Frederik Sodi

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Frederik Sodi
Frederik Sodi 1922.
Lični podaci
Datum rođenja(1877-09-02)2. septembar 1877.
Mesto rođenjaIstborn, Ujedinjeno Kraljevstvo
Datum smrti22. septembar 1956.(1956-09-22) (79 god.)
Mesto smrtiBrajton, Ujedinjeno Kraljevstvo
ObrazovanjeUniverzitet Aberistuit, Merton koledž

Frederik Sodi FRS[1] (engl. Frederick Soddy; Istborn, 2. septembar 1877 — Brajton, 22. septembar 1956) bio je engleski radiohemičar. Dobio je Nobelovu nagradu za hemiju 1921. za istraživanja radioaktivnog raspada i posebno za formulaciju teorije izotopa. On je sa Ernestom Radefordom pokazao da je radioaktivnost posledica transmutacija elemenata, za koju se sada zna da uključuje nuklearne reakcije. Takođe je dokazao postojanje izotopa određenih radioaktivnih elemenata.[2][3][4] Godine 1921, dobio je Nobelovu nagradu za hemiju „za svoj doprinos našem znanju o hemiji radioaktivnih supstanci i njegovim istraživanjima porekla i prirode izotopa“. Sodi je bio polimat koji je savladao hemiju, nuklearnu fiziku, statističku mehaniku, finansije i ekonomiju.[5][6]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Sodi je rođen u ulici Bolton 6, Istborn, Engleska,[7] kao sin Bendžamina Sodija, trgovca kukuruzom, i njegove žene Hane Grin. Pohađao je školu na Istbornskom koledžu, pre nego što je nastavio da studira na Univerzitetskom koledžu Velsa u Aberistvitu i na Merton koledžu u Oksfordu, gde je diplomirao 1898. godine sa počastima prve klase iz hemije.[8] On je bio istraživač na Oksfordu od 1898. do 1900. godine.

Naučna karijera[uredi | uredi izvor]

Godine 1900, postao je demonstrator hemije na Univerzitetu Makgil u Montrealu, Kvebek, gde je radio sa Ernestom Raderfordom na radioaktivnosti.[9][8] On i Raderford su shvatili da se anomalno ponašanje radioaktivnih elemenata javljalo zato što su se raspadali na druge elemente. Ovaj raspad je takođe proizveo alfa, beta i gama zračenje. Kada je radioaktivnost prvi put otkrivena, niko nije bio siguran šta je uzrok. Bio je potreban pažljiv rad Sodija i Raderforda da bi dokazali da se atomska transmutacija zapravo dešava.

Godine 1903, sa ser Vilijamom Remzijem na Univerzitetskom koledžu u Londonu, Sodi je pokazao da raspad radijuma proizvodi gas helijum.[8] U eksperimentu je uzorak radijuma bio zatvoren u staklenoj posudi tankih zidova smeštenoj unutar evakuisane staklene sijalice. Nakon što se eksperiment odvijao u toku dužeg vremenskog perioda, spektralna analiza sadržaja nekadašnjeg evakuisanog prostora otkrila je prisustvo helijuma.[10] Kasnije, 1907. godine, Raderford i Tomas Rojds su pokazali da je helijum prvo nastao kao pozitivno naelektrisana jezgra helijuma (He2+) koja su bila identična alfa česticama, koje su mogle da prođu kroz tanki stakleni zid, ali su bile zadržane u okružujućem staklenom omotaču.[11]

Od 1904. do 1914, Sodi je bio predavač na Univerzitetu u Glazgovu. Rut Piret je u to vreme radila kao njegov istraživački asistent.[12] U maju 1910. Sodi je izabran za člana Kraljevskog društva.[1] Godine 1914, postavljen je za katedru na Univerzitetu u Aberdinu, gde je radio na istraživanjima vezanim za Prvi svetski rat.

Godine 1913, Sodi je pokazao da se atomski broj atoma pomera niže za dva mesta pri alfa emisiji, i na više za jedno mesto pri beta emisiji. Ovo je objavio otprilike u isto vreme Kazimirz Fajans, i poznato je kao zakon radioaktivnog pomeranja Fajansa i Sodija, što je fundamentalni korak ka razumevanju odnosa među porodicama radioaktivnih elemenata. Godine 1913, Sodi je takođe opisao fenomen u kojem radioaktivni element može imati više od jedne atomske mase iako su hemijska svojstva identična. On je ovaj koncept nazvao izotopom što znači „isto mesto”.[13][14] Reč mu je prvobitno predložila Margaret Tod.[15] Kasnije je Dž. Dž. Tomson pokazao da neradioaktivni elementi takođe mogu imati više izotopa.

