Fotografija

Sočivo fotoaparata

Fotografija (grč. φωτογραφία) ili svetlopis je medij dobijen delovanjem svetlosti na površinu koja je osetljiva na svetlost. Fotografija može postojati u fizičkom obliku (na papiru, staklu, limu, ...) ili u elektronskom obliku (na zaslonu ekrana, projektovanjem na određenu podlogu, ...). Istim nazivom se označavaju tehnička delatnost i umetnička disciplina.

Najstarija poznata fotografija prirode, nastala na limu prevučenom slojem asfaltne smole Nisefora Nijepsa iz 1826.

Poreklo naziva

Naziv fotografija (skovan od grčkih reči fotos i grafein) uistinu je prvi upotrebio Francuz Herkil Florans 1833. prilikom opisivanja svog otkrića slikanja pomoću svetlosti, ali njegov izum nije bio tada obelodanjen (nego tek vek i po kasnije – 1977. godine!) pa javnost u to vreme nije saznala za taj naziv. Ponegde se može pročitati da nemačka istoriografija pripisuje prvu upotrebu naziva fotografija nemačkom astronomu Johanu Medleru (25. februar 1839. godine), ali ostala svetska istoriografija to argumentovano osporava. Naime, zvanično je prvi uneo u javnost naziv fotografija (tj. crtanje pomoću svetlosti) engleski astronom i fizičar Džon Heršel, 4. februara 1839. godine, tri nedelje pre Medlera.

U srpskom jeziku je krajem 19. i početkom 20. veka korišćen prevod svetlopis, dok se danas ređe koristi.

Fotoaparati

Stari studijski fotoaparat (za portrete)

Fotograf upotrebljava stativ za veću stabilnost tokom duge ekspozicije.

Pejzažni objektiv Mon Jamin Darlot

Kamera opskura (lat. Camera obscura — „mračna komora“ ili „zamračena prostorija“) je kutija (svetlonepropusna opna bilo kakvog oblika) čije unutrašnji zidovi ne dopuštaju odraz svetlosnih zraka (moraju biti obojene crnom mat bojom ili još bolje, prekrivene crnim filcom). Na zidu kutije izbušena je rup(ic)a. Kroz taj sitan otvor („mlaznicu svetla“) svetlosni zraci spolja, ulaze u mračnu komoru i projektuju sliku motiva pred kamerom na zadnji zid komore. Ako se u mračnu komoru stavi fotoosetljiva ploča, tj. list materijala koji je osetljiv na svetlo, a koji može biti hemijski (npr. „fotografski film“ ili „foto papir“) ili digitalni („senzor“), može se napraviti snimak motiva.

• kontinuirana dubinska oštrina (svi detalji motiva su jednako „oštri“ bez obzira na udaljenost motiva od kamere ili projekcionog zaslona od rupe-objektiva) koja omogućava snimanje samo na ravni projekcioni zaslon nego i na projekcione zaslone valjkaste, sferne ili bilo kojeg oblika. Projekciju kontinuirane oštrine na cilindričnu ploču daje samo rupa-objektiv.
• kompresija vremena (pokretni detalji motiva ostaju ili potpuno nesnimljeni ili pak zabeleženi tek kao nakupina svetlosnih titraja, zbog dužine trajanja ekspozicije jer kroz rup(ic)u-objektiv prolazi veoma malo svetlosti, a nepokretni detalji ostaju jasno zabilježeni)
• širok raspon kadra („uglova snimanja“ koji zavise od formata na koji se snima i udaljenosti rup(ic)e-objektiva od formata na koji se snima mogu biti veoma široki. Praktična ograničenja veličine kamere i snimka koju snima određeni su veličinama nabavljivih materijala)
• egzaktna perspektivna projekcija (kada se motiv snima na potpuno ravnu fotoosetljivu površinu svi pravci iz prostora projektuju se na ravninu kao pravci)
• potpuna propusnost svetlosti svih talasnih dužina (rupa-objektiv mračne komore propušta i one talasne dužine svetlosti koje ne prolaze kroz staklo, npr. ultraljubičasti deo spektra)

Ova fotografija Saturnovih prstenova je primer primene UV fotografije u astronomiji.

Primer kreativne fotografije

Mračna komora osnova je za sve današnje kamere (foto aparate, bioskop, video, ili digitalne kamere) štaviše, ona postoji u svim savremenim kamerama, a predstavlja prostor između objektiva (otvora sa sistemom sočiva, kojim je zamenjena rupica) i fotoosetljive ploče na koju se snima. Zidovi tog prostora savremenih kamera ne smeju odražavati svetlosne zrake.

