FK Roma

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Roma
FK Roma (2013).png
Puno ime Associazione Sportiva Roma (A. S. Roma)
Nadimak Đalorosi (ital. Giallorossi - žutocrveni)
Lupi (ital. i Lupi - vučica)
la Magika (ital. la Magica - magija),
Osnovan 22. jula 1927
stadion Olimpiko, Rim
(kapacitet: 72.698)
Predsednik Sjedinjene Američke Države Džejms Palota
Trener Francuska Rudi Garsija
Liga Serija A
2012/13. Serija A, 6.
Timske boje Timske boje Timske boje
Timske boje
Timske boje
 
Domaći dresovi
Timske boje Timske boje Timske boje
Timske boje
Timske boje
 
Gostujući dresovi
Timske boje Timske boje Timske boje
Timske boje
Timske boje
 
Treći dresovi

FK Roma (ital. Associazione Sportiva Roma - A.S. Roma) je fudbalski klub iz Rima, u Italiji. Osnovan je 1927. spajanjem rimskih klubova „Roman“, „Alba-Audače“ i „Fortitudo“, a takmiči se u prvoj italijanskoj ligi sve od osnivanja, sa izuzetkom sezone 1951/52, kada se takmičio u Seriji B.

Klub je osvajao Seriju A u tri navrata: u sezonama 1941/42,1982/83 i 2000/01, a Kup Italije devet puta. U sezoni 1960/61. osvojen je Kup sajamskih gradova (preteča današnjeg Kupa UEFA), a stizao je i do finala Kupa šampiona (1983/84) i Kupa UEFA (1990/91).

Stadion fudbalskog kluba Roma se zove Olimpiko i ima kapacitet od 72.698 mesta, a koristi ga i gradski rival Lacio. Ovo je drugi najveći stadion u Italiji, posle San Sira, koji može da ugosti 80.000 navijača.

Istorija[uredi]

Od osnivanja do Drugog svetskog rata[uredi]

Romu je na leto 1927. godine osnovao Italo Foski, spajanjem tri rimska kluba: „Romana“, „Alba-Audačea“ i „Fortituda“. Cilj spajanja je bio da se stvori jak rimski klub koji bi mogao da konkuriše klubovima sa severa Italije, tada dominantnim u italijanskom fudbalu,[1] u borbi za titulu šampiona. Jedini veći rimski klub koji se nije pripojio Romi bio je Lacio, koji je već tada bio jaka fudbalska institucija.[2] Klub je u početku igrao na stadionu „Montovelodromo Apio“[3], dok u novembru 1929. nije izgrađen stadion „Kampo Testačo“ u industrijskom regionu Rima, Testaču. Prvi trener Rome bio je Englez Vilijam „Bili“ Garbut, bivši igrač Arsenala (tada poznatog pod imenom Vulvič Arsenal). Garbut je pre Rome trenirao Đenovu i nekoliko francuskih niželigaških klubova.

Već 1931. godine Roma je uspela da sezonu završi na drugom mestu prve italijanske lige, iza Juventusa. Najvažniji igrači kluba u ovom periodu bili su Atilio Feraris, golman Gvido Maseti, Fulvio Bernandini i Rodolfo Volk.[4]

Nakon pada forme i odlaska ključnih igrača tima, klub je rekonstruisao ekipu, dovođenjem golgetera kao što je Argentinac Enrike Gvaita.[5] Sa Luiđijem Barbesinom na klupi, Romi je šampionska titula izmakla za samo jedan bod, a FK Bolonja je sezonu završila na tronu.[6]

Do kraja tridesetih klub ponovo doživljava pad forme, a onda u sezoni 1941/42, pod vođstvom trenera Alfreda Šafera, neočekivano dolazi do titule šampiona.[7] Amadeo Amadei je sa 18 postignutih golova u ovoj sezoni bio ključni igrač kluba na putu do „skudeta“. Inače, Italija je u to vreme učestvovala u Drugom svetskom ratu, pa je klub domaće utakmice igrao na Stadionu nacionalfašističke partije (ital. Stadio del Partito Nazionale Fascista).[8]

Posleratni period i Serija B[uredi]

U posleratnom periodu Roma nije uspela da povrati šampionsku formu, pa je sledećih pet sezona završavala u donjem delu tabele, a u sezoni 1950/51 ispali su u drugu italijansku ligu, Seriju B.[9]

U svojoj prvoj i jedinoj sezoni u Seriji B Roma nije ostala bez fanova; Naprotiv, u sezoni 1951/52, Roma je bila drugi klub u Italiji, računajući i prvoligaške ekipe, po prosečnom broju posetilaca na utakmicama. Zahvaljujući dobroj zaradi od prodaje ulaznica, klub je imao odlično finansijsko stanje za angažovanje novih igrača za predstojeću sezonu u Seriji A. Dovedeni su napadač Milana, Renosto, krilo Đenove, Acimonti, i dvojica reprezentativaca Italije Pjero Groso i Eđisto Pandolfini. Zvezda ovog prelaznog roka bio je Danac Helg Bronej. Takođe, u ovom prelaznom roku, golman Tesari se vratio sa pozajmice iz Fjorentine, a potpisao je i Lukezi. Igrači koji su napustili ekipu bili su Anderson, Rizorti, Akonča i Knut Nordahl, koji nije impresionirao trenera. U novembru 1952. Renato Saćerdoti se vratio na mesto predsednika kluba.

Klub je preuzeo budući selektor reprezentacije Italije, Đuzepe Vijani, i Roma se već sledeće sezone vratila u prvu ligu.

Zvezde pedesetih[uredi]

Nakon povratka u najviši rang italijanskog fudbala, Roma je stabilizovala formu i uspela da se vrati u vrh tabele. Sezona povratka u Seriju A završena je šestim mestom uz nekoliko sjajnih partija, kao što je pobeda nad Juventusom od 3-0, kojom je Inter prestigao torinski tim i osvojio titulu. Među omiljenim igračima navijača bio je Helg Bronej - izuzetan igrač, koji nije uvek igrao na svom nivou i koji je često pokazivao svoj temperament svađama sa saigračima i upravom kluba.

U letnjem prelaznom roku 1953, predsednik Saćerdoti je doveo novu zvezdu: Urugvajskog krilnog igrača Alsidesa Điđu, svetski poznatog fudbalera po golu koji je postigao protiv Brazila u finalu Svetskog prvenstva 1950, kojim je Urugvaj došao do titule. Điđa je, iako ne previše fizički snažan, bio izuzetan tehničar i sjajan šuter desnom nogom. Stigao je u Romu sa 27 godina i u klubu proveo još 6 sezona, postigavši 21 gol, ali je prodat Milanu zbog svog kontroverznog privatnog života i problema sa zakonom.[traži se izvor od 09. 2009.] Drugi put zaredom klub je završio sezonu kao šesti. Godina 1953. upamćena je u istoriji Rome i kao godina u kojoj je klub prvi put zaigrao na stadionu „Olimpiko“, na kojem igra i danas.

Sledeći prelazni rok, 1954/55, doneo je klubu novog trenera, engleskog stručnjaka Džesija Karvera. U decembru 1954. italijanski skaut Montanari preporučio je fudbalskom klubu Bolonja tadašnjeg fudbalera Kremonezea, Đakoma Losija, ali je predsednik Bolonje odbio da angažuje ovog igrača zbog njegovog sitnog rasta (zahvaljujući kojem je dobio i nadimak Đakomino), pa je ovaj igrač potpisao za Romu. Na svom debiju protiv Intera u martu 1955, doneo je svojoj ekipi pobedu od 3-0. Od tada, Losi je odigrao 452 utakmice za Romu, što je bio rekord kluba čitavih 38 godina, a bio je toliko posvećen klubu da je dobio nadimak Core de Roma - Srce Rima - iako nije bio rođeni Rimljanin.

Ova sezona (1954/1955) završena je trećim mestom, iza Udinezea i Milana, ali je Udineze naknadno kažnjen zbog korupcije pa je Romi uračunato drugo mesto u ovoj sezoni. Tako se Roma prvi put od Drugog svetskog rata plasirala u neko evropsko takmičenje, a ovaj put to je bio Mitropa kup, u kome su eliminisani u četvrtfinalu od novosadske Vojvodine.

Na leto 1955. trener Džesi Karver odlučio je da napusti Romu zbog karijere u Engleskoj, ostavivši Rominu klupu Italijanu mađarskog porekla Đorđu Sarošiju. Saroši je u ovom prelaznom roku doveo zvezdu ekipe Dina da Koštu, koji je dugo bio rekorder u broju golova postignutih u derbijima, 9 u tri sezone. Sezona je završena na šestom mestu zahvaljujući pobedi nad Fjorentinom. U sledećoj sezoni klub je pojačan sjajnim Šveđaninom, Gunarom Nordalom iz Milana, koji je postigao 13 golova tokom sezone (najbolji strelac bio je Da Košta sa 22), ali je klub ipak završio na 14. mestu u ligi koja je igrana u formatu od 18 klubova.

Đorđo Saroši je bio prosečan trener, a odbrana je bila slaba, pa klub nije uspevao da pokaže svoj veliki napadački potencijal. U tom periodu sledi serija promena menadžera, pa je za pet godina na klupi Rome sedelo 6 različitih trenera. Saroši je otpušten, a doveden je, po drugi put, Gvido Maseti. Maseti sa petim mestom u ligi nije impresionirao čelnike kluba, pa je zamenjen, a doveden je ponovo Englez, Alen Stok, koji je zamenjen nakon samo četiri meseca. Na klupu je dovedena bivša zvezda tima Gunar Nordal, ali se ni on nije dokazao upravi kluba, pa je 1959 na klupu Rome ponovo seo Saroši, i ponovo je smenjen posle godinu dana.

Marta 1958 predsednik Saćerdoti odlučio je da napusti klub, prepustivši funkciju Anasletu Đaniju.

