Timočka buna

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Ako ste tražili istoimeni film, pogledajte Timočka buna (film).

Timočka buna je bila buna koju su 1883. g. u zaječarskom okrugu podigli predstavnici Narodne radikalne stranke protiv vlade kralja Milana Obrenovića.[1] Nered je započeo tako što je narod, na nagovor šefa radikala Nikole Pašića,[2] odbio da preda oružje,[3] onda kada je krajem septembra naređeno da se oružje oduzme od naroda.[4] Odgovor vlade na to bio je proglašenje vanrednog stanja i uvođenje prekog suda na osnovu kojeg je 97 učesnika osuđenjeno na smrt, a 576 njih na dugogodišnju robiju.[5] Izvršena je 21 smrtna presuda, a 734 čoveka kažnjena su robijom i zatvorom.[6] Vođe bune, Pašić i Aca Stanojević, izbegli su smrtnu kaznu emigriravši na vreme iz zemlje u Bugarsku.[7][8]

Sukob[uredi]

Po padu liberalne vlade Jovana Ristića, došao je 19/10 1880 na vladu mlado-konzervativni kabinet Milana Piroćanca. njegova je grupa izašla na izbore 30/11 zajedno sa radikalnim elementima. Narodna skupština sastala se 30/12. 8/1 1881 organizovana je radikalna stranka a 18/1 napredna (iz vladinih privrženika). Njih dvije su brzo došle u vrlo oštar sukob, i u štampi i narodnoj skupštini. Naročito je ugovor sa Generalnom Unijom u Parizu (predsednik bonta) izazvao ljutu borbu vlade i opozicije (izglasan 19/3 1881). Kad su padom te banke dovedeni u opasnost materijalni interesi Srbije, a vlada nije htela da odgovara na interpelaciju opozicije, ova je napustila skupštinu. Umesto opštih izbora vlada je naredila naknadne (15/5). Opet. su izabrani isti poslanici. ali su i oni, osim nekoliko njih, dali ostavke. Na novim naknadnim izborima (31/5) izabrani su opet isti, Ali sada vlada nije primila izabrane opozicione poslanike, nego je pozvala u skupštinu one, koji su poslije izabranih imali najviše glasova. Neki su od njih i sa svega dva glasa postali poslanici (Dvoglasci). Sukob se sve više zaoštrakvlo, došlo je tajanstveno ubistvo Lene Knićanke i Ilke Markovićka; postavljanje naročitih čuvara javne bezbijednosti, koje su radikali krstili sejmenima, žigosanje stoke, oduzimanje oružja od naroda, svakodnevna policijska nasilja.

Na izborima 7/9 1883 radikali su imali ogroman uspeh, a vlada je pretrpela strašan poraz. Ostala je u manjini, iako je imala i 40 kraljevih poslanika. Skupština se sastala 19/9, a vlada je podnela ostavku 20/9. Dva dana posle toga došao je na upravu kabinet Nikole Hristića, i narodna skupština je zaključena. Kralj je otvoreno ušao u borbu protiv radikala. Radikalni prvaci, njih oko 30, sa glavnim partijskim odborom održali su tada konferenciju. na kojoj je rešeno, da se svuda po zemlji imaju zborovi (1/11) i da se traži promena ustava. Tu je pao i predlog, da se s oružjem u ruci brani ustav, ako bi bio ukinut, ali o tome nije rešavano.

Vlada je, međutim naredila, da se produži skupljanje oružja od naroda. U Timočkoj Krajini to je vršeno grubo i nasilnički. Vlast kao da je svojim pretnjama naročito izazivala narod. U Salašu. Poreču, Grljan i Gamzigradu došlo je do oružanog sukoba, jer je narod odbio da preda oružje. Pokret je uhvatio maha i proširio se. Buna se počela organizovati. U Knjaževcu i nekim drugim mestima narod je uzeo vlast u svoje ruke. Pobunjenici nisu vršili nasilja niti pljačkali državni novac. 21/10 vlada je proglasila vanredno stanje za crnorečki okrug i postavljen je preki sud. Predsednik je bio Radomir Rajović, član kasacije, a članovi: Andra Grujić, predsjednik niškog suda, i Ilija Hranisavljević, sudija u Beogradu; vladin komesar Doka Stevanović, predsjednik apelacije; islednici: Ilija Mojsilović i Vučko Đorđević, sudci: državni tužilac: Dragutin Stamenković. On je ubrzo smenjen kao „nepouzdan", a postavljen je Antonije Pantović. Djelovođa su bili: Milenko Žujović i Dragutin Ilić. Za komandanta vojske, određene da uguši bunu, postavljen je general Tihomil (Teša) Nikolić. Obustavljeni su članovi 8 i 10 zakona o štampi, i novine se nisu mogle pokretati bez dopuštenja policije. Suspendovan je i zakon o izborima. Oficirima i vojnicima, poslanim protiv pobunjenika, udvostručena je plata; troškovi za ugušenje bune pali su na pobunjene okruge. 25/10 vanredno stanje proglašeno je i za banjski srez aleksinačkog okruga, a 26/10 za grad Aleksinac i moravski srez aleksinačkog okruga.

