FK Partizan

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
FK Partizan
Grb FK Partizan
Puno ime Fudbalski klub Partizan Beograd
Nadimak „Crno-beli”,
„Parni valjak”
Osnovan 4. oktobar 1945.
stadion Stadion Partizana, Beograd
(Kapacitet: 32.710)[1]
Predsednik Srbija Dragan Đurić
Trener Srbija Marko Nikolić
Liga Superliga Srbije
2013/14. Superliga Srbije, 2.
Timske boje Timske boje Timske boje
Timske boje
Timske boje
 
Domaći dresovi
Timske boje Timske boje Timske boje
Timske boje
Timske boje
 
Gostujući dresovi
Timske boje Timske boje Timske boje
Timske boje
Timske boje
 
Treći dresovi

FK Partizan je srpski fudbalski klub iz Beograda i deo je Jugoslovenskog sportskog društva Partizan.[2] Drugi je najuspešniji klub u Srbiji,[3] pošto je osvojio ukupno trideset devet trofeja, uključujući i dvadeset pet nacionalnih prvenstava, dvanaest nacionalnih kupova, jedan nacionalni superkup, jedan Mitropa kup,[4] i završio na drugom mestu na tabeli jugoslovenske lige svih vremena.[5]

Svoje utakmice igraju na stadionu Partizana od 1949. godine.[1] Partizan je sa Sportingom igrao prvi meč ikada u Kupu evropskih šampiona 1955. godine,[6] a bio je i prvi balkanski i istočnoevropski klub koji je igrao finale Kupa evropskih šampiona u sezoni 1965/66.[7]

Klub ima dugogodišnju rivalstvo sa Crvenom zvezdom. Utakmice između ova dva kluba su poznata kao večiti derbi.[8] U septembru 2009, britanski list Dejli mejl proglasio je derbi Crvena Zvezda-Partizan kao četvrto rivalstvo svih vremena.[9] Partizan je po boroju navijača drugi najpopularniji fudbalski klub u Srbiji.[10] klub je takođe veoma popularan u Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini, posebno u Republici Srpskoj.[11] Partizan takođe ima mnogo pristalica u svim ostalim bivšim jugoslovenskim republika kao i iz srpske dijaspore.[12]

Istorija

Osnivanje

Partizan je osnovan u Beogradu 4. oktobra 1945, kao deo Jugoslovenskog sportskog društva Partizan[13], koje danas broji 27 klubova u različitim sportovima, ali je potpuno nezavisan u pogledu organizacije, uprave, finansija, materijalnih sredstava i objekata. Klub je ime dobio u čast jugoslovenskih partizana, komunističke vojne formacije koja se borila tokom Drugog svetskog rata.[6]Klubom je u početku upravljala grupa visokih oficira Jugoslovenske narodne armije (JNA), a posebno Svetozar Vukmanović, Peko Dapčević, Ratko Vujović i Koča Popović.[14]

Dva dana nakon osnivanja, Partizan je odigrao prvu prijateljsku utakmicu protiv selekcije Zemuna koja se završila 4-2. Florijan Matekalo je ušao u istoriju kao prvi strelac u istoriji Partizana, dok je Franjo Glazer bio prvi trener. Samo tri nedelje kasnije, Partizan je otišao u Čehoslovačku na prvu od mnogobrojnih međunarodnih turneja, gde su pobedili selekciju Slovačke vojske sa 3:1. Pošto je Drugi svetski rat tek bio okončan i nije bilo organizovanog prvenstva, Partizan je igrao samo turnire u državi i inostranstvu. Prvu međunarodnu utakmicu protiv nekog kluba je odigrao 6. decembra 1946. protiv CSKA iz Moskve.[6]

Rane godine (1946–1958)

Krajem avgusta 1946. godine počela je druga sezona[a] Prvenstva Jugoslavije. Partizan je svoju prvu utakmicu odigrao protiv Pobede iz Skoplja i pobedio 1:0. Klub je od samog početka imao najveće ambicije pa je privukao neke od najboljih igrača: Stjepan Bobek, Miroslav Brozović, Zlatko Čajkovski, Kiril Simonovski, Bela Palfi, Franjo Rupnik, Prvoslav Mihajlović, Aleksandar Atanacković, Miodrag Jovanović, Vladimir Firm, Ratko Čolić i Franjo Šoštarić. Istaknuti fudbalski stručnjak Ileš Špic postao je trener, i proveo narednih 14 godina na različitim pozicijama u klubu. Njegova primena najboljih evropskih metoda obuke i taktika, u kombinaciji sa tehnički darovitim fudbalerima, bili si bitni u osvajanje prvog šampionata. iste godine osvojen je i kup, čime je Partizan postao osvajač „duple krune“.[15]

Drugi put su postali prvaci Jugoslavije u sezoni 1948/49.[16] Partizana igrao svoje utakmice kao domaćin na starom stadionu BSK do 1949, kada je izgrađen Stadion JNA. (Stadion Jugoslovenske narodne armije). Godine 1953. je postao nezavisan od vojske. Prvi predsednik kluba bio je Ratko Vujović.[17] Iako je tokom pedesetih godina dvadesetog veka Partizan imao jak tim, na čelu sa reprezentativcima kao što su Stjepan Bobek, Zlatko Čajkovski, Miloš Milutinović, Marko Valok, Bruno Belin, Tomislav Kaloperović i Branko Zebec, klub je imao dugu pauzu bez titule u prvenstvu, ali je osvajao kup 1952, 1954 i 1957. godine.[18] Partizan je sa Sportingom igrao prvi meč ikada u Kupu evropskih šampiona 1955. godine u Lisabonu. Utakmica je završena 3:3, a Miloš Milutinović je postao prvi strelac u istoriji ovog takmičenja.[6]

