Fransoa Trifo
Fransoa Trifo | |
|---|---|
 Fransoa Trifo | |
| Puno ime | Fransoa Rolan Trifo |
| Datum rođenja | 6. februar 1932. |
| Mesto rođenja | Pariz,  Francuska |
| Datum smrti | 21. oktobar 1984. (52 god.) |
| Mesto smrti | Neji sir Sen,  Francuska |
| Zanimanje | filmski reditelj, scenarista, producent, glumac i filmski kritičar |
| Supružnik | Madelin Morgenstern (v. 1957; r. 1965) |
| Partner | Feni Ardant (1981−1984) |
| Deca | 3 |
| Nagrade | BAFTA za najbolji film, Oskar za najbolji film na stranom jeziku |
Fransoa Rolan Trifo (franc. François Roland Truffaut; Pariz, 6. februar 1932 — Neji sir Sen, 21. oktobar 1984) bio je francuski filmski reditelj, scenarista, producent, glumac i filmski kritičar. Jedan je od utemeljivača francuskog Novog talasa.[1] U karijeri dugoj preko četvrt veka, on ostaje ikona francuske filmske industrije, s obzirom da je radio na preko 25 filmova.
Sredinom pedesetih godina Trifo je, zajedno sa grupom mladih kritičara, budućih slavnih režisera, koju su činili Žan-Lik Godar, Klod Šabrol, Žak Rivet i Erik Romer, sarađivao u avangardnom časopisu Filmske sveske (Cahiers du cinema), gdje je i formulisao čuvenu autorsku teoriju.[2] Trifoov prvi film 400 udaraca, snimljen u godini kada su se pojavila još dva filma koja su označila početak novog talasa- Reneov Hirošimo, ljubavi moja i Godarov Do posljednjeg daha (za koji je Trifo radio scenario),[3] 1959, dobio je Nagradu za najbolju režiju u Kanu, kao i njujoršku Nagradu kritike za najbolji film na stranom jeziku u 1959. godini.[4]
Mladost[uredi | uredi izvor]
Trifo je rođen u Parizu 6. februara 1932. Njegova majka je bila Žanin de Monferand. Budući muž njegove majke, Rolan Trifo, prihvatio ga je kao usvojenog sina i dao mu prezime. Nekoliko godina kasnije je prebačen da živi sa raznim dadiljama i svojom bakom. Baka mu je usadila ljubav prema knjigama i muzici. Živeo je sa njom do njene smrti, kada je imao osam godina. Tek posle njene smrti živeo je sa roditeljima.[5] Identitet Trifoovog biološkog oca je nepoznat, ali je privatna detektivska agencija 1968. otkrila da je njena istraga o ovoj stvari dovela do Rolanda Levija, jevrejskog zubara iz Bajona. Porodica Trifoove majke je osporila nalaz, ali je Trifo poverovao i prihvatio ga.[6]
Trifo je često boravio kod prijatelja i pokušavao da bude van kuće što je više moguće. Poznavao je Robera Lašenea od detinjstva i bili su doživotni najbolji prijatelji. Lašene je bio inspiracija za lik Renea Bigija u 400 udaraca i radio je kao asistent na nekim od Trifoovih filmova. Bioskop je Trifou ponudio najveće bekstvo od nezadovoljnog kućnog života. Imao je osam godina kada je video svoj prvi film, Izgubljeni raj Abela Gansa, čime je počela njegova opsesija. Često je napuštao školu i šuljao se u pozorište jer mu je nedostajao novac za upis. Nakon što je izbačen iz nekoliko škola, sa 14 godina odlučio je da postane samouk. Dva od njegovih akademskih ciljeva bila su da gleda tri filma dnevno i čita tri knjige nedeljno.[5][7]
Trifo je često posećivao Cinémathèque Française Henrija Langloa, gde je bio izložen bezbrojnim stranim filmovima, upoznajući se sa američkom kinematografijom i rediteljima kao što su Džon Ford, Hauard Hoks i Nikolas Rej, kao i sa britanskim rediteljem Alfredom Hičkokom.[8]
Karijera[uredi | uredi izvor]
Andre Bazin[uredi | uredi izvor]
Nakon što je 1948. osnovao svoj filmski klub, Trifo je upoznao Andrea Bazina, koji je imao veliki uticaj na njegov profesionalni i lični život. Bazin je u to vreme bio kritičar i šef drugog filmskog društva. Postao je Trifoov lični prijatelj i pomogao mu da se izvuče iz raznih finansijskih i kriminalnih situacija tokom godina njegovog formiranja.[9]
Trifo se pridružio francuskoj vojsci 1950. godine, sa 18 godina, ali je naredne dve godine proveo pokušavajući da pobegne. Uhapšen je zbog pokušaja da dezertira iz vojske i zatvoren je u vojni zatvor. Bazin je iskoristio svoje političke kontakte da oslobodi Trifoa i zaposlio ga u svom novom filmskom časopisu Sveske bioskopa.
