Fenikija

Fenikija Φοινίκη
Mapa Fenikije
Geografija
Kontinent		Azija
Regija		Levant
Glavni grad		Sidon (1200—1000) Tir (1000—333)
Društvo
Službeni jezik		feničanski, punski
Religija		kananska
Politika
Oblik države		monarhija (gradovi-države)
— Kralj gradova-država
Istorija
Istorijsko doba		antičko doba
— Osnivanje		1200. p. n. e.
— Ukidanje		539. p. n. e.
Geografske i druge karakteristike
Stanovništvo		200.000 (1200. p. n. e.)

Fenikija je bila antička civilizacija koja se prostirala u uzanom obalskom pojasu istočnog Sredozemnog mora u Siriji od reke Elevteros na severu do predgorja Karmil na jugu (današnji Liban), dužine 240 km i širine oko 20 km. Feničani (Sidonci, Hananci, Puni), stari pomorsko-trgovački narod, vladali su Sredozemnim morem i osnovali niz samostalnih gradova-država koji su ponekad obrazovali saveze pod hegemonijom jednog od njih, najpre Sidona, a zatim Tira, koji je stekao prevlast nad feničanskim gradovima. Pretpostavlja se da su se doselili sa Eritrejskog mora, a da su im koreni semitski. Konretnijih podataka nema pošto su oni po uređenju više bili savez trgovačkih zajednica nego zemlja sa teritorijalnim granicama.

Ime

Feničani sebe nisu zvali Feničanima, već Sidoncima, po Sidonu, jednom od njihova dva najvažnija grada, koji je ležao severno od Tira. Kad su stari Grci prvi put došli u dodir sa ovim pomorskim narodom, nazvali su ih foiniki, to jest, ljubičasti, što se povezuje sa proizvodnjom ljubičaste boje po čemu su i bili poznati. Kad se ovaj smisao reči izgubio, ljudi su dovodili u vezu ime Feničana s domovinom tajanstvene ptice feniks, za koju se govorilo da živi pet stotina godina i da se obnavlja tako što spali sebe i svoje gnezdo, a tada se nova ptica pojavi iz pepela stare.

Onih nekoliko pomena feničanskog jezika, koji su ostali sačuvani, nalaze se u jednoj komediji Plauta, rimskog komediografa iz trećeg veka. Neka lica te komedije govore prostim feničanskim narečjem. Isto tako u nekom modernom delu čovek nailazi na odlomke čudnovatog i nerazumljivog jezika, umetnute tu i tamo, da bi kod publike izazvali smeh na račun malog posrednika, trgovčića, koji je doputovao iz daleka, a pripada jednom delu ljudske zajednice, koji nikad nije bio popularan.

Izvori

Veliki deo istorije Fenikije mora biti rekonstruisan iz izvora koji se odnose na raniji period ili iz izvora koji ne potiču iz Fenikije. Tekstovi koji potiču iz same Fenikije veoma su retki. Sačuvano ih je najviše tridesetak. Feničanski tekstovi van njihove postojbine (Sardinija, Kipar, Kartagina), takođe su retki. Razlog za to je pisanje na materijalu koji lako propada, poput pergamenta ili drveta, a drugi razlog je uništavanje biblioteka Tira i Kartagine za vreme makedonskih i rimskih osvajanja. Feničani se pominju u Ilijadi i Odiseji gde se javljaju kao izuzetne zanatlije i sitni trgovci. Herodot daje neke podatke o naseljavanju Feničana navodeći da je od njih potekao i grčki alfabet. Stari zavet pominje Feničane sa gledišta Izraela i Judeje.

Kolonije

Trgovina na Mediteranu

Feničani su osnovali kolonije u svim delovima Sredozemnog mora. I Kadiz u Španiji i Marsej u Francuskoj, kao i većina gradova na Sardiniji i Korzici, i Kartagina na severnoj obali Afrike, sve su to bile feničanske naseobine mnogo pre nego što su pripadale Grcima i Rimljanima. Postoje pouzdani dokazi da su Feničani prošli kroz Herkulove stubove (moderni Gibraltar) mnogo pre nego se ma ko drugi odvažio na tako dalek put. Ima skoro isto tako verodostojnih dokaza da su oni plovili do Scili ostrva, na jugu Engleske, i tamo menjali mediteransku robu za kalaj iz Kornvola. Čini se da im nikad nije bilo dopušteno stupiti na englesko tlo, jer su uživali vrlo rđav glas. Velšani su radije s njima trgovali na neutralnom (i po svoj prilici nenastanjenom) zemljištu.

