Fridrih Niče

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Fridrih Niče

Nietzsche1882.jpg

Puno ime Fridrih Vilhelm Niče
Informacije
Datum rođenja 15. oktobar 1844.
Mesto rođenja Reken (Saksonija)
Datum smrti 25. avgust 1900.
Mesto smrti Vajmar (Nemačka)
Rad
Epoha Filozofija XIX veka
Regija Zapadna filozofija
Škola filozofije Kontinentalna filozofija, Vajmarski klasicizam;
Preteča Egzistencijalizma, Postmodernizma, Poststrukturalizma, Psihoanalize
Glavna interesovanja Estetika, Epistemologija, Etika Filologija
Značajne ideje Dualizam Apolon-Dionis, Večiti povratak, Nihilizam, Smrt Boga
Uticaji od Emerson, Gete, Hajn, Heraklit, Šiler, Šopenhauer, Spinoza, Vagner
Uticao na Bataj, Kami, Deluz, Derida, Fuko, Hajdiger, Ikbal, Džaspers, Rand, Rilke, Sartr


Fridrih Vilhelm Niče (nem. Friedrich Wilhelm Nietzsche; Reken, 15. oktobar 1844Vajmar, 25. avgust 1900) radikalni nemački filozof-pesnik, jedan od najvećih modernih mislilaca i jedan od najoštrijih kritičara zapadne civilizacije, kulture i hrišćanstva. filolog, esejista[1] filozof i pesnik. Studirao je klasičnu filologiju i kratko vreme radio kao profesor u Bazelu, ali je morao da se povuče zbog bolesti. Na Ničea su najviše uticali Šopenhauer, kompozitor Vagner i predsokratovski filozofi, naročito Heraklit.[2] Neretko, Ničea označavaju kao jednog od začetnika egzistencijalizma, zajedno sa Serenom Kierkegarom[3]

Rani život[uredi]

Rođen je oko deset časova izjutra 15. oktobra 1844. godine [3] godine u gradu Rekenu (pored Licena), u protestantskoj porodici. Njegov otac Ludvig kao i njegov deda bili su protestanski pastori.[3] Otac mu je umro kada je imao samo 4 godine što je ostavilo dubok trag na njega. Školovao se u Pforti koja je bila izuzetno stroga škola i ostavljala učenicima jako malo slobodnog vremena.[3] Tu je stekao i osnove poznavanja klasičnih jezika i književnosti. Počeo je da studira (pohađao samo jedan semestar) teologiju, ali je pod uticajem nezadovoljne majke napustio studije.[4] Da bi se onda upisao na klasičnu filologiju. Posle briljantno završenih studija, Niče je bio izvesno vreme, dok se nije razboleo, profesor u Bazelu. Doktor nauka je postao sa 24 godine bez odbrane teze zahvaljujući profesoru Ričlu koji je u njemu video veliki talenat za filologiju. Godine 1868. Smatra se da je pod uticajem profesora Ernsta Ortlepa Niče upoznat sa muzikom i delima Riharda Vagnera [5] Godine 1871/1872. izlazi prva Ničeova filozofska knjiga Rođenje Tragedije [3].

Niče kroz pero Štefana Cvajga[uredi]

Ničeov opis verno je preneo na papir pisac Štefan Cvajg.[6]

Vikicitati „Prkosno uzdignuta glava junaka, visoko izbočeno čelo svo izbrazdano mračnim mislima, teški uvojci kose iznad napetog prkosnog zatiljka. Ispod obrva svetluca sokolski pogled, a svaki mišić umnoga lica, sav je napet od volje, zdravlja i snage. Vercingetoriksovi brkovi muževno mu se spuštaju iznad oporih usana i izbočene brade, pokazujući varvarskog ratnika, pa čovek nehotice uz tu lavlju glavu čvrstih mišića može zamisliti germanski vikinški lik s pobedničkim mačem, rogom i kopljem“
({{{2}}})

Nihilizam[uredi]