„Partizanove bebe“

Do sredine pedetih godina prva generacija fudbalera Partizana bila je na na zalasku. Samo dve titule prvaka Jugoslavije i četiri kupa u prvih 15 godina postojanja nije bilo dovoljno za klub kao što je Partizan. Godine 1958. Partizan je odlučio da umesto bordo-plavih dresova koje je do tada nosio, zameni sa crno-belim.[19][20] Ta promena je praćena i radikalnim promenama i u ekipi. Dotadašnju generaciju, zamenila je nova koa je došla iz omladinskog pogona kluba. Ona je ubrzo postala jedna od najboljih generacija u Evropi i dobila naziv „Partizanove bebe“.[21] Uspon generacije počela je sa Milutinom Šoškićem, Fahrudinom Jusufijem, Jovanom Miladinovićem, Veliborom Vasovićem, Milanom Galićem, Ilijom Mitićem, Zvezdanom Čebincem i Vladicom Kovačevićem. Vrlo brzo, njima su se pridružili Lazar Radović, Velimir Sombolac, Ljubomir Mihajlović i Mustafa Hasanagić, Ivan Ćurković, Josip Pirmajer, Branko Rašović i Radoslav Bečejac. Trener su bili Ileš Špic, Florijan Matekalo i Stjepan Bobek. Odluka da se oslanja uglavnom na mlade talentovane igrače ubrzo je dala rezultate. Partizan je osvojio tri uzastopne titule prvaka Jugoslavije: 1960/61,[22] 1961/62[23] i 1962/63.[24] Time su postali prvi klub koji je tri puta za redom osvajao prvenstvo.[25] Efikasnom i atraktivnom klub je dobio nadimak „Parni valjak“. Uspešan niz, prekinula je Crvena zvezda koja je osvojio prvenstvo u sezoni 1963/64, a je već sledeće sezone Partizan osvojio četvrtu titulu u pet godina.[26] Šezdesetih godina naročito je postalo intezivno rivalstvo između Partizana i Crvene zvezde.[3]

Takmičenje u Kupu evropskih šampiona u sezoni 1965/66 bila je kruna karijere ove generacije.[27] Posle eliminacije francuskog Nanta (2:0, 2:2) i nemačkog prvaka Verder Bremena (3:0, 1:0) u prva dva kola, Partizan je u četvrtfinalu igrao protiv Sparte Prag. U prvoj utakmici, koja je odigrana u Pragu, Partizan je pretrpeo težak poraz 4:1. Iako su imali male šanse u revanšu u Beogradu, Partizan pred 50.000 gledalaca ostvario ubedljivu pobedu 5:0, i sa ukupnim rezultatom 6:4 kvalifikovao se u polufinale.[28] U polufinalu Partizan se sastao sa Mančester junajtedom, kome je ovo bila prva sezona u Evropi nakon Minhenske tragedije u kojoj su 1958. godine poginula 23 fudbalera nakon što su se vraćala sa utakmice protiv Crvene zvezde. Partizan je u prvoj utakmici u Beogradu pobedio sa 2:0[29], dok su u revanšu poraženi samo sa 1:0 i ukupnim rezultatom 2:1 prošli u finale. Trenera Abdulaha Gegića i ekipu u finalu je čekao u Real Madrid.[28] Utakmica je odigrana na Stadionu Hejsel u Briselu.[28] Do 70. minuta Partizan je vodio sa 1:0 golom Velibora Vasovića i bio blizu osvajanja Kupa šampiona, ali je ipak poklekao u finišu i na kraju izgubio sa 2:1.[30]. Ipak, Partizan je postao prvi klub sa Balkana i istočne Evrope koji je igrao u finalu Evropskog kupa.[31]

Kriza (1966-1976)

Nakon poraza u finalu, Partizan je ušao dug organizacionu krizu. Svi glavni igrači potpisali su ugovore sa najvećim zapadnim klubovima, i obećavajući generacija je bila rasprodata. Milutin Šoškić je otišao u Keln Milan Galić u Standard Lijež, Vladica Kovačević u Nant, Fahrudin Jusufi u Ajntraht Frankfurt, Velibor Vasović u Ajaks. To je bio period osrednjih rezultata, a za deset godina nije osvojen nijedan trofej. Nekoliko igrača je ostalo od prethodne generacije: Milan Damjanović, Blagoje Paunović i Borivoje Đorđević.Dolazak talentovanih mladih igrača Momčila Vukotića, koji je došao iz omladinskog pogona i Nenada Bjekovića iz Proleter iz Zrenjanina najavio je bolje dane za Partizan.