Skup sočiva (objektiv) fokusira (izoštrava) projekciju motiva na ploču snimanja, kao uvećavanu ili smanjenu sliku motiva pred objektivom.

Osim ovog, postoje i drugi načini kako se mogu dobiti fotografske slike, kao fotogrami ili rejografije (prema fotografu Menu Reju, koji se često služio tom metodom ) ili fotokopije (kserografije). Rejografija se radi tako da se u tamnoj komori (zamračenoj sobi) direktno na fotoosetljivi sloj kao motiv stave neki predmeti, a zatim osvetle pa sliku (rejogram) stvaraju senke motiva kao i odrazi svetla s motiva. Neki autori rejograme nazivaju fotogramima ili ksemogramima (Ž. Jerman) mada bi fotohemogram bio najispravniji naziv, jer svojom širinom obuhvata stvaranje svake analogne fotografske slike. Za fotokopije (kserografije) ili kontaktne kopije snimaka (negativa) u anglosaksonskom govornom području ustaljen je naziv fotogram.

Fotografija refleksije vode, Kanarska ostrva

Fotografija kornjače na Havajima.

Polarna svetlost

Većina fotografskih aparata ima mogućnost podešavanja sledećih vrednosti:

• fokus (kojim se izoštrava projekcija motiva što je na nekoj udaljenosti od objektiva),
• blenda (otvorenost objektiva, što je veći otvor blende na fotoosetljivi sloj pada više svetla)
• ekspozicija (trajanje propuštanja svetla kroz objektiv, što je duža ekspozicija na film pada više svetla).

Osim toga, fotograf može odabrati:

• objektive raznih žarišnih dužina (zavisno od toga kakvo uvećanje motiva se želi dobiti na snimku) i
• filmove različite osetljivosti (kojom je određena količina svetla potrebnog da bi neki motiv bio snimljen dovoljno osvetljeno).

Parne lokomotive u spremištu.

Jeftini aparati nemaju mogućnost menjanja (nekih ili svih) navedenih vrednosti, a oni obični automatski (tzv. „idiot-kamere“) ugrađenim mikroprocesorom sami procenjuju najbolju kombinaciju traženih vrednosti za uspešan snimak.

Motiv je dobro „fokusiran“ ako se na snimku vidi jasno (tj. „oštro“ sa što više detalja). Ako je motiv dalji ili bliži od podešene udaljenosti snimanja on postaje mutniji („neoštar“) i razgovetno je vidljivo sve manje njegovih detalja. Radi se o dubinskoj oštrini snimka. Ako je „fokusiran“ motiv u prednjem planu, tada će pozadina motiva motiva biti neoštra (i obrnuto, „fokusiranom“ pozadinom dobićemo neoštru snimku motiva u prednjem planu). Ako se želi dobiti oštar snimak motiva u prednjem i stražnjem planu tada treba smanjiti otvor blende, no tada treba produžiti i trajanje ekspozicije proporcionalno smanjenju otvora blende. Ove vrednosti su međusobno zavisne, a kod boljih fotoaparata automatski se usklađuju. Treba međutim napomenuti da će dinamički (pokretni) motivi produženjem trajanja ekspozicije biti snimljeni u pomaku („razmazano“).

Oblasti stvaranja u fotografiji

• Umetnička fotografija (umetnički izraz kroz fotografiju)
• Novinska fotografija (fotožurnalizam)
• Reklamna fotografija (uglavnom studijska fotografija za reklamiranje određenih proizvoda)
• Naučna fotografija (medicinska fotografija, astronomska, naučne analize, forenzika, ...)
• Svadbena fotografija (snimanje mladenaca u posebnim enterijerima i pozama)
• Amaterska fotografija (hobi i porodična fotografija)
• Scenska fotografija (fotografija koja nastaje tokom snimanja filma i koja se koristi u samom filmu - porodične slike, slike iz pasoša, lične karte, forenzički dokazi...; ili kasnije za promociju filma)

Predistorija otkrića

Opisana u starom veku od Aristotela, kamera opskura je, naročito od vremena renesanse pa nadalje, služila slikarima i arhitektima kao pomoćno sredstvo u prenošenju crteža iz prirode. Njom su se služili, u slične, crtačke svrhe, i pioniri fotografije: Nieps, Dager i Talbot. Oni su poznavali principe prenošenja svetlosnog odraza iz prirode na određenu podlogu, ali je svaki na svoj način nastojao da taj svetlosni odraz fiksira i sačuva zauvek. Predistorija fotografije je, u najvećoj meri, zbir opita urađenih u nameri da se pronađe odgovarajuće hemijsko sredstvo koje bi se ustalilo kao najpraktičniji i najbolji način stvaranja fotografije.