Nihilizam se označava istorijsko kretanje Evrope kroz prethodne vekove, koje je odredio i sadašnji vek. To je vreme u kojem već dve hiljade godina preovlaadva onto-teološki horizont tumačenja sveta, hrišćanska religija i moral. [7] Niče razlikuje dve vrste nihilizma: pasivni i aktivni. Pasivni nihilizam je izraz stanja u kome postojeći vrednosti ne zadovoljavaju životne potrebe-ne znače ništa.[2] Ali on je polazište za aktivni nihilizam, za svesno odbacivanje i razaranje postojećih vrednosti, kako bi se stvorili uslovi za ponovno jedinstvo kulture i života.[2] Po sebi se razume da Niče nije izmislio nihilizam. Niti je pripremio njegov dolazak, niti je prokrčio put njegovoj prevlasti u našem vremenu. Njegova je zasluga samo u tome što je prvi jasno prepoznao nihilističko lice savremenog sveta.[8] Što je prvi progovorio o rastućoj pustinji moderne bezbednosti, što je prvi glasno ustanovio da je Zapad izgubio veru u viši smisao života.[8] Niče je došao u priliku da shvati nihilizam kao prolazno, privremeno stanje. I štaviše pošlo mu je za rukom da oktrije skrivenu šansu koju nihilizam pruža današnjem čoveku.[8] Da shvati ovaj povesni događaj kao dobar znak, kao znamenje životne obnove, kao prvi nagoveštaj prelaska na nove uslove postojanja[8] Niče na jednom mestu izričito tvrdi, nihilizam je u usti mah grozničavo stanje krize s pozitivnim, a ne samo negativnim predznakom.[8] Nihilizam je zaloga buduće zrelosti života. Stoga je neopravdano svako opiranje njegovoj prevlasti, stoga je neumesna svaka borba protiv njega.[8]

Natčovek[uredi]

Natčovek je najviši oblik volje za moć koji određuje smisao opstanka na Zemlji: Cilj nije čovečanstvo, nego više no čovek![9]. Njegov cilj je u stalnom povećanju volje za moć iz čega proizilazi da nema za cilj podređivanje natprirodnom svetu. Afirmacija sebe, a ne potčinjavanje natprirodnom, suština je Ničeove preokupacije natčovekom. U suprotnom, čovek ostaje da živi kao malograđanin u svojim životinjskim užicima kao u nadrealnom ambijentu. Natčovek je ogledalo dionizijske volje koja hoće samo sebe, odnosno večna afirmacija sveg postojećeg.

Ničeov natčovek u "Berlinskim ilustrovanim novinama iz 1903. godine"
Ničeov natčovek u "Berlinskim ilustrovanim novinama iz 1903. godine“.

Učiniti natčoveka gospodarem sveta značilo biraščovečenje postojećeg čoveka, učiniti ga ogoljenim od dosadašnjih vrednosti. Rušenjem postojećih vrednosti, što je omogućeno učenjem o večnom vraćanju istog, natčovek se otkriva kao priroda, animalnost, vladavina nesvesnog. Time Niče vrši alteraciju čoveka od tužđeg, hrišćanskog čoveka ka čoveku prirode, raščovečenom čoveku novih vrednosti. To znači da Niče suštinu čoveka određuje kao reaktivno postojanje. Na taj način čovek postojećih vrednosti mora da želi svoju propast, svoj silazak, kako bi prevazišao sebe: Mrtvi su svi bogovi, sada želimo da živi natčovek- to neka jednom u veliko podne bude naša poslednja volja![10] Čovek u dosadašnjoj istoriji nije bio sposoban da zagospodari Zemljom, jer je stalno bio usmeren protiv nje. Zbog toga čovek treba da bude nad sobom, da prevaziđe sebe. U tom pogledu natčovek ne predstavlja plod neobuzdane isprazne fantazije. Sa druge strane, prirodu natčoveka ne možemo otkriti u okviru tradicionalne-hrišćanske istorije, već je potrebno iskoračiti iz nje. Upravo ovaj iskorak može da odredi sudbinu i budućnost cele Zemlje.[7]

Ničeova pisma[uredi]

