Ujedinjeno Kraljevstvo

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu


Koordinate: 50°-61° SGŠ, 8°ZGD - 2°IGD

Ne poistovećivati sa Velikom Britanijom.
Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske
United Kingdom of Great Britain and Northern Ireland
Zastava Ujedinjenog Kraljevstva Grb Ujedinjenog Kraljevstva
Zastava Grb
krilatica: Dieu et mon droit2
Himna
Bože čuvaj Kraljicu
Položaj Ujedinjenog Kraljevstva
Glavni grad London
51°30′N 0°7′W
Najveći grad London
Službeni jezik engleski (de facto)3
Oblik države Ustavna monarhija
 — Kraljica Elizabeta II
 — Premijer Dejvid Kameron
Osnivanje  
 — Osnivanje 1. januar 1801.4 
 — Članstvo u EU 1. januar 1973
Površina  
 — ukupno 243.610 km² (79)
 — voda (%) 1,34
Stanovništvo  
 — 2011. 63.705.000 [1] (22)
 — gustina 255,6/km² (51)
BDP (PKM) 2010 približno
 — ukupno $ 2,247 triliona (7)
 — po glavi stanovnika $ 36.120 (22)
IHR (2010) 0,849 (26) — veoma visok
Valuta Sterling funta (£) (GBP)
Vremenska zona UTC
Internet domen .uk6
Pozivni broj +44
1 - Službeni naziv države na ostalim regionalnim jezicima je:
  • velški: Teyrnas Unedig Prydain Fawr a Gogledd Iwerddon
  • škotski gaelski: An Rìoghachd Aonaichte na Breatainn Mhòr agus Eirinn a Tuath
  • irski: Ríocht Aontaithe na Breataine Móire agus Tuaisceart na hÉireann
  • škotski: Unitit Kinrick o Great Bretain an Northren Ireland

2 - Kraljevski moto u Škotskoj je: Nemo Me Impune Lacessit
3 - Službeni jezici su: pored engleskog, velški u Velsu. Škotsko gelski ima status da postane službeni jezik u Škotskoj, kao ravnopravni jezik pored engleskog. [2]
4 - Osnovana je spajanjem Kraljevine Velika Britanija sa Kraljevinom Irskom 1801. Sadašnji naziv je promenjen 1927. godine
5 - Prognoza nacionalne službe za statistiku [3]
6 - ISO 3166-1 je GB, ali se .gb ne koristi.

Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske (engl. United Kingdom of Great Britain and Northern Ireland) je država u zapadnoj Evropi,[2] i članica Evropske unije. Za držvavu se često koristi i skraćeno ime „Ujedinjeno Kraljevstvo“, „UK“ ili nezvanično „Velika Britanija[3] ili samo „Britanija“. UK ima četiri sastavna entiteta. Tri entiteta se većim delom nalaze na ostrvu Velika Britanija: Engleska, Vels i Škotska, a četvrti Severna Irska se nalazi na ostrvu Irska i graniči se sa Republikom Irskom.

Država je članica Ujedinjenih nacija, NATO-a, grupe G8 i Evropske unije.

Ujedinjeno Kraljevstvo je osnovano nizom Zakona o Uniji, koji su ujedinili države ili teritorije Engleske, Velsa, Škotske i Irske (ostrva) pod jednu vladu, sa sedištem u Londonu. Veliki deo Irske je napustio Ujedinjeno Kraljevstvo (koje se tada zvalo Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Irske) 1922, i danas je to Republika Irska, dok je severoistočni deo ostrva, Severna Irska, ostao u Ujedinjenom Kraljevstvu.

Ujedinjeno Kraljevstvo se nalazi na severozapadu Evrope. Ima kopnenu granicu sa Republikom Irskom, a osim toga je okruženo Severnim morem, kanalom Lamanš (Engleski kanal), Irskim morem i Atlantskim okeanom.

Velika Britanija, ponekada zvana samo Britanijom, je geografsko ime za najveće od Britanskih ostrva, i podrazumeva kopno Engleske, Velsa i Škotske, a ponekad podrazumeva i njihova ostrva. U medijima se često umesto Ujedinjenog Kraljevstva koristi termin „Britanija“. Atribut „velika“ se koristi kao suprotnost „maloj Britaniji“ u Francuskoj.

Geografija[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Geografija Ujedinjenog Kraljevstva

Granice i položaj[uredi]

Ujedinjeno Kraljevstvo

Država zauzima najveći deo Britanskih ostrva i obuhvata ostrvo Velika Britanija, severoistočnu šestinu ostrva Irska i neka manja okolna ostrva. Ukupna površina Ujedinjenog Kraljevstva je približno 243.610 km². Nalazi se između Atlantskog okeana i Severnog mora. Jugoistočna obala Velike Britanije se približava na 35 km od obale severne Francuske, od koje je odvojena Lamanšom.[4]

Kraljevska opservatorija u Griniču u Londonu je početna tačka nultog meridijana. Ujedinjeno Kraljevstvo se nalaziizmeđu 49 ° i 61° SGŠ, i između 9° ZGD i 2° IGD. Severna Irska ima 360 km dugu granicu sa Republikom Irskom. Obala Velike Britanije je duga 17.820 km. Velika Britanija je povezana sa kontinentalnom Evropom kroz Evrotunel, dugačkim 50 km (38 km pod vodom) i to je najduži podmorski tunel na svetu.