Pioniri fotografije

Jedna od prvih fotografija na kojoj se vidi ljudsko biće: Pariski Boulevard du Temple Luja Dagera iz 1838. ili 1839.

Najraniju fotografiju prirode načinjenu uz pomoć svetlosti i kamere opskure dobio je 1826. godine Francuz Nisefor Nijeps. On je upotrebio metalnu ploču premazanu tečnim rastvorom bitumena (asfalta) i izložio u kameri opskuri. Ekspozicija je trajala 8 sati. Ta fotografija (popularno nazvana „Pogled na golubarnik”) sačuvana je, a otkrio ju je 1952. godine istoričar fotografije Helmut Gernshajm u zaostavštini jednog botaničara iz 19. veka kome je Nijeps poklonio taj primerak prilikom boravka u Londonu 1827. godine.

Francuski slikar panorama i pozorišnog dekora (scenografija) Luj Mande Dager usavršio je Nijepsov postupak - sa kojim je prethodno sklopio ugovor o usavršavanju - unevši u proces soli srebra i dobio prve fotografije na posrebrenoj ploči 1837. godine. Dve godine kasnije, 19. avgusta 1839. Dagerovo usavršeno otkriće je zvanično objavljeno pred francuskom Akademijom nauka i poklonjeno svetu pod nazivom dagerotipija. Taj dan se smatra rođendanom fotografije. Dager je posrebrenu ploču izlagao jodnoj pari, a nevidljivu sliku učinio vidljivom tako što ju je razvijao (izazvao) u pari žive i fiksirao u rastvoru natrijum sulfita (tj. kuhinjske soli). Dagerotipije su bile unikati i mogle su se posmatrati samo pod određenim uglom.

Englez Vilijam Henri Foks Talbot je nezavisno započeo svoje opite 1835. godine kada je dobio prve fotografske minijature na papiru. On je primenio drugačiji postupak koji je nazvao kalotipija (gr. lepi otisak). Kasnije, pod pritiskom svoje porodice i javnosti promenio mu je naziv u talbotipija. Talbot je u kameru opskuru unosio papir prepariran srebrnim hloridom i tako dobijao negativ, od koga se, prosvetljavanjem (tj. kopiranjem) mogao dobiti neograničen broj pozitiva. Time je postavljen princip negativ-pozitiv na kome počiva savremena fotografija. Talbot je izneo u javnost svoje otkriće u Londonu, samo nekoliko meseci posle Dagera.

Usavršavanje podloge i emulzije

Uređaj za izradu fotografija - sa negativa filma

Krajem četvrte decenije došlo je do unošenja stakla kao podloge za fotografski negativ (otkriće Nieps de Sen Viktora iz 1847), a 1851. Frederik Skot Arčer upotrebio je kolodijumsku emulziju kao nosioca fotoosetljivog sloja. Zahvaljujući kolodijumskoj, tzv. mokroj ploči fotografija je postala pristupačnija, pa je započeo njen prodor u sve grane života. Godine 1871. Englez Ričard Lič Medoks objavio je mogućnost proizvodnje tzv. suve ploče na bazi želatinske emulzije. Tim otkrićem, a naročito uvođenjem celuloidnog filma kao nosača emulzije (Džordž Istmen, 1888) započinje razdoblje industrijske proizvodnje fotografskog materijala.

Početni razvoj fotografije u boji

Sva prethodno pomenuta otkrića odvijaju se na području crno-bele fotografije. Prve eksperimente sa bojom izveo je francuski muzičar Luj Dik Doron oko 1868-69. Mada je dobio neke primerke fotografija u boji (a sačuvana je „Pogled na Angulem”, 1877) postupak je bio zametan, složen za izvođenje i nije imao većeg odjeka u javnosti. Za prodor fotografije u boji zaslužna su braća Ogist i Luj Limijer, 1904. Oni su izumeli postupak sa obojenim zrncima krompirovog skroba (Autohrom) i to je prvi praktično primenljiv postupak za fotografiju u boji, uveden u fotografsku praksu 1907. godine. Međutim, do šire primene boje u fotografiji dolazi posle 1930. sa usavršavanjem filma u boji, najpre od nemačkog proizvođača Agfa, zatim i od američkog Kodaka. Naredno veliko otkriće na tom polju je trenutna polaroid-fotografija (izum Edvina Landa, 1947) kojom se neposredno posle snimanja dobija gotov pozitiv.

