Filip Višnjić

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Disambig.svg
Ukoliko ste tražili drugu odrednicu, pogledajte članak Filip Višnjić (višeznačna odrednica).
Filip Višnjić

Filip Visnjic 5487.JPG

Datum rođenja: 1767.
Mesto rođenja: Gornja Trnova (Osmansko carstvo)
Datum smrti: 1834.
Mesto smrti: Grk, danas Višnjićevo (Austrijsko carstvo)
Spomen obilježje u Gornjoj Trnovi, na mjestu na kome je bila rodna kuća Filipa Višnjića

Filip Višnjić (1767 — 1834) je jedan od najpoznatijih srpskih guslara i tvoraca srpskih narodnih pjesama.

Filip Višnjić je rođen na Majevici, u selu Gornja Trnova, kod Ugljevika, gde je planirana izgradnja replike njegove rodne kuće.[1] Oslepevši od velikih boginja još kao dete, Višnjić je postao profesionalni pevač. S guslama u rukama je putovao po čitavom Bosanskom pašaluku, pa i dalje, sve do Skadra. Po selima i na manastirskim saborima pevao je Srbima, a prolazeći kroz gradove pevao je na dvorovima turskih prvaka. Dve publike tražile su različite pesme tako da je Višnjić imao dva različita repertoara, jedan za svoje hrišćanske a drugi za muslimanske slušaoce. Njegove pesme o Svetom Savi karakteristične su za manastirski, hagiografski repertoar slepih pevača.

Život[uredi]

Bio je iz bogate porodice Vilića. Otac mu je rano umro. Preudavši se u selo Međaše, majka je četvorogodišnjeg sina odvela sa sobom. Po njenom nadimku — Višnja — Filip će dobiti prezime. U osmoj godini Filip Višnjić je preležao boginje koje su mu ostavile ožiljke na licu i oduzele mu vid. Godine 1787. Viliće je zadesila nesreća. Svrativši njihovoj kući, nekakvi Turci nasilnici udare na čast jedne žene, lepe Đurđije. Da se osvete za nanetu štetu, Vilići jednog Turčina poseku, a drugog obese pred kućom, o šljivu ularom s njegova konja. Kazna ih ubrzo stigne. Svi odrasli muškarci, tri strica i jedan stričević, bili su odvedeni u Zvornik i ubijeni. Porodici su oduzeli carsko pravo i ime Vilića se skoro zatrlo. Na starome ognjištu više nije bilo hleba za Filipa, a ni na novome jer mu je tih godina umrla i majka. Naučivši da svira u gusle, mladić je napustio Međaše, potucajući se drumovima i pesmom proseći hleb. Putovao je godinama obišavši Bosanski pašaluk, Hercegovinu, došao do Skadra. U selima i oko manastira pevao je hrišćanskoj raji, a svraćao je i na dvorove muslimanskih prvaka koji su ga primali s poštovanjem. Naš guslar imao je pesme i za raju i za gospodare.

Stvaralaštvo[uredi]

Pored toga što je bio redaktor starih pesama, Filip Višnjić je bio i tvorac novih pesama. Između ostalih njegovih pesama, ističu se sledeće:

  • Smrt Kraljevića Marka; jedna od najboljih pesama o najpopularnijem junaku srpskog eposa
  • Dve pesme hagiografskog karaktera, o Svetom Savi
  • Hajdučka pesma o megdanu Baje Pivljanina i bega Ljubovića
  • Trinaest pesama o Prvom srpskom ustanku

Trinaest pesama „iz Karađorđina vremena“, zajedno s još nekoliko manje značajnih pesama od drugih pevača, čine poslednji, ustanički ciklus srpskog narodnog eposa. Nove pesme o novim događajima stvarali su i drugi pevači u to vreme, među njima i jedan od najvećih, Starac Raško, ali one sve zaostaju za pesmama koje su pevali o starim vremenima. Filip Višnjić se, međutim, uzdigao među prve upravo novim pesmama.

Tematika[uredi]

Kakve je pesme pevao turskoj publici nije poznato, no morale su to svakako biti muslimanske pesme, o podvizima čuvenih bosanskih junaka. Izvesne pojedinosti u pesmama s hrišćanskom tematikom posredno upućuju na njegovo poznavanje muslimanske epike kao i života i shvatanja islamskog sveta. Na primer, u pesmi Smrt Marka Kraljevića postoji poseban odnos između junaka i njegovog konja. Šarac plače predosećajući da će mu gospodar umreti, a Marko ga, pre smrti, ubija i sahranjuje („bolje Šarca, neg brata Andriju“). Obe pojedinosti, kao što je pokazao Vladan Nedić (1981, 27), potiču od Turaka, jer samo u muslimanskim pesmama na Balkanu konji plaču zbog rastanka s gospodarima i samo su islamski ratnici negovali običaj „zahvalnog sahranjivanja konja“. I mnogi drugi detalji u Višnjićevim pesmama mogu se shvatiti samo ako se ima u vidu to njegovo poznavanje muslimanskog sveta izbliza, poznavanje koje je u pojedinim trenucima prelazilo u svojevrsnu pesničku identifikaciju s tim svetom. Višnjić nije samo dao likove turskih nasilnika, Fočić Mehmed-age, Kulin kapetana i dr., već je slikao i likove dobrih Turaka, kakvi su car Murat ili starac Fočo koji se očinski brinu o raji („nego paz'te raju ko sinove“ - taj neobični politički savet daje car Murat svojim vezirima, na Kosovu, na samrti).