Povratak i prvi evropski trofej (1976–1982)

Dana 11. jula 1976. u Ljubljani, Partizan je igrao poslednju utakmicu u sezoni protiv Olimpije i potrebna im je bila pobeda kako bi završili na prvom mestu ispred Hajduka iz Splita. U poslednjoj sekundi Bjeković je postigao pobedonosni gol i Partizan je pobedio 0-1. Tako je konačno po sedmi put postao prvak Jugoslavije u sezoni 1975/76.[32] Najzaslužnije za osvajanje prvog trofeja nakon više od decenije čekanja bili su:Momčilo Vukotić, Nenad Bjeković, Rešad Kunovac, Ilija Zavišić, Refik Kozić, Ivan Golac, Radmilo Ivančević, Boško Đorđević, Nenad Stojković...Osma titula je osvojena u sezoni 1977/78,[33] a za Partizan su tada igrali: Nikica Klinčarski, Petar Borota, Slobodan Santrač, Aleksandar Trifunović, Dževad Prekazi, Pavle Grubješić...Iste godine Partizan je osvojio svoj prvi evropski trofej, Mitropa kup. Crno-beli su završili prvi u grupi A, ispred ekipa FK Peruđe i Zbrojovka Brno. U finalu je ekipa Partizana koju je predvodio Ante Mladinić pobedila Honved sa 1:0.[34] Neočekivano, sledeća sezona 1978/79 ispostavilo se da je najgora u istoriji Partizana. Klub je završio na 15. mestu u prvenstvu, i jedva izbegao ispadanje pobedom u poslednjem kolu sa 4-2 protiv Budućnosti.[35] Nova kriza je bila ozbiljna, jer se nastavila i sledeće sezone, kada je Partizan završio na 13. mestu.[36] U naredne dve sezone, Partizan je zavšavao na 8.[37] i 6. mestu.[38]

Nezaboravne godine (1982–1991)

Dragan Mance, legenda Partizana

Kada su se Momčilu Vukotiću, Nenadu Stojkoviću, Nikici Klinčarskom pridružili Ljubomir Radanović, Zvonko Živković, Zoran Dimitrijević i Dragan Mance, još jedna velika generacija je bila formirana. Partizan je postao prvak u sezoni 1982/83,[39] u velikoj meri zahvaljuju sjajnim nastupima mladog Dragana Mancea, koji je postigao 15 golova u sezoni i odmah je postala omiljeni igrač navijača Partizana.[40] On je takođe predvodio klub u UEFA kupu u sezoni 1984/85. Utakmica protiv Kvins park rendžersa u drugom kolu je jedan od najupečatljivijih mečeva u istoriji kluba. Kvins park je pobedio u prvom mesču sa 6:2, ali je Partizan usepo da u Beogradu savalada ekipu iz Londona sa 4:0 i prođe u naredni krug.[41] Gol koji je Mance postigao protiv engleskog kluba se smatra jednim od najznačajnijih golova u istoriji Partizana.[42] Ta utakmica je proglašen za 70. najveću utakmicu u istoriji fudbala, u anketi koju je organizovao Eurosport u septembru 2009. godine.[43] Dana 3. septembra 1985, tragično je nastradao Dragan Mance u u saobraćajnoj nesreći na autoputu Novi SadBeograd. On je tada imao samo 22 godine i bio na vrhuncu popularnosti.[44] Čak i danas, Dragan Mance se smatra najvećom legendom kluba od strane navijača Partizana.[42] U njegovu čast, od 2011. godine ulica pored stadiona u Beogradu nosi njegovo ime.[45]

U sezoni 1985/86, Partizan je osvojio titulu pobedom nad Željezničarom od 4:0, zbog bolje gol razlike u odnosu na drugoplasiranu Crvenu zvezdu.[46] Međutim, predsednik fudbalskog saveza Jugoslavije Slavko Šajber je odlučio da se poslednje kolo ponovo odigra, posle optužbi da su određeni rezultati namešteni. Partizan je odbio da ponovo odigra svoj meč, nakon čega je utakmica registrovana sa 3:0 u korist Željezničara, a za prvaka je proglašena Crvena zvezda, koja je dobila pravo da igra u Kupu šampiona u sezoni 1986/87. Zbog ovih događaja, dvanaest klubova je počelo sledeću sezonu sa -6 bodova, a među njima je bio i Partizan. Vardar kojem nisu bila oduzeta 6 poena, osvojio je titulu, i učestvovao u Kupu šampiona u sezoni 1987/88. Međutim, nakon niza žalbi i tužbi koje je na kraju dovelo do Ustavnog suda Jugoslavije, Partizan je proglašen za prvaka sredinom 1987. godine.[47] Takođe, negativni poeni iz sezone 1986/87 su poništeni, prvak je ponovo postao Partizan. Ovi kontroverzni događaji su sprečili generaciju: Milko Đurovski, Fahrudin Omerović, Zvonko Varga, Vladimir Vermezović, Admir Smajić, Goran Stevanović, Nebojša Vučićević, Miloš Đelmaš, Srećko Katanec, Fadilj Vokri i Bajro Župić da pokaže svoj puni potencijal u Evropi.

Krajem osamdesetih Partizan je izvršio značajne organizacione promene. Godine 1989, bivši golman Ivan Ćurković postao je predsednik kluba dok je Mirko Marjanović postao predsednik izvršnog odbora Partizana.[48] Najvažniji igrači Partizana u ovom periodu bili su Predrag Mijatović, Slaviša Jokanović, Predrag Spasić, Dragoljub i Branko Brnović, Budimir Vujačić, Vujadin Stanojković, Darko Milanič i Džoni Novak. Međutim, ova generacija je ostala u senci njihovog najvećeg rivala Crvene zvezde i njenog ubedljivog nastupa domaćem prvenstvu, Evropi i Svetu. Partizan osvojio samo nacionalni kup 1989, 32 godina nakon poslednje pobede u tom takmičenju.[49] Poslednji trofej pre raspada Jugoslavije bio je Super kup Jugoslavije 1989, prvi i jedini organizovan.[4] Godine 1987, Partizan je doveo kineske reprezentativce Jia Xiuquan i Liu Haiguang, prve strane igrače u jugoslovenskom fudbalu. Iako nisu postali starteri, oni su bili veoma popularni među navijačima Partizana.

