Finski rat
Iz projekta Википедија
| Finski rat | |||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Deo Rusko-švedski ratovi | |||||||||||
Scena iz Finskog rata |
|||||||||||
|
|||||||||||
| Sukobljene strane | |||||||||||
 Carska Rusija Francuska Danska-Norveška |
 Švedska sa Finskom |
||||||||||
| Zapovednici | |||||||||||
| Fridrih Vilhelm fon Bukshevden | Vilhelm Moric Klingspor Karl Johan Adlerkrojc Gorg Karl fon Debeln |
||||||||||
| Jačina | |||||||||||
| {{{jačina1}}} | {{{jačina2}}} | ||||||||||
| Gubici | |||||||||||
| {{{gubici1}}} | {{{gubici2}}} | ||||||||||
| {{{podaci}}} | |||||||||||
Finski rat je rat između Švedske i Rusije , koji je trajao od februara 1808. do septembra 1809. za vreme Napoleonovih ratova. Rusija je pobedila u ratu, a Finska, koja je pripadala Švedskoj postala je deo Rusije kao Velika kneževina Finska (Veliko vojvodstvo Finska). Švedska je posle poraza proglasila novi ustav i novu dinastiju, dinastiju Napoleonovog maršala Žana Batista Bernadota. Tokom rata ruska vojska je prešla zaleđeni Botničkog zaliva, našla se blizu Stokholma i prisilila Švedsku na primirje.
Sadržaj |
[uredi] Uvod
Kada je ruski car Aleksandar I Romanov zaključio sa Napoleonom 1807. Tilzitski mir predlagao je da se švedski kralj Gustav IV Adolf pridruži kontinentalnom sustavu blokade. Švedski kralj je Napoleona smatrao neprijateljem, a Britaniju tradicionalnim saveznikom. Osim toga shvatao je kakve teške posledice blokada može imati po švedsku pomorsku trgovinu. kralj je otišao u Britaniju da pregovara o napadu na Dansku, da bi zauzeo njihove posede u Norveškoj.
Britanska kraljevska mornarica je napala Kopenhagen i proglašen je 1807. rat između Engleske i Rusije. Ruski car je ultimativno zahtevao od švedskog kralja da zatvori Baltičko more za sve strane brodove. Trebalo je dva meseca da švedski kralj odgovori. Tad je rekao da ne može udovoljiti ruskom zahtevu dok god Francuzi kontrolišu veelike baltičke luke.
Švedski oficiri su sumnjali da imaju šanse u ratu sa mnogo iskusnijom i većom ruskom vojskom, ali kralj je smatrao da se Švedska može obraniti. Pošto Švedska nije postupila po ruskom ultimatumu, to je uzeto kao razlog za izbijanje rata i zauzimanje Finske.
[uredi] Februar-maj 1808
Pod komandom fon Bukshevdena oko 24.000 ruskih vojnika je 21. februara 1808. prešlo granicu. Zauzeli su Hamenlinu. Švedski kralj je nepripremljen dočekao napad, posebno jer je napad izvršen bez formalne objave rata. Objava rata je usledila tek u aprilu. U Finskoj se nalazilo oko 21.000 Šveđana u različitim tvrđavama. Ostatak švedske vojske nalazio se na jugu Švedske i nisu smeli da se priključe zbog straha od napada iz Danske.
Plan švedskog komandanta Johana Adama Kronšteta je bio da povuče u Ostrobotniju i da iza sebe ostavi samo dve izolovane tvrđave u Svartolmu i Sveborgu. Rusi su u martu sa malim brojem vojnika zauzeli bez otpora Tampere, Kupio i Jakobštad. Svartolm se predao nakon kratke predaje. Zauzeli su i Helsinki i Hanko i iskrcali se na Gotlandu i Alandskim ostrvima.
Jedino je ostala tvrđava Seaborg (ili finski Suomenlina). Ta tvrđava se danas nalazi unutar Helsinkija. Posle opsade tvrđava se predala 3. maja 1808. Predalo se 6.000 vojnika, 100 brodova i preko 700 topova.
Novi švedski komandant Karl Johan Adlerkrojc je krenuo u kontranapad i zaustavio je rusku ofanzivu. Nikolaj Tučkov je bio ruski general, koji je osvajao sever Finske. Dok se kretao dalje ostavljao je garnizone u osvojenim tvrđavama i tako je smanjio svoju vojsku na 4.000 vojnika. Pokazalo se da ima nedovoljno vojnika da bi pacifikovao neprijateljsku zemlju. Finci su podigli ustanak i poveli gerilski rat. Borbe su se vodile i u Hamini kraj Kotke. Dva ruska odreda su bila i poražena od gerilskih jedinica.
Na Gotlandu je u maju švedska flotila uz pomoć stanovništva prisilila ruski garnizon na predaju. Britanska flota sa 14.000 vojnika je 26. maja ušla u luku Gotenburg, ali zbog različitih nesuglasica sa švedskim kraljem nikad se nisu iskrcali, nego su otišli u Španiju. Švedskoj su ostavili 16 bojnih brodova.
[uredi] Avgust-septembar 1808
Rusi su bili isterani iz središnje Finske, pa su ruske snage bile rastegnute na dugoj liniji Pori-Tampere-Mikeli. Rusi su dobili pojačanja i imali su 55.000 vojnika nasuprot 36.000 protivničkih vojnika. Ruski grof Nikolaj Kamenski je odlučio da iskoristi brojčanu nadmoć. Šveđani su dobili jednu bitku, ali poraženi su u nekoliko važnijih bitaka. Rusi su sprečili njihov pokušaj iskrcavanja kod Turkua. U istočnoj Finskoj Rusi su postepeno gasili gerilski pokret, a na jugu Finske su bitno popravili svoj položaj.