Engleska sa 130.395 km² obuhvata više od polovine teritorije Ujedinjenog Kraljevstva[5], zatim sledi Škotska sa 78.772 km², odnosno nešto manje od trećine površine države. Škotksa obuhvata i više od osam stotina ostrva severno i zapadno od glavnog kopna, a najznačajnije grupe ostrva su Hebridi, Orknijska ostrva i Šetlandska ostrva. Vels sa 20.779 km² obuhvata oko desetine površine, a najmanja je Severna Irska sa površinom 14.160 km².

Ujedinjeno Kraljevstvo se nalazi uz najprometniji deo svetskog mora — Lamanš što u današnje doba predstavlja izuzetno povoljan prometno-geografski položaj. U prošlosti, dok se život Evrope odvijao uz Sredozemlje, geografski položaj Ujedinjenog Kraljevstva je bio periferan. U doba velikih geografskih otkrića, a posebno nakon otkrića Amerike, položaj na Atlantskom okeanu postaje jako važan jer je Velika Britanija služila kao odskočna daska na putovanju iz Evrope u Ameriku. Ostrvski položaj je imao i pozitivne (širenje zaraznih bolesti, odbrana od napadača) i negativne (izolovanost) strane. S druge strane Lamanša nalazi se najrazvijeniji deo Evrope čiji pozitivni uticaji povoljno deluju na privredni i društveni razvoj. Povoljan prometno-geografski položaj od Ujedinjenog Kraljevstva je stvorio svetsku velesilu, a danas ga održava u samom vrhu.

Reljef[uredi]

Fizička mapa Ujedinjenog Kraljevstva.

Vode[uredi]

Najduža reka u Ujedinjnom Kraljevstvu je Severn koja protiče kroz Englesku i Vels. Ostale veće reke u Engleskoj su Temza, Hamber, Tiz, Tajn, Tvid, Ejvon, Eks i Merzi.

Reljef[uredi]

Britansko i Irsko ostrvo je vrlo starog paleozojskog i mezozojskog postanka. Uzvišenja su snižena i zaobljena, a stene su izrazito bogate rudama što je posebno pozitivno uticalo za vreme Prve industrijske revolucije.

U reljefu Velike Britanije ističu se visije, pobrđa i nizije.

Visije[uredi]

Ben Nevis, najviši vrh Britanije sa 1.344 m

Nalaze se u severnom delu Škotske (najviši vrh Ben Nevis, 1.343m) i nešto malo u severnom Velsu. Planine su ogolele pa su vrlo loši uslovi za proizvodnju hrane zbog čega su i vrlo retko naseljene. Visije se koriste za ispašu ovaca.

Pobrđa[uredi]

Sastoje se od Južnog škotskog pobrđa u Škotskoj i Penina u Engleskoj. Pobrđa su stare gromadne planine, blago talasaste i prekrivena travama, a ne prelaze visinu od 1.000 metara. Penini su nastali kaledonskom orogenezom te su bogati rudama, a pogotovo ugljem što je krajem 18. veka i početkom 19. veka bio temelj Prve industrijske revolucije.

Nizije[uredi]

Na severu se nalazi Središnja škotska nizija, a na jugu ostrva Engleska nizija. Središnja škotska nizija je najgušće naseljeni deo Škotske gde se nalazi većina škotskog stanovništva. Na plodnom tlu su povoljni uslovi za razvoj poljoprivrede, a razvoj industrije su olakšala bogata nalazišta uglja. Na jugu Velike Britanije nalazi se Engleska nizija gde je najveća koncentracija stanovništva i industrije. Na dodiru Penina i Engleske nizije nalazi se Birmingem - najjače industrijsko središte Kraljevstva. U južnom delu nizije nalazi se London- političko i ekonomsko središte UK. Severna Irska pretežito je brdovita sa brojnim plodnim nizijama. Najveća koncentracija stanovništva je u Belfastu. Nizije se koriste za poljoprivrednu proizvodnju, a brdski pašnjaci za ispašu stoke.

Prirodna osnova[uredi]

Na današnji izgled Britanskog ostrva veoma je uticalo ledeno doba, kad se ledeni sloj protezao sa severa Evrope i na Britansko ostrvo, na jug sve do današnjeg toka reke Temze.

Po završetku ledenog doba, nivo mora se podiže, pa Velika Britanija i Irska postaju ostrva. Potapanjem dolina i delova ravnica nastaju veliki zalivi. Na zapadnoj obali Škotske nastali su fjordovi.

Flora i fauna[uredi]

U 1993. godini 10% je bilo pošumljeno, 46 % je bilo pod pašnjacima, dok se 25% koristilo za poljoprivredu.

Istorija[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija videti Istorija Engleske, Istorija Škotske, Istorija Velsa i Istorija Severne Irske

Praistorija i stari vek[uredi]

Doseljavanje anatomskih predaka današnjih ljudi dogodilo se u talasima počevši od pre 30.000 godina. Smatra se da je na kraju praistorijskog perioda stanovništvo uglavnom pripadalo kulturi koja je nazvana Ostrvska keltska kultura i koja je obuhvatala britonsku Britaniju i gelsku Irsku. Rimsko osvajanje, koje je počelo 43. godine, potonja 400-godišnja vladavina nad južnom Britanijom i invazije germanskih anglosaksonskih doseljenika smanjili su britonsku teritoriju na oblast Velsa.

