Fransis Bejkon

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Za istoimenog slikara, pogledajte članak Fransis Bejkon (slikar).
Fransis Bejkon

Fransis Bejkon
Fransis Bejkon

Informacije
Datum rođenja 22. januar 1561.
Mesto rođenja London (Engleska)
Datum smrti 9. april 1626.
Mesto smrti London (Engleska)
Rad


Fransis Bejkon (poznat i kao Frensis Bekon, engl. Francis Bacon; London, 22. januar 1561London, 9. april 1626) je bio engleski filozof, državnik i esejista. Iako je političku karijeru završio neslavno, ostao je upamćen zahvaljujući svojim filozofskim delima, a posebno kao zagovornik naučnog metoda u vreme naučne revolucije.

Bejkona nazivaju ocem empirizma.[1] Njegovi radovi zasnivaju i popularizuju induktivnu metodologiju u naučnom istraživanju, kasnije poznatu pod imenom „Bejkonov metod“ ili samo naučni metod.

Biografija[uredi]

Fransis Bejkon je rođen 22. januara 1561. u Kući Jork u Londonu kao najmlađi od petoro sinova oca Nikolasa Bejkona. Nikolas Bejkon je bio čuvar velikog pečata u prvih dvadeset godina vladavine Kraljice Elizabete. Bejkonova majka je bila ledi Ana Kuk, rođaka sera Viljema Sesila, lorda Berli, koji je bio kraljevski rizničar i jedan od najmoćnijih ljudi u Engleskoj. Njen otac je bio glavni učitelj kralja Edvarda VI, a ona je bila lingvista i teolog i bez ikakve teškoće se dopisivala s vladikama na grčkom jeziku. Ona sama je podučavala svoga sina.

U Bejkonovo vreme Engleska je doživela procvat i u ekonomskom i u kulturnom pogledu. Otkriće Amerike skrenulo je trgovinu sa Sredozemnog mora na Atlantski okean, što je atlantske zemlje (Španiju, Francusku, Holandiju i Englesku) dovelo do one trgovačke i finansijske nadmoćnosti koju je ranije uživala Italija. Engleska književnost je procvetala u Spenserovim pesmama i Sidnijevoj prozi; na engleskoj pozornici prikazivane su drame koje su pisali Vilijam Šekspir, Kristof Marlo, Ben Džonson i stotina drugih velikih pesnika.

Kad je Bejkon navršio trinaest godina, poslali su ga zajedno sa njegovim starijim bratom Antonijem Bekonom na Koledž Sv. Trojice u Kembridžu. Tu je proveo tri godine kao marljiv student. Koledž je ostavio s jakom antipatijom prema njegovim udžbenicima i metodama, s utvrđenim neprijateljstvom prema kultu Aristotela. Rešio je da filozofiju vrati na plodniji put i da je iz sholastičkog raspravljanja okrene na osvetljavanje i umnožavanje ljudskih dobara. Sa samo šesnaest godina prihvatio je položaj u pratnji engleskog ambasadora u Francuskoj.

Ser Nikolas Bejkon je iznenada preminuo 1579. godine. Nameravao je da Fransisa snabde imanjem, ali je smrt poremetila njegove planove, pa je mladi diplomata ubrzo pozvan da se vrati u London, gde je ostao bez oca i bez sredstava. On se do tada već bio navikao na raskošan život svoga vremena i bilo mu je teško što mora da se prilagodi jednostavnom životu. Pošto je bio primoran da se bavi pravnim poslovima, mnogobrojnim molbama se obraćao svojoj uticajnoj rodbini da mu osiguraju državni položaj koji bi ga oslobodio ekonomskih briga, ali nije imao uspeha.

Postao je advokat, a kasnije i član parlamenta. Godine 1586. je uzeo učešće u egzekuciji Meri Stjuart. Sprijateljio se 1591. sa Robertom Deverom, vojvodom od Eseksa, od koga je primio mnogo značajnih poklona. Nakon što je Eseks krenuo u pobunu protiv kraljice, Bejkon je učestvovao u vođenju istrage koja je dovela do egzekucije vojvode 1601. godine.

Često je bio u problemima jer je trošio previše, a 1601. je uhapšen zbog dugova. Kada je Džejms I Stjuart postao kralj 1603. godine, Bejkonova pozicija se poboljšala. Godine 1603. je postao plemić. Bio je imenovan da napravi plan ujedinjenja Engleske i Škotske. Oženio je Alis Berhem 1606, a sledeće godine je postao Solisitor general.