Između Ničeove filozofije i života postoji prisna unutrašnja veza, daleko prisnija nego što je to slučaj sa ostalim filozofima.[11] Motiv usamljenosti postaje okosnica Ničeovih pisama.[11] O svojoj usamljnosti Niče je prvi put progovorio u pismima školskom drugu, prijatelju E. Rodeu, pisanim za vreme služenja vojnog roka.[11] U jednom od njih kaže da je prilično usamljen jer "u krugu svojih poznatih" nema ni prijatelja ni filologa.[12] Mladi Niče je doživeo je doživeo i shvatio usamljenost sasvim skromno i bezazleno - kao čisto spoljašnju prepreku.[11] Niče je progovorio u pismu Hajnrihu Kezelicu iz 1878[13] očigledno duboko povređen slabim prijemom na koji je naišla njegova knjiga "Ljudsko, odviše ljudsko" kod njegovih prijatelja.[11] Naknadno je tačno uvideo da su unutrašnje prepreke ljudima kudikamo teži i važniji od spoljašnjih. S toga je priznao da se oseća usamljenim ne zato što je fizički udaljen od njih, već zato što je izgubio poverenje otkrivši da nema ničeg zajedničkog sa njima.[11]

Jačanju i produbljivanju osećaja usamljenosti znatno je doprineo mučan rastanaka sa Lu Salome i Paulom Reeom posle kratkog ali intenzivnog druženja.[14] Poslenjih godina pred slom Niče je najzad izgubio veru u prijatelje i prijateljstvo.[11] O tome veoma upečatljivo svedoči pismo sestri u kome kaže:[11]

Vikicitati „Počev od dečjih nogu do sada nisam našao nikoga s kim bi imao istu muku na srcu i savesti. Skoro sve moje ljudske veze nastale su iz napada osećanja usamljenosti. Overbek baš kao i Ree, Malvida baš kao i Kezelic - bio sam smešno srećan kada sam s nekim našao ili verovao da nalazim makar i trunčicu zajedničkog.“
({{{2}}})

Svoj ispovedni ton nastavlja i u sledećem pismu.[15]

Vikicitati „Ako izuzmem Vagnera, niko mi do sada ni hiljaditim delom strasti patnje nije izašao u susret da bih se sa njim "razumeo", tako sam još kao dete bio sam, a i danas sam to u svojoj 44-toj godini života.“
({{{2}}})

Stil je onakav kakav je čovek[uredi]

Ono što je posebno karakteristično za Ničea jeste njegov stil. Tako se još jednom potvrđuje tačnost one Bigonove da je čovek stil i obratno. Prvo što se može zapaziti jeste da Ničeova dela više liče na pesničku prozu nego na filozofska dela. Možda je to zato što njemu nikada nisu svojstveni vedrina mudraca i spokojstvo uravnoteženog duha. On je bio emotivan i intuitivan, strastven i patetičan čovek. Jezik njegovog glavnog junaka Zaratustre jeste jezik ditiramba, a ne suptilne filozofske analize. Njegova pesničko-filozofska reč ima opojnu prometejsku snagu. Niče eksplicite tvrdi: „Moja filozofija donosi pobedonosnu misao od koje konačno propada svaki drugi način mišljenja“. On piše po nadahnuću i asocijacijama „Zadirkuje“ filozofske teme, više sugeriše nego što argumentuje. Svoju filozofiju naziva i „eksperimentalnom“ zato što, zapravo eksperimentiše idejama. To je navelo neke pedagoge da konstatuju kako je Niče zarazan, otrovan za omladinu.

Neguje ispovedni stil pisanja, koji su koristili i neki filozofi i pre njega: Blez Paskal, Žan Žak Ruso, Mišel Ejkem de Montenj, Soren Kjerkegor i drugi. Svi oni manje dokazuju a više pokazuju, tj. saopštavaju. Ničeov "stil ispovedanja" više otežava nego što olakšava pristup njegovom delu.[16] Dijalog ima subjektivnu dijalektiku potiskuje monolog. Otuda nije nikakvo iznenađenje što Niče uzima na nišan pre svega „dijalektičare“ Sokrata i Platona. On kao iz topa ispucava ideje i, kako kaže sam, „filozofira čekićem“, jer „nije čovek, već dinamit“. U vezi s tim, odbacujući tvrdnje da je Niče bio lud, Brana Petronijević vispreno zaključuje da je Niče samo „do ludila bio uveren u istinitost svojih stavova“. Odista, Niče je voleo da se izjednačava sa Dionisom (Bahom) i Zaratrustom i da otvoreno istupi kao profet (prorok).