Radom koji su Sodi i njegova istraživačka asistentkinja Ada Hičins uradili u Glazgovu i Aberdinu pokazano je da se uranijum raspada u radijum.[16][17]

Sodi je objavio Tumačenje radijuma (1909) i Atomsku transmutaciju (1953).

Godine 1918, radeći sa Džonom Arnoldom Krenstonom, najavio je otkriće izotopa elementa kasnije nazvanog protaktinijum.[18] Ovo je bilo neznatno kasnije od otkrića tog elementa od strane Nemaca Lise Mejtner i Ota Hana; međutim, kaže se da je njihovo otkriće zapravo napravljeno 1915. godine, ali je njegovo objavljivanje odloženo zbog toga što su Kranstonove beleške bile zaključane dok je bio u aktivnoj službi u Prvom svetskom ratu[19]

Godine 1919, prelazi na Univerzitet u Oksfordu kao prvi dr. Lijev profesor hemije, gde je u periodu do 1936. godine reorganizovao laboratorije i nastavni plan i program hemije. Dobio je Nobelovu nagradu za hemiju 1921. za svoja istraživanja radioaktivnog raspada i posebno za formulaciju teorije izotopa.

Njegov rad i eseji koji popularišu novo shvatanje radioaktivnosti bili su glavna inspiracija za H. G. Velsov The World Set Free (1914), koji prikazuje atomske bombe bačene iz dvokrilaca u ratu koji se odvija mnogo godina u budućnosti. Velsov roman poznat je i kao Poslednji rat i zamišlja miran svet koji izlazi iz haosa. U knjizi Bogatstvo, virtuelno bogatstvo i dug Sodi hvali The World Set Free. Takođe navodi da radioaktivni procesi verovatno napajaju zvezde.

Rad sa Raderfordom[uredi | uredi izvor]

Rođen je u Istburnu u Engleskoj. Studirao je na univerzitetu u Aberistvitu i potom na Oksfordu. U Oksfordu je bio istraživač od 1898. do 1900. godine, a 1900. postao je demonstrator hemije na Makgilovom Univerzitetu u Montrealu, gde je zajedno sa Ernestom Raderfordom radio na proučavanju radioaktivnosti. On i Raderford došli su do zaključka da anomalna ponašanja radioaktivnih elemenata nastaju zato što se oni raspadaju na druge elemente. Tokom raspada nastajalo je alfa, beta i gama zračenje. Kada je radioaktivnost prvi put uočena, niko nije znao njen pravi uzrok. Sodi i Raderford su temeljitim radom dokazali da se kod radioaktivnosti dešava transformacija jednih elemenata u druge.

Raspad uranijuma, izotopi, alfa radioaktivnost[uredi | uredi izvor]

Zajedno sa Vilijamom Remzijem, Frederik Sodi je 1903. spektroskopskom metodom potvrdio da se raspadom radijuma stvara i helijum. Od 1904. do 1914. predavao je na Univerzitetu u Glazgovu. Dokazao je da se uranijum raspada na radijum, te da jedan atomski element može imati različite atomske mase, iako mu hemijska svojstva ostaju ista. To opažanje dovelo je do koncepta izotopa. Kasnije je demonstrirao da i elementi koji nisu radioaktivni mogu imati mnogo izotopa. Dokazao je da nakon alfa emisije element ima atomski broj manji za dva, a da nakon beta emisije atomski broj postaje veći za 1. Bio je to fundamentalni korak u razumevanju odnosa grupa radioaktivnih elemenata. Tačnije, alfa emisijom element se premešta dva mesta unatrag, a beta emisijom jedno mesto unapred u periodnom sistemu elemenata.

Popularizacija nauke[uredi | uredi izvor]

Svojim esejima popularizovao je radioaktivnost. Postao je glavna inspiracija književniku poput H. Dž. Velsa, koji je već 1914. pisao o atomskim bombama. U jednom svom eseju Frederik Sodi je pohvalio H. Dž. Velsa i naglasio je da je radioaktivnost verovatno proces stvaranja energije zvezda.

Tokom Prvog svetskog rata radio je na Univerzitetu u Aberdinu na istraživanjima vezanim za ratnu industriju. Godine 1919. vratio se u Oksford. Dobio je Nobelovu nagradu za hemiju 1921. godine, za istraživanja radioaktivnog raspada i posebno za formulaciju teorije izotopa.