Srednji vek[uredi]

Većina oblasti naseljena Anglo-Saksoncima je ujedinjena u Kraljevinu Englesku u 10. veku. U međuvremenu, gelski narodi u severozapadnoj Britaniji (srodni onima iz severoistočne Irske i za koje se tradicionalno veruje da su odatle migrirali u 5. veku)[6][7] su se ujedinili sa Piktima i osnovali Kraljevstvo Škotsku u 9. veku.[8]

Dvorac Pembruk u Velsu iz 11. veka

Normani iz Francuske su 1066. napali Englesku i nakon njenog osvajanja, pokorili su i velike delove Velsa i Irske i bili su pozvani da se nasele u Škotskoj, donevši u svaku državu feudalizam po ugledu na severnu Francusku i normansko-francusku kulturu.[9] Normanske elite su imale veliki uticaj, ali su na kraju asimilovani u lokalne kulture.[10] Potonji srednjovekovni engleski kraljevi su dovršili osvajanje Velsa i vršili neuspešne pokušaje da pripoje Škotsku. Otada je Škotska održala svoju nezavisnost, mada je bila u skoro stalnim sukobima sa Engleskom. Engleski monarsi su, zbog nasleđivanja značajnih teritorija u Francuskoj i pretenzija na francuski presto, bili duboko uvučeni ratove u Francuskoj, od kojih je najpoznatiji Stogodišnji rat, dok su kraljevi Škota bili u savezu sa Francuzima u ovom periodu.

Tapiserija iz Bajea prikazuje bitka kod Hejstingsa i događaje koje su doveli do nje.

Novi vek[uredi]

Početak novog veka su obeležili verski ratovi proistekli iz reformacije i uvođenja protestantskih državnih crkava u svakoj državi. Vels je bio potpuno integrisan u Kraljevstvo Englesku,[11] a Irska je bila obrazovana kao kraljevstvo u personalnoj uniji sa engleskom krunom.[12] U današnjoj Severnoj Irskoj, zemlja koja je pripadala nezavisnom katoličkom gelskom plemstvu je konfiskovana i data protestantskim naseljenicima iz Engleske i Škotske.[13]

Kraljevstva Engleska i Škotska su 1603. ujedinjene u personalnu uniju kada je škotski kralj Džejms VI Stjuart nasledio krune Engleske i Irske i premestio svoj dvor iz Edinburga u London. Ipak, svaka država je ostala poseban politički entitet i zadržala je svoje zasebne političke, zakonske i verske ustanove.[14][15]

Sredinom 17. veka sva tri kraljevstva su bila uvučena u niz isprepletanih ratova (među njima i Engleski građanski rat), koji su doveli do privremenog zbacivanja monarhije i osnivanja kratkotrajne unitarne republike Komonvelta Engleske, Škotske i Irske.[16][17]

Iako je monarhija bila obnovljena, njena obnova (uz Slavnu revoluciju iz 1688) osigurale su da, za razliku od ostatke Evrope, kraljevski apsolutizam ne odnese prevagu i da katolici nikada ne naslede presto. Ustav Velike Britanije će se razviti na osnovu ustavne monarhije i parlamentarni sistemparlamentarnog sistema.[18] Tokom ovog perioda, posebno u Engleskoj, razvoj ratne mornarice (i zanimanje za Velika geografska otkrića) će dovesti do uspostavljanja i naseljavanja prekomorskih kolonija, naročito u Severnoj Americi.[19]

Kraljevstvo Velika Britanija[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Kraljevstvo Velika Britanija
Sporazum o uniji je doveo do stvaranja jednog ujedinjenog kraljevstva koje je obuhvatalo celu Veliku Britaniju.

Ujedinjeno Kraljevstvo Velika Britanija je nastalo 1. maja 1707. nakon usvajanja Zakona o Uniji u parlamentima Engleske i Škotske čime je ratifikovan Sporazum o uniji iz 1706.

U 18. veku razvila se institucija vlade za vreme Roberta Volpola, de facto prvog premijera (1721—1742). Nizom Jakobitskih ustanaka je pokušano da se sa britanskog prestola zbaci protestantska dinastija Hanover i da se vrati katolička dinastija Stjuart. Jakobiti su konačno poraženi u bici kod Kalodena, nakon čega je došlo do nasilnog umirivanja škotskih gorštaka. Britanske kolonije u Severnoj Americi koje su se odvojile od Britanije u Američkom ratu za nezavisnost su 1782. osnovale Sjedinjene Američke Države. Britanske imperijalne ambicije su se okrenule za drugim oblastima, naročito ka Indiji.[20]

Tokom 18. veka, Britanija je bila uključena u atlantsku trgovinu robljem. Procenjuje se da je Britanija prebacila oko 2 miliona robova iz Afrike u Ameriku pre nego što je zabranila trgovinu robljem 1807.

Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Irske[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Irske

Termin „Ujedinjeno Kraljevstvo“ je postao zvaničan 1801. kada su parlamenti Velike Britanije i Irske usvojili Zakone o uniji, ujedinivše dve države u Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Irske.

Početkom 19. veka Industrijska revolucija je počela da preobražava zemlju. Ona je polako dovela do otklona političke moći od starih torijevskih i vigovskih zemljoposedničkih klasa ka novim industrijalcima. Savez trgovaca i industrijalaca sa vigovcima će dovesti do osnivanja nove Liberalne stranke, čije su ideologije bile slobodna trgovina i lese fer. Parlament je 1832. usvojio Zakon o velikim reformama, kojim je počeo prenos političke moći sa aristokratije na srednju klasu. Na selu je ograđivanje zemljišta proterivalo sitne farmere. Varošice i gradovi su počeli da primaju novu urbanu radničku klasu. Malo običnih radnika je imalo pravo glasa i oni su osnivali svoje organizacije u vidu sindikata.