Najuzbudljiviji meč Partizana je bio protiv Seltika 1989. Prva utakmica je odigrana u Mostaru, koju je Partizan dobio sa 2:1. Revanš je igran u Škotskoj, a Seltik je pobedio 5:4. Partizan je postigao gol u poslednjem minutu i kvalifikovao se dalje.

Domaći uspesi devedesetih godina

Raspad Jugoslavije koji je doveo do građanskog rata od 1991. do 1995. godine, kao i sankcije pogodile su sve jugoslovenske klubove. Nakon raspada SFR Jugoslavije formirana je Savezna Republika Jugoslavija, koju su sačinjavali Srbija i Crna Gora. Partizan je u ratnim godinama osvojio dve titule za redom, u sezonama 1992/93 i 1993/94.[50][51] Taj uspeh Partizan je ponovio i u senoma 1995/96 i 1996/97.[52][53][54] Između 1998 i 1999. godine došlo je do sukoba u autonomnoj pokrajini Kosovu i Metohiji između albanskih terorista iz redova Oslobodilačke vojske Kosova sa jedne strane i jugoslovenskih snaga bezbednosti sa druge. Rat na Kosovu i Metohiji doveo je do mešanja NATO-a i bombardovanja SR Jugoslavije bez dozvole Ujedinjenih nacija, 24. marta, samo četiri dana nakon 112. večitog derbija između Crvene zvezde i Partizana. Prvenstvo je bilo zvanično prekinuto 14. maja 1999. zbog NATO bombardovanja SR Jugoslavije, nakon 24 odigrana kola. 12. juna 1999. Partizan je proglašen šampionom.[55]

Tokom burnih devedesetih godina, klub je osvojio nekoliko nacionalnih kupova, 1992, 1994 i 1998. godine.[56] Ključni čovek za ove trofeje bio je Ljubiša Tumbaković, najtrofejniji trener u istoriji Partizana.[57] Godine 1997, Partizanu je ponovo dozvoljeno da nastupa u evropskim takmičenjima, ali dok je reprezentacija nastavila tamo gde je stala u proleće 1992. godine, klubovima su izbrisani svi njihovi rezultati i tretirani su kao početnici u evropskim takmičenjima. Ta odluka će imati dugoročne posledice za klub, jer će takmičenje počinjati već u julu i na početku će odmah igrati sa težim protivnicima. Mnogi igrači su zaslužni za uspehe devedesetih, kao što su Predrag Mijatović, Slaviša Jokanović, Savo Milošević, Albert Nađ, Dragan Ćirić, Zoran Mirković, Saša Ćurčić, Branko Brnović, Goran Pandurović, Niša Saveljić, Damir Čakar, Budimir Vujačić, Ivan Tomić, Đorđi Hristov, Đorđe Tomić, Ivica Kralj, Mateja Kežman i mnogi drugi.

Dominacija u Srbiji i ponovo u Evropi (2000–2013)

Tokom novog milenijuma Partizan je osvojio 8 nacionalnih prvenstava, 4 kupa i uspeo je da se plasira dva puta UEFA Ligu šampiona i pet puta u UEFA Ligu Evrope. Predvođen Ljubišom Tumbakovićem, klub je postao prvaka države, u sezoni 2001/02[58], a bio je zaslužan i za osvajanje titule u sezoni 2002/03, jer je predvodio Partizan u polusezoni i stekao 9 bodova prednosti u odnosu na Crvenu zvezdu, pre nego što je napustio klub.[59] U Evropi, Partizan nije imao previše uspeha u tim sezonama. Međutim sledeća će postati najbolja sezona u najačem evropskom takmičenju još od finala Evropskog kupa 1966. godine.

Umesto Tumbakovića na polusezoni je doveden Nemac Lotara Mateusa koji je osvojio prvo mesto u sezoni 2002/03. Rukovodstvo Partizana je ozbiljno shvatilo novu sezonu i dovelo iskusne igrače Ljubinka Drulovića iz Benfike, Taribo Vesta iz Kajzerslauterna i Tomaša Žonsu iz Fejnorda. Po prvi put u svojoj istoriji, klub igrao u Ligi šampiona nakon što je eliminisao u poslednjoj rundi kvalifikacija engleski Njukasl junajted koju je na terenu predvodio Alan Širer, a sa klube trener Bobi Robson. U Beogradu, Partizan je izgubio sa 0:1, ali u revanšu na Sent Džejms parku pobedio indentičnim rezultatom golom Ivice Iliejeva i nakon penala se plasirao u grupnu fazu Lige šampiona.[60] Partizan je u grupi bio u veoma teškoj grupi sa:Real Madridom, Portom (te godine osvajačem Lige šampiona) i Olimpikom iz Marselja (finalistom Kupa UEFA).[61] Partizan nije izgubio kod kuće, i igrao je 0:0 sa Real Madridom za koji su igrali Zinedin Zidan, Ronaldo, Luis Figo, Roberto Karlos, Raul Gonzalez i Dejvid Bekam, i 1:1 sa Portom koji je vodio kao trener Žoze Murinjo i Olimpikom kojeg su predvodili Didije Drogba i Fabijen Bartez. U gostima su tri puta poraženi: u Madridu 0:1, Marseju 0:3 i Portu 1:2. On je prvi i za sada jedini tim iz Srbije koji se kvalifikovao u glavni žreb elitnog evropskog takmičenja nakon što je klubovima iz SR Jugoslavije dozvoljeno da učestvuju u evropskim takmičenjima.