Sažeti pogled na tehnički razvoj fotografije u prvoj polovini 20. veka

• 1906. Wratten and Wainwrught Ltd – komercijalna proizvodnja panhromatskih ploča.
• 1907. Braća Limijer – iznete na tržište autohrom-ploče za fotografiju u boji.
• 1910. E. Goldberg – senzitometrijski klin. Način ispitivanja foto-materijala s obzirom na osetljivost emulzije.
• 1911. Arnold Gente, američki fotograf, prvi fotografisao sunčev zalazak i dugu na autohrom-pločama.
• 1912. Fridrih Dekel – konstruisao zatvarač tipa Compur.
• 1919. H. F. Farmer razvio trobojni karbo-proces.
• 1920. H. Lipo-Kramer – desenzibilizovanje foto-osetljivog sloja.
• 1923. Prvo prenošenje fotografije žičanim putem (telefoto).
• 1924. Uvođenje maloformatne kamere Ermanox za snimanje pri raspoloživoj svetlosti.
• 1924. Leopold Godovski i Leopold Man patentovali dvoslojni film u boji.
• 1925. Oskar Barnak – izneta na tržište kamera Leica za film od 35 mm, proizvodnje Ernest Leitz Veclar, Nemačka.
• 1925. Patentovana magnezijumska fleš-rasveta.
• 1928. Francke & Heidecke – konstrukcija dvooke refleksne kamere Rolleiflex. Naredne godine kamera izneta na tržište.
• 1928. Eastman Kodak Company – proizveden film u boji za kinematografske kamere od 16 mm.
• 1929. J. Ostermajer – vakuumska bleskalica (vacublitz).
• 1932. Uvedena fotoelektrična ćelija za merenje svetlosti.
• 1933. Osnovan fotosajam u Berlinu pod nazivom Die Kamera.
• 1935. M. Laporte – elektronska bleskalica.
• 1935. L. Man i L. Godovski – troslojni film u boji za dobijanje dijapozitiva, Kodachrome.
• 1936. Komponente za boju u emulziji za film u boji, Agfacolor proces.
• 1936. J. Strong – unošenje antirefleksnog sloja na površinama stakala objektiva.
• 1939. Agfacolor, pozitiv proces.
• 1939. Uveden sistem stroboskopske fleš-rasvete.
• 1939. Harold E. Edgerton – elektronska fleš lampa (bleskalica).
• 1942. J. D. Kendal – uvedena razvijačka supstanca fenidon.
• 1944. Uveden Kodacolor negativ film.
• 1947. E. H. Land – iznet na tržište proces Polaroid.
• 1948. Prva Nikon-kamera formata 35 mm predstavljena u Japanu.
• 1948. Ansel Adams – predstavio svoj zonski sistem za tonalnu kontrolu putem preciznog određivanja ekspozicije u skladu sa tehnikom razvijanja filma.
• 1949. Opšta upotreba acetatne sigurnosne filmske trake za podlogu kino-filma.
• 1950. Održan prvi foto-kino sajam (Fotokina) u Kelnu.

Fotografija krajem 20. veka

Fotografija je prešla usko profesionalne granice a industrija je proizvodila sve jednostavnije forme kamera, dostupnih svima. Krajem dvadesetog veka doživela je još jednu revoluciju uvođenjem digitalne fotografije. Pokrenula se čitava legija fotografa, ne samo profesionalnih nego i amatera, pred čijim objektivima sve ima vrednost: i oblačak povrh Ajfelove kule, i kamena pećina u Kapadokiji, i mavarski spomenik u Andaluziji, i kapljice rose na listu – bilo gde u svetu. Fotografija – čudesni, iako u biti dokumentarni fenomen, ušla je i u porodicu umetnosti kao artefakt sui generis, da bi, u okviru neoavangardnih stremljenja i razuđenih autorskih interesovanja, postala instrument različitih tipova i modela umetničke prakse. Slika u srebru, naizgled jednostavna, mukotrpno je rađana, i isto tako stasavala. Doprinela je nauci, otkrila nevidljivo, približila daleke narode i omogućila pogled na skrivene kutke čovečanstva. Taj neprekidni hod u svet ikonosfere više ništa nije moglo zaustaviti. (G. Mal.)