Bibliografija[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Fleck, A. (1957). „Frederick Soddy Born Eastbourne 2 September 1877 Died Brighton 26 September 1956”. Biographical Memoirs of Fellows of the Royal Society. 3: 203—226. JSTOR 769361. doi:10.1098/rsbm.1957.0014 Slobodan pristup. 
  2. ^ Davies, M. (1992). „Frederick Soddy: The scientist as prophet”. Annals of Science. 49 (4): 351—367. doi:10.1080/00033799200200301. 
  3. ^ Kauffman, G. B. (1997). „Book Review:The World Made New: Frederick Soddy, Science, Politics, and Environment Linda Merricks”. Isis. 88 (3): 564—565. doi:10.1086/383825. 
  4. ^ George B. Kauffman (1986). Frederick Soddy (1877–1956): Early Pioneer in Radiochemistry (Chemists and Chemistry). Dordrecht; Boston; Hingham: D. Reidel Pub. Co. str. 272. ISBN 978-90-277-1926-3. 
  5. ^ Watson, Katherine D. (2007). „Soddy, Frederick (1877-1956)”. Van Nostrand's Scientific Encyclopedia. ISBN 978-0471743989. doi:10.1002/0471743984.vse9748. 
  6. ^ Davies, Mansel (1992). „Frederick Soddy: The scientist as prophet”. Annals of Science (na jeziku: engleski). 49 (4): 351—367. ISSN 0003-3790. doi:10.1080/00033799200200301. 
  7. ^ „The story behind Eastbourne resident Frederick Soddy discovering the isotope”. Great British Life. 6. 5. 2014. Pristupljeno 1. 5. 2022. 
  8. ^ a b v „The Nobel Prize in Chemistry 1921 – Frederick Soddy Biographical”. Nobelprize.org. Pristupljeno 28. 11. 2017. 
  9. ^ John Gribbin (2014). 13.8: The Quest to Find the True Age of the Universe and the Theory of Everything. London: Icon Books. ISBN 978-1-84831-918-9. 
  10. ^ „Experiments in radioactivity, and the production of helium from radium”. Proceedings of the Royal Society of London. 72 (477–486): 204—207. 1904. S2CID 96923410. doi:10.1098/rspl.1903.0040 Slobodan pristup. 
  11. ^ *Ernest Rutherford, Thomas Royds (1909). "The Nature of the α Particle from Radioactive Substances". Philosophical Magazine.17.281
  12. ^ Pirret, Ruth; Soddy, Frederick (1911). „LXXVII. The ratio between uranium and radium in minerals. II”. The London, Edinburgh, and Dublin Philosophical Magazine and Journal of Science. 21 (125): 652—658. ISSN 1941-5982. doi:10.1080/14786440508637078. 
  13. ^ Soddy, Frederick (1913). „Intra-atomic Charge”. Nature (na jeziku: engleski). 92 (2301): 399—400. ISSN 1476-4687. S2CID 3965303. doi:10.1038/092399c0. 
  14. ^ Giunta, Carmen (2017). „Isotopes: Identifying the Breakthrough Publication” (PDF). Bulletin for the History of Chemistry (na jeziku: engleski). 42 (2): 103—111. 
  15. ^ Britton, Kate (avgust 2017). „Archaeological Futures: A stable relationship: isotopes and bioarchaeology are in it for the long haul”. Antiquity. 91 (358): 853—864. ISSN 0003-598X. S2CID 164265353. doi:10.15184/aqy.2017.98. hdl:2164/8892 Slobodan pristup. 
  16. ^ Soddy, Frederick; Hitchins, A. F. R. (avgust 1915). „XVII. The relation between uranium and radium.—Part VI. The life-period of ionium”. Philosophical Magazine. 6. 30 (176): 209—219. doi:10.1080/14786440808635387. 
  17. ^ Soddy, Frederick (15. 2. 1917). „The Atomic Weight of "Thorium" Lead”. Nature. 98 (2468): 469. Bibcode:1917Natur..98Q.469S. S2CID 3979761. doi:10.1038/098469a0. Pristupljeno 12. 4. 2014. 
  18. ^ Soddy, Frederick; Cranston, John A. (1918-06-01). „The parent of actinium”. Proceedings of the Royal Society of London. Series A, Containing Papers of a Mathematical and Physical Character. 94 (662): 384—404. doi:10.1098/rspa.1918.0025 Slobodan pristup. 
  19. ^ „University of Glasgow :: Story :: Biography of John Arnold Cranston”. Arhivirano iz originala 11. 03. 2020. g. Pristupljeno 03. 09. 2022. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Фредерик_Соди&oldid=27552347”