 1907, kad je Olkot preminuo, za svog naslednika predložio je Bezan koja u Junu velikom većinom preuzima tu poziciju. Tokom prve godine kao lider društva, ostvarila je porast broja članova društva za 50% koji dolazi do 23,000. Takođe je ostvarila porast broja oranica Adiarskog društva sa 27 na 253. Bezan je bila aktivna, promovišući prava žena u Indiji kroz Udruženja indijskih žena, pomogla je uspostavljanju i Centralnog Hindu koledža i Hindu škole za devojke. Osnovala je ,,New India newspaper“, i nastavila je da podržava indijsku nezavisnost u novinama tokom Prvog svetskog rata, čak je i bila u Indiji na par meseci. Ovo joj je pomoglo da ojača svoj status u pokretu nezavinosti, što joj je sa 70 godina donelo počasnu poziciju Predsednika Indijskog nacionalnog kongresa[3].

U decembru 1908. Lidbiater je prihvaćen ponovo u društvo, što je izazvalo talas ljudi koji su napustili zajednicu, Sidnejski deo zajednice se odcepa od nezavisnog društva Teozofa. Lidbiater je putovao do Adiara gde je upoznao mladog dečaka Džudmana Krišnamurtija, i proglašava ga za sadašnjim oličenjem bića poznatog pod nazivom „World teacher“( Svetski učitelj). Zatim je sledeće dve godine preuzeo kontrolu nad dečakovim instrukcijama. Uz pomoć Bezant, Lidbiater osniva grupu poznatu pod nazivom „Order of the star“ (Red zvezde) na istoku da bi proširio ideju o Krišnamurtiju kao Svetskom učitelju. Lidbitaer je takođe želeo veći broj obreda unutar Teozofije, pa su on i J. I. Vidgvod postali biskupi u staroj Katoličkoj crkvi[3]. Zatim su se odvojili od toga i osnovali svoju Liberalnu Karoličku crkvu, koja je bila nezavisna od Teozofskog Društva(Adiar) ali su bili potvrđeni sa njihove strane. Crkva je većinu članova dobila iz Društva, i u velikoj meri su zavisili od njihovih sredstava[14]. Međutim, 1919 crkva je propala zbog policijske istarge, gde su 6 njihovih sveštenika bili optuženi za navodni čin pedofilije i Vedgvud- koji je bio upleten u optužbe- je podneo ostavku[3].

Akademija Raja Ioga i Hram mira, 1915. godina

Pokret „Back to Blavatsky“ (Nazad na Blavatsku) spaja se sa zajednicom. Njihovi člonovi nazivaju Bezan i njene pratioce „Neo-Teozofi“, osporavajući odanost Liberalne Katoličke crkve Papi. Pokret nazad na Blavatsku najviše je uznemiravala rivalska grupa Ujedinjena loža Teozofa. Jedna od bitnih figura koja je promenila stranu bio je B. P Vadia. Ujedinjena Loža Teozofa osnovana je u Los Anđelesu 1909. kada se odvojila od Džadžove Teozofske zajednice u SAD-u, trudivši se da održe što manji nivo strukture organizacije. Usresredili su se na objavljivanje novih verzija knjiga, između ostalog dela Blavatske i Džadža, obično objavljivali su anonimno da bi izbegli stvaranje bilo kakvog kulta u zajednici Teozofa[3].

Adiarska zahednica je na kraju 1920 dostigla rekordnih 40.000 članova. Dok je Red zvezde najviše imao 30 000. Krišnamurti je odbacio tvrdnju da je on Svetski učitelj, i onda je napustio društvo: posledice ovoga su bile velike, zajednica gubi trećinu članova u sledećih par godina. 1933 Bezant umire i vrh zajednice preuzima Džordž Arundale koji je vodi do 1945: količina aktivnosti Zajednice znatno je opala zbog Drugog svetskog rata[3].