Pejzažna 360-stepeni panoramska slika visoravni Čajnantor u pustinji Atakama, Čile.

Fotografske tehnike

Klasična fotografija Alfreda Stiglica, The Steerage prikazuje jedinstvenu estetiku crno-belih fotografija.

U svojoj skoro dvestogodišnjoj istoriji ova je grana umetnosti zainteresovala mnoge kreativne pojedince i dala im dar zaustavljanja vremena, radi kasnijeg prisećanja na značajna mesta, ljude i događaje. Zahvaljujući čovekovoj večnoj potrebi za napredovanjem, s vremenom su se fotografi prestali zadovoljavati jednostavnim, shematskim portretima i dokumentarističkim pristupom fotografiranju. Tako su, verovatno inspirisani slikarstvom, započeli novu vrstu umetnosti – umetničku fotografiju.

Patrik Subotkievic: Akt, 2016.

Za različite izražaje potrebne su različite tehnike fotografiranja. Služeći se mogućnostima fotoaparata i vlastitom veštinom, fotograf može naoko jednostavan i beživotan kadar pretvoriti u umetničko delo uporedivo sa tvorevinama velikih majstora slikarstva ili kiparstva.

Neke od tehnika koje fotografija deli sa slikarstvom su:

• Pravilo zlatne sredine je pravilo kadriranja koje se uprkos svom nazivu zasniva na geometrijskom rasporedu elemenata koji se ne bazira u središtu kadra. Naime, na dijagonalu kadra povlači se visinu te time dobijaju tri područja u koja valja smestiti zanimljive objekte, radi postizanja sklada.
• Pravilo trećine je pravilo kadriranja po kojem se pomoću dve horizontalne i dve vertikalne linije deli kadar na vodoravne i vertikalne trećine. Tehniku su davno otkrili slikari, a primenjuje se za naglašavanje određenih objekata na slici i/ili uravnoteživanje kompozicije.
• Uokvirivanje je metoda kojom se fotografirani objekat nastoji omeđiti homogenim sadržajem, što različitijim od samog objekta, kako bi se objekat u potpunosti izdvojio od ostatka fotografije.
• Stvaranje geometrijskih likova je metoda kojom se fotografija kadrira na način da elementi čine prepoznatljive geometrijske likove, od kojih su najčešći trougao i krug, jer najviše odskaču od samog oblika fotografije.

Kod fotografiranja portreta najčešće se primjenjuju tehnike:

• high-key (tehnika visokih tonova) podrazumeva prevladavanje svetlih tonova pri kojoj se detalji često izdvajaju jakim kontrastom.
• low-key (tehnika niskih tonova) podrazumeva prevladavanje tamnih tonova
• close-up (tehnika krupnog plana) postiže vrlo dramatične rezultate naglašavajući najzanimljivije delove tela (uglavnom lica) koji nose određenu poruku (ili samo dobro izgledaju)

Primer siluete

• Silueta nastaje kada je svetlost usmerena od pozadine objekta prema objektivu aparata. Time se gube svi detalji modela i sva pažnja se usmerava na oblik Spoljnog obrisa.

U fotografiranju pokreta najčešće se koriste tehnike:

• panning je metoda fotografiranja objekta u pokretu pri kojoj se fotoaparat kreće usporedno s objektom, te tako stvara jak utisak kretanja beležeći objekt oštrim, a okolinu zamućenom u pravcu njegovog kretanja.
• 1st curtain (prednja svetlosna zavesa) je efekt dobijen aktiviranjem blica na početku duge ekspozicije kod kojega objekt na početku ekspozicije biva zabeležen oštro, a do kraja ekspozicije biva zamućen u pravcu kretanja.
• 2nd curtain (stražnja svetlosna zavesa) je efekt dobijen aktiviranjem blica na kraju duge ekspozicije kod kojega objekt tokom ekspozicije biva zamućen u pravcu kretanja, a na kraju ekspozicije biva zabeležen oštro.

Kod fotografiranja krajolika najčešće se obraća pažnja na zlatnu svetlost, odnosno vatreni sunčev sjaj u ranim jutarnjim i kasnim večernjim minutama. Tada su sene objekata duge i tamne, a osvetljeni su delovi okupani toplim tonovima i ti činioci stvaraju oku vrlo ugodan ambijent.