Igranje u Evropi ostavilo traga u prvenstvu i Partizan je izgubilo titulu. Novi trener Vladimir Vermezović je preuzeo tim i on je ubedljivo osvojio titulu 2005. godine. Takođe, on je postao jedini trener koji je uspeo da dovede ekipu u eliminacionu fazu nekog Evropskog takmičenja u novom formatu. To se desilo u Kupu UEFA u sezoni 2004/05., gde Partizan stigao do šesnaestine finala. Eliminisan je od CSKA iz Moskve. U sezoni 2005/06. u u trećem kolu kvalifikacija za Ligu šampiona Partizan je izbečen od strane slovačke Artmedije nakon izvođenja jedanaesteraca, a u Kupu UEFA ga je izbacio izraelski Makabi Petah Tikva, nakon pobede Partizana u gostima od 2:0 i šokantnog poraza na svom stadionu 2:5. Loši rezultati u domaćim i međunarodnim takmičenjima, naveli su zvaničnike kluba da potraže novog trenera. Prvo je doveden Jirgen Reber[62], a kasnije Miodrag Ješić,[63] ali oni nisu uspeli da vrate domaću titulu. Iako se Partizan kvalifikovao u grupnu fazu Kupa Uefa u sezoni 2006/07,[64] sezona je bila neuspešna, jer je Partizan završio na drugom mestu.

Partizan je 2007. izbačen iz Kupa UEFA, zbog nereda u prvom meču pretkvalifikacija protiv Zrinjskog u Mostaru u kojima su učestvovali navijači Partizana. Partizan je u toj utakmici pobedio 6:1, a u revanšu je slavio 5:0. U domaćim takmičenjima, Partizan je osvojio duplu krunu.

Pod novim menadžerom Aleksandrom Stanojevićem[65], Partizan osvojala titulu 2010. i duplu krunu 2011. godiine[66][67].Avgusta 2010. godine Partizan po drugi put ulazi u Ligu šampiona boljim izvođenjem jedanaesteraca savladavši belgijskog šampiona Anderleht iz Brisela.[68] Žrebom je stavljen u grupu H zajedno sa Arsenalom, Šahtjorom i Bragom. U narednoj sezoni, Partizan nije uspeo da se kvalifikuje ni za Ligu šampiona, niti Ligu Evrope[69] i nakon pola sezone, Stanojević je otpušten. Partizan je za trenera doveo bivšeg trenera Čelsija Avrama Granta[70], koji je osvojio petu uzastopnu titulu.[71] Grant je podneo ostavku posle pet meseci, a na njegovo mesto doveden je Vladimir Vermezović koji je došao u maju 2012. godine[71]. Pod njegovim vođstvom, Partizan se kvalifikovao u grupnu fazu Lige Evrope u sezoni 2012/13[72]. Zbog loših rezultata u drugom delu nacionalnog šampionata, Vermezović je smenjen, a zamenio ga je Vuk Rašović[73]. Posle pobede u pretposlednjem kolu u večitom derbiju, Rašović je obezbedio šestu uzastopnu titulu, ukupno 25. u istoriji kluba.[74]

Partizan u evropskim takmičenjima

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak FK Partizan u evropskim takmičenjima

U istoriji evropskih takmičenja dugoj više od šest decenija Partizan je sa uspehom nastupao od 1955. u Kupu evropskih šampiona, pa preko Kupa pobednika kupova, Mitropa kupa, Kupu sajamskih gradova, UEFA kupa ili Lige evrope i Lige šampiona.

Prve utakmice u evropskim takmičenjima Partizan je odigrao 1955. u Kupu evropskih šampiona, utakmicom protiv Sportinga iz Lisabona. Prva utakmica je završena 3:3, dok je u revanšu Partizan pobedio sa 5:2. Najveći uspeh Partizana u evropskim takmičenjima je finale Kupa evropskih šampiona u sezoni 1965/66 protiv madridskog Reala koji su izgubili sa 2:1.

Takmičenje Mečeva D N I GD GP GR
Liga šampiona 93 36 19 38 144 121 +23
Kup pobednika kupova 12 4 1 7 19 21 -2
UEFA kup / Liga Evrope 100 39 20 41 148 140 +8
Intertoto kup 0 0 0 0 0 0 0
I. Ukupno UEFA takmičenja 205 79 40 86 311 282 +29
Mitropa kup 28 13 9 6 60 34 +26
Kup sajamskih gradova 8 2 3 3 10 14 -4
II. Ukupno ostala takmičenja 36 15 12 9 70 48 +22
Ukupno I. + II. 241 94 52 95 381 330 +51

Grb kroz istoriju

Navijači

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Grobari
Grobari proslavljaju 19. titulu šampiona 2005.

Grobari, navijači Partizana, su organizovani krajem 1970ih. Nadimak su dobili od navijača najvećeg rivala Crvene zvezde, koji su mislili na uglavnom crne klupske boje, koje su bile slične zvaničnim uniformama grobara. Oni uglavnom podržavaju sve klubove u JSD Partizan. Organizovani navijači koji su tradicionalno zauzimali Južnu tribinu stadiona su se podelili 1999. na dve grupe. Novoosnovana grupa po imenu Južni Front je optužila nekoliko najviših članova Grobara za zloupotrebu njihovih privilegija, kao i sam klub za favorizovanje tih pojedinaca. Poslednjih godina navijači su prevazišli svoje razlike i sada postoje tri glavne grupe navijača: Grobari Južni Front, Grobari 1970 i Grobari Beograd. Od novembra 2005. sve navijačke grupe su bojkotovale utakmice FK Partizan do ostavki predsednika Ivana Ćurkovića, sportskog direktora Nenada Bjekovića i generalnog sekretara Žarka Zečevića. Bojkot je prekinut 2007, posle podnošenja ostavki rukovodilaca i Grobari su se vratili na svoju matičnu tribinu.