Nakon poraza Francuske u Revolucionarnim i Napoleonskim ratovima (1792–1815), Ujedinjeno Kraljevstvo je postala glavna pomorska i imperijalna sila 19. veka (sa Londonom kao najvećim gradom na svetu od oko 1830.).[21] Bez rivala na moru, britanska dominacija će kasnije biti opisivana kao Pax Britannica.[22][23] Do Velike izložbe 1851, Britanija je bila nazivana „radionicom sveta“.[24] Britanska imperija je proširena tako da je obuhvatala Indiju, velike delove Afrike i mnoge druge teritorije širom sveta. Pored formalne kontrole koju je Velika Britanija imala nad svojim kolonijama, britanska dominacija većim delom svetske trgovine je značilo da je ona faktički kontrolisala privrede mnogih zemalja, poput Kine, Argentine i Sijama.[25][26] U unutrašnjoj politici, politički stavovi su favorizovali politike slobodne trgovine i lese fera i postepeno proširivanje biračkih prava. Tokom 20. veka, populacija se naglo povećala, što je pratila brza urbanizacija, što je izazvalo značajne društvene i političke teškoće.[27] Nakon 1875. industrijski monopol Ujedinjenog Kraljevstva su ugrožavali SAD i Nemačka. Da bi potražila nova tržišta i izvore sirovina, Konzervativna stranka za vreme Bendžamina Dizraelija je pokrenula period imperijalističkih ekspanzija u Egiptu, Južnoj Africi i drugim teritorijama. Kanada, Australija i Novi Zeland su postali samoupravni dominioni.[28]

Britanska pešadija tokom bitke na Somi. Više od 885.000 britanskih vojnika je poginulo na bojištima Prvog svetskog rata.

Društvene reforme i samuprava Irske su postali važno unutrašnje pitanje nakon 1900. Laburistička stranka je nastala 1900. iz saveza sindikata i malih socijalističkih grupa, dok su sufražetkinje izborile za žensko pravo glasa pre 1914.

Ujedinjeno Kraljevstvo se borilo uz Francusku, Rusiju i (nakon 1917) SAD protiv Nemačke i njenih saveznica u Prvom svetskom ratu. Britanski vojnici su se borili šriom Britanske imperije i u nekoliko oblasti Evrope, naročito na Zapadnom frontu. Velike žrtve rovoskog rata su izazvale gubitak većeg dela jedne generacije muškaraca, sa dugim društvenim posledicama u državi i velikim potresima društvenog poretka.

Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske[uredi]

Posle rata Ujedinjeno Kraljevstvo je dobilo mandat Društva naroda nad brojnim nemačkim kolonijama i otomanskim teritorijama. Britanska imperija je dostigla svoj najveći obim, zauzimavši petinu svetskog kopna i četvrtinu svetskog stanovništva.[29] Međutim, Ujedinjeno Kraljevstvo je imalo 2,5 miliona žrtava i izašla je iz rata sa ogromnim nacionalnim dugom.[30] Uspon irskog nacionalizma i sporovi u Irskoj oko uslova Irske samouprave su na kraju doveli do podele ostrva 1921,[31] a Irska Slobodna Država je 1922. postala nezavisna sa statusom dominiona. Severna Irska je ostala deo Ujedinjenog Kraljevstva.[32] Niz štrajkova sredinom 1920ih je kulminirao sa generalnim štrajkom 1926. godine. Ujedinjeno Kraljevstvo se još uvek nije oporavilo od posledica Prvog svetskog rata kada se dogodila Velika depresija (1929–1932). Ovo je za posledicu imalo značajnu nezaposlenost i poteškoće u starim industrijskim oblastima, kao i političke i društvene nemire tokom 1930ih. Koaliciona vlada je obrazovana 1931.[33]

Ujedinjeno Kraljevstvo je ušlo u Drugi svetski rat objavom rata nacističkoj Nemačkoj 1939. nakon nemačke invazije na Poljsku. Vinston Čerčil je 1940. postao premijer i vođa koalicione vlade. Uprkos porazima svojih evropskih saveznika u prvoj godini rata, Ujedinjeno Kraljevstvo je nastavilo da se samo bori protiv Nemačke. Kraljevsko vazduhoplovstvo je porazilo nemački Luftvafe u borbi za kontrolom nad nebom tokom bitke za Britaniju. Ujedinjeno Kraljevstvo je pretrpelo veliku štetu tokom Blica. Kasnije, Ujedinjeno Kraljevstvo je teškom mukom odnelo pobede u bici za Atlantik, Severnoafričkoj i Burmanskoj kampanji. Britanske snage su imale važnu ulogu u iskrcavanje u Normandiji 1944., zajedno sa američkim snagama. Nakon nemačkog poraza, Ujedinjeno Kraljevstvo je bila jedna od tri velike sile koje su planirale posleratni (geopolitički) svet i jedna od prvih potpisnika Deklaracije Ujedinjenih nacija. Ujedinjeno Kraljevstvo je postalo jedno od pet stalnih članica Saveta bezbednosti. Međutim, rat je značajno oslabio državu i ona je finansijski zavisila od Maršalovog plana i pozajmica iz SAD.[34]

Teritorije koje su nekada bile deo Britanske imperije. Trenutne Britanske prekomorske teritorije su podvučene crvenom bojom.

U neposrednim posleratnim godinama, laburistička vlada je pokrenula radikalan program reformi, koje su imale značajan uticaj na britansko društvo u sledećim decenijama.[35] Najvažnija industrijska i javna preduzeća su nacionalizovana. Uspostavljena je država blagostanja i Nacionalna zdravstvena služba, sveobuhvatni zdravstveni sistem koji je finasirala država.[36] Uspon nacionalizama u kolonijama se poklopio sa sve slabijom ekonomskom moći Britanije, pa je politika dekolonizacije bila neizbežna. Nezavisnost je 1947. prvo priznata Indiji i Pakistanu.[37] U naredne tri decenije većina kolonija Britanske imperije je stekla nezavisnost. Mnoge bivše kolonije su postale deo Komonvelta.