• Panorama je fotografija koja prikazuje područje veće od onog što stane na fotografiju snimljenu objektivom srednje fokusne dužine. Stoga se za panoramsku fotografiju upotrebljavaju super-široki objektivi ili se nekoliko fotografija spaja u jednu kojoj je širina višestruko veća nego visina.
• Makro fotografija je metoda fotografiranja uz pomoć posebnih objektiva s malom fokusnom dužinom i/ili dodatnih sočiva - predsočiva za povećavanje objekta fotografiranja. Takav način snimanja rezultira višestrukim uvećavanjem snimljenog objekta uz pregršt detalja od kojih se neki ne vide golim okom.

Vidi još

• Hronologija fotografije
• Pravilo trećine
• Fotografija u Srbiji
• Foto album

Literatura

• Hirsch, Robert (1999). Seizing the light: a history of photography. McGraw-Hill. ISBN 978-0-697-14361-7. 
• Spencer, D A. (1973). The Focal Dictionary of Photographic Technologies. Focal Press. ISBN 978-0133227192. 
• Eder, J.M (1945) [1932]. History of Photography, 4th. edition [Geschichte der Photographie]. New York: Dover Publications, Inc. ISBN 978-0-486-23586-8. 
• Kossoy, Boris (2004). Hercule Florence: El descubrimiento de la fotografía en Brasil. Instituto Nacional de Antropología e Historia. ISBN 978-968-03-0020-4. 
• Helmut i Alison Gernsheim, Fotografija sažeta istorija, Beograd, 1973;
• Goran Malić, Slike u srebru : Predistorija i tehničko-tehnološka evolucija fotografije u 19. veku i prvoj polovini 20. veka, Beograd, 2001;
• G. Malić, Fotografija 19. veka : sažeta istorija, Beograd, 2004.
• Photography. A Critical Introduction [Paperback], ed. by Liz Wells, . Photography: A Critical Introduction (3rd izd.). London [etc.]: Routledge. 2004. ISBN 9780-415-30704-8. 
• A New History of Photography, ed. by Michel Frizot, Köln : Könemann, 1998
• Franz-Xaver Schlegel. Das Leben der toten Dinge – Studien zur modernen Sachfotografie in den USA 1914–1935, 2 Bände, Stuttgart/Germany: Art in Life. . 1999. ISBN 978-3-00-004407-6. 
• Ang, Tom (2002). Dictionary of Photography and Digital Imaging: The Essential Reference for the Modern Photographer. Watson-Guptill. ISBN 978-0-8174-3789-3. 
• Hans-Michael Koetzle: Das Lexikon der Fotografen: 1900 bis heute, Munich: Knaur 512 p. Koetzle, Hans-Michael (2002). Das Lexikon der Fotografen: 1900 bis heute. Knaur. ISBN 9783-426-66479-7. 
• John Hannavy (ed.): Encyclopedia of Nineteenth-Century Photography, 1736 p. Encyclopedia of nineteenth-century photography: A-I, index. New York: Routledge. 2005. ISBN 9780-415-97235-2. 
• Lynne Warren (ed): Encyclopedia of Twentieth-Century Photography, 1719 p., New York, NY [et.] : Routledge, 2006
• The Oxford Companion to the Photograph, ed. by Robin Lenman, Oxford University Press 2005
• "The Focal Encyclopedia of Photography", Richard Zakia, Leslie Stroebel, Focal Press . Stroebel, Leslie D.; Zakia, Richard D. (1993). The Focal Encyclopedia of Photography. Focal Press. ISBN 9780-240-51417-8. 
• Patterson, Freeman (1989). Photography and The Art of Seeing. Key Porter Books. ISBN 978-1-55013-099-7. 
• The Art of Photography: An Approach to Personal Expression by Bruce Barnbaum, Rocky Nook. Barnbaum, Bruce (2010). The Art of Photography: An Approach to Personal Expression. Rocky Nook. ISBN 978-1-933952-68-0. 
• John B. Williams (1990). Image Clarity: High-resolution Photography. Focal Press. ISBN 978-0-240-80033-2. 

Spoljašnje veze

• Beogradsko blago: Zbirka foto-dokumenata Narodne biblioteke Srbije (RTS 3 - Zvanični jutjub kanal)
• Beogradsko blago: Jugoslovenska kinoteka (RTS 3 - Zvanični jutjub kanal)
• Foto-savez Srbije
• Foto asocijacija Vojvodine
• Photography na sajtu Curlie
• World History of Photography Архивирано на сајту Wayback Machine (31. октобар 2010)
• Daguerreotype to Digital: A Brief History of the Photographic Process
• Photography Changes Everything