Šezdesete i finansijska kriza[uredi]

Klub tokom šezdesetih nije postizao veće uspehe u ligi, ali su u kupu bili nešto uspešniji.

Prelazni rok pred sezonu 1960/61 obeležilo je nekoliko sjajnih poteza stratega Rome: pre svega, dovođenje Italijana urugvajskog porekla poznatog pod nadimkom „Sua Maestà“ — „vaše visočanstvo“ — Huana Alberta Skjafina, jednog od najsnažnijih fudbalera svih vremena, koji je u to vreme, sa 35 godina, bio na zalasku karijere. Doveden je Argentinac Fransisko Lođakono, koji je tokom karijere u Romi postigao 36 golova. Potpisom Romana Menikelija iz omladinskog pogona završen je ovaj prelazni rok za Romu.

Igrači su se pokazali odlično, a tim je držao prvo mesto u ligi do polusezone, između ostalog i pobedama nad Laciom sa 4-0 i Juventusom sa 2-1, nakon čega je usledio pad forme i nekoliko uzastopnih remija. Tim je potražio novog trenera, a izbor je pao na Nerea Roka, jednog od najboljih trenera u istoriji italijanskog fudbala. Roko je želeo da pređe u Romu, ali pod uslovom da Alsides Điđa napusti klub. Điđa je bio izuzetno omiljen među igračima, pa je klub odbio Rokov uslov i do sporazuma nije došlo. Ovo se pokazalo kao velika greška uprave, jer je Nereo Roko u sledećoj sezoni prešao u Milan, osvojivši sa crveno-crnima sve klupske titule u Italiji i Evropi. Ipak, Roma je brzo izašla iz krize rezultata i počela novu pobedničku seriju — pobedivši Sampdoriju u utakmici u kojoj je Losi zaradio nadimak Srce Rima (ital. Core de sta città), kada je nakon povrede nastavio da igra i postigao pobedonosni gol.

Do kraja takmičenja ekipa je ponovo izgubila pobednički tempo i završila je na petoj poziciji. Usledila je još jedna smena trenera, a Alfreda Fonija smenio je Luis Karnilja, trener generacije Real Madrida u kojoj su igrali Ferenc Puškaš, Đento i Di Stefano, što je bila jedna od najjačih ekipa svih vremena. Karnilja je odmah zapao u svađu sa Pedrom Manfredinijem i Fransiskom Lođakonom, pa je zatražio od uprave transfer Antonija Anđelilja, koji je igrao za Inter, i ovaj igrač je i potpisao ugovor. Karnilja je pred doveo i Serhija Karpanezija koji je od tada odigrao skoro 200 utakmica za Romu za šest godina koliko je nosio dres rimskog kluba, i sastav ekipe izgledao je ovako: Kudićini, Fontana, Korzini, Pestrin, Đakomo Losi, Karpanezi, Orlando Džonson, Pedro Manfredini, Anđeliljo, Lođakono. Ovo je tim koji je osvojio Kup sajamskih gradova pobedom nad Birmingem sitijem sa 4-2.[10]

Dve godine kasnije osvojen je i kup Italije, minimalnom pobedom nad Torinom. Svoju drugu titulu u kupu osvojili su 1969, kada je to takmičenje igrano u poluligaškom formatu. Đakomo Losi je te godine postavio klupski rekord u ukupno odigranim utakmicama, sa 450 mečeva u dresu rimskog kluba. Rekord je oboren nakon 38 godina[11].

Roma 1964. godine zapada u finansijsku krizu i čak dolazi na ivicu bankrota. Finansijski deficit je bio toliki da klub nije mogao ni da isplati plate svojim igračima, koji su pretili štrajkom. Navijači su jednom prilikom, zajedno sa kontroverznim trenerom Huanom Lorencom, tadašnjim menadžerom ekipe, organizovali akciju prikupljanja sredstava za put na prvenstveno gostovanje na koje je tim trebalo da ide.[12]

Usledilo je nekoliko neizbežnih transfera najboljih igrača. Među njima je bio i Đankarlo De Sisti, poznat po nadimku Detlić (ital. Picchio). Predsednik Franko Evangelisti je 1967. godine bio primoran da Romu pretvori u društvo sa ograničenom odgovornošću. Kasnih šezdesetih, tim je poveren iskusnom Heleniju Hereri, treneru koji je Inter doveo do dve titule svetskog klupskog prvaka. Uprkos angažovanju novog trenera, retultati se nisu poboljšali. Roma je šampionat završila tek na osmom mestu, ali je ipak uspela da osvoji Kup Italije u junu 1969.

Usponi i padovi tokom sedamdesetih[uredi]

Roma je 1972. godine dodala još jedan trofej u svoju kolekciju, pobedom nad Blekpulom 3-1 u finalu Anglo-Italijanskog kupa[13]. Ipak, sedamdesete godine prošlog veka obeležile su sporadične igre rimskog tima, a najbolji plasman koji su ostvarili u ligi u ovoj dekadi bilo je treće mesto, 1974/75. Klub su u ovom periodu predvodili vezni igrači Đankarlo de Sisti i Frančesko Roka.

Pobeda penalima nad Torinom u finalu kupa Italije sezone 1979/80. označila je početak nove uspešne ere za Romu. Klub je ponovo postizao uspehe slične onim tokom četrdesetih godina, a trener tima je bio bivši igrač Milana Nils Lajdholm. Značajni igrači u ovo vreme su bili Bruno Konti, Agostino Di Bartolomei, Roberto Pruco i Paulo Roberto Falkao.

Osamdesete i nova titula[uredi]

Pod vođstvom predsednika Dina Viole i Šveđanina Nilsa Lajdholma, Roma je osvojila drugi skudeto posle 41 godine, što je ispraćeno velikim slavljem u gradu.[14] Igrači koji su obeležili ovu eru bili su kapiten Agostino Di Bartolomei, bek Karlo Anćeloti, Brazilac Paolo Roberto Falkao, štoper Pjetro Vjerkvud, centarfor Roberto Pruco, drugi najbolji strelac u istoriji kluba, krilni igrač Bruno Konti, bivši svetski šampion sa timom Italije u Španiji 1982 i igrač koji će voditi Romu kao trener u jednom kratkom periodu 2005. godine.

Sledeća sezona takođe je bila uspešna za klub, sa drugim mestom u ligi, titulom u kupu i finalom Kupa šampiona, igranom na rimskom Olimpiku pred 70.000 navijača.[15]

Finale Kupa šampiona[uredi]

Ovo finale Kupa šampiona je jedino u istoriji koje je jedan klub igrao na svom stadionu, a Roma je do njega došla pobedama nad Goteburgom, CSKA Sofijom, Dinamom iz Berlina, i Dandi Junajtedom. Liverpul je poveo golom Fila Nila, a izjednačio je Pruco pred kraj prvog poluvremena. Rezultat je ostao nerešen do kraja utakmice, pa je pobednik odlučen izvođenjem penala. Konti i Gracijani su bili neprecizni sa 11 metara, pa je Liverpul osvojio svoju četvrtu titulu evropskog šampiona rezultatom 4-2 u penalima. Ovo izvođenje jedanaesteraca obeležio je golman Liverpula Brus Gobelar, koji je pri odbranama izvodio svoj čuveni „ples“ kako bi dekoncentrisao protivničke igrače, što je ponovio Jerži Dudek u finalu Lige šampiona 2004/05.[16]

Neverovatni poraz protiv Lećea[uredi]

Nils Lajdholm je na kraju sezone 84/85 odlučio da napusti klub. Nakon jednog od najboljih perioda u istoriji kluba sa Lajdholmom, predsednik Dino Viola je odlučio da klupu prepusti još jednom Šveđaninu, Svenu-Goranu Eriksonu. Šveđanin je razočarao navijače sezonom koju je završio na sedmom mestu, ali je u sledećoj sezoni nadoknadio ovaj neuspeh; u sezoni 1985/86, Roma je zaostajala 9 bodova za prvoplasiranim Juventusom, ali je, između ostalog, pobedivši vođu tabele sa 3-0, do poslednjeg kola uspela da nadoknadi zaostatak i obezbedi sebi priliku da osvoji skudeto pobedom nad Lećeom u poslednjem kolu. Ipak, Leće, koji je izgubio sve šanse da opstane u prvoj ligi, uspeo je da pobedi Romu sa 3-2 golovima Barbasa (2) i Di Kijare i pokloni titulu Juventusu.

Poslednji relativno dobar rezultat u ovoj dekadi ostvarili su 1987-88, trećim mestom u ligi.

Period 1990-2000[uredi]

Sledeća decenija počela je fantastičnom sezonom za klub, ali se do kraja decenije klub na tome i zaustavio. U sezoni 1990/91 igrali su u tri finala: Finale Kupa UEFA izgubili su od Intera sa 2-1, Superkup Italije od Sampdorije, a osvojili su i svoju sedmu titulu šampiona kupa Italije. Sledećih 10 godina klub nije zabeležio naročite uspehe, izuzev četvrtog mesta u ligi 1997/98 i finala kupa protiv Torina.

Put do finala Kupa UEFA[uredi]

U prvom kolu Roma se sastala sa Benfikom, koju je pobedila istim rezultatom i na domaćem terenu i u gostima, 1-0. U drugom kolu protivnik im je bila Valensija, koju su, nakon remija na Mestalji 1-1, pobedili kod kuće sa 2-1. Sledeći protivnik bio im je Bordo, koji su deklasirali ukupnim rezultatom 7-0, sa 5-0 na Olimpiku i 2-0 u gostima. U četvrtfinalu Roma je igrala protiv Anderlehta, takođe ubedljivo: 3-0 i 3-2. Rudi Feler je postizao het-trik u prvim utakmicama protiv Bordoa i Anderlehta. Za mesto u finalu izbacili su Brondbi, koji su, nakon remija u gostima, kod kuće savladali golom Felera u poslednjim minutima meča za 2-1; ovo je bio njegov deseti gol u takmičenju, čime je postao najbolji strelac u sezoni Kupa UEFA.