Iako je Ujedinjeno Kraljevstvo bila treća država na svetu koja je razvila svoj nuklearni program (sa prvom probom atomske bombe 1952.), nova posleratovska ograničenja britanske međunarodne uloge su se pokazale tokom Suecke krize 1956. godine. Raširena upotreba engleskog jezika u svetu je obezbedila stalni međunarodni uticaj britanske književnosti i kulture. Od 1960ih njena popularna kultura je takođe uticajna u svetu. Zbog nedostatka radne snage tokom 1950ih, vlada Ujedinjenog Kraljevstva je podsticala imigraciju iz zemalja Komonvelta. U sledećim decenijama Ujedinjeno Kraljevstvo je postalo multietničko društvo.[38] Uprkos porastu životnog standarda krajem 1950ih i 1060ih, britanska privreda nije bila uspešna kao privrede njenih konkurenata, kao što su Zapadna Nemačka i Japan. Ujedinjeno Kraljevstvo je 1973. postalo član Evropske ekonomske zajednice, a kad je EEZ prerasla u Evropsku uniju 1992., Ujedinjeno Kraljevstvo je bilo jedno od 12 država osnivača.

Nakon dva veta od Francuske 1961. i 1967., Ujedinjeno Kraljevstvo je postalo član EEZ 1973.

Krajem 1960ih u Severnoj Irskoj je izbilo međuversko nasilje koje se obično naziva „Nevolje“. Smatra se da je konflikt okončan belfastskim Sporazumom na Veliki petak 1998. godine.[39][40]

Nakon perioda ekonoskog pada i industrijske krize tokom 1970ih, konzervativna vlada Margaret Tačer iz 1980ih je pokrenula radikalnu politiku monetarizma i deregulacije (naročito u finansijskom sektoru) i tržišt urada. Vlada je privatizovala državne kompanije i povukla subvencije drugim privrednicima.[41] Zbog ovoga su se pojavile visoka nezaposlenost i socijalni nemiri, ali je politika na kraju dovela do ekonomskog rata, naročito u uslužnom sektoru. Od 1984. privredi Ujedinjenog Kraljevstva je značajno pomogao priliv prihoda od eksploatacije nafte iz Severnog mora.[42] Neočekivana pobeda u Folklandskom ratu je povratila Ujedinjenom Kraljevstvu uticaj u svetskoj politici.

Krajem 20. veka izvršene su velike promene u upravljanju Ujedinjenim Kraljevstvom osnivanjem devoluisanih uprava za Škotsku, Vels i Severnu Irsku.[43][44] Aktom o ljudskim pravima iz 1998. prihvaćena je Evropska konvencija o ljudskim pravima. Ujedinjeno Kraljevstvo je još uvek važan diplomatski i vojni faktor u svetu, koje ima vodeće uloge u Evropskoj uniji, Ujedinjenim nacijama i NATO paktu. Međutim, oko učešća Ujedinjenog Kraljestva u nedavnim vojnim operacijama, naročito u Avganistanu i Iraku se još vode polemike.[45]

Ujedinjeno Kraljestvo trenutno pokušava da se oporavi od pada usled svetske ekonomske krize iz 2008. Trenutno je na vlasti koaliciona konzervativno-liberalna vlada koja je uvela mere štednje sa ciljem da reše veliki budžetski deficit.[46] Osim ekonomskih poteškoća, vlada se suočava i sa pojedinim separatističkim težnjama u prekomorskim teritorijama, ali i u konstitutivnim entitetima. U Škotskoj je 18. septembra 2014. održan istorijski referendum o nezavisnosti. Tesnom većinom, od 55,3% Škoti su se odlučili za ostanak u zajednici.[47] Nadajući se pozitivnom ishodu za škotske separatiste, slične referendume su najavili i drugi keltski nacionalistički pokreti u Severnoj Irskoj, Velsu, ali i Kornvolu.

Privreda[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Privreda Ujedinjenog Kraljevstva
Poslovni neboderi u Londonu

Do 18. veka, Ujedinjeno Kraljevstvo je bilo agrarno-ruralna zemlja podeljena na grofovije. Pojavom parne mašine pred kraj 18. veka u Ujedinjenom Kraljevstvu se sprovodi Prva industrijaska revolucija. Podižu se gradovi blizu rudnika železa i uglja jer je transport sirovina na veće udaljenosti bio neisplativ. Budući da je bilo neizvodivo prevoženje radnika blizu fabrika podižu se radnička naselja čime započinje proces industrijske urbanizacije. U tom razdoblju nastaju brojni novi gradovi, a postojeći gradovi se proširuju. Spajanjem susednih gradova nastaju konurbacije kojih u UK ima sedam: Veliki London, Birmingem, Liverpul, Mančester, Lids i Bredford, Njukasl i Glazgov. Krajem 19. veka izumom električne energije i Drugom industrijskom revolucijom industrijski pogoni su se mogli slobodnije razmeštati u prostoru.

UK je kolevka industrijske revolucije zbog tradicije manufakture, bogatih nalazišta sirovina, pomorske orijentacije na kolonije i tehničkih i tehnoloških inovacija. Zahvaljujući industrijskim proizvodima i trgovinom po celom svetu relativno mala ostrvska država postaje najbogatija na svetu. U 20. veku svetski su ratovi, ekonomske krize, raspad kolonijalnog Carstva i uspon SAD, Japana i Nemačke uzrokovali pad UK sa samog ekonomskog vrha ali se još uvek nalazi među sedam ekonomski najznačajnijih zemalja sveta (članica G7).

