Trojanski rat

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Trojanski rat
Deo
Jan Brojgel Stariji: Spaljivanje Troje (oko 1671-1672)
Jan Brojgel Stariji: Spaljivanje Troje (oko 1671-1672)
Vreme: 1194. godina p. n. e. - 1184. godina p. n. e.
Lokacija: Troja, današnja Turska
Uzrok rata: Parisovo otimanje Jelene od Menelaja.
Rezultat: grčko osvajanje Troje
Promene u teritoriji:
Sukobljene strane
Grčka Troja
Zapovednici
Agamemnon,
Idomenej,
Odisej,
Nestor,
Ahil † i
Ajant Veliiki
Prijam †,
Hektor † i
Paris
Jačina
Gubici

Trojanski rat je rat koji se navodno vodio između Ahajaca i Troje u 12. veku pne. [1]

Istorijsko postojanje ovog rata nije pouzdano utvrđeno. Ljudi u vreme antičke Grčke su verovali u njegovu istoriju. Većina informacija o ratu potiče iz istorijskih epova Ilijada i Odiseja.

Parisov sud (Jabuka razdora)[uredi]

Trojanski rat ima svoje korene u priči o venčanju Peleja i Tetide, boginje mora. Pelej i Tetida nisu na svadbu pozvali Eridu, boginju razdora, pa je besna boginja uletela na svadbeno slavlje i bacila zlatnu jabuku na sto. „Ova jabuka pripada onoj koja je najlepša“, reče ona.

Parisov sud, Peter Paul Rubens, oko 1636. (Nacionalna galerija London)

Hera, Atina i Afrodita su krenule da uzmu jabuku, ali je bog Zevs izjavio da Paris, trojanski princ, za koga se smatralo da je najlepši živi čovek, treba da bude sudija.

Hermes je otišao do Parisa i on se saglasio da bude sudija. Hera mu je obećala moć, Atina bogatstvo a Afrodita mu je obećala ruku najlepše žene na svetu.

Paris je izabrao Afroditu i ona mu je obećala da će Jelena, žena spartanskog kralja Menelaja, postati njegova žena. Paris se tada spremi da ode u Spartu da otme Jelenu. Njegova sesta Kasandra i brat Helen, blizanci proroci, pokušali su da ga odgovore od ovog nauma, kao i njegova majka Hekuba ali, Paris ih ne posluša i zaputi se u Spartu.

U Sparti je Menelaj, Jelenin muž, ugostio Parisa kao kraljevskog gosta. Međutim, kad je Menelaj otišao iz Sparte na sahranu svoga oca na Krit, Paris je oteo Jelenu (a možda je otišla i dobrovoljno), a poneo je i mnogo Menelajevog blaga.

Jelena i Paris su se venčali u Troji. To se desilo oko 1200. p. n. e.

Grčke oružane snage[uredi]

Menelaj je bio strašno uvređen kada je saznao da mu je Paris oteo Jelenu. Pozvao je sve nekadašnje Jelenine prosce, zato što su se oni u svoje vreme zakleli da će pomoći njenom mužu da brani njenu čast (vidi:Lepa Jelena).

Mnogi grčki heroji nisu želeli da idu u rat. Odisej se pretvarao da je poludeo, ali njegovu prevaru je otkrio Palamed. Ahil, iako nije bio među proscima, pozvan je jer je vidoviti Kalhas prorekao da se Troja ne može zauzeti bez Ahila.

Jedna od nazanimljivijih priča je ona o Kinaru, kralju Pafosa, na Kipru, koji je takođe bio Jelenin prosac. On nije želeo da pođe u rat, ali je obećao Agamemnonu pedeset brodova. I zaista je Kinar poslao pedeset brodova. Prvim brodom komandovao je njegov sin. Ostalih četrdeset devet je, međutim, bilo od gline na kojima su bili glineni mornari. Oni su se raspali čim su porinuti u more.

Grčka flota se okupila, pod Agamemnonovim nadzorom, u Aulidi. Međutim, ili je Agamemnon ubio jednog od Artemidinih svetih jelena ili je svojim oholim ponašanjem uvredio Artemidu; u svakom slučaju Artemida je bila besna i umirila je more i vetrove tako da flota nije mogla da isplovi.

Vidovnjak Kalhas je zbog toga objavio da Ifigenija, Agamemnonova kćer, mora da bude žrtvovana da bi flota mogla da zaplovi. Tako su i uradili (mada je Artemida u stvari ukrala Ifigeniju sa žrtvenika). Grčki brodovi su posle toga zaplovili ka Troji.

Bili su tu mnogi kraljevi, ali su se isticali: Idomenej (kralj Krita), Nestor (kralj Pilosa), mudri Odisej (kralj Itake), Ahil (kraljević Tesalije), Ajant i njegov polubrat Teukro (kraljevići Salamine), Diomed (kralj Arga) i mnogi drugi. Sve u svemu iz Aulide je krenulo više od hiljadu lađa i još pet stotina lađa sa hranom.

Traženje Troje[uredi]

Traženje Troje se pokazalo prilično teškim, tako da se grčka flota prvo iskrcala u Miziji. Prema Herodotu, Grci su verovali da su Jelenu oteli Teukrijanci, a iako su oni to opovrgavali, Grci su započeli opsadu grada. Grci su ih na kraju savladali, ali su pretrpeli velike gubitke od ruke Telefa, teukrijanskog kralja. Jelenu, međutim, nisu našli. Ahil je u borbi teško ranio Telefa.

Razočarani, Grci su se vratili kući.