Ničeova prva intelektualna ljubav bio je Šopenhauer, pod čijim okriljem je stasao i još jedan neobični genije Sigmund Frojd. Međutim, nasuprot „učiteljevom“ pesimizmu, Niče razvija herojski životni optimizam. Pri tome izričito kaže da bi više voleo da bude Dionisov satir nego hrišćanski svetac. Njegovi mišljenici su presokratici i spartanci. Niče piše kako mu u blizini Heraklita postaje toplije. I pisao je po ugledu na njegove aforizme. U svom prvom značajnijem delu Rođenje tragedije iz duha muzike, Niče razlikuje dionizijski i apolonski elemenat grčke duševnosti i duhovnosti - tumačeći tragediju, slično Aristotelu, kao apolonsko oplemenjivanje dionizijskih težnji. Inače, Niče Apolona označava kao načelo likovnih umetnosti, a Dionisa kao načelo Muzike. Ova Ničeova distinkcija dionizijskog i apolonskog u čoveku, slična Frojdovom razlikovanju Erosa i Tanatosa, poklapa se zapravo, sa razlikom između Hegelove „ideje“ i Šopenhauerove „volje“.

Pojava Sokrata je, i za Ničea, prekretnica u razvoju grčko-evropske kulture, ali u negativnom smislu. On je za Ničea, u stvari, prvi dekadent, jer je svojim prosvetiteljskim intelektualizmom poremetio odnose između dionizijskog i apolonskog elementa kulture, u korist ovog drugog. Od njega, navodno, kultura stalno retardira, previše je racionalistička i time neprijateljska prema životu, koji za Ničea nije ništa drugo do „večno vraćanje istog“, čija je suština „volja za moć“. Doduše, Fridrih Niče na jednom mestu pošteno priznaje da možda nije ni razumeo Sokrata.

Dela[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ Internet Encyclopedia of Philosophy, Friedrich Nietzsche
  2. ^ a b v Mile Savić, Vladimir N. Cvetković, Nenad Cekić, Filozofija za 4. razred gimnazije, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2004
  3. ^ a b v g d .The Stanford Encyclopedia of Philosophy, Edward N. Zalta.
  4. ^ Schaberg, William (1996), The Nietzsche Canon, University of Chicago Press, pp. 32
  5. ^ Kohler, Joachim. Nietzsche & Wagner: A Lesson in Subjugation, pp. 17. Yale University Press, 1998
  6. ^ Cvajg Štefan, Graditelji svijeta, Otokar Keršovani, Rijeka,1965
  7. ^ a b Večno vraćanje istog u Ničeovoj filozofiji, Miloš Rastović
  8. ^ a b v g d đ Mihailo Đurić, Utopija izmene sveta, revolucija, nihilizam, anarhija
  9. ^ F. Niče "Volja za moć", paragraf 1001, pp. 466
  10. ^ F. Niče, Tako je govorio Zaratustra str. 119
  11. ^ a b v g d đ e ž Mihailo Đurić, Putevi ka Ničeu, Izabrani spisi, knjiga VIII, službeni list SRJ, Beograd, 1997
  12. ^ Pismo Ervinu Rodeu od 3. novembra.1867 (KGB I, str. 235)
  13. ^ Pismo H. Kezelicu od 31. maja.1878. KGB II, str. 329
  14. ^ Pismo Maldivi fon Mauzenburg iz sredine jula 1883 (KGB III, str. 335)
  15. ^ Pismo Francu Overbeku 12.novembar.1887
  16. ^ Eugen Fink, Nietzsches Philosophie

Spoljašnje veze[uredi]

Sa drugih Vikimedijinih projekata :