U finalu ih je sačekao Inter, rival sa severa Italije. Finale se igralo u formatu dvomeča; Prva utakmica igrala se na stadionu Đuzepe Meaca, a Inter je pobedio sa 2-0. U 55. minutu Lotar Mateus je pogodio iz jedanaesterca, nakon faula Komijega nad Nikolom Bertimom. Deset minuta kasnije, Klinsman je asistirao Bertiju, koji je povisio vođstvo Intera na 2-0.

Revanš se igrao 22. maja 1991. na Olimpiku; već u šestom minutu, Roma je imala šansu za gol, ali je Riciteli pogodio prečku. Đovani Trapatoni, trener Intera, postavio je defanzivnu formaciju, i Zenga, golman milanskog tima, je uspeo da ostane nesavladan do 88. minuta, kada se Riciteli iskupio za svoj rani promašaj; utakmica se završila minimalnom pobedom Rome, pa je Inter, sa ukupnim rezultatom 2-1, došao do titule šampiona Kupa UEFA.[17]

Novi milenijum[uredi]

Igrači Rome posle pobede u finalu kupa nad Interom, predsednik Italije Đorđo Napolitano
Postava koja je osvojila treću istorijsku titulu pobedom nad Parmom.

Sa novim milenijumom počele su i mnogo bolje sezone za Romu. Treći skudeto u istoriji kluba osvojen je 2001, i to u poslednjem kolu pobedom nad Parmom. Ključni igrač za osvajanje titule bio je kapiten Frančesko Toti, koji je od tada oborio mnoge klupske rekorde zaradivši status klupske ikone. Ostali, ali ne manje važni igrači u ovom periodu bili su Aldair, Kafu, Gabrijel Batistuta i Vinčenco Montela.[18] Proslava ove titule bila je još glamuroznija od prethodne; Romanisti su titulu proslavljali feštama po Rimu tačno nedelju dana, a proslava je vrhunac dostigla koncertom Antonija Venditija u rimskom parku Circo Massimo, pred milion navijača.
Roma nije uspela da odbrani titulu, ali je sledeću sezonu završila kao drugoplasirana, sa samo bodom zaostatka nad Juventusom. Od tada, klub je mnogo puta sezonu završavao kao drugi; Finale kupa 2003. izgubili su od Milana sa 4-2, a iza istog rivala ostali su drugi u ligi sledeće sezone.

Italijanski fudbal je 2006. pogodio skandal vezan za nameštanje prvenstvenih utakmica, a Roma je bila jedan od klubova koji u njemu nisu učestvovali. Iako su sezonu završili kao petoplasirani u ligi, nakon izrečenih kazni Juventusu, Fjorentini i Milanu, dodeljeno im je drugo mesto[19]. Iste sezone došli su i do finala kupa, gde su izgubili od Intera.[20] Sledeće dve sezone takođe su završavali na drugom mestu u ligi, što ovu deceniju čini najuspešnijom u istoriji kluba, jer su čak šest od osam sezona završili na jednoj od prve dve pozicije.

Evropski uspesi u novom milenijumu[uredi]

Na evropskoj sceni takođe su postignuti zavidni uspesi, jer je klub u dva navrata dostizao četvrtfinale Lige šampiona.

Od devet evropskih sezona u ovoj deceniji, klub je šest puta nastupao u Ligi šampiona, i tri u Kupu UEFA.

U sezoni 2000/01, klub je nastupao u UEFA kupu, koji se tada igrao po kup-sistemu, bez grupne faze. Sezona nije bila uspešna što se tiče evropske scene, jer je klub došao samo do osmine finala. Roma u prva tri kola nije imala posebno težak posao; u prvom kolu, izbačena je slovenačka Gorica, sa neverovatnom razlikom 11-1. Protiv Boaviste su igrali nerešeno u gostima, 1-1, a utakmicu na Olimpiku su rešili minimalnim rezultatom u svoju korist. U dvomeču sa Hamburgerom, Roma je slavila oba puta, 3-0 i 1-0. Ekipa je u osmini finala izbačena od Liverpula, sa ukupnim skorom 1-2 u korist Engleza. Roma je domaću utakmicu dobila sa 1-0, ali je u gostima poražena sa golom više, pa je Liverpul prošao dalje.

Sledeću sezonu igrali su u Ligi šampiona. Ovo takmičenje takođe se igralo u drugačijem formatu nego danas. Igrane su dve grupne faze; U prvoj grupnoj fazi, prva dva kluba iz grupe su napredovala u drugu fazu. U drugoj fazi, prva dva kluba iz svake grupe, ukupno osam, išla su u četvrtfinale.

Roma je uspela da dođe do druge faze, sa dve pobede iz šest utakmica u grupi sa Real Madridom, Anderlehtom i Lokomotivom iz Moskve. U sledećoj grupi, za protivnike su dobili Liverpul, Barselonu i Galatasaraj, a plasman među najboljih osam izmakao im je u poslednjem kolu; Liverpul se, pobedom nad Romom, izjednačio sa Rimljanima po broju bodova, ali je imao prednost zahvaljujući boljem odnosu u međusobnim susretima, pošto je prvi meč ovih ekipa završen nerešeno.

Real Madrid je ponovo bio Romin rival u grupi Lige šampiona u sezoni 2002/03; osim Reala, u grupi C igrali su i AEK iz Atine i Rasing Genk. Real i Roma su posle šest kola imali isti broj bodova, ali je Real imao mnogo bolju gol-razliku, sa čak devet golova više. Obe utakmice ova dva rivala u grupi završene su pobedama gostiju, 3-0 za Real i 1-0 za Romu. Žreb je Romi, kao rivale u drugoj fazi, dodelio Arsenal, Valensiju i Ajaks. Klub je u ovoj grupi doživeo sva tri poraza u prva tri kola, ali je u četvrtom kolu deklasirao Valensiju na Mestalji, i tako povratio nade za plasman u četvrtfinale. Ipak, u poslednja dva kola su remizirali, i tako ispustili sve šanse za prolaz dalje.

Sa osmim mestom u ligi, klub se plasirao u Kup UEFA sezone 2003/04. Kao i tri godine ranije, krajnji domet je bio osmina finala. Protivnici Rome u prve tri runde bili su Vardar, protiv kojeg su slavili ukupno 5-1, Hajduk iz Splita, i turski Gazijantespor, protiv kojeg su bili bolji sa 2-1, kao i protiv Splićana. U četvrtoj rundi, za gol je od Rome bolji bio Viljareal; posle poraza 0-2 u gostima, Roma je na Olimpiku slavila sa 2-1, pa su Španci otišli u četvrtfinale.

Igrači Rome na utakmici protiv Čelsija na Stamford Bridžu, 22. oktobra 2008

Sledeću sezonu su ponovo igrali u Ligi šampiona, zahvaljujući drugom mestu u ligi. Još jednom, protivnik u grupi bio je madridski Real, zajedno sa Bajerom iz Leverkuzena i Dinamom iz Kijeva. Ovo je Romina najlošija evropska sezona u deceniji, pošto je grupu završila samo sa jednim bodom i gol-razlikom -12. Jedini tim od kojeg nisu poraženi je Bajer, sa kojim su remizirali u Rimu 1-1.

Demoralisana ekipa sezonu u ligi završava na osmom mestu, koje je bilo dovoljno samo za nastup u UEFA kupu u sezoni 2005/06. Ovo je bila prva sezona Rome u Kupu UEFA kada se to takmičenje igralo po grupnom sistemu. Protivnici u grupi bili su FK Crvena zvezda, Strazbur, Bazel i Tromzo. U prvom kolu, klub je pobedio Tromzo u Norveškoj sa 2-1. U drugom kolu su bili slobodni, a u trećem su remizirali sa Strazburom kod kuće. U četvrtom kolu Roma je gostovala Crvenoj zvezdi na beogradskoj Marakani. Rimljanima je i remi bio dovoljan za prolaz dalje, ali nisu uspeli da se vrate iz Beograda neporaženi.

U poslednjem kolu, Roma je na domaćem terenu pobedila Bazel sa 3-1, i tako obezbedila drugo mesto u grupi. Pobednik grupe je bio Strazbur, koji je u poslednjim sekundama izjednačio protiv Crvene zvezde, izbacivši tako beogradski tim iz daljeg takmičenja.

U šesnaestini finala, Roma je igrala protiv Briža, i dobila obe utakmice istim rezultatom - 2-1. Sledeći protivnik bio je Midlsbro, koji je Romu eliminisao zahvaljujući golu u gostima; Roma je kod kuće dobila sa 2-1, a u gostima izgubila sa 1-0. Ukupan rezultat bio je 2-2, ali je Midlsbro prošao dalje zahvaljujući golu u Rimu. Englezi su kasnije došli do finala, svog prvog evropskog, gde su izgubili od Sevilje.

U sezoni 2006/07., klub je ponovo igrao u Ligi šampiona, zahvaljujući drugom mestu u Seriji A u prethodnoj sezoni. Klub je prvobitno trebalo da igra u UEFA kupu, ali je, nakon afere Kalčopoli i izrečenih kazni Juventusu, Milanu i Fjorentini, dobio šansu da direktno zaigra u najeltinijem evropskom fudbalskom takmičenju. Ovo je bila jedna od najboljih evropskih sezona rimskog tima, pošto su se plasirali među osam najboljih u Evropi. Žreb im je za protivnike u grupi dodelio Valensiju, Olimpijakos i Šahtjor iz Donjecka. Grupnu fazu završili su sa tri pobede i jednim remijem, uz dva poraza; Roma je uspela da pobedi Valensiju i Šahtjor kod kuće, ali je od istih timova poražena u gostima. Iz utakmica sa Olimpijakosom u ovoj grupi skor je bio jedna pobeda i jedan remi, tako da je Roma sa deset bodova završila kao druga u grupi.