Buna je bila ugušena za desetak dana. Najpre je vojska udarila na Sokobanjsku Klisuru, pa je preko Boljevca zašla za leđa pobunjenicima, koji su bili zauzeli jedan deo Čestobrodice. Pod unakrsnom vatrom, bez otpora s puškama starog sistema, pobunjenici su se počeli raspršiti. Vojska je od Boljevca pošla Zaječaru i Vražogrncu. Glavna je bitka bila na Vratarnici. Kada je i tu pobedila pobunjenike vojska je zauzela Knjaževac. Neke kolovođe i jedan deo pobunjenika bili su pohvatani i zatvoreni.

25/10 kasno u noć zatvoreni su i svi članovi glavnog odbora radikalne stranke, osim Nikole Pašića, koji je toga dana u podne, čim se čula vest, da će odbor biti zatvoren prešao čamcem preko Save. Svi su članovi zatvoreni u grad, okovani, i posle 11 dana sprovedeni za Zaječar, gde je zasjedavao preki sud. Suđeno im je 28/11. Najjači dokaz njihove krivice, po uverenju prekog suda, bila su dva člana: Razoružanje narodne vojske (N. Pašića) i Kako da se oprostimo nezakonitih izbora (R. Miloševića), u kojima je sud našao pozivanje na bunu. Međutim, nijedan od zatvorenih članova glavnog odbora nije imao nikakvog učešća u buni. Oni su to izjavljivali i posle pada dinastije Obrenovića, te im se mora verovati. Jedino je bilo sumnjivo držanje Pašićevo, koji je 23/6 1907 izjavio u narodnoj skupštini, da je glavni odbor spremao bunu, i u čijem se izbornom kraju buna i javila. On je pred bunu išao u svoj kraj i na triput ponovljeno pitanje jedne grupe mlađih seljaka o davanju oružja rekao je: Ne dajte ga. Od članova glavnog odbora osuđeni su: Pašić, Pera Todorović i Raša Milošević na smrt, Kosta Taušanović na 7 godina zatvora, Paja Mihailović na 5, Giga Geršić, Jovan Đaja, Andra Nikolić, Steva Stevanović i Jovan Simić pušteni su kao nevini. Todoroviću i Miloševiću, na njihovu telegrafsku molbu kralju, zamenjena je smrtna kazna desetgodišnji zatečenjem. Od kolovođa iz pobunjenih krajeva strijeljani su njih 21: Miloje Petrović i zet mu Marinko Ivković, bivši narodni poslanik, oba sveštenici iz Boljevca, Lazar Milenković, bivši narodni poslanik i sveštenik iz Trnjana, Milenko Prvulović učitelj iz Krivog Vira, Petar Milošević, bataljonski komandant narodne vojske iz Izvora (srez svrljiški), Stanko Milošević iz Krivog Vira i Milan Gojković iz Jablanice (srez boljevački), sva tri predsednici opštine, Milenko Nikolić, kmet iz Planinice, vodnik narodne vojske, Gavra Aničić i Ljubomir Božinovie iz Knjaževca, Stanoje Dinić, bivši narodni poslanik iz Mučibaba (srez zaglavski), Ljuba Didić, bivši narodni poslanik iz Sokobanje, Kosta (Kole) Knežević, komandant narodne Vojske iz Aleksinca, Kosta Janković iz Prćilovica, Serafin Negotinac iz Kruševca, svi trgovci, Zivan Nikolajević, stolar i bivši narodni poslanik iz Boljevea, Mihailo Gilkić mesar iz Aleksinca, Rista Đušić, zemljoradnik i bivši narodni poslanik iz Merđeluta, i Baća, kočijaš iz Zaječaru. Učitelj Vladimir Zebić osuđen na smrt obesio se u zatvoru. Učitelj Neša Magdić i Tihomir Marinković sa još 60 osuđenih na smrt pomilovani su i osuđeni na zatočenje, zatvor i robiju. Na smrt je osuđen Aca Stanojević s još nekoliko kolovođa pobune, ali su oni bili prešli preko granice. Svega je ukupno osuđeno na smrt 94, na robiju 567, na zatočenie 5, na zatvor 68, a 85 su pušteni kao nevini.

