Feliks Ufue-Boanji

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Feliks Ufue-Boanji
Lični podaci
Datum rođenja(1905-10-18)18. oktobar 1905.
Mesto rođenjaJamusukro, Francuska zapadna Afrika
Datum smrti7. decembar 1993.(1993-12-07) (88 god.)
Mesto smrtiJamusukro, Obala Slonovače
ReligijaRimokatoličanstvo
ProfesijaLekar, političar
Politička karijera
Politička
stranka		Democratic Party of Côte d'Ivoire – African Democratic Rally
1. predsednik Obale Slonovače
3. novembar 1960 — 7. decembar 1993.
Prethodnikfunkcija ustanovljena
NaslednikAnri Konan Bedie

Feliks Ufue-Boanji (franc. Félix Houphouët-Boigny; feliks ufwɛt bwaɲi;[1]; Jamusukro, 18. oktobar 1905 — Jamusukro, 7. decembar 1993), odmilja znan kao Papa Ufue i Le Vje (Stari), bio je prvi predsednik Obale Slonovače i jedan od pionira i predvodnika dekolonizacije Afrike.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Prvobitno je radio kao seoski upravitelj, lekar, upravitelj imanja, sindikalist, da bi ubrzo postao član Parlamenta Republike Francuske, a kasnije je vršio i ministarske funkcije u Vladi Francuske. Ufue-Boanji je već od 1940-ih bio jedna od ključnih ličnosti u procesu dekolonizacije i razvoja Obale Slonovače, a tu je ulogu zadržao do svoje smrti 1993. godine.

Za vreme njegovog politički umerenog mandata, Obala Slonovače doživela je ekonomski prosperitet. Ovaj uspeh, inače retkost u osiromašenoj Zapadnoj Africi, bio je poznat kao Čudo iz Obale Slonovače, a rezultat je pažljivog planiranja, održavanja privrednih veza sa Zapadom (posebno s Francuskom) i iskorištavanja bogatih resursa kafe i kakaovca. Međutim, takva eksploatacija agrikulturnih dobara dovela je, u jeku pada cena kafe i kakaovca tokom 1980-ih, do određenih poteškoća.

Tokom svog predsedništva, Ufue-Boanji je održavao čvrste veze s Francuskom, podržavajući tako politiku znanu kao Frankafrik, a posebnu podršku imao je od Žaka Fokara, glavnog savetnika za Afriku u kabinetima predsednika de Gola i Žorža Pompidua. Iako se borio protiv kolonijalizma, Ufue-Boanji je kasnije učestvovao u svrgavanju svojih kolega u susednim zemljama. Tako je bio upleten u rušenju Kvamea Nkrume u Gani 1966. i Matjea Kerekua u Beninu 1977, a bio je optužen i za učešće u puču kojim je srušen Tomas Sankara s vlasti u Burkini Faso 1987. godine. Ufue-Boanji je takođe, što je isto bilo atipično za dekolonizovanu Afriku, održavao čvrstu antikomunističku politiku tako da je 1969. godine raskinuo odnose sa Sovjetskim Savezom, koje je tek uspostavio 1967, te ih je ponovo uspostavio tek u februaru 1986. godine[2]. Odbijao je da prizna Narodnu Republiku Kinu sve do 1983, te je podržavao antikomunističku UNITA-u, koja je imala podršku SAD, tokom građanskog rata u Angoli.

Na Zapadu, Ufue-Boanji je uglavnom bio znan kao Afrički mudrac ili Afrički starac. Na polju unutrašnje politike, Ufue-Boanji je zaslužan za premeštanje statusa glavnog grada iz Abidžana u rodni Jamusukro[3] u kojem je, za cenu od 300.000.000 dolara, dao izgraditi najveću crkvu na svetu, baziliku Majke Božije Kraljice mira[4][5]. U vreme smrti, bio je afrički funkcioner s najdužim mandatom u istoriji, te treći u svetu, iza Fidela Kastra na Kubi i Kim Il Sunga u Severnoj Koreji[1]. Godine 1989, UNESKO je pokrenuo Nagradu za mir „Feliks Ufue-Boanji“ zbog njegovog „čuvanja, održavanja i zahtevanja mira“[6].

Tokom 1990-ih vodila se borba za njegova naslednika u kojoj je on podržao Anrija Konana Bedieja, predsednika Narodne skupštine, kojem je glavni konkurent bio premijer Alasan Uatara, koji je vodio zemlju dok se predsednik lečio od raka u Francuskoj. Odluku o imenovanju naslednika Ufue-Boanji je odgađao nekoliko godina. U decembru 1993, Ufue-Boanji je bio na samrti zbog posledica raka prostate, te je hitno prevezen u Obalu Slonovače kako bi tamo i umro. Neko je vreme držan na aparatima kako bi dogovorio uslove nasleđivanja, a onda je, uz pristanak porodice, skinut s aparata, 7. decembra 1993. u 6:35 časova[7][8]. Za sobom nije ostavio nikakvu pisanu oporuku tako da su se njegovi naslednici borili kako bi dobili deo njegove imovine, tvrdeći kako ona ne pripada državi[9].

Nakon njegove smrti Obale Slonovače je postala nestabilnija. U periodu od 1994. do 2002. došlo je do nekoliko državnih udara, devalvacije i recesije, a 2002. i do građanskog rata.

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Noble, Kenneth B. (8. 2. 1994). „For Ivory Coast's Founder, Lavish Funeral”. New York Times. Pristupljeno 20. 1. 2013. 
  2. ^ Handloff (ed.), "Foreign Relations" in Ivory Coast: A Country Study., Pristupljeno 20.1. 2013.
  3. ^ Amin, Samir; Nantet, Bernard (1999). „Côte-d'Ivoire”. Encyclopædia Universalis. Paris. 
  4. ^ „The biggest, longest, tallest...”. The Guardian. 17. 7. 2004. Pristupljeno 20. 1. 2013. 
  5. ^ Massaquoi, Hans J. (decembar 1990). „An African's gift to the Vatican: the world's largest church — Felix Houphouet-Boigny, Basilica of Our Lady of Peace”. Ebony (magazine). Arhivirano iz originala 8. 7. 2012. g. Pristupljeno 20. 1. 2013. 
  6. ^ „Resolution of the Félix Houphouët-Boigny Peace Prize”. UNESCO. 22. 10. 2003. Pristupljeno 20. 1. 2013. 
  7. ^ Noble, Kenneth B. (8. 12. 1993). „Felix Houphouet-Boigny, Ivory Coast's Leader Since Freedom in 1960, Is Dead”. New York Times. Pristupljeno 20. 1. 2013. 
  8. ^ Nandjui, Pierre (1995). Houphouët-Boigny: L'homme de la France en Afrique. Paris: Harmattan. ISBN 978-2-7384-3090-8. OCLC 34875943. 
  9. ^ (jezik: francuski) Dulin, Antoine (2007). „Biens mal acquis... profitent trop souvent” (PDF). Ivoire Diaspo. Arhivirano iz originala (PDF) 12. 9. 2008. g. Pristupljeno 20. 1. 2013. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Feliks Ufue-Boanji na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Феликс_Уфуе-Боањи&oldid=25830975”