Tokata
Tokata (od ital. tоccаrе „taknuti", „dodirnuti") je kompozicija namenjena instrumentu s dirkama (orgulje, čembalo, klavir) u kojoj dolazi do izražaja virtuoznost izvođača. Pojavila se u Italiji početkom XVI veka. U početku nema određen oblik već označava instrumentalnu kompoziciju nastalu samostalno, nezavisno o vokalnim predlošcima.[1] Po svom improvizacijskom karakteru srodna je preludijumu i fantaziji, iako već u najranijim primercima pokazuje i mnoge vlastite karakteristike. U njoj je težište na virtuoznosti i maksimalnom korišćenju svih tehničkih mogućnosti instrumenta. Krajem XVI veka termin tokata upotrebljava se u Italiji i za kraće orguljske uvode u bogosluženju. Italijanska orguljska tokata doživljava vrhunac u delima Đirolama Freskobaldija. On homofone odlomke tokata povezuje briljantnim pasažima, a formalnu zaokruženost postiže motivskim jedinstvom. U Italijanskoj čembalističkoj literaturi toga vremena (A. i D. Skarlati, F. Durante) tokata je ili završni stav svite ili samostalna kompozicija. Višedelni oblik tokate preuzeli su i muzičari izvan Italije.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Kovačević, Krešimir, ur. (1977). „Tokata”. MUZIČKA enciklopedija. 3, Or-Ž (2 izd.). str. 583.