Godine 1618. imenovan je za Barona Verulama (engl. Baron Verulam), a 1621. za Vikonta Sent Olbansa (engl. Viscount St Albans). S obzirom na to da nije imao dece, obe titule su se završile nakon njegove smrti.

Njegova karijera državnika se završila skandalom. Jedan razočarani tužilac ga je 1621. optužio da je njegovu tužbu odbio jer je primio mito. Kralj je popustio pod pritiskom trenutno ojačalog Parlamenta, pred kojim ga je Bejkon često branio, i naredio da Bejkona zatvore u Tauer. Posle samo dva dana Bejkon je oslobođen, a novčanu kaznu od 40.000 funti kralj mu je oprostio.

Poslednjih pet godina života Bejkon je proveo povučeno, u tišini svoga doma, mučeći se u neobičnom siromaštvu i tešeći se stvaralačkim radom na polju filozofije. U tih pet godina napisao je svoje najveće latinsko delo, De augmentis scientiarum, publikovao je prošireno izdanje Ogleda, jedan fragmenat s natpisom Sylva sylvarum i Istoriju Henrija VII. Kajao se što se ranije nije odrekao politike i sve svoje vreme posvetio književnosti i nauci.

Umro je aprila 1626. u 66 godini života od pneumonije.

Naučni rad[uredi]

Fransis Bejkon je jedan od osnivača moderne nauke i filozofije. U svom najznačajnijem delu Novi organon izložio je osnovne principe svoje filozofije. Po njemu, iako je filozofija svojevremeno uglavnom koristila deduktivne silogizme u tumačenju prirode po uzoru na Aristotelovu logiku izloženu u zbirci tekstova Organon, filozof bi umesto toga trebalo da sledi induktivni način zaključivanja na osnovu činjenica. Bejkon je smatrao da pre same indukcije treba očistiti razum od lažnih pojmova koji su tako čvrsto ukorenjeni da iskrivljuju istinu.[2] Ove lažne pojmove Bejkon naziva »idolima« i navodi četiri tipa idola:

  • Idoli plemena — ukorenjeni su u ljudskoj prirodi, jer su svi ljudi nesavršeni i prema tome skloni greškama.
  • Idoli pećine — to su zablude pojedinca. One nastaju zbog toga što čovek sudi prema sebi, pa misli da kako on nešto dožiljava isto tako doživljavaju i drugi, a zaboravlja da svaki čovek ima svoju zasebnu „pećinu“.
  • Idoli trga — potiču iz upotrebe jezika, koji ne može uvek tačno da iskaže čovekove misli uobičajenim značenjem reči. One nastaju na ulicama i trgovima gde se reči razmenjuju.
  • Idoli pozorišta — proizlaze iz činjenice da ljudi žive u određenom društvenom okruženju, u kojem postoje izvesna pravila ponašanja i uloge. Bejkon je smatrao da su ove predrasude najopasnije zbog toga što nastaju iz poštovanja autoriteta.

Metodom indukcije otkrivaju se forme, tj. ideje.

Prema Bejkonu, prirodna filozofija bi trebalo da se zasniva na iskustvu. Zato je postavio eksperiment kao najviši princip naučnog istraživanja.

Bejkon je težio temeljnom preobražaju nauka i života uopšte. Naslov njegovog glavnog, ali nedovršenog dela je Instauratio magna (Velika obnova).

Cilj nauke i filozofije jeste da opskrbi ljudski život novim pronalascima i dobrima, da čovek ovlada prirodom i poveća svoju moć nad njom. Poznata je njegova rečenica „znanje je moć“.

Godine 1662. u Engleskoj Bejkon je osnovao „Učeno društvo“.

Iako je zagovarao iskustvo i posmatranje pojava, Bejkonova misao je bila ukorenjena u hermetizmu, zbog čega neki njegovi stavovi održavaju agripininu misao i uticaj rozenkrojcerskog hermetizma.

Izvori[uredi]

  1. ^ Empiricism: The influence of Francis Bacon, John Locke, and David Hume, Pristupljeno 29. 4. 2013.
  2. ^ Novi organon, I, 38

Spoljašnje veze[uredi]

Sa drugih Vikimedijinih projekata :