U UK se samo 1,9% stanovništva bavi primarnim delatnostima, 23,4% sekundarnim i oko 70% tercijarnim. Oko 70% poljoprivredne proizvodnje otpada na stočarstvo, a prevladavaju posedi u vlasništvu veleposednika (engl. Landlords). Što su u doba industrijske revolucije za UK značila nalazišta uglja i gvožđa to su danas nalazišta nafte i prirodnog gasa u Severnom moru. Dok ostale evropske zemlje te osnovne sirovine moraju kupovati, UK ih ima i za svoje potrebe i za izvoz. Industrijska proizvodnja je visokorazvijena, od tradicionalnih industrijskih grana zadržana je proizvodnja čelika, a proizvode se transportna sredstva, automobili, avioni, vozovi, elektronika, farmaceutski proizvodi, telekomunikaciona oprema. Iako je industrijska revolucija počela tekstilnim pogonima, zbog konkurentskih zemalja sa jeftinijom radnom snagom proizvodnja odeće se ograničila na visokokvalitetne i proizvode visoke mode.

Stanovništvo[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija videti Demografija Ujedinjenog Kraljevstva i Spisak gradova u Ujedinjenom Kraljevstvu

U Ujedinjenom Kraljevstvu živi 63.181.775 stanovnika, a prosečna gustina naseljenosti je 255,6 stanovnika na kvadratni kilometar. Ipak postoje velike regionalne razlike, tako je npr. gustina naseljenosti u Engleskoj pet puta veća nego u Škotskoj. Većinu stanovništva čine Englezi (80%), Škoti (10%), Irci (4%), Velšani (2%) i stranci (4%). Očekivana prosečna životna starost je 77 godina, a pismenost je 99%.

Prvi stanovnici ostrva bili su Kelti koje potiskuju Rimljani u vreme cara Klaudija. Nakon pada Zapadnog rimskog carstva na ostrvo doseljavaju germanska plemena Angli, Sasi i Jiti. Irsko stanovništvo je pretežno keltskog porekla. Današnje stanovništvo Velike Britanije nastalo je dugotrajnim mešanjem starosedelaca i doseljenika.

Tokom istorije, iz UK se do Drugog svetskog rata iseljavalo jako mnogo ljudi što je i pogodovalo širenju engleskog jezika. Engleskim jezikom se služe stotine miliona stanovnika Zemlje, a službeni jezik je i u SAD-u, Australiji, Kanadi i Indiji. Iseljavanju su pogodovali brojni činioci: povećanje stanovništva i agrarne gustine, verski sukobi, plodna zemlja u kolonijama itd.

U 19. veku usled Prve industrijske revolucije počinju migracije iz sela u grad zbog potrebe za radnom snagom u industriji. Istovremeno sa iseljavanjem Engleza i Škota do 20. veku u UK doseljavaju Irci zbog loše ekonomske situacije u matičnoj zemlji. U 20. veku u Kraljevstvo useljavaju stanovnici zajednice Komonvelta i mnogi Afrikanci, Pakistanci, Vijetnamci, Kinezi, Poljaci i drugi.

Saobraćaj[uredi]

Trg Pikadili u Londonu

U Ujedinjenom Kraljevstvu postoji 392.000 km potpuno asfaltiranih puteva. Od toga 46.903 km puteva je od regionalne i državne važnosti, a autoputevi pokrivaju 3.497 km. Putna mreža je naročito razvijena u gusto naseljenim područjima u srednjoj u južnoj Engleskoj, posebno na širem području Londona, gde je izrazito radijalna. Zagušenost puteva je ozbiljan saobraćajni problem, a prema britanskom ministarstvu prometa taj problem bi do 2025. državu mogao stajati 22 milijarde funti ako se ne reši. Problem je toliko izražen da britanska vlada smatra kako bi mogao ozbiljno naštetiti privredi, ako se ne reši tarifama i razvojem javnog prevoza.

Autoput M25, koji okružuje London, je često zakrčen

.

Što se tiče železničkog saobraćaja, postoji 16.116 km željezničkih pruga, od čega je 5176 km elektrificirano. Razmak među šinama je 1435 mm (normalni kolosek). Železničke pruge, stanice i infrastruktura u vlasništvu su preduzeća Nacionalne železnice. Putnički saobraćaj obavlja 25 prevoznih preduzeća, a teretni pet preduzeća koja plaćaju Nacionalnim železnicama za upotrebu mreže. Privatno britansko-francusko društvo izgradilo je 1987-1994. 50,5 km dugačak tunel Kokel-Fokston (Evrotunel) ispod Lamanša. Kroz njega voze i vozovi za prevoz automobila i brzi vozovi Evrostar između Londona, Pariza i Brisela.

Železnički most Fort u Škotskoj.

London ima najveću i najstariju podzemnu železnicu na svetu. Počela je s radom 1863., ima 394 km pruga i svaki dan preveze 2,7 miliona putnika. Osim u Londonu, podzemne železnice postoje u Glazgovu i aglomeraciji Tajn i Ver.

U Ujedinjenom Kraljevstvu postoji 57 aerodroma s redovnim vadzušnim saobraćajem. Najveći su međunarodni aerodromi Hitrou kod Londona (70 mil. putnika; treći najprometniji aerodrom na svetu 2012), London Getvik (34,2 mil. putnika), Mančester (19,7 mil)). Najveća vazduhoplovna kompanija je Britiš ervejz, koja se ubraja među najveće na svetu.

Kultura[uredi]

Književnost[uredi]

Britanska književnost obuhvata dva dela povezana sa Ujedinjenim Kraljevstvom, ostrvom Men i Kanalskim ostrvima. Najveći deo britanske književnosti je napisan na engleskom jeziku.