Sveske bioskopa[uredi | uredi izvor]
.jpg)
Tokom narednih nekoliko godina, Trifo je postao kritičar (a kasnije i urednik) u časopisu, gde je postao ozloglašen po svojim brutalnim, nemilosrdnim kritikama. Zvali su ga „Grobar francuske kinematografije“ i bio je jedini francuski kritičar koji nije pozvan na Kanski festival 1958. godine. Podržao je Bazina u razvoju jedne od najuticajnijih teorija kinematografije, teorije autora.[10]
Godine 1954., Trifo je napisao članak „Une Certaine Tendance du Cinéma Français“ („Izvestan trend francuske kinematografije“), u kojem je napao stanje francuskih filmova, kritikujući određene scenariste i producente, i navodeći osam reditelja za koje je smatrao da nisu sposobni da osmisle vrste "podlih" i "grotesknih" likova i priča koje je nazvao karakterističnim za mejnstrim francusku filmsku industriju: Žan Renoar, Rober Breson, Žan Kokto, Žak Beker, Abel Gans, Maks Ofils, Žak Tati i Rože Lenar. Članak je izazvao buru kontroverzi i donio je Trifou ponudu da piše za nacionalno cirkulirani, čitaniji kulturni nedeljnik Arts-Lettres-Spectacles. Trifo je napisao više od 500 filmskih članaka za tu publikaciju u naredne četiri godine.
Trifo je kasnije osmislio autorsku teoriju, prema kojoj je reditelj bio „autor” svog dela, a veliki reditelji poput Renoara ili Hičkoka imaju različite stilove i teme koje prožimaju njihove filmove. Iako njegova teorija tada nije bila široko prihvaćena, dobila je određenu podršku 1960-ih od američkog kritičara Endrua Sarisa. Godine 1967., Trifo je objavio svoj intervju o Hičkoku, Hitchcock/Truffaut.
Kratki filmovi[uredi | uredi izvor]
Nakon što je bio kritičar, Trifo je odlučio da snima filmove. Počeo je kratkim filmom Une Visite (1955), a zatim ga je pratio Les Mistons (1957).
Komentari za druge filmske stvaraoce[uredi | uredi izvor]
Trifo je izrazio svoje divljenje filmskim stvaraocima kao što su Luis Bunjuel, Ingmar Bergman, Rober Breson, Roberto Roselini i Alfred Hičkok. Trifo je napisao Hitchcock/Truffaut, knjigu o Hičkoku, zasnovanu na dugoj seriji intervjua.