Rivalstvo sa Crvenom zvezdom

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Večiti derbi (Srbija)

Partizanov gradski rival je Crvena zvezda i utakmice između ova dva rivala se nazivaju „večiti derbi“. Ove utakmice su uvek bile željno iščekivane i vrlo spektakularne, ali zbog slabijeg kvaliteta fudbala u poslednjim godinama, kao i velike količine nasilja i huliganizma, je izazvao pad posećenosti. Derbi igran 11. maja 2005. u polufinalu kupa Srbije i Crne Gore je posetilo 8.000 gledalaca, što je najmanje u istoriji. Najveća posećenost je bilo oko 108.000 gledalaca. Iako je prvi derbi dobila Crvena zvezda, Partizan još uvek drži rekordnu pobedu 7:1.

Stadion

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Stadion Partizana

Stadion Partizana je objekat sa najdužom sportskom tradicijom u Jugoslaviji. Nalazi se na mestu gde je pre Drugog svetskog rata bilo igralište šampiona BSK-a - Beogradskog Sportskog Kluba.

Neposredno po završetku rata, započeta je izgradnja novog stadiona baš na tom mestu. 9. oktobra 1949. godine je na njemu odigrana prva utakmica između Jugoslavije i Francuske (1:1) u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 1950.

Stadion je od polovine pedesetih do 1987. korišćen kao cilj godišnjeg festivala zvanog „Dan mladosti“. Svakog 25. maja, „Štafeta mladosti“ je predavana Josipu Brozu Titu, predsedniku Jugoslavije.

Stadion Partizana je u prvom periodu primao 55.000 gledalaca, ali je zbog pooštrenih kriterijuma međunarodnih fudbalskih asocijacija, posebno u domenu bezbednosti i komfora gledalaca, gledalište rekonstruisano 1998, ugrađena su sedišta, prošireni prolazi za ulazak i izlazak publike, montirana savremena oprema, pa je time gledalište svedeno na 32.710 mesta.

Panorama stadiona Partizana.

Rekordi

Momčilo Vukotić je rekorder Partizana po broju nastupa - odigrao je 752 utakmice, a rekorder u broju golova postignutih za crno-bele je Stjepan Bobek sa 403 pogotka. Za reprezentaciju Jugoslavije nastupilo je preko 130 Partizanovih fudbalera, a više od pedeset utakmica odigrali su Stjepan Bobek, Branko Zebec, Zlatko Čajkovski, Fahrudin Jusufi, Milan Galić, Milutin Šoškić, Slaviša Jokanović, Predrag Mijatović. Bivši igrač Partizana Savo Milošević je odigrao 102 utakmice za reprezentaciju, što je apsolutni rekord.

Klub je u dosadašnjim nacionalnim ligaškim takmičenjima postigao šest pobeda sa deset i više datih golova, u dva prvenstva je postigao po više od stotinu golova i drži rekord jugoslovenske prve lige sa 107 pogodaka u jednom prvenstvu i jedini je neporažen šampion ikada (u sezoni 2004/05). Od raspada SFRJ u nacionalnim prvenstvima Partizan je osvojio najviše titula, postavši šampion 14 od 21 puta.

Uspesi

Takmičenje Broj Godina
Nacionalno prvenstvo - 25 Zvezdica za 10 osvojenih titula Zvezdica za 10 osvojenih titula
Prvenstvo SFR Jugoslavije Prvak 11 1946/47, 1948/49, 1960/61, 1961/62, 1962/63, 1964/65, 1975/76, 1977/78, 1982/83, 1985/86, 1986/87.
Drugi 9 1953/54, 1955/56, 1957/58, 1958/59, 1967/68, 1969/70, 1983/84, 1987/88, 1991/92.
Treći 8 1947/48, 1950, 1952/53, 1959/60, 1966/67, 1968/69, 1984/85, 1990/91.
Prvenstvo SR Jugoslavije Prvak 7 1992/93, 1993/94, 1995/96, 1996/97, 1998/99, 2001/02, 2002/03.
Drugi 3 1994/95, 1999/00, 2000/01.
Treći 1 1997/98.
Prvenstvo Srbije i Crne Gore Prvak 1 2004/05.
Drugi 2 2003/04, 2005/06.
Treći 2 2003/04, 2005/06.
Prvenstvo Srbije Prvak 6 2007/08, 2008/09, 2009/10, 2010/11, 2011/12, 2012/13.
Drugi 1 2006/07, 2013/14.
Treći 0 /
Nacionalni kup - 12 Zvezdica za 10 osvojenih kupova
Kup SFR Jugoslavije Pobednik 5 1947, 1952, 1954, 1956/57, 1988/89.
Finalista 4 1948, 1958/59, 1959/60, 1978/79.
Kup SR Jugoslavije Pobednik 4 1991/92, 1993/94, 1997/98, 2000/01.
Finalista 3 1992/93, 1995/96, 1998/99.
Kup Srbije Pobednik 3 2007/08, 2008/09, 2010/11.
Finalista 0 /
Nacionalni superkup - 1
Superkup SFR Jugoslavije Pobednik 1 1989.
Finalista 0 /
Kontinentalna takmičenja - 1
Coppacampioni (closer).png Liga šampiona (Evropski kup) Pobednik 0 /
Finalista 1 1965/66.
Polufinale 0 /
Četvrtfinale 2 1955/56, 1963/64.
Mitropa cup.jpg Mitropa kup Pobednik 1 1978.
Finalista 0 /
Polufinale 2 1956, 1959.