Engleski pisac i pesnik Vilijam Šekspir se često pominje kao najbolji pisac drama na svetu,[48][49][50]. Njegovi savremenici Kristofer Marlou i Ben Džonson su takođe cenjeni. Savremeniji pisci drama Alan Ejborn, Harold Pinter, Majkl Frejn, Tom Stopard i Dejvid Edgar su kombinovali elemente nadrealizma, realizma i radikalizma.

Značajni engleski pisci iz srednjeg i ranog novog veka su Džefri Čoser, Tomas Malori, Tomas Mor, Džon Banjan i Džon Milton. U 18. veku Danijel Defo (pisac Robinzina Krusoa) i Samjuel Ričardson su bili pioniri romanmodernog romana. Njih su u 19. veku pratile dalje inovacije Džejn Ostin, gotičke spisateljke Meri Šeli, pisca za decu Luisa Kerola, sestara Šarlota, Emili i Ana Bronte, društvenog aktiviste Čarlsa Dikensa, naturaliste Tomasa Hardija, realistkinje Džordž Eliot, vizionarskog pesnika Vilijama Blejka i romantičarskog pesnika Vilijama Vordstvorta. Engleski pisci iz 20. veka su pisac naučno-fantastičnih romana Herbert Džordž Vels; pisci dečjih klasika Radjard Kipling, Aleksandar Miln (tvorac Vinija Pua), Roald Dal i Enid Blajton; kontroverzni D. H. Lorens; modernistkinja Virdžinija Vulf; satiričar Ivlin Vo; proročki romanopisac Džordž Orvel; popularjni romanopisci Samerset Mom i Grejam Grin; pisac kriminalističkih romana Agata Kristi (naprodavaniji pisac svih vremena);[51] Ijan Fleming (tvorac Džejmsa Bonda); pesnici Tomas Stern Eliot, Filip Larkin i Ted Hjuz; pisci fantastike Dž. R. R. Tolkin, K. S. Luis i Dž. K. Roling i pisac grafičkih romana Alan Mur.

Škotski doprinosi obuhvataju pisca kriminalističkih romana Artura Konana Dojla (tvorca Šerloka Holsa), romantičarskog književnika Voltera Skota, dečjeg pisca Džejmsa Metjua Barija, pisca epskih avantura Roberta Luisa Stivensona i pesnika Roberta Bernsa. Savremeniji modernisti i nacionalisti Hju Makdijarmid i Nil M. Gan su doprineli Škotskoj renesansi. Sumornije perpsektive se mogu naći u pričama Ijana Rankina i psihološkim horor-komedijama Iena Benksa.

Britanska najstarija poema, Y Gododdin, je napisana na Yr Hen Ogledd (Starom Severu), verovatno krajem 6. veka. Napisana je na kambrijskom ili starovelškom i sadrži majranije poznate reference na kralja Artura.[52] Od oko 7. veka veza između Velsa i Starog Severa je izgubljena i fokus kulture na velškom jeziku se premestila na Vels, gde je arturovsku legendu dalje razvio Džefri od Monmuta.[53] Najslavniji veliški srednjovekovni pesnik David ap Gvilim, je piso pesme o prirodi, religiji i naročio o ljubavi. Smatra se najvećim evropskim pesnikom svog vremena.[54] Sve do kraja 19. veka većina velške književnosti je bila na velškom i većina proze je bilo religioznog karaktera. Danijelu Ovenu idu zasluge za Ris Luis, prvi roman velškom objavljen 1885. Najpoznatiji anglo-velški pesnici su Dilan Tomas i R. S. Tomas. Najvažniji velški pisci u romana su bili Ričard Levelin i Kejt Roberts.[55]

Pisci iz drugih država, posebno zemalja Komonvelta, Republike Irske i SAD, su živeli i radili u Ujedinjenom Kraljevstvu. Značajniji primeri kroz vekove su bili Džonatan Svit, Oskar Vajld, Bram Stoker, Džordž Bernard Šo, Džozef Konrad, T. S. Eliot, Ezra Paund i savremeni britanski pisci rođeni u inostranstvu kao što su Kazu Išiguro i Salman Ruždi.[56][57]

Muzika[uredi]

Wiki letter w.svg Ovaj članak, ili jedan njegov deo, treba još da se proširi.
Pogledajte stranu za razgovor za razlog. Kada se poboljšavanje završi, možete skloniti ovo obaveštenje.
Most Tauer u Londonu preko Temze

Sport[uredi]

Wiki letter w.svg Ovaj članak, ili jedan njegov deo, treba još da se proširi.
Pogledajte stranu za razgovor za razlog. Kada se poboljšavanje završi, možete skloniti ovo obaveštenje.