O Žanu Renoaru je rekao:[11]
| „ | Mislim da je Renoar jedini filmski stvaralac koji je praktično nepogrešiv, koji nikada nije napravio grešku na filmu. I mislim da ako nikada nije pogrešio, to je zato što je uvek pronalazio rešenja zasnovana na jednostavnosti — ljudskim rešenjima. On je jedan filmski reditelj koji se nikada nije pretvarao. Nikada nije pokušavao da ima stil, a ako poznajete njegov rad – koji je veoma opsežan, pošto se bavio raznim temama – kada zapnete, posebno kao mladi filmski stvaralac, možete razmislite kako bi Renoar postupio u ovoj situaciji i generalno ćete naći rešenje. | ” |
Trifo je nemačkog filmskog stvaraoca Vernera Hercoga nazvao „najvažnijim živim filmskim režiserom“.[12]
Trifo i Žan-Lik Godar, njegov kolega iz Sveske Bioskopa, blisko su sarađivali tokom svog početka kao filmski reditelji, iako su imali različite metode rada. Tenzije su isplivale na površinu posle maja 1968: Godar je želeo politički, posebno marksistički bioskop, Trifo je bio kritičan prema stvaranju filmova prvenstveno u političke svrhe.[13]
Godine 1973. Godar je optužio Trufoa da je snimio film koji je bio "laž" (Day For Night), a Trifo je odgovorio pismom od 20 stranica u kojem je optužio Godara da je radikalni licemer, čovek koji je verovao da su svi "jednaki" samo u teoriji. Godar je kasnije pokušao da se pomiri sa Trifoom, ali nikada više nisu razgovarali niti su se videli.[14] Nakon Trifoove smrti, Godar je napisao uvod u zbirku svojih pisama i dugu počast u njegovom filmu Histoire(s) du cinéma.[15]
Lični život[uredi | uredi izvor]
Trifo je bio u braku sa Medlin Morgenstern od 1957. do 1965. godine i imali su dve ćerke, Lauru (rođena 1959) i Evu (rođena 1961). Medlen je bila ćerka Ignasa Morgensterna, generalnog direktora jedne od najvećih francuskih kompanija za distribuciju filmova, Cocinor, i bila je u velikoj meri odgovorna za obezbeđivanje sredstava za Trifoove prve filmove.
1968. Trifo je veren za glumicu Klod Džejd (Ukradeni poljupci, Krevet i daska, Ljubav u bekstvu); on i Fani Ardan (Žena iz susedstva, poverljivo vaša) živeli su zajedno od 1981. do 1984. i imali ćerku Žozefinu Trifo (rođena 28. septembra 1983).[16]
Trifo je bio ateista, ali je imao veliko poštovanje prema Katoličkoj crkvi i zatražio je misu zadušnicu za njegovu sahranu.[17]
Smrt[uredi | uredi izvor]
U julu 1983, nakon prvog moždanog udara i dijagnoze tumora na mozgu,[18] Trifo je iznajmio kuću Fransa Gala i Mišela Bergera u blizini Onflera u Normandiji. Očekivalo se da prisustvuje premijeri filma svog prijatelja Miloša Formana kada je preminuo 21. oktobra 1984. godine, u 52. godini, u američkoj bolnici u Francuskoj.[16]
U vreme svoje smrti imao je brojne filmove u pripremi. Nameravao je da snimi 30 filmova, a zatim da se povuče da piše knjige do kraja života. Do tog cilja mu je nedostajalo pet filmova. Sahranjen je na groblju Monmartr.[19]
Filmografija[uredi | uredi izvor]
Uticajni filmovi[uredi | uredi izvor]
- 400 udaraca (Les Quatre-cents coups) (1959)
- Pucajte na pijanistu (Tirez sur le pianiste) (1960)
- Žil i Džim (Jules et Jim) (1962)
- Nežna koža (Le Peau douce) (1964)
- Farenhajt 451 (Fahrenheit 451) (1966)
- Mlada je bila u crnini (La Mariee etait en noir)(1967)
- Ukradeni poljupci (Baisers volés) (1968)
- Sirena Misisipija (La Sirene du Mississippi)(1969)
- Divlji dečak (L'Enfant sauvage)(1969)
- Bračno gnezdo (Zajednički krevet i sto / Domicile conjugal) (1970)
- Dve Engleskinje i kontinent (Les Deux Anglaises et le continent) (1971)
- Lepotica kao ja (Une Belle fille comme moi) (1972)
- Američka noć (La nuit américaine) (1973)
- Priča o Adeli H. (L'Histoire d'Adele H.) (1975)