Na žrebu za osminu finala, Romi je za protivnika dodeljen Olimpik Lion. Iako je posle prve runde Lion delovao kao blagi favorit za prolaz dalje, pošto je meč na Olimpiku završen bez golova, Roma nije imala previše težak posao, i pobedila je u revanšu na Žerlanu sa 2-0, golovima Totija i Mansinija.

Sledeći protivnik bordozlatnih bio je Mančester junajted. Prva utakmica igrala se u Rimu, a engleski tim je meč počeo bolje i izgledalo je da će Roma teško doći do gola, kako je i bilo. Tek pri kraju prvog poluvremena Tadei dovodi Romu u vođstvo, a Runiju je trebalo samo petnaest minuta da poravna rezultat. Ipak, Mirko Vučinić je već u 67. minutu doneo domaćem timu novu prednost, 2-1, što je i bio konačan rezultat.

Tradicija i bilans povreda Mančestera bili su na strani Rome pred revanš; Mančester je, do tada, samo jednom u istoriji uspeo da prođe dalje u nekoj rundi evropskog takmičenja kada je izgubio prvi meč. Takođe, Aleks Ferguson, trener Junajteda, nije mogao da računa na nekolicinu svojih standardnih igrača. Ipak, Mančester je odigrao jednu od najboljih evropskih utakmica ikada, i deklasirao Romu sa 7-1. U strelce se upisalo čak pet igrača engleskog tima – Kerik (2), Smit, Runi, Ronaldo (2) i Evra. Jedini strelac za Romu bio je De Rosi u 70. minutu. Ovaj meč je sudio slovački sudija Luboš Mišel. Mančester je izbačen u polufinalu od drugog italijanskog predstavnika, Milana.

Još jedna dobra sezona u ligi obezbedila je klubu još jedno učešće u Ligi šampiona. Ove sezone, klub je imao nešto teži žreb nego prethode – protivnici su bili Mančester junajted, portugalski Sporting, i Dinamo iz Kijeva. Ipak, klub je grupnu fazu ove sezone odigrao bolje od prethodne, i završio na drugom mestu sa 11 bodova. Jedini poraz doživeli su na Old Trafordu, od Mančestera, a u ostalih pet utakmica triput su pobedili – Dinamo dvaput i Sporting jednom, i dva puta remizirali – sa Sportingom i Mančesterom. Još jednom, Roma se u evropskim takčmičenjima sastala sa Realom, i to u osmini finala. Real je imao prednost revanša na domaćem terenu, ali je nije iskoristio; obe utakmice Roma je rešila u svoju korist, i to istim rezultatom – 2-1. Na Olimpiku, u prvom meču, Real je rano poveo golom najboljeg strelca u istoriji ovog takmičenja, Raula, ali su Pizaro i Mansini preokrenuli rezultat na 2-1. U revanšu je ponovo poveo gost, u 73. minutu golom Tadeija. Raul ponovo postiže gol dva minuta kasnije za izjednačenje, 1-1, a Vučinić je u nadoknadi vremena samo povećao ukupnu prednost Rome, golom za 2-1.

“Vučica” je tako dobila priliku da se u četvrtfinalu revanšira Mančesteru za prošlogodišnji poraz, ali to nije iskoristila. U prvoj utakmici u Rimu nije igrao povređeni Frančesko Toti, a zamenio ga je rezervni napadač Mirko Vučinić. Vučinić je već u prvom minutu stvorio sebi šansu za gol – uzeo je loptu Riju Ferdinandu u neposrednoj blizini šesnaesterca i šutirao pored gola. Još jednu šansu Vučinić je stvorio nakon prvog kornera, kada je nabacio loptu Panučiju, koji je šutirao zamalo pored gola. Ipak, Junajted je bio efikasniji, pa su Ronaldo, golom glavom pred kraj poluvremena, i Runi, u 66. minutu, postigli golove za 2-0.

U revanšu, Roma je imala dobru priliku da povede, ali je De Rosi promašio penal u 30. minutu. Aleks Ferguson je odlučio da strelce iz prvog meča, Runija i Ronalda, odmori za sledeću utakmicu, a umesto njih je u napadu igrao Tevez, koji je i postigao pobedonosni gol u 70. minutu za Mančester. Tako je Roma završila još jednu evropsku sezonu eliminacijom u četvrtfinalu Lige šampiona.

Uprkos lošem startu u grupi u sezoni 2008/09, grupnu fazu Lige šampiona su završili na prvom mestu, ispred Čelsija.

Roma se, odlukom žreba koji je održan 19. decembra 2008. u Nionu(sedištu UEFA-e), u osmini finala Lige šampiona 2008/09 sastala sa engleskim Arsenalom. Obe utakmice ovog dvomeča završene su pobedama domaćina istim rezultatom (1-0, strelci Van Persi za Arsenal, i Žuan za Romu), pa je pobednik odlučen izvođenjem penala. Nakon što je Dijabi doneo prednost Arsenalu u penal-seriji, Toneto je promašio jedanaesterac, pa je Arsenal prošao dalje.

U sezoni 2009/10. Roma po šesti put u poslednjih devet sezona završava na drugom mestu u Seriji A, sada samo 2 boda iza Intera. Inter je bio koban po Romu i u finalu Kupa Italije, gde je poražena sa 1:0. Zbog šestog mesta u prethodnoj sezoni Serije A Roma je ove sezone igrala u UEFA ligi Evrope, gde je u šesnaestini finala izbačena od Panatinaikosa ukupnim rezultatom 6:4.

Kraj Sensi ere[uredi]

U leto 2010., porodica Sensi pristala je da se odrekne svoje kontrole nad FK Roma kao deo ugovora o poravnanju duga. Ovo je stavilo tačku na predsedničku vladavinu porodice Sensi, koja je upravljala klubom od 1993. godine. Rozela Sensi je nastavila svoju ulogu predsednika do imenovanja novog. 16. aprila 2011. potpisan je ugovor o preuzimanju kluba, od strane grupe američkih biznismena na čelu sa Tomasom Di Benedetom

Tu prelaznu sezonu (2010/11) Roma je završila na šestom mestu u Seriji A, stigla do finala Superkupa, a u Ligi šampiona do osmine finala.

Iako je novi vlasnik doveo nekoliko skupljih pojačanja, Roma je završila sezonu 2011/12. sa dosta lošim rezultatima. U Seriji A zauzela je sedmo mesto, najslabiji rezultat u poslednji sedam sezona, dok je u UEFA ligi Evrope neočekivano poražena od bratislavskog Slovana u plej-of fazi.

Igrači[uredi]

Trenutni sastav[uredi]

Od 22. oktobra 2013.

Br. Pozicija Igrač
1 Rumunija G Bogdan Lobont
3 Brazil O Dodo
4 Sjedinjene Američke Države C Majkl Bredli
5 Brazil O Leandro Kastan
6 Flag of the Netherlands C Kevin Strotman
7 Brazil C Markinjo
8 Srbija C Adem Ljajić
10 Italija H Frančesko Toti (kapiten)
11 Brazil C Rodrigo Tadei
12 Brazil G Žulio Seržio
13 Brazil O Maikon
15 Bosna i Hercegovina C Miralem Pjanić
16 Italija C Danijele De Rosi (zamenik kapitena)
17 Maroko O Mehdi Benatia
Br. Pozicija Igrač
18 Italija H Đanluka Kaprari
22 Italija H Matija Destro
24 Italija C Alesandro Florenci
26 Italija G Morgan De Sanktis
27 Obala Slonovače H Žervinjo
28 Poljska G Lukaš Skorupski
29 Argentina O Nikolas Burdizo
33 Hrvatska O Tin Jedvaj
35 Grčka O Vasilis Torosidis
42 Italija O Federiko Balzareti
46 Italija O Alesio Romanjoli
88 Italija H Marko Borijelo
94 Italija C Federiko Riči

Povučeni brojevi[uredi]

6Brazil Aldair, štoper, 1990–2003[21]

Svetski šampioni koji su igrali za Romu[uredi]

Spisak igrača koji su igrali za Romu, a sa reprezentacijom su osvojili Svetsko prvenstvo:

Italija Atilio Feraris IV (1934)
Italija Enriko Gvaita (1934)
Italija Gvido Maseti (1934 i 1938)
Italija Aldo Donati (1938)
Italija Eraldo Monzeljo (1938)
Italija Pjetro Serantoni (1938)
Urugvaj Edgardo Điđa (1950)
Urugvaj Huan Alberto Skjafino (1950)
Italija Bruno Konti (1982)
Nemačka Rudi Feler (1990)
Nemačka Tomas Hesler (1990)
Nemačka Tomas Bertold (1990)
Brazil Aldair (1994)
Francuska Vinsent Kandela (1998)
Brazil Kafu (1994 i 2002)
Italija Danijele De Rosi (2006)
Italija Frančesko Toti (2006)
Italija Simone Perota (2006)

Legende kluba[uredi]

Đakomo Losi (1955—1969)[uredi]

Đakomo Losi je jedna od najvećih ikona kluba i odbrambeni igrač koji je 38 godina držao rekord u broju odigranih utakmica za Romu - 450. Često je nazivan po nadimku “Core de Roma” - srce Rima, zbog svoje posvećenosti klubu i gradu, iako nije rođeni Rimljanin. Ovaj nadimak je dobio nakon utakmice sa Sampdorijom 1961. godine, kada je nakon povrede nastavio da igra i postigao pobednički gol. Losi je šutirao i levom i desnom nogom.

Inače, Losi je, i pored svoje neverovatne snage, bio poznat kao izuzetno fer igrač, a u celoj svojoj 14-godišnjoj karijeri dobio je samo jedan žuti karton.

Franko Tankredi (1979—1990)[uredi]

Franko Tankredi je golman koga navijači Rome smatraju najboljim u istoriji kluba. Sa Tankredijem među stativama, tim je došao do druge titule prvaka Italije 1983. godine. Odigrao je 228 utakmica za 11 godina koje je proveo u klubu. Trenutno radi kao trener golmana reprezentacije Engleske.