Čini se da su prodrli i u Baltik. Baltičko more je u staro doba bilo prava riznica za svakog preduzetnog trgovca. Baltik je bio domovina neke smole koju su rimske gospođe upotrebljavale za bojenje kose. Kad je crvena kosa već jednom bila u modi, svaka je rimska matrona morala bojiti kosu. Stoga su najstariji trgovački putevi, koji vode iz severnog dela Evrope u južni, bili oni kojima su išli torbari s tovarima jantara na leđima.

Ali Feničani se nisu zaustavili na Baltiku. Herodot priča o feničanskoj mornarici, koju je egipatski faraon Neko II iznajmio za put oko cele Afrike, i prema tome bi feničanski moreplovci bili uživali u pogledu na Tajbl Bej dvadeset vekova pre nego što je Vasko da Gama dao ovom kraju današnje ime Rt dobre nade. Možda je ova priča istinita, a možda i nije, ali sigurno znamo da su Kartaginjani, koji su bili samo feničanski kolonisti, istražili zapadnu obalu Afrike sve do rta Blanko, hiljadu i pet stotina milja južno od Gibraltara, i da su osnovali više trgovačkih središta u onom kraju. Oni su takođe otkrili i ostrva Kapverde, hiljadu i sedam stotina godina pre nego što su se pojavili Portugalci.

Brodovi

Feničani zaista ne bi mogli sve to postići još u vreme, kad se Grci nisu počeli ni kretati, da nisu imali neku bolju vrstu lađe, i to ne na vesla nego na jedra, jer nikako se nisu mogle preći one udaljenosti samo pomoću ljudske pogonske snage.

Imamo vrlo malo podataka iz prve ruke o tome, kako su bile opremljene feničanske lađe na ovim putovanjima. Čini se, da su Feničani u početku bili zadovoljni s onim čudnovatim jarbolom, koji nam je poznat iz egipatskih slika, a koji je ličio na grčko slovo L. Budući da su oni redovno plovili u smeru vetra (pojam o krstarenju protiv vetra je severnjački izum mnogo kasnijeg datuma), takav jarbol je bio sasvim dovoljan za njihove potrebe, iako nije mogao biti tako pouzdan kao jarbol napravljen iz jedne grede. Ponekad su upotrebljavali dva jedra umesto jednoga, i to jedno s leve, a drugo s desne strane krsta na jarbolu. No slike mnogo novijeg datuma, slike kasnije rimske ratne lađe, sagrađene po originalnom feničanskom uzoru, pokazuju, da su oni postepeno napustili dvostruki jarbol za obični. I dalje su ostali kod četvrtastog jedra, ali su katkad znali podići mali jarbol s jedrom na prednjem delu broda, da bi mu tako povećali stabilnost i olakšali upravljanje.

Čini se, da su Feničani znali i za sidro. Tako kapetan nije morao više izvlačiti svoju lađu na suvo posle sumraka, već je mogao ostati na ma kojoj tački vode, pod uslovom da je vreme bilo prilično mirno i more dosta plitko da bi sidro moglo dotaći dno.

Oni još nisu znali za čelična, gvozdena ili bronzana sidra. Umesto toga služili su se teškim stenama ili vrećama od životinjskih koža koje bi ispunili kamenjem.

Ima jedan segment života na brodu, o kojem bismo rado znali nešto više, to jest, kako su ovi davni moreplovci mogli nositi dovoljno hrane i pitke vode za tako duga putovanja? Dok su ostajali na Sredozemnom moru, s njegovim prikladnim lukama, oni su se po potrebi mogli iskrcati da prirede jelo i nabave sveže pitke vode. No pitanje je postajalo teže izvan gibraltarskih vrata i duž zapadne obale Afrike, gde se i danas sva roba prevozi na obalu pomoću naročitih čamaca, jer uopšte nema luka. Ali moramo se setiti, da su Feničani, kao sve semitske rase te kao moderni Arapi i Berberi, bili vrlo umereni u svojim dnevnim potrebama. Pregršt urmi ili suvoga grožđa bila je prosečnom mornaru dovoljna hrana za dvadeset i četiri sata. A od lončara istočnog Sredozemnog mora uzimali su posude za pitku vodu, dok vinogradari Cezarove Galije nisu pronašli one bačve, koje su skoro dve hiljade godina bile jedino sredstvo, pomoću kojega su naši pomorci u prošlosti mogli prevoziti vino, pivo, rakiju i vodu.