- Džeparac (L'Argent de poche) (1976)
- Čovek koji je volio žene (L'Homme quai amait les femmes) (1977)
- Zelena soba| (La Chambre verte)(1978)
- Ljubav u bekstvu (L'amour en fuite) (1979)
- Poslednji metro (Le dernier métro) (1980)
- Žena iz susedstva (La Femme d'a cote) (1981)
- Brzo nedelja (Vivament dimanche!)(1983)
Kompletna filmografija[uredi | uredi izvor]
Dugometražni filmovi[uredi | uredi izvor]
| Godina | Naslov na engleskom jeziku | Naslov na francuskom jeziku |
|---|---|---|
| 1959 | The 400 Blows | Les Quatre Cents Coups |
| 1960 | Shoot the Piano Player | Tirez sur le pianiste |
| 1962 | Jules and Jim | Jules et Jim |
| 1964 | The Soft Skin | La Peau douce |
| 1966 | Fahrenheit 451 | Fahrenheit 451 |
| 1968 | The Bride Wore Black | La Mariée était en noir |
| 1968 | Stolen Kisses | Baisers volés |
| 1969 | Mississippi Mermaid | La sirène du Mississippi |
| 1970 | The Wild Child | L'Enfant sauvage |
| 1970 | Bed and Board | Domicile conjugal |
| 1971 | Two English Girls | Les Deux anglaises et le continent |
| 1972 | Such a Gorgeous Kid Like Me | Une belle fille comme moi |
| 1973 | Day for Night | La Nuit américaine |
| 1975 | The Story of Adèle H. | L'Histoire d'Adèle H. |
| 1976 | Small Change | L'Argent de poche |
| 1977 | The Man Who Loved Women | L'Homme qui aimait les femmes |
| 1978 | The Green Room | La Chambre verte |
| 1979 | Love on the Run | L'Amour en fuite |
| 1980 | The Last Metro | Le Dernier métro |
| 1981 | The Woman Next Door | La Femme d'à côté |
| 1983 | Confidentially Yours | Vivement dimanche! |
Kratki filmovi i saradnje[uredi | uredi izvor]
| Godina | Naslov na engleskom jeziku | Naslov na francuskom jeziku | Beleške |
|---|---|---|---|
| 1955 | A Visit | Une Visite | |
| 1957 | The Mischief Makers | Les Mistons | |
| 1958 | A Story of Water | Une Histoire d'eau | Zajedno sa Žan Lik Godarom |
| 1961 | The Army Game | "Tire-au-flanc 62" | Režiser: Klod de Živre; Trifo je saradnik |
| 1962 | Antoine and Colette | Antoine et Colette |
Scenarista[uredi | uredi izvor]
| Godina | Naslov na engleskom jeziku | Naslov na francuskom jeziku | Beleške |
|---|---|---|---|
| 1960 | Breathless | À bout de souffle | Režiser: Žan-Lik Godar |
| 1988 | The Little Thief | La Petite voleuse | Režiser: Klod Miler |
| 1995 | Belle Époque (miniseries) [Wikidata] | Belle Époque | Režiser: Gavin Milar; miniserija |
Glumac[uredi | uredi izvor]
| Godina | Naslov na engleskom jeziku | Naslov na francuskom jeziku |
|---|---|---|
| 1956 | Le Coup du berger | Gost na žurci |
| 1956 | La sonate à Kreutzer | |
| 1959 | The 400 Blows | Čovek na festivalu |
| 1963 | À tout prendre | Fransoa Trifo |
| 1964 | The Soft Skin | Službenik na benzinskoj pumpi |
| 1970 | The Wild Child | Dr Žan Itar |
| 1970 | Bed & Board | Prodavač novina |
| 1971 | Two English Girls | Narator |
| 1972 | Such a Gorgeous Kid Like Me | Novinar |
| 1973 | Day for Night | Ferand, režiser |
| 1975 | The Story of Adèle H. | Oficir |
| 1976 | Small Change | Martinov otac |
| 1977 | The Man Who Loved Women | Čovek na sahrani |
| 1977 | Close Encounters of the Third Kind | Klod Lakomb |
| 1978 | The Green Room | Žulijen Daven |
| 1981 | The Woman Next Door | Pojavljivanje |
Producent[uredi | uredi izvor]
| Godina | Naslov na engleskom jeziku | Naslov na francuskom jeziku |
|---|---|---|
| 1958 | Good Anna | Anna la bonne |
| 1960 | Testament of Orpheus | Le testament d'Orphée |
| 1961 | The Gold Bug | Le scarabée d'or |
| 1961 | Paris Belongs to Us | Paris nous appartient |
| 1968 | Naked Childhood | L'Enfance Nue |
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Obituary Variety, 24 October 1984.