Džadž nije imenovao svog naslednika Američke zajednice Teozofa, poziciju preuzima Ketrin Tingli, koja tvrdi da je ostala u medijumsom kontaktu sa Džadžovom dušom. Kingli je pokrenula unutrašlju kampanju da se uzdigne unutar Društva, poslavši misionare u Evropu, Egipat i Indiju. U poslednjoj državi su se sukobili sa Adiarskim delom Teozofskog društva, gde nisu bili usprešni pri dobijanju podrške. Ernest Templ Hargrov je pokušao da preuzme vlast, ali kada nije uspeo odvaja se i osniva svoju rivalsku grupu. 1897. Tingli osniva Teozofsku zajednicu ,,Lomaland“ u San Dijegu , Kalifornija. Dosta Teozofa pisaca i umetnika se okupilo tu, dok je botanićki razvoje bio takođe naglašen. 1919. je osnovan Teozofski univerzitet uz pomoć građana. Dugoročni finansijski problemi uz starenje populacije rezultirali prodajom Lomalenda 1942. U međuvremenu Tingli umire i 1929, i američko društvo Teozofa preuzima Gotfrid de Puraker, koji je zastupao zbližavanje sa ostalim Teozofksim zajednicama, što je poznato kao ,,Fraternisation“ pokret[3].

Demografija[uredi | uredi izvor]

Podignuta zgrada Teozofskog društva u Rejkjaviku, Island

Tokom prvog veka postojanja Teosofija je ustanovljena kao međunarodno društvo[3]. Kembel veruje da je od osnivanja do 1980. god. Društvo steklo desetine hiljada sledbenika. Naglasio je da poslednjih godina Društvo ima oko 35.000 članova, od kojih je 9000 iz Indije, 5500 članova Teosofskog Društva Amerike, 1500 članova međunarodnog Društva i oko 1200 članova Ujedinjene Lože Teosofije[3]. Najviše članova je bilo kada je Društvo dostiglo vrhunac 1929. god. kada je brojalo 45 000[14].

Teosofske grupe su veće nasuprot klasične porodice[3]. Kembel je istakao da su ovi članovi otuđeni od konvencionalnih društvenih normi[3].

Kako je Dikson primetio, krajem devetnaestog i početkom 20. veka, Teosofsko Društvo je bilo usmereno na elitne, učene, srednje i više srednje klase. Učenje Društva je bilo „religija za klase koje misle“[3]. Kembel je izjavio da je Teosofija privukla „nekonvencionalne, liberalne, slobodoumne Zapadnjake“. Prema Diksonovoj, bili su među onima koji su postali humanitarna savest srednjih klasa, disidentna manjina koja radi u manjim organizacijama kritikujući dominantnost buržoaske klase i kulture[5].

Kembel je, takođe, istakao da se Teosofija okrenula učenim Azijatima i delimično Indijcima, zato što se Azija smatra za kolevku religije koja je dozvolila da se tradicionalna učenja uklope u moderne strukture[3].

Prihvatanje i nasleđe[uredi | uredi izvor]

Hamer i Rotštajn su verovali da je formiranje Teosofskog Društva bilo knjučno poglavlje za religijsku istoriju zapada[6]. Teosofsko Društvo je imalo značajan uticaj na religiju, politiku, društvo i kulturu zapada. Bilo je esencijalno za uvođenje indijskih religijskih učenja[3]. Kembel je okarakterisao Društvo kao „verovtno najznačajniju netradicionalnu i okultnu grupu u poslednjem veku“[3], dok je 2012. Santući istakao da je bilo „kamen temenjac za savremenu religijsku lepezu“[4].

Teozofska knjižara u Buenos Ajresu, Argentina

Prilazeći Azijskoj religiji s poštovanjem i vrlo ozbiljno shvatajući njihova uverenja, Helena Blavatski i Olkot su uticali na Južno azijsko društvo[3] u Indiji, koje je kasnije odigralo veliku ulogu u oživljavanju budizma.Mahatma Gandi je razvio interesovanje za Hindu kulturu posle proučavanja dela Bagavad Gita koje su pisali Teosofisti. Pored podrške Indijskom pokretu(1916—1918), koji se smatra pretečom pokreta za nezavisnost, podržavala je i pokrete u Irskoj, Škotskoj i Velsu[20], po čijem modelu je nastao indijski pokret. Kembel je naveo Teosofiju kao „oca“ pokreta koji je u 20. veku rastao u Aziji[3].