Trojanski rat se možda nikad ne bi ni odigrao da Telef nije došao u Grčku u nadi da izleči svoju ranu. Proročište je reklo Telefu da ga samo ona osoba koja ga je ranila može i da ga izleči, a to je bio Ahil. Ahil je pristao pa je Telef otkrio Grcima kako da stignu do Troje.

Izaslanstvo kod Prijama[uredi]

Odisej, poznat po svojoj rečitosti, i Menelaj, poslati su kao izaslanici kralju Prijamu. Zahtevali su Jelenu i povraćaj ukradenog blaga. Prijam je odbio, pa su se Odisej i Menelaj vratili do grčkih brodova i rat je bio neizbežan.

Rat[uredi]

Prvih devet godina rata vodile su se bitke kako u Troji tako i u okolnim područjima. Grci su shvatili da Troju snabdevaju okolna kraljevstva, tako da su Grci prvo morali da poraze ta kraljevstva.

Uporedo s uništavanjem trojanske privrede, u ovim borbama su Grci sakupili i velike količine blaga i drugog ratnog plena, među kojima i žene (npr. Briseja, Tekmesa i Hriseja).

Trojanski heroj Hektor je ubio Patrokla, a besan zbog toga, Ahil je ubio Hektora. Poginuo je i trojanski saveznik Pentesileja. Nedugo zatim, Paris je strelom ubio Ahila pogodivši ga u jedino ranjivo mesto – petu.

Grci su dobili mnoge važne bitke, međutim, nisu mogli da razore zidine Troje.

Odisej je oteo Helena, Prijamovog sina. Helen, koji je bio prorok, rekao je Grcima da Troja ne može pasti sve dok:

  • Pir, Ahilov sin, ne počne da se bori u ratu,
  • Grci ne počnu da koriste Heraklove lukove i strele protiv Trojanaca,
  • dok se posmrtni ostaci Pelopsa, slavnog Elejskog heroja, ne donesu pred Troju, i
  • ne otme Paladijum, statuta boginje Atine, koja se nalazila u Troji.

Feniks je ubedio Pira da se uključi u rat. Filoktet je imao Heraklov luk i strele, ali je bio ostavljen na ostrvu Lemnu jer ga je ujela zmija i njegova rana je nepodnošljivo zaudarala. Filoktet je bio ogorčen, ali su ga napokon ubedili da se priključi Grcima. Pelopsove mošti su donesene, a Odisej se ušunjao kroz trojansku odbranu o ukrao Paladijum.

Trojanski konj[uredi]

Tražeći način da uđe u Troju, lukavi Odisej (neki kažu uz pomoć boginje Atine) naredio je da se napravi veliki drveni konj. Njegova unutrašnjost je bila šuplja tako da u njega mogu da se smeste vojnici.

Kada je Epej sagradio konja, jedan broj grčkih ratnika se, zajedno s Odisejem, popeo unutra. Ostatak Grka je otplovio da bi se obmanuli Trojanci.

Jedan čovek, Sinon, je ostavljen na obali. Kada su Trojanci došli da se dive ogromnom drvenom konju, Sinon se pretvarao da je ljut na Grke, jer su ga ostavili. Ubeđivao je Trojance da je drveni konj siguran i da će doneti Trojancima sreću.

Samo dvoje ljudi, Laokoon i Kasandra, pokušavalo je da upozore Trojance na opasnost ali ih niko nije slušao. Trojanci su slavili svoju navodnu pobedu i uneli drvenog konja u Troju.

Te noći, pošto je većina Trojanaca zaspala ili bila omamljena pijanstvom, Sinon je pustio grčke ratnike iz drvenog konja. Oni su odmah otvorili kapije grada ispred kojih su čekali preostali Grci koji su se vratili i iskrcali na obalu. Nastao je strašan pokolj u kome je poginulo mnoštvo iznenađenih i zbunjenih Trojanaca. Prijam je ubijen pred Zevsovim oltarom, a Kasandra je odvučena od Atinine statute i silovana.

Posle rata[uredi]

Agamemnonovo ubistvo, ilustracija iz Priča o grčkim tragičarima 1879 Alfreda Čerča.

Posle rata je Poliksena, Prijamova kćer, žrtvovana na Ahilovom grobu, takođe je žrtvovan i Astijanaks, Hektorov sin, i tako je rat okončan.

Trojanski princ Eneja uspeo je da preživi propast Troje i da otplovi do italske obale gde su njegovi potomci osnovali Rim. Vergilije je u epu Enejida opevao njegovo bekstvo iz Troje. Mnogi izvori kažu da je Eneja bio jedini trojanski princ koji je preživeo, ali su takvi stavovi u neskladu sa opšte poznatom pričom da se Andromaha udala za Helena, Kasandrinog blizanca, posle rata.

Menelaj, koji se zarekao da će ubiti svoju nevernu ženu, uskoro je ponovo podlegao njenoj lepoti i čarima i dozvolio joj je da živi. Njih dvoje su se, posle dugog lutanja sve do Egipta, vratili u Spartu.

Preživele trojanske žene su postale robinje grčkih ratnika a zaplenjeno je i mnogo blaga. Grci za zatim zaplovili kući, ali se putovanje za neke pokazalo teškim i dugim koliko i sam Trojanski rat (za Odiseja i Menelaja, na primer).

Vidi još[uredi]

Izvori[uredi]

  1. ^ Trojanski rat (na ((sr))) Pristupljeno 8. 1. 2014.

Spoljašnje veze[uredi]

Vikiostava
Vikimedijina ostava ima još multimedijalnih datoteka vezanih za: Trojanski rat