Felipe Gonzalez

Felipe Gonzalez
Felipe Gonzalez
Lični podaci
Datum rođenja	(1942-03-05)5. mart 1942.
Mesto rođenja	Sevilja, Španija,
Univerzitet	Univerziteta u Sevilji
Profesija	Advokat
Porodica
Supružnik	Mar Garsija Vakero
Deca	Troje dece
Politička karijera
Politička stranka	Španska socijalistička radnička partija
Mandati Predsednik Vlade Španije 2. decembar 1982 — 5. maj 1996. Prethodnik Leopoldo Kalvo-Sotelo Naslednik Hose Marija Asnar Generalni sekretar Španske socijalističke radničke partije 13. oktobar 1974 — 21. jun 1997. Naslednik Hoakin Almunija Predsednik Evropskog saveta 1. jul 1995 — 31. decembar 1995. Prethodnik Žak Širak Naslednik Lamberto Dini

Felipe Gonzalez Markez (šp. Felipe González Márquez; Sevilja, 5. marta 1942) je španski političar. Bio je generalni sekretar Španske socijalističke radničke partije (šp. Partido Socialista Obrero Español) i predsednik Vlade Španije od 1982. do 1996. godine.

Biografija

Potiče iz skromne porodice. Diplomirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Sevilji. Godine 1964. je postao član Španske socijalističke radničke partije sa kojom je učestvovao u borbi protiv diktadure Fransiska Franka (šp. Francisco Franco). Nakon smrti generala Franka unutarstranačka razmatranja su bila usmerena ka podmlađivanju partije, a istakao se Felipe Gonzalez, koji je postao njen generalni sekretar 1974. godine i bio na toj funkciji sve do 1997. godine [1]. Bio je u braku sa Kermen Romero sa kojom ima troje dece. Od 2012. godine u braku je sa Mar Garsija Vakero [2]. Dobitnik je brojnih priznanja i nagrada i autor pet objavljenih književnih dela.

Politička karijera

Nakon pobede njegove stranke na izborima 1982. godine, na kojima je Španska socijalistička radnička partija osvojila apsolutnu većinu u španskom Kongresu, Felipe Gonzalez postaje predsednik Vlade. Ovakvo dostignuće je značilo da će prvi put posle pedeset godina politička partija leve orijentacije vladati zemljom. Pritom, sudeći po mnogim istoričarima, takav sastav Vlade je predstavljao vrhunac perioda poznat pod nazivom španska tranzicija. Felipe Gonzalez je takođe pobedio na izborima 1986, 1989. i 1993. godine. Na izborima održanim 1996. godine većinu je osvojila Narodna partija, a razlika je bila nešto više od 1%.

Ekonomija

Gonzalez je vodio liberalnu ekonomsku politiku, koja je podrazumevala različite socijalne reforme. To je, međutim, dovelo do brojnih kontroverzi, poput onih koje su se odnosile na zapošljavanje mladih ili sezonske poslove, uglavnom zbog niskih novčanih naknada i loših uslova rada. Posledice ovakve ekonomske politike bile su prvi generalni štrajk posle uspostavljanja demokratije i razdor između Felipea Gonzaleza i Pabla Iglesijasa, predsednika sindikata i osnivača stranke na čijem je čelu bio Gonzalez. Sa druge strane, tokom njegove vladavine je došlo do modernizacije školskog, zdravstvenog i sistema socijalne sigurnosti, kao i infrastrukture. U periodu dok je bio predsednik Vlade postignut je značajni ekonomski rast koji je bio potpomognut ulaskom Španije u Evropsku uniju i modernizacijom zemlje.

Spoljna politika

Felipe Gonzalez se zalagao za otvaranje zemlje ka Evropi, SAD i Latinoamerici. Podržao je ostanak Španije u okviru NATO-a i organizovao referendum 1985. godine uprkos tome što se protivio ulasku Španije u tu organizaciju za vreme vladavine njegovog prethodnika, Leopolda Kalva-Sotela. Tokom njegove vladavine Španija je postala član Evropske ekonomske zajednice 1. januara 1986. godine.

Kraj vladavine

Za vreme poslednjeg mandata na mestu premijera desili su se brojni korupcijski skandali. Takođe je obelodanjeno da su članovi njegovog kabineta bili uključeni u državni terorizam. Ekonomska kriza i zasićenost stanovništva korupcijom doveli su do poraza Španske socijalističke radničke partije na izborima 1996. godine.

Reference

1. Biografija Felipea Gonzaleza na španskom. Pristupljeno 11. avgusta 2013.
2. Članak iz dnevnih novina El Pais. Pristupljeno 11. avgusta 2013.