Trenutni sastav

Od 14. jula 2014.

Br. Pozicija Igrač
1 Srbija G Živko Živković
3 Crna Gora O Vladimir Volkov
4 Srbija O Miroslav Vulićević
5 Srbija O Nemanja Petrović
6 Srbija O Vojislav Stanković
7 Srbija C Predrag Luka
8 Srbija C Darko Brašanac
9 Srbija H Nemanja Kojić
10 Obala Slonovače H Ismael Beko Fofana
11 Srbija C Nikola Ninković
12 Srbija G Filip Kljajić
14 Crna Gora C Petar Grbić
15 Srbija O Branislav Trajković
17 Srbija C Andrija Živković
18 Crna Gora C Nikola Drinčić
Br. Pozicija Igrač
19 Srbija O Branko Pauljević
20 Srbija C Saša Lukić
21 Srbija C Saša Marković
22 Srbija C Saša Ilić
23 Srbija O Miroslav Bogosavac
25 Srbija G Milan Lukač
27 Srbija H Danko Lazović
30 Slovenija O Branko Ilić
32 Srbija H Petar Škuletić
33 Srbija H Ivan Šaponjić
35 Srbija O Miladin Stevanović
36 Srbija C Nikola Gulan
40 Srbija O Miloš Ostojić
55 Srbija C Danilo Pantić

Na pozajmici

Treneri

Predsednici kluba

Spisak predsednika kluba.[48]

 
Ime Godina
Ratko Vujović 1950
Bogdan Vujošević 1952–1956
Đuro Lončarević 1956–1958
Martin Dasović 1958–1962
Dimitrije Pisković 1962–1963
Ilija Radaković 1963–1965
Vladimir Dujić 1965–1967
Mića Lovrić 1967–1971
Milosav Prelić 1971–1973
Vesa Živković 1973–1974
 
Ime Godina
Predrag Gligorić 1974–1975
Nikola Lekić 1975–1979
Vlada Kostić 1979–1981
Miloš Ostojić 1981–1983
Dragan Papović 1983–1987
Zdravko Lončar 1987–1988
Ivan Ćurković 1989–2006
Nenad Popović 2006–2007
Tomislav Karadžić 2007–2008
Dragan Đurić 2008–2014

UEFA rang lista klubova za 2012. godinu

U zagradi se nalazi pozicija iz prethodne godine.

Vidi još

Napomene

  1. ^ Prvo posleratno prvenstvo je organizovano na brzinu po kup sistemu. U ovakvom takmičenju je svaka federalna jedinica u FNRJ imala svoju reprezentaciju (NR Srbija, NR Crna Gora, NR Bosna i Hercegovina, NR Hrvatska, NR Makedonija i NR Slovenija), a svog predstavnika su imali i autonomna pokrajina Vojvodina kao i Jugoslovenska armija. Klubovi se još nisu takmičili.