Ne treba naročito spominjati, da su ova putovanja bila duga i dosadna. Ali azijski duh nije nemiran kao evropski. Na modernoj lađi, koja prevozi hodočasnike u Meku, brzo ćete primetiti, da vreme za putnike ne znači ništa. Oni znaju satima mirno sedeti ne radeći uopšte ništa: samo sede i ništa ne rade. Sentimentalni suputnici, kojima je to prvo putovanje na Istok, praviće primedbe o dubokim meditativnim sposobnostima orijentalne duše. Oni koji poznaju stvarne činjenice, znaju da otmeni Orijentalac može provesti čitave nedelje u takvom stanju skoro potpune obamrlosti, jer je tako pun ravnodušnosti, da nema smisla ni za što.

Tanjir iz Fenikije, 7. vek p. n. e.

Dakle, dosadu ovih putovanja, koja često mora da su trajala godinama, ovi davni moreplovci nisu tako teško osećali, kao što bismo je mi danas osetili. Osim toga bilo je onih brojnih igara slučaja, koje su isto tako deo broda, koji dolazi iz Orijenta, kao i brodski štakori. Kad je putovanje bilo završeno, delio se plen i onda je sledilo nekoliko nedelja burnog života i ljubavi i kockanja u krčmama domaće luke. I tad opet natrag na tvrdu dasku brodske palube, na put u Taršiš ili Bejrut po one kedrove sa Libanonske gore, koji su njihovom komšiji kralju Solomonu bili potrebni za gradnju hrama u malom gradu feničanskog zaleđa, a koje je trebalo u nizu divovskih splavova povući do Jafe.

Ili je trebalo otploviti u maglom pokrivena severna mora, gde su neukroćeni divljaci imali vrlo dragoceni metal, poznat pod imenom kalaj.

Zapravo to i nije bio život, ako ga merimo današnjim merilima. Ali to je bio normalan život svih mornara od onih ranih dana sve do naših vremena. Pa i danas bi se feničanski mornar iz šestog veka p. n. e. osećao kod kuće na modernom teretnom parobrodu. Naravno, našao bi nekih poboljšanja. Donekle redovno bi dobijao toplo jelo, i danas više ne bi bio prodan u ropstvo. Ali hrana bi bila baš tako loša kao što je bila u doba njegove mladosti, i uzevši u obzir prilike, koje vladaju danas na morima, bio bi prisiljen da radi za malo veću nagradu nego što ju je pre imao, kad je bio mornar kralja Hirama, feničanskog monarha, koji nam je natovario na vrat još nerešen problem zemlje Ofir.

Feničani su proizvodili purpurnu boju visokog kvaliteta, kojom su bojili tkanine a tajnu njene proizvodnje sebično čuvali. Boja se dobijala iz nekih vrsta školjki, a cena haljina je bila toliko visoka da su ih mogli kupiti samo najbogatiji.

Istorija

Gradovi Feničana izborili stekli su svoju nezavisnost oko 1200. godine kao rezultat pada Hetitskog kraljevstva (Novohetitske države). Ekspanzija Asirije u 8. veku p. n. e. dovelo je do gubitka nezavisnosti važnih trgovačkih centara u Siriji što je dovelo do toga da Feničani postanu glavni nabavljači sirovina Asirskom carstvu. Zbog toga su bili prinuđeni da svoju trgovačku mrežu prošire van istočnog Sredozemlja. Tako je došlo do osnivanja raznih trgovačkih kolonija širom Mediterana. Godine 538. p. n. e. Fenikiju su pokorili Persijanci, 63. p. n. e. Rimljani. Njihovo slovno pismo iz 14. veka p. n. e. predstavlja osnovu svih drugih zapadnosemitskih azbuka, a time i evropskih, mongolskih i indijskih pisama.