Neki momenti govore da je pevač imao sluha i za duhovnu kulturu islamskog sveta. U pesmama Starca Raška tajne minulih i budućih vremena čitaju se iz „knjiga starostavnih“. Kod Filipa Višnjića istu ulogu imaju muslimanske svete knjige, „knjige indžijele“, kako ih pesnik naziva. Ponekad ta sklonost prema tuđem svetu dobija elegični prizvuk, kao npr. u distihu „drumovi će poželjet Turaka, a Turaka niđe biti neće“, u kojima je u viziju budućeg oslobođenja unesena nostalgična perspektiva poraženog neprijatelja.

Spomenik Filipu Višnjiću u Kruševcu

Doba stvaralaštva[uredi]

Najvažniji momenat u životu Filipa Višnjića bio je njegov prelazak u Srbiju 1809. godine. Do tog momenta on nije bio sastavio nijedne nove pesme. Neposredni dodir s ustaničkim zbivanjima bio je trenutak njegovog rađanja kao pesnika. Nekada je lutao po zemlji, pevajući pesme od starine, a sada se nalazio na mestu gde se stvarala istorija. Družio se s ustaničkim vojvodama, dobijao nagrade i priznanja.

Živeo je najviše u blizini drinskog bojišta. Ponekad se nalazio u samoj vatri okršaja. Tako se našao u opsednutoj Loznici, među njenim braniocima, o čemu peva Sima Milutinović Sarajlija u svojoj „Serbijanki“ (pesma „Dika slijepaca“).

Prvi srpski ustanak[uredi]

Prvi srpski ustanak dočekao je u svom zavičaju. Slušao je kako se turske vojske skupljaju na Drini i odlaze da uguše bunu. Gledao je zakrčene drumove od turskih begunaca i ranjenika nakon velike srpske pobede na Mišaru. Sa srpskom vojskom koja se 1809. povlačila iz Semberije izbegao je Filip u Srbiju. Od tada će slepi guslar živeti na drinskom ratištu, kraj vojnika. Naći će se nekad usred okršaja, kao 1810. kada je svojom pesmom bodrio ustanike da odbrane Loznicu. Posle boja Višnjić je pevao i Karađorđu, ćutljivom voždu, koji je s njim progovorio nekoliko reči. Bio je omiljen gost u kućama ustaničkih vojvoda, Luke Lazarevića i Stojana Čupića. Zmaj od Noćaja Višnjiću je za pesmu Boj na Salašu darovao belca, pa je neko vreme kolima putovao po Srbiji.

Period posle I srpskog ustanka[uredi]

Posle propasti Prvog srpskog ustanka, Filip Višnjić je prešao u Srem i nastanio se u selu Grku, današnjem Višnjićevu. U ovom selu je živeo na sličan način kao i pre ustanka, ali u sasvim drugačijim prilikama; išao je po selima i gradovima širom Srema, Slavonije, Bačke, Banata, pevajući pesme. Ali sada je njegov repertoar bio sasvim različit. U njemu su glavno mesto zauzimale pesme o srpskoj buni koje je sam ispevao.

U manastiru Šišatovcu, 1815. godine, se našao sa Vukom Karadžićem koji je zapisao njegovih sedamnaest pesama, četiri stare i trinaest novih, ustaničkih. U Šišatovcu je i kasnije Filip Višnjić često bivao gost kod tadašnjeg vodećeg srpskog pesnika Lukijana Mušickog. Tim susretima „srpskog Homera“ i „srpskog Horacija“ dugujemo nekoliko podataka o Višnjićevom životu i načinu rada. Mušickom je ispričao kako je stvarao pesme: pitao je ratnike, kada su se vraćali s bojišta, ko je predvodio, gde su se tukli, ko je poginuo, protiv koga su išli itd. (v. Nedić, str. 29).

Klasifikacija[uredi]

Višnjićeve pesme delimo u dve grupe:

  • Pesme o događajima kojima nije lično prisustovovao, nego su se priče o ovim događajima prenosile sa kolena na koleno
  • Pesme o događajima čiji je svedok bio lično

Prvoj grupi, između ostalih, pripadaju i sledeće pesme:

Iz druge grupe pesama se izdvajaju sledeće:

Pesme iz prve skupine su umetnički više dograđene, pre svega „Početak bune protiv dahija“ i prvi deo pesme „Boj na Mišaru“, dok se u drugoj skupini ističe pesma osobene vrednosti i značaja o knezu Ivi Kneževiću.

Značaj[uredi]

Svojim oslobodilačkim poletom Višnjić je najsličniji Petru II Petroviću Njegošu, sa kojim ga i inače vezuje niz zajedničkih crta. Iako je stvarao u tradicionalnim okvirima narodne epike i služio se standardnim formulama i klišeima, Višnjić je umnogome prerastao te okvire i u najboljim svojim trenucima dao epiku novog tipa, ustaničku, oslobodilačku, revolucionarnu pesmu, sa snažnim individualnim obeležjima. On stoji na prelazu između usmenog i književnog stvaralaštva, između narodne pesme i Njegoša. Umro je u Grku 1834. godine. Seljaci su ga sahranili u svom groblju i na velikoj krstači od hrastovine urezali mu gusle.

Vidi još[uredi]

Nagrade[uredi]

Reference[uredi]

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]