Sebastijano Nela (1981—1992)[uredi]

Sebastijano Nela bio je brzi defanzivac koji je mogao da igra levog ili desnog beka. Bio je deo tima koji je 1983. osvojio titulu prvaka, a odigrao je nešto više od 280 utakmica za rimski klub.

Aldair (1990—2003)[uredi]

Kafu

Aldair je, u svoje vreme, smatran ne samo najtalentovanijim odbrambenim igračem u ekipi Rome, već i jednim od najtalentovanijih u svojoj generaciji. Odigrao je više od 400 utakmica za klub, a odigrao je važnu ulogu u osvajanju titule 2001. godine. Romu je napustio 2003. godine, a klub je povukao dres sa njegovim brojem (6). Aldair je osvojio i titulu šampiona sveta sa Brazilom 1994.

Kafu (1997—2003)[uredi]

Markos Evangelista de Moraeš, poznatiji kao Kafu (nadimak koji je dobio zbog sličnosti sa legendarnim brazilskim bekom Kafurinjom, pre svega po brzini), odigrao je 163 utakmice za Romu i postigao 5 golova, i jedan je od igrača zaslužnih za Romin treći skudeto 2001. Rekorder je po broju nastupa za reprezentaciju Brazila.

Frančesko Toti (1993—danas)[uredi]

Toti sa peharom Kupa Italije 2008.

Frančesko Toti je igrač koji je odigrao najviše utakmica i postigao najviše golova za Romu. U senirskom timu je debitova sa 16 godina dok je trener bio Vujadin Boškov. Sa Romom je osvojio prvenstvo Italije 2001, Kup Italije 2007. i dva Superkupa. Za reprezentaciju Italije je do sada (maj 2010) odigrao 58 utakmica i postigao 9 golova. Sa Italijom je osvojio Evropsko prvenstvo 2000. i Svetsko prvenstvo 2006.

Treneri[uredi]

Klub je kroz istoriju promenio mnogo menadžera. Ovo su neki od najvažnijih u istoriji kluba.

Alfred Šafer (1939—1942)[uredi]

Alfred Šafer je bio mađarski fudbaler i trener koji je u svojoj 15-godišnjoj igračkoj karijeri promenio čak 21 klub. Najveći trenerski uspesi su mu bili nacionalna titula sa Romom i finale Svetskog prvenstva 1938. sa Mađarskom. U Romi je proveo tri sezone. Trenirao je još i Nirnberg, Hertu, Ferencvaroš i Rapid Bukurešt.

Nils Lajdholm (1974—1977, 1980—1984, 1988, 1996)[uredi]

Nils Lajdholm je bio švedski fudbalski trener koji je Romu vodio u četiri navrata. Iako je poznatiji po igračkoj karijeri u dresu Milana, postizao je uspehe i kao trener, a u Romi je najuspešniji bio tokom svog drugog trenerskog mandata. U sezoni 1980/81 osvojio je drugo mesto u šampionatu Italije, a dve godine kasnije doveo je klub i do drugog skudeta, koristeći zonski sistem odbrane, tada neuobičajen za italijanske ekipe. Sledeće sezone tim nije uspeo da odbrani titulu, završivši prvenstvo na drugom mestu, ali je stigao do finala Kupa šampiona, koje je na penale izgubio od Liverpula. Lajdholm je sa Romom osvojio i tri nacionalna kupa, 1981, 1983. i 1984.

Kao trener bio je poznat po insistiranju na profesionalizmu i fer-pleju kod igrača. Vodio je još i Veronu i Milan.

Fabio Kapelo (1999—2004)[uredi]

Fabio Kapelo

Fabio Kapelo je sa Romom osvojio titulu prvaka Italije 2001. godine, a u sledeće dve sezone je klub osvajao drugo mesto u ligi. U timu je imao igrače kao što su Kafu, Aldair, Batistuta i Kandela, a forsirao je napadačku poziciju 3-4-1-2.

Kapelo je, uprkos tome što je klubu doneo prvu nacionalnu titulu od 1983. godine, bio izuzetno omražen kod navijača. Osim što je bio u otvorenoj svađi sa kapitenom tima Frančeskom Totijem, navijači su ga optuživali da sabotira klub kada je prodao nekoliko ključnih igrača ekipe. Napustio je klub 2004. godine, a kada je prešao u Juventus, u svoj novi klub doveo je nekoliko Rominih igrača, čime je netrpeljivost navijača rimskog kluba prema bivšem menadžeru kulminirala.

Trenirao je i Milan i Real Madrid, a trenutno je selektor reprezentacije Engleske.

Lučano Spaleti (2005)[uredi]

Lučano Spaleti je Romu vodio Romu od 2005. do 2009., i, iako nije osvojio nijednu titulu prvaka Italije, bio je veoma popularan kod navijača, pre svega zahvaljujući lepoj, napadačkoj i modernoj igri ekipe.

U svojoj prvoj sezoni u klubu, predvodio je tim do, tada rekordnih, 11 uzastopnih pobeda, zaradivši tako titulu trenera godine u Italiji. Sa klubom je stigao i do dva četvrtfinala Lige šampiona i dva druga mesta u Seriji A. Osvojio je dva Kupa Italije i jedan Superkup.

Spisak trenera[uredi]

Kompletan spisak Rominih trenera:

 
Ime Zemlja Period
Vilijam Garbut Engleska 1927–1929
Gvido Bakani Italija 1929–1930
Herbert Berdžes Engleska 1930–1932
Laslo Bar Mađarska 1932–1933
Lajoš Kovač Mađarska 1933–1934
Luiđi Barbezino Italija 1934–1938
Gvido Ara Italija 1938–1939
Alfred Šafer Mađarska 1939–1942
Geza Kertes Mađarska 1942–1943
Gvido Maseti Italija 1943–1945
Đovani Denji Italija 1945–1947
Imre Šenkej Mađarska 1947–1948
Luiđi Brunela Italija 1948–1949
Fulvio Bernardini Italija 1949–1950
Adolfo Balončeri Italija 1950
Pjetro Serantoni Italija 1950
Gvido Maseti Italija 1950–1951
Đuzepe Vijani Italija 1951–1953
Mario Varljen Italija 1953–1954
Džesi Karver Engleska 1954–1956
Đerđ Šaroši Mađarska 1956
Gvido Maseti Italija 1956–1957
Alek Stok Engleska 1957–1958
Gunar Nordal Švedska 1958–1959
Đerđ Šaroši Mađarska 1959–1960
Alfredo Foni Italija 1960–1961
Luis Karnilja Argentina 1961–1963
Naim Krijeziju Albanija 1963
Alfredo Foni Italija 1963–1964
Luis Miro Španija 1964–1965
Huan Kartlos Lorenco Argentina 1965–1966
Oronco Puljeze Italija 1966–1968
Elenio Erera Argentina 1968–1970
Lučano Tesari Italija 1970
Elenio Erera Argentina 1971–1972
Tonino Trebičani Italija 1972–1973
Nils Lajdholm Švedska 1974–1977
Gustavo Đanjoni Italija 1978–1979
Feručo Valgaređi Italija 1979–1980
Nils Lajdholm Švedska 1980–1984
Sven Goran Erikson Švedska 1984–1986
Anđelo Zormani Italija 1986–1988
Nils Lajdholm Švedska 1988
Lučano Spinozi Italija 1988–1989
Điđi Radiče Italija 1989–1990
Otavio Bjanki Italija 1990–1992
Vujadin Boškov Srbija 1992–1993
Karlo Macone Italija 1993–1996
Karlos Bjanki Argentina 1996
Nils Lajdholm Švedska 1996
Ecio Sela Italija 1996
Zdenjek Zeman Češka 1997–1999
Fabio Kapelo Italija 1999–2004
Čezare Prandeli Italija 2004
Rudi Feler Nemačka 2004
Luiđi Del Neri Italija 2004–2005
Bruno Konti Italija 2005
Lučano Spaleti Italija 2005-2009
Klaudio Ranijeri Italija 2009-2011
Vićenco Montela Italija 2011
Luis Enrike Španija 2011-2012
Zdenjek Zeman Češka 2012-2013
Aurelio Andreacoli Italija 2013
Rudi Garsija Francuska 2013-

Statistike i rekordi[uredi]

Frančesko Toti, kapiten Rome

Frančesko Toti je rekorder kluba po ukupnim nastupima za klub, sa 686 (zaključno sa 22. oktobrom 2013) utakmicom u dresu rimskog kluba u svim takmičenjima, od 1992. godine do danas. Takođe, drži rekord i u nastupima u Seriji A, sa 543 nastupa, ispred Đakoma Losija sa 386. Toti je klupski rekorder i u ukupnim postignutim golovima, sa 285 golova od prvog nastupa za klub, a samo u Seriji A postigao je 230, što je još jedan klupski rekord. Roberto Pruco je do 1988. godine bio najbolji strelac u istoriji kluba sa 138 golova, a Rodolfo Volk, sa 29 golova u sezoni 1930/31., drži rekord u postignutim golovima u jednoj sezoni. Prvu zvaničnu utakmicu Roma je odigrala protiv Livorna 1928. godine u italijanskom prvenstvu (pobedili su sa 2-0). Najveću pobedu u istoriji ostvarili su protiv Kremonezea u sezoni 1929/30, a najveći rezultat kojim su izgubili je 7-1, što se dešavalo u tri navrata: protiv Juventusa, 1931/32, protiv Torina 1947/48 i protiv Mančester Junajteda, u četvrtfinalu Lige šampiona 2006/07.[22]

Najduži niz pobeda upisali su u sezoni 2005/06, kada su pobedili na 11 uzastopnih utakmica, od pobede protiv Kjeva 4-0 do remija sa Interom 5. marta 2006. Ovo je bio i rekord Serije A, ali ga je Inter oborio već sledeće sezone, sa čak 17 uzastopnih pobeda. Niz od 24 utakmice bez poraza Roma je vezala 2001/02. Najviše pobeda u jednoj sezoni zabeležili su 2007/08 i 2009/10: 24 pobede. Najmanje poraza u jednoj sezoni pretrpeli su šest godina ranije, 2001/02: dva poraza tokom čitave sezone.