Vidi još

• Kartagina

Literatura

• Kurt, Ameli (2012). Stari istok. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. ISBN 978-8617180872. 
• Aubet, Maria Eugenia (2001). The Phoenicians and the West: Politics, Colonies and Trade. Tr. Mary Turton. Cambridge University Pres. ISBN 978-0-521-79543-2.  See Review by Roger Wright, University of Liverpool.
• Barton, George Aaron (1934). Semitic and Hamitic Origins. Social and Religious. Philadelphia: University of Pennsylvania. 
• Bondi, S. F. 1988. "The Course of History." In The Phoenicians, edited by Sabatino Moscati, 38–45. Milan: Gruppo Editoriale Fabbri.
• Brandon, S.G.F., ur. (1970). Dictionary of Comparative Religion. New York City: Charles Scribner’s Son. 
• Charles-Picard, Gilbert; Picard, Colette (1968). The Life and Death of Carthage. New York City: Taplinger (original French ed.: Vie et mort de Carthage Paris: Hatchette 1968). 
• Coulmas, Florian (1996). The Blackwell Encyclopedia of Writing Systems. Oxford: Blackwell. ISBN 978-0-631-21481-6. 
• Cross, Frank M. (1973). Canaanite Myth and Hebrew Epic. Harvard University Press. ISBN 9780674091764. 
• Cunliffe, Barry (2008). Europe Between the Oceans; 9000 BC-AD 1000. New Haven: Yale University Press. ISBN 9780300119237. 
• Elayi, J. 2013. Histoire de la Phénicie. Paris: Perrin
• Gaster, Theodor H. (1965). „The Religion of the Canaanites”. Ur.: Ferm, Vergilius. Ancient Religions. New York City: Citadel Pres (original ed.: Philosophical Library 1950). 
• Gordon, C. H. 1966. Ugarit and Minoan Crete. New York: W.W. Norton & Company
• Harden, Donald (1962). The Phoenicians. New York City: Frederick A. Praeger. 
• Heard, C. Yahwism and Baalism in Israel & Judah Arhivirano na sajtu Wayback Machine (16. februar 2010) (3 May 2009)
• Herodotus (1910). The History of Herodotus. Translation by George Rawlinson (1910 izd.). London: J.M. Dent & Sons. ISBN 9780404541408.  „Online version”. Internet Classic Archive. 
• Herodotus (1998). The Histories. Translation by Alfred D. Godley (1920 izd.). Cambridge: Harvard University Press.  „Online version”. Perseus Digital Library. 
• Homer. 6th century BC (perhaps 700 BC). The Odyssey. Translated by Stanley Lombardo. Indianapolis: Hackett Publishing Company.
• Jung, Carl G. (1969). Archetypes and the Collective Unconscious [sic]. The Collected Works of C. G. Jung. 9—I. Princeton University Press. ISBN 978-069109761-9. 
• Lancel, Serge (1995). Carthage. A History. Oxford: Blackwell (original ed. in French: Carthage. Paris: Librairie Artheme Fayard 1992). 
• Markoe, Glenn E. (2000). Peoples of the Past: Phoenicians. Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0-520-22614-2. 
• Mikalson, J.D. 2005. Ancient Greek Religion. Malden: Blackwell publishing
• Moscati, Sabatino (1957). Ancient Semitic Civilizations. London: Elek Books. 
• Moscati, Sabatino (1965). The World of the Phoenicians. New York City: Frederick A. Praeger. 
• Ovid. 1st century AD. Metamorphoses. Prevod: Rolfe Humphries. Bloomington: Indiana University Press. 1966. 
• Patai, Raphael (1990) [1967]. The Hebrew Goddess. Detroit: Wayne State University Press. 
• Rawlinson, George, 1989, "History of Phoenicia"; Google Archives.
• Soren, David; Khader, Aicha B.; Slim, Hedi (1990). Carthage. New York City: Simon & Schuster. ISBN 9780671669027. 
• Urquhart, David, "Mount Lebanon"; Google Archives
• Warmington, Brian H. (1964). Carthage. Penguin (original ed.:Robert Hale 1960). 
• Carayon, Nicolas, Les ports phéniciens et puniques, PhD Thesis, 2008, Strasbourg, France.
• The History of Phoenicia, first published in 1889 by George Rawlinson is available Online under Project Gutenberg. Rawlinson's 19th-century text needs updating for modern improvements in historical understanding.
• Todd, Malcolm; Fleming, Andrew (1987). The South West to AD 1,000 (Regional history of England series No.:8). Harlow, Essex: Longman. ISBN 978-0-582-49274-5. , for a critical examination of the evidence of Phoenician trade with the South West of the U.K.
• Thiollet, Jean-Pierre, Je m'appelle Byblos, foreword by Guy Gay-Para, H & D, Paris. Thiollet, Jean-Pierre (2005). Je m'appelle Byblos. Éditions H & D. ISBN 978-2-914266-04-8. 
• Cerqueiro, Daniel (2002). Las Naves de Tarshis o quiénes fueron los Fenicios. Buenos Aires: Ed.Peq. Venecia. ISBN 978-987-9239-13-1. 

Spoljašnje veze

• Information on Canaan and Phoenicians Arhivirano na sajtu Wayback Machine (4. mart 2005)
• The quest for the Phoenicians in South Lebanon
• The Phoenician Ship Expedition
• Phoenicia at the Ancient History Encyclopedia: Timeline, Illustrations, Articles, Books
• DNA legacy of ancient seafarers
• BBC Radio4 – In Our Time: The Phoenicians (audio archive)
• Phoenician Alphabet