Utucaj na umetnost i kulturu[uredi | uredi izvor]

Mnoge značajne ličnosti, posebno u humanizmu i umetnosti, su bile uključene u Teozofski pokret koji je značajno uticao na njih. [4]. Istaknuti naučnici kao Tomas Edison pronalazač, Alfred Rasel Volas biolog i hemičar Viljem Kruks[3] Teosofija je uticala i na umetnost[6]. Takođe je uticala na veliki broj pionira apstraktne umetnosti[3]. Ruski apstraktni umetnik Vasilij Kandinski je bio zainteresovan za Teosofske ideje o bojama kao i holandski umetnik Pit Mondrian na koga je uticala teosofska simbolika[3].

Teozofiija je, takođe, uticala na irsku književnost krajem 19. i početkom 20. Veka, uključujući Čarlsa Džonstona, Džordža Rasela, Džona Elingtona i Viljema Batlera Jejtsa[3]. Američki pisac Talbot Mandi je uključio Teosofske teme u mnoga svoja dela[21], odbacivši prethodnu povezanost sa Hrišćanskom naukom , pristupivši Društvu 1923, pridruživši se komuni u Point Lomu[21].

Uticaj na druge verske i ezoterične grupe[uredi | uredi izvor]

Bestseleri i televizijske emisije posvećene su teozofskim konceptima kao što su reinkarnacija i duhovna evolucija; internet preplavljuje referencama na teozofske koncepte kao što su ljudska aura (Guglova pretraga u maju 2012. pregledana je 47 miliona puta) i čakre (12 miliona puta). Čak i istinski mejnstrim mediji kao što je Nacionalna geografija predstavljaju programe posvećene teoretskim temama kao što su Atlantida i duhovne misterije Egipta. Termini i ideje stvoreni ili posredovani od strane glasnogovornika Teozofskog društva su vremenom postali kućne reči, a dolazak teozofije je tako označio fundamentalnu promenu u verskom životu bezbrojnih pojedinaca.

— Olav Hammer and Mikael Rothstein, 2013.[22]

Osnivači mnogih kasnije novih religijskih pokreta bili su uključeni u teozofiju. Mnoge ezoterične grupe - kao što je Ezoterična škola Alis Bejli i antropozofija Rudolfa Štajnera - "direktno zavise" od teozofije. Iako se odvojio od teozofije kada se odrekao Leadbeaterove tvrdnje da je bio učitelj sveta, Krišnamurti je nastavio da pokazuje teozofske uticaje u svojim kasnijim učenjima. Godine 1923. bivši teozof, anglo-američki Alis Bajli, osnovao je ezoteričnu školu, koja je takođe počivala na tvrdnjama o kontaktu sa uzašlim majstorima. Drugi bivši teozof, austrijski Rudolf Štajner, odvojio se od Teozofskog društva nad tvrdnjama o Krišnamurtiju, a zatim je 1913. osnovao svoje vlastito Antropozofsko društvo, koje je promoviralo antropozofiju, filozofiju pod uticajem teozofskih ideja. Uprkos svom odlasku od teozofa, Rudolf Štejner je ipak zadržao veliko interesovanje za teozofiju do kraja svog života. Kako je Teozofija ušla u Volkiš pokret krajem 19. veka u Austriji i Nemačkoj, on se sinhronizovao da bi stvorio eklektički okultni pokret poznat kao ariozofizam. Najistaknutiji ariozofista, austrijski Guido von List, bio je pod uticajem teozofskih ideja u stvaranju sopstvenog okultnog sistema. U Sjedinjenim Američkim Državama tokom 1930-ih, grupu I AM su osnovali Gui Balard i Edna Balard; grupa je prihvatila ideju uzašlih Majstora iz teozofije. Ideja o Majstorima - i vera u Moria i Kuthumi - takođe je usvojena u sistem verovanja Crkvenog Univerzuma i Trijumfa. Kanadski mistik Manli P. Hal takođe je naveo spise Blavatske kao ključni uticaj na njegove ideje. Teozofske ideje, uključujući i evoluciju Zemlje, uticale su na učenje britanskog zaverenika Davida Ikea. Hamer i Rotšajn su izjavili da je teozofija u velikoj meri uticala na "popularnu religioznost" i da je krajem dvadesetog i dvadeset prvog veka "prožimala skoro svaki ugao i rascep savremene" narodne "religijske kulture" u zapadnim zemljama. To je imalo veliki uticaj na Nju Ejdž milje u poslednjem 20. veku. Ona je odigrala važnu ulogu u promovisanju verovanja u reinkarnaciju među zapadnjacima.