- ^ „FRANCOIS TRUFFAUT - French New Wave Director”. www.newwavefilm.com. Pristupljeno 2021-01-26.
- ^ „Francois Truffaut, New Wave Director, Dies”. archive.nytimes.com. Pristupljeno 2021-01-26.
- ^ „Francois Truffaut | Biography, Films, & Facts”. Encyclopedia Britannica (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-01-26.
- ^ a b „FRANCOIS TRUFFAUT - French New Wave Director”. www.newwavefilm.com. Pristupljeno 2021-12-27.
- ^ Ingram, Robert; Duncan, Paul (2004). François Truffaut: Film Author, 1932-1983 (na jeziku: engleski). Taschen. ISBN 978-3-8228-2260-9.
- ^ „François Truffaut | Biography, Movie Highlights and Photos”. AllMovie (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-12-27.
- ^ Mintzer, Jordan; Mintzer, Jordan (2014-11-10). „‘Francois Truffaut’ at the Cinematheque Francaise: Exhibition Review”. The Hollywood Reporter (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-12-27.
- ^ Gutorow, Jacek (2021-12-01). „Review: Lydia Davis. 2019. Essays One. New York: Farrar, Straus and Giroux. Lydia Davis. 2021. Essays Two. New York: Farrar, Straus and Giroux. Lydia Davis. 2009. The Collected Stories. New York: Farrar, Straus and Giroux.”. Explorations: A Journal of Language and Literature. 9: 64—66. doi:10.25167/exp13.21.9.7.
- ^ „auteur theory | Definition & Directors | Britannica”. www.britannica.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-12-28.
- ^ Nast, Condé (2010-07-29). „Truffaut’s Last Interview”. The New Yorker (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-12-28.
- ^ Herzog, Werner; Cronin, Paul (2002). Herzog on Herzog. Internet Archive. London ; New York : Faber and Faber. ISBN 978-0-571-20708-4.
- ^ „When Truffaut met Godard”. Financial Times. 2011-01-21. Pristupljeno 2021-12-28.
- ^ May 27, Owen Gleiberman Updated; EDT, 2010 at 11:28 PM. „Godard and Truffaut: Their spiky, complex friendship is its own great story in 'Two in the Wave'”. EW.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-12-28.
- ^ Baecque, Antoine de (2000). Truffaut. Serge Toubiana. Berkeley: University of California Press. ISBN 0-520-22524-4. OCLC 43555170.
- ^ a b „Francois Truffaut, New Wave Director, Dies”. archive.nytimes.com. Pristupljeno 2021-12-28.
- ^ Eric Michael Mazur (2011). Encyclopedia of religion and film. Library Genesis. Santa Barbara, Calif. : ABC-CLIO. ISBN 978-0-313-33072-8.
- ^ Antoine de Baecque and Serge Toubiana's Biography of François Truffaut
- ^ „Journées du patrimoine 2011 Paris 18ème, le programme”. LEFIGARO (na jeziku: francuski). 2011-09-15. Pristupljeno 2021-12-28.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Ingram, Robert; Duncan, Paul (2004). François Truffaut: Film Author, 1932-1983 (na jeziku: engleski). Taschen. ISBN 978-3-8228-2260-9.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- François Truffaut na sajtu IMDb (jezik: engleski)
- New Wave Film Encyclopedia: "François Truffaut" an extensive biography
- François Truffaut complete biography: "François Truffaut" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (22. jun 2013)
- François Truffaut bibliography via the UC Berkeley Media Resources Center
- Francois Truffaut at The Guardian Film
- Francois Truffaut at The New York Times Movies
- „Prikuljene vijesti i komentari o članku Fransoa Trifo”. The New York Times.
- Fransoa Trifo na sajtu WorldCat (jezik: engleski)
- Legendary interview with Truffaut from 1970
- AllMovie.com Biography
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
| Akademske | |
| Umetničke | |
| Ljudi | |
| Ostale | |