Spisak igrača koji su odigrali najviše utakmica za Romu u Seriji A:

Od 22. oktobra 2013.

 
Ime Nastupi
Frančesko Toti* 543
Đakomo Losi 386
Serđo Santarini 344
Gvido Maseti 339
Đuzepe Đanini 318
Aldair 330
Bruno Konti 304
Franko Tankredi 288
Fulvio Bernardini 286
Sebastijano Nela 281

* = trenutno igraju za Romu

Boje, grb i nadimci[uredi]

Grb iz 1927. godine
Grb od 1997. do 2013.

Romine boje, bordo i zlatnožuta, su i tradicionalne boje večnog grada.[23] Zlatna boja je simbol boga kod katolika,[24] dok je bordo simbol Rimskog carstva.[25] Otuda i nadimak i giallorossi, što znači žuto-crveni.[26] Igrači za domaće mečeve obično nose bordo dres, beli šorts i crne štucne, ali su u važnijim mečevima šorts i štucne obično u istoj boji kao i dres.[27] Na gostujućim utakmicama, igrači obično nose belu opremu. Iste dresove nosili su i igrači fudbalskog kluba Roman, jednog od klubova čijim je spajanjem nastala Roma.[28] Klub je kroz istoriju mnogo puta menjao grb, ali se na njemu skoro uvek nalazila Kapitolina, bronzana statu koja simboliše grad Rim. Ova statua prikazuje vučicu Reu koja doji po legendi osnivače Rima, braću Romula i Rema.

Sponzori i proizvođači opreme[uredi]

Period Proizvođač Sponzor[29]
1970—1971 Lakoste bez sponzora
1972—1976 bez proizvođača
1977—1979 Adidas
1979—1980 Pouchain
1980—1981 Plejgraund
1981—1982 Barila
1982—1983 Patrik
1983—1986 Kapa
1986—1991 NR
1991–1994 Adidas
1994—1995 Ejziks Nuova tirena
1995—1997 INA Azitalja
1997—2000 Dijadora
2000—2002 Kapa
2002—2003 Mazda
2003—2005 Dijadora
2005—2006 Banka italeaze
2006–—2007 bez sponzora
2007–13 Kapa VIND
2013–14 bez proizvođača Roma Cares
2014–24 Najki[30] nije izabran

Navijači i rivalstva[uredi]

Navijači Rome
Vikicitati „La Roma non si discute, si ama (o Romi se ne raspravlja, ona se voli) - Antonelo Venditi, italijanski pevač“
({{{2}}})

Roma je četvrti klub u Italiji po broju navijača; oko 6% italijanskih fudbalskih fanova navija za ovaj klub.[31] Prva veća Romina organizovana navijačka grupa bili su levičarski orijentisani Commando Ultrà Curva Sud[32], poznatiji pod skraćenicom CUCS; grupa je nastala spajanjem manjih navijačkih grupica, a raspala se tokom devedesetih. Od tada, južnu tribinu Olimpika kontrolišu desničarski orijentisane grupe: A.S. Roma Ultras, Boys, Giovinezza i ostale. Najstarija grupa, Fedayn, nije politički opredeljena. Himna kluba je pesma Roma (non si discute, si ama) [33] rimskog pevača Antonela Venditija. Naziv ove pesme je i moto-kluba, a može se prevesti kao „O Romi se ne raspravlja, ona se voli“. Ovu pesmu navijači Rome pevaju pred svaku utakmicu, a kada tim pobedi, na kraju utakmice obično se peva Grazie Roma od istog autora. Klub ima mnogo rivala u italijanskom fudbalu. Veliki rival rimskog kluba je Napoli; ova dva kluba su najuspešnija u centralnoj i južnoj Italiji.[34] Derbi ovih klubova naziva se Derbi Sunca (ital. Derby del Sole). Veći rivali Rimljana su i Juventus, Milan i Inter.

Rivalstvo sa Laciom[uredi]

Najvećim Rominim rivalstvom smatra se ono sa Laciom, gradskim rivalom i klubom sa kojim dele stadion.

Rivalstvo ovih klubova počelo je kada je uprava Lacija odbila pripajanje sa tri rimska kluba, Romanom, Alba-Audaćeom i Fortitudom, jer je Lacio već bio razvijeno sportsko društvo. Prvi duel ova dva tima odigran je u decembru 1929. godine i već tada se nazire netrpeljivost između navijača ovih klubova.

Razlike između navijača dva najveća rimska kluba su prevashodno političko-teritorijalne i ekonomske. Roma je u početku igrala svoje utakmice u južnom, siromašnijem delu grada, dok se Laciov stadion nalazio na severu Rima, naseljenom nešto imućnijim građanima. Osim toga, jug Rima karakterisali su uglavnom levičarski opredeljeni građani, dok je sever naginjao ka desnici. Odatle i činjenica da navijačima Rome pripada južna tribina Olimpika, a „Lacijalima“ severna.

Susreti ovih timova poznati su po rasističkim ispadima. Pošto rimski Jevreji uglavnom navijaju za Romu, česte su provokacije navijača Lacija na verskoj osnovi; tokom rimskog derbija 1998. godine, lacijali su podigli transparent na kojem je pisalo „Aušvic je vaš grad, rerne su vaši domovi“.[traži se izvor od 09. 2009.] Crni igrači Rome su takođe često na meti navijača Lacija. Na jednom transparentu lacijali su Romu nazvali „timom crnaca koje vode Jevreji“; Laciov zvanični stav je da je protiv ovakvih ispada huligana, koji čine mali deo navijača ovog kluba.

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Derbi dela kapitale

Derbi ova dva kluba naziva se Derbi glavnog grada (ital. Derby della Capitale). Ovo rivalstvo ne samo da je jedno od najjačih rivalstava dva kluba u Italiji, već i u svetu.[35] Prepune tribine, incidenti, nasilje i rasistički transparenti karakteristični su za ove mečeve. Za vreme jedne od derbi utakmica tokom sezone 1979/80 ubijen je Vičenco Papareli, navijač Lacija. Paparelija je jedan navijač Rome pogodio bakljom u glavu.[36]

Još jedan incident dogodio se tokom derbija 2004. godine, kada je utakmica prekinuta na zahtev predsednika lige Adrijana Galijanija. Neredi su počeli kada su navijači raširili glasine da je jedan policijajac ubio dete u neposrednoj blizini stadiona. Na poluvremenu, tri navijača su ušla na teren da razgovaraju sa kapitenom Frančeskom Totijem, a Toti je kasnije na televiziji izjavio da mu je prećeno smrću. Kapiten Rome je zatražio da se utakmica zaustavi. Meč je prekinut, ali su novi problemi nastali na ulicama; u tuči između navijača i policije povređeno je oko 170 policajaca, kao i priličan broj navijača, a 13 osoba je privedeno. Nije jasno zašto su navijači želeli da prekinu meč, a nagađa se, između ostalog, da su jednostavno hteli da napadnu policiju.[37]

Meč je ponovljen nedelju dana kasnije, a Roma i Lacio su odigrali nerešeno, 1-1.

Rimski rivali su do sada odigrali 175 utakmica, a ukupan odnos u pobedama je 64-50 u korist Rome. Inače, retki su igrači koji su igrali za oba rimska tima, a među njima je i Siniša Mihajlović. Vinčenco Montela je igrač koji je postigao najviše golova u jednom derbiju, čak četiri. Frančesko Toti je rekorder po broju odigranih derbija, sa 35. Najubedljiviju pobedu u jednom derbiju ostvarila je Roma, sa 5-0 u sezoni 1933/34. Najubedljiviju pobedu Lacio je zabeležio u sezoni 2006/07, sa 3-0.


Ukupan odnos pobeda, poraza i nerešenih utakmica u međusobnim duelima:

Od 22. oktobra 2013.

Serija A Kup Italije Ostale utakmice Ukupno
Pob. Ner. Por. Postignuti golovi Prim. golovi Pob. Ner. Por. Postignuti golovi Prim. golovi Pob. Ner. Por. Postignuti golovi Prim. golovi Pob. Ner. Por. Postignuti golovi Prim. golovi
Roma 49 55 37 173 136 9 3 6 21 17 6 3 7 22 22 64 61 50 216 175
Lacio 37 55 49 136 173 6 3 9 17 21 7 3 6 22 22 50 61 64 175 216

Sukobi sa engleskim navijačima[uredi]

U poslednjih nekoliko godina više puta je dolazilo do konflikta između Rominih tifoza i navijača engleskih klubova, što je dovelo do svojevrsne netrpeljivosti prema engleskim navijačima kod Romanista. Jedan od razloga ovih sukoba je poraz Rome od Liverpula u finalu Kupa šampiona 1984. na Olimpiku, ispraćen nasiljem u okolini stadiona, kada je nekoliko fanova Liverpula izbodeno noževima. Od tada, nekoliko puta su engleski navijači napadani u Rimu, uključujući incidente 2001 - ponovo sa Liverpulovim navijačima, zatim 2006 - kada je Midlzbro gostovao, i 2007, prilikom meča sa Mančester junajtedom. Uoči gostovanja Arsenala na Olimpiku 2009, autobus sa navijačima Arsenala je napadnut kamenjem. Arsenal je čak dao zvanično saopštenje svojim navijačima kojim putevima se ne bi trebalo kretati u Rimu kako bi se izbegli Romini Ultrasi.

Olimpiko[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Stadion Olimpiko
Olimpiko za vreme Romine utakmice

Stadion Olimpiko, koji se nalazi u rimskom sportskom kompleksu Foro Italiko, je najveći stadion u Rimu i drugi najveći u Italiji. Osim gradskih rivala Rome i Lacija, na ovom stadionu domaće utakmice igra i reprezentacija Italije. Otvoren je 1937. godine, a nakon renoviranja 2008. godine stadion ima kapacitet od 72.000 mesta.