Naučna istraživanja[uredi | uredi izvor]

Dvorana teozofije na Menhetnu, Njujork

Značajna količina literature je stvorena o teozofija i teozofskom društvu[23]. Većina ranih publikacija o teozofija spadaju u dva kampa: ili apologetski i vrlo odbrambeni, ili vrlo antagonisticki i agresivni prema pokretu[24]. Od 2001. godine religiozni naučnik Olav Hamer je mogao i dalje primetiti da su knjige o teozofskim doktrinama bile apologetske prirode. Primeri takvih dela su knjiga Vilijama Piter Judge iz 1893. godine "Okean teozofije" i Robert Elvudova knjiga iz 1986. "Teozofija"[23]. On je primetio da je većina ovih radova tretirala teozofsku doktrinu kao da je fiksna celina i da je dala malo ili nimalo diskusije o promenama tokom decenija. Mnogi članci o istorijskom razvoju pokreta pojavili su se u časopisu "Teozofska istorija".

Mnogi rani naučnici religije odbacili su teozofiju kao da nije dostupna proučavanja. Mirsea Elijade je, na primer, opisao teozofiju kao "odvratan" duhovni hibridizam. Akademsko proučavanje teozofske struje razvijalo se na preseku dva naučna pod-polja: proučavanje novih religijski pokreta, koji su se pojavili 1970-ih godina i proučavanje zapadnog ezoterizma[25]. Značajan deo nauke o teozofiji predstavljaju biografije njenih vodeći članova i diskusija o događajima u istoriji društva. Nasuprot značajnom broju istraživanja fokusirani na prve dve generacije teozofa, malo je proizvedeno na kasnijim članovima. Hamer je takođe izrazio žaljenje da se, dok se nauke o teozofiji razvijaju, ona nije fokusirala na preformulisanje teozofije od strane Lidbitera i Bezan ili sa razvojnim idejama post-teozofskim pisaca kao što su Štajner ili Bejli. Hamer i Rotštajn sugerisali su da je "oskudica naučne literature" o teozofiji zato što "moćni pojedinci i institucije" u Evropi i Severnoj Americi smatraju da je religija "smešna" i tako obeshrabruju naučnike da posvete svoje vreme istraživanju.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d Lachman, Gary (2012). Madame Blavatsky: The Mother of Modern Spirituality. New York: Jeremy P. Tarcher/Penguin. 
  2. ^ Franklin, J. Jeffrey (2018). Spirit Matters: Occult Beliefs, Alternative Religions, and the Crisis of Faith in Victorian Britain. Ithaca iLondon: Cornell University Press. 
  3. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s t ć u f h c č dž š aa ab av ag ad ađ ae až az ai aj ak al alj am an anj ao ap ar as at ać au af ah ac ač adž aš ba bb bv bg bd bđ be Campbell, Bruce F. (1980). Ancient Wisdom Revived: A History of the Theosophical Movement. Berkeley: University of California Press. ISBN 9780520039681. 
  4. ^ a b v g d đ Santucci, James A. (2012). The Cambridge Companion to New Religious Movements ("Theosophy". Olav Hammer iMikael Rothstein izd.). Cambridge: Cambridge University Press. 
  5. ^ a b v g d đ e ž z Dixon, Joy (2001). Divine Feminine: Theosophy and Feminism in England. Baltimore i London: Johns Hopkins University Press. 
  6. ^ a b v Hammer, Olav; Rothstein, Mikael (2013). Handbook of the Theosophical Current ("Introduction", Olav Hammer i Mikael Rothstein izd.). Leiden: Brill. 
  7. ^ Franklin, J. Jeffrey (2018). Spirit Matters: Occult Beliefs, Alternative Religions, and the Crisis of Faith in Victorian Britain. Ithaca i London: Cornell University Press. 