Osuđenici, koji su izdržali osudu, pomilovani su 1/1 1886, posle pohoda kralja Milana, učinjenog Peri Todorovića u beogradskom gradskom zatvoru (27/12 1885). Tom pohodu prethodila su 3 Todorovićeva pisma kralju Milanu, a glavni im je uzrok poraz srpske vojske na Slivnici. Osuđenici u begstvu pomilovani su 1887, a Nikola Pašić pomilovan je 27/11 1889, posle abdikacije kralja Milana, a na kraljevu molbu upućenu namesnicima maloletnog kralja. [9]

Reference[uredi]

  1. ^ Тимочка буна → Тинторето“ (на ((sr))). Енциклопедија Британика Т-Ф. Београд: Народна књига, Политика. 2005. стр. 62. ISBN 86-331-2119-0 (НК). „Тимочка буна, буна коју су 1883. у зајечарском округу подигли представници Народне радикалне странке против краља Милана Обреновића.“ 
  2. ^ Јовановић, Слободан (1934). „Глава XXI. Тимочка буна“ (на ((sr))). Влада Милана Обреновића. Књ. 3. Београд: Г. Кон. стр. 118. COBISS.SR-ID 125772044 Приступљено 19. септембар 2010. „„Самоуправа“ донела је 30 јула врло оштар чланак против разоружања народне војске. Чланак је писао сам Никола Пашић.“ 
  3. ^ Јовановић, Слободан (1934). „Глава XXI. Тимочка буна“ (на ((sr))). Влада Милана Обреновића. Књ. 3. Београд: Г. Кон. стр. 123. COBISS.SR-ID 125772044 Приступљено 19. септембар 2010. „Буна у Источној Србији почела је на тај начин што су поједина села одрекла предају оружја.“ 
  4. ^ Станојевић, Станоје (2008) [1908.]. „XII Културно јединство српскога народа“ (на ((sr))). Историја српскога народа. Београд: Логос арт. стр. 313. ISBN 978-86-7360-097-0. „Кад је крајем септембра наређено, да се, према распису који је у лето те године био издан, покупи у народу оружје, опирање тој наредби од стране радикала изазвало је отворен сукоб.“ 
  5. ^ Kljajić, Slobodan (септембар 2010) „Kralja Milana ceo život proganjali demoni iz detinjstva“ (на ((sr))) Istorija бр. 8: 28 ISSN 1821-4096 „Haos u Timočkoj krajini opet je ugušila vojska a posle hapšenja i sudskog procesa na smrt je osuđeno 567 ljudi.“ 
  6. ^ Ћоровић, Владимир (2010). XVII. Српско-бугарски рат и његове последице (на ((sr))). Историја Срба. Београд: Makibook. стр. 648. ISBN 978-86-87463-10-3 Приступљено 19. септембар 2010. „Извршена је 21 смртна пресуда, а 734 човека кажњена су робијом и затвором.“ 
  7. ^ Тимочка буна → Тинторето“ (на ((sr))). Енциклопедија Британика Т-Ф. Београд: Народна књига, Политика. 2005. стр. 62. ISBN 86-331-2119-0 (НК). „Никола Пашић и Аца Станојевић избегли су смртну казну емигриравши на време из земље.“ 
  8. ^ Пацифик → Пашић Никола“ (на ((sr))). Енциклопедија Британика М-П. Београд: Народна књига, Политика. 2005. стр. 172. ISBN 86-331-2117-4 (НК). „Емигрирао је у Бугарску после Тимочке буне, али вратио се у Србију након што је помилован и 1888. победио на парламентарним изборима.“ 
  9. ^ Narodna enciklopedija, (1925 g. — knjiga 4. — stranice 802—804), članak napisao J. Prodanović.

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]