Severna i južna tribina stadiona, zbog svog lučnog oblika, poznatije su pod imenom Curva Nord i Curva Sud (Curva, ital. - luk, krivina). Severni deo stadiona pripada Laciovim navijačima, dok je jug namenjen za Romine navijače.

Na ovom stadionu održane su Olimpijske igre 1960. godine, kao i Svetsko prvenstvo u atletici 1987. i Svetsko prvenstvo u fudbalu 1990. godine, a stadion će ugostiti i finaliste Lige šampiona 2009. godine.

Na ovom stadionu je odigrano finale Evropskog prvenstva u fudbalu 1968. u kom je Italija savladala Jugoslaviju. Još jedno evropsko prvenstvo je održano na ovom stadionu 1980. U finalnoj utakmici na ovom stadionu reprezentacija Zapadne Nemačke je savladala Belgiju.

Il romanista[uredi]

Naslovnica „Il romaniste“

„Il romanista“ su Romine dnevne novine, prvi svetski dnevni list posvećen jednom fudbalskom klubu. List je nastao 2004, a prvi primerak je odštampan 10. septembra te godine. List se bavi temama vezanim ne samo za klub, već i za sva sportska dešavanja u Rimu. Jedna od rubrika u časopisu je i kolumna Frančeska Totija, u kojoj on odgovara na pisma navijača.

Predsednici[uredi]

Roma je do danas promenila mnogo predsednika, od kojih su neki bili vlasnici kluba, a neki počasni predsednici. Poslednjih 15 godina na čelu kluba bio je Franko Sensi, italijanski poslovni magnat. Nakon njegove smrti, 2008. godine, klub je preuzela njegova ćerka Rozela kao počasni predsednik. U leto 2010., porodica Sensi pristala je da se odrekne svoje kontrole nad FK Roma kao deo ugovora o poravnanju duga. Ovo je stavilo tačku na predsedničku vladavinu porodice Sensi, koja je upravljala klubom od 1993. godine. 16. aprila 2011. potpisan je ugovor o preuzimanju kluba, od strane grupe američkih biznismena na čelu sa Tomasom Di Benedetom, a njega je na mestu predsednika kluba 27. avgusta 2012. odlukom Upravnog odbora zamenio Džejms Palota, još jedan Amerikanac iz konzorcijuma.

Kompletan spisak predsednika Rome, po hronološkom redosledu[38]:

 
Ime Period
Italo Foski 1927–1928
Renato Saćerdoti 1928–1934
Vitorio Sćalođa 1934–1936
Iđino Betini 1936–1941
Edgardo Bacini 1941–1943
Pjetro Baldasare 1943–1949
Pjer Karlo Restanjo 1949–1952
Romolo Vazeli 1952
Pjer Karlo Restanjo
Renato Saćerdoti
1952–1953
Renato Saćerdoti 1953–1958
Anasleto Đani 1958–1962
Frančesko Marini-Detina 1962–1965
 
Ime Period
Franko Evanđelisti 1965–1968
Frančesko Ranući 1968–1969
Alvaro Marčini 1969–1971
Getano Ancalone 1971–1979
Dino Viola 1979–1991
Flora Viola 1991
Đuzepe Ćarapiko 1991–1993
Ćiro di Martino 1993
Franko Sensi 1993–2008
Rozela Sensi 2008–2011
Tomas Di Benedeto 2011–2012
Džejms Palota 2012–

Roma kao kompanija[uredi]

Od 1999. godine Roma posluje u obliku akcionarskog društva. Od preuzimanja 2011., holding kompanija NEEP Roma Holding S.p.A. (zajedničko ulaganje DiBenedetto AS Roma LLC i Unicredit S.p.A. u odnosu 60-40) drži sve akcije koje su ranije pripadale porodici Sensi, što je prvobitno činilo 67.1%, ali je kupio dodatne akcije iz javnog sektora, čime NEEP sada drži 78.038%.

Roma je jedan od tri italijanska fudbalska kluba koji posluju na italijanskoj berzi. Prema rankingu fudbalskih klubova po novčanim prihodima koje objavljuje britanska firma Delojt, Roma je trenutno deveti finansijski najuspešniji klub na svetu, sa 175 miliona evra prihoda u prethodnoj sezoni.[39]

U aprilu 2008 Rozela Sensi, predsednica kluba, je potvrdila da je Džordž Soroš, biznismen mađarskog porekla, poslao ponudu za kupovinu Rome. Porodica Sensi je odbila ovu ponudu. Franko Sensi, dugogodišnji predsednik Rome i otac Rosele Sensi, je preminuo 17. avgusta 2008. godine ostavivši ćerci Rozeli klub u nasledstvo. 16. aprila 2011. je potpisan ugovor o preuzimanju 67,1 % akcija, datum transakcije je prvo zakazan za 31. jul 2011., ali je odloženo za 18. avgust.

Klubovi prethodnici[uredi]

Alba-Audače[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak FK Alba Audače

Società Sportiva Alba-Audace, ili Alba-Audače, bio je rimski klub iz oblasti Flaminio, osnovan 1907. Poznat je po učešću u ranim formama italijanskog šampionata, sve do pripajanja fudbalskom klubu Roma 1927. godine. Klub je osnovan 1907. pod imenom SD Alba (ital. - Società Sportiva Alba – sportsko društvo Alba). U ranim godinama održavanja italijanske lige, samo klubovi sa severa Italije dobijali su šansu da učestvuju u takmičenju, pa je Alba tek u sezoni 1912/13 debitovala u ligi. Na kraju sezone 1925/26, fašistički režim je primorao klub da pripoji drugi rimski fudbalski klub, Audaće Romu, ali je Alba zadržala svoje tradicionalne boje.

Klub je 1945. ponovo formiran, i pripojen fudbalskom klubu Trastavere Roma. Pod imenom Alba Trastavere, ovaj klub je učestvovao u jednoj sezoni Serije B, nakon čega je prestao da postoji.

FK Roman[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak FK Roman

Roman je bio fudbalski klub iz rimske oblasti Parioli, a osnovan je 1903. godine. Do 1927. takmičio se u najvišem rangu italijanskog fudbalskog takmičenja, sa izuzetkom nekoliko sezona, a zatim se pripojio fudbalskom klubu Roma, koja je od ovog kluba i preuzela boje. Slično kao i tadašnji gradski rival Alba, Roman je tek u sezoni 1912/1913 debitovao u ligi Italije. Klubovi iz regiona Lacio su tada igrali u posebnoj diviziji, a Roman je svoju debi sezonu u diviziji Lacio završio u sredini tabele. Sledeću sezonu Roman je odigrao mnogo bolje, ali i dalje nije uspeo da se probije u nok-aut fazu takmičenja, zahvaljujući mnogo boljim rezultatima fudbalskog kluba Lacio. Treća sezona je bila najbolja u istoriji kluba, pošto su završili kao prvi u diviziji, usput pobedivši Lacio sa 5-2. Ipak, sezona nije završena zbog početka Prvog svetskog rata. Nakon rata klub beleži serije loših rezultata, završivši u drugom stepenu takmičenja, danas poznatom kao Serija B. Do 1927. godine klub nije uspeo da se vrati u prvu ligu, a zatim su se pripojili FK Roma, zajedno sa Fortitudom i Albom.

Fortitudo-Pro Roma[uredi]

Fortitudo (ital. Fortitudo-Pro Roma Società di Ginnastica e Scherma) bio je klub iz rimskog predgrađa Rione Borđo, osnovan 1908. Pripojio se klubu Pro Roma 1926. godine, osnivajući Fortitudo-Pro Roma, a godinu dana kasnije i fudbalskom klubu Roma. Za ovaj klub igrao je čuveni Romin igrač Atiljo Feraris.

Uspesi[uredi]

Domaći[uredi]

  • Prvaci (3): 1941/42, 1982/83, 2000/01.
  • Drugo mesto (11): 1930/31, 1935/36, 1980/81, 1983/84, 1985/86, 2001/02, 2003/04, 2005/06, 2006/07, 2007/08, 2009/10.
  • Osvajači (9): 1963/64, 1968/69, 1979/80, 1980/81, 1983/84, 1985/86, 1990/91, 2006/07, 2007/08.
  • Finalisti (8): 1936/37, 1940/41, 1992/93, 2002/03, 2004/05, 2005/06, 2009/10, 2012/13.
  • Osvajači (2): 2001, 2007.
  • Finalisti (3): 1991, 2006, 2008.
  • Prvaci (1): 1951/52.