  8. ^ a b v Hanegraaff, Wouter (2013). Western Esotericism: A Guide for the Perplexed. London: Bloomsbury Press. 
  9. ^ Partridge, Christopher (2004). The Re-Enchantment of the West Volume. 1: Alternative Spiritualities, Sacralization, Popular Culture, and Occulture. London: T&T Clark International. 
  10. ^ Washington, Peter (1993). Madame Blavatsky's Baboon: Theosophy and the Emergence of the Western Guru. London: Secker & Warburg. 
  11. ^ a b Faivre, Antoine (1994). Access to Western Esotericism (SUNY Series in Western Esoteric Traditions izd.). Albany, NY: State University of New York Press. 
  12. ^ Partridge, Christopher (2013). Handbook of the Theosophical Current ("Lost Horizon: H. P. Blavatsky and Theosophical Orientalism", Olav Hammer i Mikael Rothstein izd.). Leiden: Brill. 
  13. ^ a b v Godwin, Joscelyn (1994). The Theosophical Enlightenment. Albany, NY: State University of New York Press. 
  14. ^ a b v g d đ e ž Poller, Jake (2018). The Occult Imagination in Britain: 1875–1947 ("Under a Glamour": Annie Besant, Charles Leadbeater and Neo-Theosophy", Christine Ferguson i Andrew Radford izd.). Abingdon and New York: Routledge. 
  15. ^ a b Santucci, James A. (2006). Dictionary of Gnosis and Western Esotericism ("Theosophical Society", Wouter Hanegraaff izd.). Leiden: Brill. 
  16. ^ Johnson, K. Paul (1994). The Masters Revealed: Madame Blavatsky and the Myth of the Great White Lodge. Albany, NY: State University of New York Press. 
  17. ^ a b v g Introvigne, Massimo (2018). The Occult Imagination in Britain: 1875–1947 ("Painting the Masters in Britain: From Schmiechen to Scott", Christine Ferguson i Andrew Radford izd.). Abingdon i New York: Routledge. 
  18. ^ Goodrick-Clarke, Nicholas (2008). The Western Esoteric Traditions: A Historical Introduction. Oxford: Oxford University Press. 
  19. ^ a b v g d đ e Chajes, Julie. „"Reincarnation in H.P. Blavatsky's The Secret Doctrine". Correspondences: An Online Journal for the Academic Study of Western Esotericism”. 2017. 
  20. ^ a b Shaw, Michael (2018). The Occult Imagination in Britain: 1875–1947 ("Theosophy in Scotland: Oriental Occultism and National Identity", Christine Ferguson i Andrew Radford izd.). Abingdon i New York: Routledge. 
  21. ^ a b Taves, Brian (1985). „"Philosophy Into Popular Fiction: Talbot Mundy and The Theosophical Society"”. Southern California Quarterly. JSTOR 41171147. doi:10.2307/41171147. 
  22. ^ Hammer & Rothstein 2013, str. 2. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFHammerRothstein2013 (help)
  23. ^ a b Hammer, Olav (2001). Claiming Knowledge: Strategies of Epistemology from Theosophy to the New Age. Leiden and Boston: Brill
  24. ^ Campbell, Bruce F. (1980). Ancient Wisdom Revived: A History of the Theosophical Movement. Berkeley: University of California Press. ISBN 9780520039681. 
  25. ^ Hammer & Rothstein 2013, str. 1–12 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFHammerRothstein2013 (help)

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Lachman, Gary (2012). Madame Blavatsky: The Mother of Modern Spirituality. New York: Jeremy P. Tarcher/Penguin. 
  • Hammer, Olav; Rothstein, Mikael (2013). „Introduction”. Ur.: Olav Hammer; Mikael Rothstein. Handbook of the Theosophical Current. Brill Handbooks on Contemporary Religion. Leiden: Brill. 


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Теозофија&oldid=27430826”