Reference[uredi]

  1. ^ Nacionalna agencija za statistiku [1]
  2. ^ United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications
  3. ^ Ambasade Republike Srbije - MIP Republike Srbije
  4. ^ „United Kingdom“. The World Factbook. Central Intelligence Agency Приступљено 23. 9. 2008.. 
  5. ^ „England – Profile“. BBC News. 11. 2. 2010.. 
  6. ^ Mackie, J.D. (1991). A History of Scotland. London: Penguin. стр. 18–19. ISBN 978-0-14-013649-4. 
  7. ^ Campbell (1999), str. 8–15.
  8. ^ Haigh (1990), str. 30.
  9. ^ Ganshof, F.L. (1996). Feudalism. University of Toronto. стр. 165. ISBN 978-0-8020-7158-7158. 
  10. ^ Chibnall, Marjorie (1999). The debate on the Norman Conquest. Manchester University Press. стр. 115–122. ISBN 978-0-7190-4913-2. 
  11. ^ „British History in Depth – Wales under the Tudors“. BBC History. 5 November 2009 Приступљено 21. 9. 2010.. 
  12. ^ Nicholls (1999), str. 171–172.
  13. ^ Canny (2003), str. 189–200.
  14. ^ Ross, D. (2002). Chronology of Scottish History. Glasgow: Geddes & Grosset. стр. 56. ISBN 978-1-85534-380-1. 
  15. ^ Hearn, J. (2002). Claiming Scotland: National Identity and Liberal Culture. Edinburgh University Press. стр. 104. ISBN 978-1-902930-16-9. 
  16. ^ „English Civil Wars“. Encyclopaedia Britannica Приступљено 28. 4. 2013.. 
  17. ^ „Scotland and the Commonwealth: 1651–1660“. Archontology.org. 14. 3. 2010. Приступљено 20. 4. 2010.. 
  18. ^ Lodge (2007), str. 8.
  19. ^ Canny (1998).
  20. ^ Library of Congress (2002). The Impact of the American Revolution Abroad. The Minerva Group, Inc.. стр. 73-. ISBN 978-0-89875-978-5. 
  21. ^ Tellier (2009), str. 463.
  22. ^ Sondhaus (2004), str. 9.
  23. ^ Porter (1998), str. 332.
  24. ^ „The Workshop of the World“. BBC History Приступљено 28. 4. 2013.. 
  25. ^ Porter (1998), str. 8.
  26. ^ Marshall, P.J. (1996). The Cambridge Illustrated History of the British Empire. Cambridge University Press. стр. 156-57. ISBN 978-0-521-00254-7. 
  27. ^ Tompson (2003), str. 63.
  28. ^ Hosch (2009), str. 21.
  29. ^ Turner, J. (1988). Britain and the First World War. Abingdon: Routledge. стр. 41. ISBN 978-0-04-445109-9. 
  30. ^ History of World War I, Volume 3. London: Marshall Cavendish. 2002. стр. 698, 705. ISBN 978-0-7614-7231-5. 
  31. ^ SR&O 1921, No. 533 of 3 May 1921.
  32. ^ „The Anglo-Irish Treaty, 6 December 1921“. CAIN Приступљено 15. 5. 2006.. 
  33. ^ Rubinstein, W. D. (2004). Capitalism, Culture, and Decline in Britain, 1750–1990. Abingdon: Routledge. стр. 11. ISBN 978-0-415-03719-8. 
  34. ^ „Britain to make its final payment on World War II loan from U.S.“. The New York Times. 28. 12. 2006. Приступљено 25. 8. 2011.. 
  35. ^ Francis (1997), str. 225-233.
  36. ^ Lee (1996), str. 173-199.
  37. ^ Larres (2009), str. 118.
  38. ^ Julios (2008), str. 84.
  39. ^ Aughey (2005), str. 7.
  40. ^ Elliott (2007), str. 2.
  41. ^ Dorey (2007), str. 164-223.
  42. ^ Griffiths & Wal (2007), str. 6.
  43. ^ Greška citiranja Loša oznaka <ref>; nema teksta za ref-ove pod imenom devoladmins.; $2
  44. ^ Keating, Michael (1. 1. 1998.). „Reforging the Union: Devolution and Constitutional Change in the United Kingdom“. Publius: the Journal of Federalism 28 (1): 217 Приступљено 4. 2. 2009.. 
  45. ^ Jackson, Mike (3. 4. 2011.). „Military action alone will not save Libya“. Financial Times (London). 
  46. ^ „United Kingdom country profile“. BBC. 24. 1. 2013. Приступљено 9. 4. 2013.. 
  47. ^ RTS: Škotska ostaje u Velikoj Britaniji
  48. ^ „William Shakespeare (English author)“. Britannica Online encyclopedia Приступљено 26. 2. 2006.. 
  49. ^ „MSN Encarta Encyclopedia article on Shakespeare“. MSN Encarta Encyclopedia article on Shakespeare. Archived from the original on 9. 2. 2006. Приступљено 26. 2. 2006.. 
  50. ^ „William Shakespeare“. William Shakespeare. Columbia Electronic Encyclopedia Приступљено 26. 2. 2006.. 
  51. ^ „Mystery of Christie's success is solved“. The Daily Telegraph (London). 19. 12. 2005. Приступљено 14 November 2010. 
  52. ^ „Early Welsh poetry“. BBC Wales Приступљено 29. 12. 2010.. 
  53. ^ Lang, Andrew (2003) [1913]. History of English Literature from Beowulf to Swinburne. Holicong, PA: Wildside Press. стр. 42. ISBN 978-0-8095-3229-3229. 
  54. ^ „Dafydd ap Gwilym“. Academi website. Academi. 2011 Приступљено 3. 1. 2011.. „Dafydd ap Gwilym is widely regarded as one of the greatest Welsh poets of all time, and amongst the leading European poets of the Middle Ages.“ 
  55. ^ True birthplace of Wales's literary hero. BBC News. Retrieved 28 April 2012
  56. ^ Swift, Jonathan; Fox, Christopher (1995). Gulliver's travels: complete, authoritative text with biographical and historical contexts, critical history, and essays from five contemporary critical perspectives. Basingstoke: Macmillan. стр. 10. ISBN 978-0-333-63438-7. 
  57. ^ „Bram Stoker.“ (PDF). The New York Times. 23. 4. 1912. Приступљено 1. 1. 2011.. 

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]

Sa drugih Vikimedijinih projekata :