Međunarodni[uredi]

  • Šampioni (1): 1960/61
  • Finale (1): 1990/91
  • Šampioni (1): 1971/72
  • Finale (1): 1969

Omladinci[uredi]

  • Šampionat Italije za omladince:
  • Šampioni (6): 1972/73; 1973/74; 1977/78; 1983/84; 1989/90; 2004/05
  • Kup Italije za omladince:
  • Šampioni (3): 1973/74; 1974/75; 1993/94

Hronologija uspeha[uredi]

Hronologija svih uspeha FK Roma od 1927. do danas
   
  • 1975/76 - 10. u seriji A
  • 1976/77 - 8. u seriji A
  • 1977/78 - 8. u seriji A
  • 1978/79 - 12. u seriji A
  • 1979/80 - 7. u seriji A. Osvajači Kupa Italije
  • 1980/81 - 2. u seriji A. Osvajači Kupa Italije
  • 1981/82 - 3. u seriji A
  • 1982/83 - Prvaci Italije
  • 1983/84 - 2. u seriji A. Osvajači Kupa Italije
  • 1984/85 - 7. u seriji A
  • 1985/86 - 2. u seriji A. Osvajači Kupa Italije
  • 1986/87 - 7. u seriji A
  • 1987/88 - 3. u seriji A
  • 1988/89 - 8. u seriji A
  • 1989/90 - 6. u seriji A
  • 1990/91 - 9. u seriji A. Osvajači Kupa Italije
  • 1991/92 - 5. u seriji A
  • 1992/93 - 10. u seriji A
  • 1993/94 - 7. u seriji A
  • 1994/95 - 5. u seriji A
  • 1995/96 - 5. u seriji A
  • 1996/97 - 12. u seriji A
  • 1997/98 - 4. u seriji A
  • 1998/99 - 5. u seriji A
  • 1999/00 - 6. u seriji A
  • 2000/01 - Prvaci Italije
  • 2001/02 - 2. u seriji A. Pobeda u Superkupu Italije
  • 2002/03 - 8. u seriji A
  • 2003/04 - 2. u seriji A
  • 2004/05 - 8. u seriji A
  • 2005/06 - 2. u seriji A - unapređenje sa prvobitnog petog mesta, zbog dodeljenih kazni klubovima koji su učestvovali u aferi Kalčopoli
  • 2006/07 - 2. u seriji A. Osvajači Kupa Italije
  • 2007/08 - 2. u seriji A. Pobeda u Superkupu Italije
  • 2008/09 - 6. u seriji A. Finalista Superkupa Italije
  • 2009/10 - 2. u seriji A. Finalista Kupa Italije
  • 2010/11 - 6. u seriji A. Finalista Superkupa Italije
  • 2011/12 - 7. u seriji A.
  • 2012/13 - 6. u seriji A. Finalista Kupa Italije
 

Roma u evropskim takmičenjima[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak FK Roma u evropskim takmičenjima

Zaključno sa 28. junom 2012. statistika Rome u evropskim takmičenjima je:[40]

Takmičenje Odigranih utakmica Pobedi Nerešeno Porazi Postignuti golovi Primljeni golovi
Liga šampiona 75 29 19 27 93 92
Kup pobednika kupova 29 12 9 8 34 24
UEFA kup / Liga Evrope 108 59 17 32 185 101
Evropski superkup 0 0 0 0 0 0
Intertoto kup 0 0 0 0 0 0
Interkontinentalni kup (EUSA) 0 0 0 0 0 0
I Ukupno UEFA takmičenja 212 100 45 67 312 217
Mitropa kup 16 4 3 9 24 38
Kup sajamskih gradova 38 19 9 10 71 47
II Ukupno ostala takmičenja 54 23 12 19 95 85
Ukupno I + II 266 123 57 86 407 302

Reference[uredi]

  1. ^ „La Storia“. ASRoma.it. 24. 6. 2007.. 
  2. ^ „La storia laziale: da Luigi Bigiarelli ad oggi“. SSLazio2000.net. 24. 6. 2007.. 
  3. ^ „A.S. Roma“. AlbionRoad.com. 24. 6. 2007.. 
  4. ^ [* http://www.asrtalenti.altervista.org/index.php?a=ferraris.htm „Attilio Ferraris“]. Viva la Roma. 24. 6. 2007.. 
  5. ^ „Tutti i calciatori dell'A.S. Roma“. Viva la Roma. 24. 6. 2007.. 
  6. ^ „1935-'36: Io Faccio I Gol Non La Guerra!“. ASRomaUltras.it. 24. 6. 2007.. 
  7. ^ „Campionato 1941-42 - Roma campione d'Italia“. ASRTalenti. 24. 6. 2007.. 
  8. ^ „I Campi da Gioco“. ASRomaUltras.it. 24. 6. 2007.. 
  9. ^ „Italy 1951-52 - Serie B“. RSSSF.com. 24. 6. 2007.. 
  10. ^ „Inter-Cities Fairs Cup 1960-61“. RSSSF.com. 24. 6. 2007.. 
  11. ^ „Rekordok, statisztikák“. ASRoma Hunsports. 24. 6. 2007.. 
  12. ^ „Cronologia della grande Roma“. Newton&Compton - Francesco Valitutti, Massimo Izzi. 2001. 
  13. ^ „Anglo-Italian Cup 1972“. RSSSF.com. 24. 6. 2007.. 
  14. ^ „Campionato Serie A - Albo D'oro“. Lega Calcio Приступљено Август 2007. 
  15. ^ „Kennedy spot on for Liverpool“. UEFA.com. 21. 12. 2008.. 
  16. ^ „Season 1983-84“. European Cup History. 24. 6. 2007.. 
  17. ^ „Champions' Cup 1990-91“. 21. 12. 2008.. 
  18. ^ „A.S. Roma 2000-2001“. Italica RAI. 24. 6. 2007.. 
  19. ^ „Punishments cut for Italian clubs“. BBC.co.uk. 24. 6. 2007.. 
  20. ^ „TIM Cup - Coppa Italia“. Vilacom Sports. 24. 6. 2007.. 
  21. ^ „A.S. Roma Legends“. LaRoma-Online.com. 24. 6. 2007.. 
  22. ^ „Man Utd 7 - 1 Roma (Agg: 8 - 3)“. Guardian Unlimited. 24. 6. 2007.. 
  23. ^ „Stemma Comune di Roma“. Comuni-Italiani. 24. 6. 2007.. 
  24. ^ „The Great Household of God“. New Foundations. 24. 6. 2007.. 
  25. ^ „A.S. Roma“. 123football.com. 24. 6. 2007.. 
  26. ^ „A.S. Roma“. Football In Italy. 24. 6. 2007.. 
  27. ^ „Roma - Lazio: February 2006“. ViewImages.com. 24. 6. 2007.. 
  28. ^ „Il Roman - La storia (tratta da "La Roma")“. ASRomaUltras.it. 24. 6. 2007.. 
  29. ^ „maglienuova“. asromaultras.org. 30. 4. 2008.. 
  30. ^ „AS ROMA AND NIKE ANNOUNCE NEW PARTNERSHIP“. Званичан сајт ФК Рома. 13. 3. 2013. Приступљено 14. 3. 2013.. 
  31. ^ L'altra metà del pallone: Supporters of football clubs in Italy“. L'Expresso. април 2006. 
  32. ^ Italian Ultras Scene. lineone.net. Април 2006. 
  33. ^ „Roma Profile“. Goal.com. Април 2006. 
  34. ^ „Football Derby matches in Italy“. FootballDerbies.com. 29. 6. 2007.. 
  35. ^ „Football First 11: Do or die derbies“. CNN. 22. 10. 2008. Приступљено 16. 11. 2008.. 
  36. ^ „Ultras History“. UltrasLazio.it. 29. 6. 2007.. 
  37. ^ „Soc: Rome soccer riot was planned, say politicians“. www.highbeam.com. 23. 3. 2004. Приступљено 17. 11. 2008.. 
  38. ^ „I presidenti dell'A.S. Roma dall 1927 ad oggi“. Viva la Roma. 8. 6. 2007.. 
  39. ^ Real Madrid najbogatiji tim Evrope. B92 Sport. Фебруар 2009. 
  40. ^ ((it)) UEFA.com, Pristupljeno 27. 4. 2013.

Literatura[uredi]

Sledeća literatura dostupna je na italijanskom jeziku:

  • Francesco Valitutti, Breve storia della grande Roma, Roma, Newton&Compton, 1995. ISBN 88-7983-860-1
  • Marco Impiglia, Forza Roma, daje lupi. La prima storia completa del tifo giallorosso, Eraclea, 1998. ISBN 88-88771-01-8
  • Francesco Campanella, Enciclopedia Giallorossa Volume I, II, III, IV, Roma, Edizioni La Campanella, 1999.
  • Franco Melli, La storia della Roma, Roma, Gremese Editore, 2000. ISBN 88-8440-013-9
  • Francesco Valitutti, Gli stranieri della grande Roma. Da Chini a Batistuta, Roma, Società Stampa Sportiva, 2000. ISBN 88-8313-044-8
  • Francesco Valitutti; Massimo Izzo, Cronologia della grande Roma, Roma, Newton&Compton, 2001. ISBN 88-8289-599-8
  • Luca Prosperi, Attaccati alla maglia - le maglie della Roma dal 1927 al 2001, Roma, Artexpò Promotion, 2001.
  • Stefano Petrucci, Roma signora. La marea giallorossa sul mondo del calcio, Roma, Limina, 2001. ISBN 88-86713-96-7
  • Marco Filacchione, Olimpo giallorosso. Galleria degli uomini che hanno fatto grande la Roma, Eraclea, 2001. ISBN 88-88771-06-9
  • Alberto Pallotta; Angelo Olivieri, Magica Roma. Storia dei 600 uomini giallorossi, Roma, Un Mondo a Parte, 2004. ISBN 88-900629-7-5
  • Lorenzo Contucci, La maglia del cuore, Roma, Ufficio Comunicazione della Regione Lazio, 2004.
  • Garsia Vincenzo Patanè, A guardia di una fede. Gli Ultras della Roma siamo noi, Castelvecchi, 2004. ISBN 88-7615-014-5
  • Massimiliano Morelli, Il divino, il principe e il gladiatore, Fratelli Frilli Editori, 2004. ISBN 88-7563-039-9
  • Stefano Marsiglia, Maggica Roma, Roma, Malatempora, 2006. ISBN 88-8425-065-X
  • Nino Santarelli, Un solo urlo: Roma! 1927-2007: 80 anni di passione giallorossa, Reality Book, 2007. ISBN 88-95284-04-6

Spoljašnje veze[uredi]

Sa drugih Vikimedijinih projekata :

Фудбалски клуб Рома
Osvajači Kupa sajamskih gradova

Španija Barselona (1958, 1960) | Italija Roma (1961) | Španija Valensija (1962, 1963) | Španija Saragosa (1964) | Mađarska Ferencvaroš (1965) | Španija Barselona (1966) | Hrvatska Dinamo Zagreb (1967) | Engleska Lids (1968) | Engleska Njukasl (1969) | Engleska Arsenal (1970) | Engleska Lids (1971)

Спорт у Риму


Sjajni članak Članak FK Roma je primer među sjajnim člancima.
Pozivamo i Vas da napišete i predložite neki sjajan članak.