Na severu situacija je bila mnogo komplikovanija. Tek su oko 26. septembra Rusi uspeli da konsoliduju svoje redove i krenu napred. Međutim, tri dana kasnije zbog ranijeg dolaska zime fon Bukshevden je potpisao primirje. Car je odbio da potpiše primirje, a Bukshevdena je smenio u decembru i na njegovo mesto postavio Borisa Knoringa kao novog glavnokomandujućeg.
Švedska pozicija je bila pogoršana jer je bila u ratu sa Danskom i Francuskom. Napoleonov general Žan Batist Bernadot (budući kralj Švedske) napao je iz Danske sa 45.000 vojnika, a iz Norveške je napalo 36.000 vojnika. Zbog toga je Švedska morala da gotovo sve snage rasporedi u južnu Švedsku i na granicu sa Norveškom.
[uredi] Zima 1809
Vremenom su ruske snage pregazile Finsku. Glavnina švedske vojske je bila angažovana u obrani od invazije iz Danske. Švedska je 19. novembra 1809. potpisala konvenciju iz Olkijokija, po kojoj je švedska vojska morala napustiti Finsku. Ruski car je sad imao želju da prenese rat i na teritorij uže Švedske.
Imajući na umu carevu želju Kamenski je predložio smeo poduhvat, da ruska vojska pređe zaleđeni Botnički zaliv u dva smera. Jednim smerom da idu od Vasa do švedskog grada Umeo. Drugim smerom da idu od Turkua do Alandskih ostrva, a odatle do blizine Stokholma. Za treći deo ruske vojske je predvićao da ide kopnom.
Boris Knoring je tu ideju smatrao nerealnom. Car je inzistirao da se plan odmah sprovede, ali Knoring je uspeo da sve odugovlači do marta. Car je poslao ministra rata da izvrši dodatni pritisak na Knoringa.
[uredi] Proleće 1809
U Švedskoj je kralj Gustav IV Adolf bio optužen za gubitak Finske i svrgnut je, a na njegovo mesto je došao njegov ujak Karl XIII
Rusi su prešli preko zaleđenog Botničkog zaliva. Bagrationov korpus od 17.000 vojnika je 17. marta zauzeo Alandska ostrva. Jakov Petrovič Kuljnev je predvodio prethodnicu, koja je prešla zaleđeno more i 19. marta 1809. stigla na švedsku obalu na 70 kilometara od Stokholma. Kada je vest o dolasku ruske vojske blizu Stokholma šokirala Švedsku, kralj je poslao izaslanstvo da sa Knoringom pregovara o miru. Ruski komandant se složio i naredio je Kuljnevu da se vrati na Alandska ostrva.
U međuvremenu pod vođstvom Barklaja de Tolija 5.000 Rusa je prešlo zamrznuti zaliv još severnije i 24. marta su ušli u Umeo. Treći deo ruske vojske pod zapovedništvom grofa Šuvalova je došao do Tornia, gde su opkolili švedsku vojsku i prisili ih na predaju 25. marta 1809. Car je nakon šest dana stigao u Turku i bio je ljut kada je čuo za primirje. Smenio je Knoringa, poništio primirje i postavio je Barklaja de Tolija na mesto glavnokomandujućeg. Neprijateljstva su se nastavila do maja, kada je Šuvalov došao do Umeo. Kamenski je postao tada komandant te ruske jedinice umesto Šuvalova.
[uredi] Leto 1809
U avgustu 1809. švedski car je pokušao da sklopi za njega prihvatljiviji mir, pa je naredio Sandelsu da napadne Ruse pod komandom Kamenskog sa severa. Te poslednje bitke rata pokazale su se neodlučne, a Kamenski je uspešno neutralizovao švedsku kontraofanzivu.
Sporazumom u Hamini 17. septembra 1809. Švedska je
- predala celu Finsku i deo Laponije istočno od reke Torne, što i danas čini granicu Finske i Švedske.
- zatvorila luke za britanske brodove i pridružila se kontinentalnom sistemu, što je dovelo do formalne objave rata Velikoj Britaniji
Rusija je 6. januara 1810. bila posrednik u mirovnim pregovorima Francuske i Švedske.
Rusija je stvorila novu kneževinu zvanu Velika kneževina Finska zvana nekad i Veliko vojvodstvo Finska. U sastavu vojvodstva su bili i delovi stare Finske. Veliko vojvodstvo Finska je sve do 1919. zadržala švedski ustav iz 1772. sa modifikacijama.
[uredi] Reference
- Ordin K., Pokorenie Finlяndii, č. 1, SPB, 1889.
- Mihaйlovskiй-Danilevskiй A. I., Opisanie finlяndskoй voйnы v 1808-1809. SPB, 1849.
- Nive P. A., Russko-švedskaя voйna 1808-1809, SPB, 1910.
- Zaharov G., Russko-švedskaя voйna 1808-1809, M., 1940.
- Fomin A.A., Šveciя v sisteme evropeйskoй politiki nakanune i v period russko-švedskoй voйnы 1808–1809 gg., M., 2003.
[uredi] Spoljašnja veza
- "The Final War" - The Swedish-Russian War of 1808-09