Reference

  1. ^ a b „Stadium info“. Partizan.rs Приступљено 14. јул 2014. 
  2. ^ „Crno-beli rođendan“ (на Serbian). Sportske.net Приступљено 17 September 2012. 
  3. ^ a b „Partizan Beograd – The Black and Whites of Belgrade“. FIFA.com Приступљено 14. јул 2014. 
  4. ^ a b „Trophies“. Partizan.rs Приступљено 14. јул 2014. 
  5. ^ „Tabele-prvi-i-drugi-liga-Jugoslavije“ (на Bosnian). Bihsoccer.com Приступљено 14. јул 2014. 
  6. ^ a b v g „FK Partizan“. UEFA.com Приступљено 14. јул 2014. 
  7. ^ „1965/66: Madrid make it six“. UEFA.com Приступљено 14. јул 2014. 
  8. ^ „Partizan Beograd – The Black and Whites of Belgrade“. FIFA.com Приступљено 14. јул 2014. 
  9. ^ Fortune, Matt. „THE LIST: The greatest rivalries in club football, Nos 10–1“. London: The Daily Mail Приступљено 14. јул 2014. 
  10. ^ „Pola Srbije navija za Crvenu zvezdu“ (на Serbian). The Večernje novosti Приступљено 14. јул 2014. 
  11. ^ „Grobari iz Crne Gore i RS vraćeni sa granice“ (на Serbian). The Press Приступљено 14. јул 2014. 
  12. ^ „Makedonski "grobari" imaju stotinak karata za meč sa Škendijom“ (на Serbian). The Blic Приступљено 14. јул 2014. 
  13. ^ „Club history“. Partizan.rs Приступљено 14. јул 2014. 
  14. ^ „Istorija kluba“ (на Serbian). Partizan.rs Приступљено 14. јул 2014. 
  15. ^ „Sezona 1946/47 i prva titula“ (на Serbian). partizan.rs Приступљено 14. јул 2014. 
  16. ^ „Sezona 1948/49 i druga titula“ (на Serbian). partizan.rs Приступљено 14 September 2012. 
  17. ^ „Srećan nam 66. rođendan – crno-bela familijo!“ (на Serbian). Partizan.rs Приступљено 20 September 2012. 
  18. ^ „FK PARTIZAN“ (на Serbian). Superliga.rs Приступљено 15. јул 2014. 
  19. ^ „izaberi PARTIZAN – BOJE KLUBA“ (на Serbian). izaberipartizan.com Приступљено 23 May 2013. 
  20. ^ „Grb FK Partizan kroz istoriju“ (на Serbian). Partizan.rs Приступљено 15. јул 2014. 
  21. ^ „Sećanje na "Partizanove bebe"“ (на Serbian). B92 Приступљено 15. јул 2014. 
  22. ^ „Treca titula“ (на Serbian). Partizan.rs Приступљено 15. јул 2014. 
  23. ^ „1961–1962“ (на Serbian). Partizan.rs Приступљено 15. јул 2014. 
  24. ^ „1962–1963“ (на Serbian). Partizan.rs Приступљено 15. јул 2014. 
  25. ^ „SFRJ: Zvezde su Partizan i Dinamo“ (на Serbian). The Večernje novosti Приступљено 15. јул 2014. 
  26. ^ „1964/65“ (на Serbian). Partizan.rs Приступљено 15. јул 2014. 
  27. ^ „Партизанових 45 година од финала КЕШ-а“ (на Serbian). rts.rs Приступљено 15. јул 2014. 
  28. ^ a b v „Season 1965–66“. europeancuphistory.com Приступљено 15. јул 2014. 
  29. ^ „13 April 1966 European Cup vs Partizan Belgrade“. aboutmanutd.com Приступљено 15. јул 2014. 
  30. ^ „1965/66 European Champions Clubs' Cup“. uefa.com Приступљено 15. јул 2014. 
  31. ^ „1965/66: Madrid make it six“. uefa.com Приступљено 15. јул 2014. 
  32. ^ „Sezona 1975/76 - veliki povratak i 7 titula“ (на Serbian). partizan.rs Приступљено 15. јул 2014. 
  33. ^ „Sezona 1977/78 - Osma titula“ (на Serbian). partizan.rs Приступљено 15. јул 2014. 
  34. ^ „Mitropa Cup 1977/78“. RSSSF Приступљено 15. јул 2014. 
  35. ^ „1978–1979“ (на Serbian). Partizan.rs Приступљено 15. јул 2014. 
  36. ^ „1979–1980“ (на Serbian). Partizan.rs Приступљено 15. јул 2014. 
  37. ^ „1980–1981“ (на Serbian). Partizan.rs Приступљено 15. јул 2014. 
  38. ^ „1981–1982“ (на Serbian). Partizan.rs Приступљено 15. јул 2014. 
  39. ^ „1982–1983“ (на Serbian). Partizan.rs Приступљено 16. јул 2014. 
  40. ^ „Dragan Mance“ (на Serbian). sport.blic.rs Приступљено 16. јул 2014. 
  41. ^ „UEFA Cup 1984/85“. RSSSF Приступљено 15. јул 2014. 
  42. ^ a b „Dragan Mance, 27 godina posle“ (на Serbian). Sportal.rs Приступљено 16. јул 2014. 
  43. ^ „Top 100: Greatest matches 70–61“. The Eurosport Приступљено 16. јул 2014. 
  44. ^ „3. septembra 1985. poginuo Dragan Mance“ (на Serbian). The Telegraf Приступљено 16. јул 2014. 
  45. ^ „Dragan Mance dobio ulicu“ (на Serbian). B92 Приступљено 16. јул 2014. 
  46. ^ „1985–1986“ (на Serbian). Partizan.rs Приступљено 16. јул 2014. 
  47. ^ „Namještanje utakmica je stari zanat“ (на Croatian). wmd.hr Приступљено 21 September 2012. 
  48. ^ a b „Presidents“. partizan.rs Приступљено 23. јул 2014. 
  49. ^ „1988–1989“ (на Serbian). Partizan.rs Приступљено 18. јул 2014. 
  50. ^ „Yugoslavia 1992/93“. RSSSF Приступљено 7 June 2013. 
  51. ^ „Yugoslavia 1993/94“. RSSSF Приступљено 7 June 2013. 
  52. ^ „Yugoslavia 1995/96“. RSSSF Приступљено 7 June 2013. 
  53. ^ „Yugoslavia 1996/97“. RSSSF Приступљено 7 June 2013. 
  54. ^ „Yugoslavia 1998/99“. RSSSF Приступљено 7 June 2013. 
  55. ^ Sezona 1998/99., www.rsssf.com, Pristupljeno 23. 4. 2013.
  56. ^ „Club history“. Partizan.rs Приступљено 21 September 2012. 
  57. ^ „Vermezović trener, Tumbaković SD“ (на Serbian). The Blic Приступљено 21 September 2012. 
  58. ^ „Sezona 2001/02“ (на Serbian). partizan.rs Приступљено 25. јул 2014. 
  59. ^ „Sezona 2002/03“ (на Serbian). partizan.rs Приступљено 25. јул 2014. 
  60. ^ „Njukasl snažno pogođen pobedom Partizana 0:1“ (на Serbian). bbc.co.uk/sr Приступљено 25. јул 2014. 
  61. ^ „Partizan sa Realom, Portom i Marsejom! (raspored)“ (на Serbian). b92.net Приступљено 25. јул 2014. 
  62. ^ „Jirgen Reber na klupi Partizana!“ (на Serbian). The B92 Приступљено 25. јул 2014. 
  63. ^ „Ješić i zvanično trener Partizana“ (на Serbian). The B92 Приступљено 25. јул 2014. 
  64. ^ „Od Livorna do Glazgova“ (на Serbian). novosti.rs Приступљено 25. јул 2014. 
  65. ^ „Stanojević umesto Stevanovića“ (на Serbian). The B92 Приступљено 14. јул 2014. 
  66. ^ „2009–2010“ (на Serbian). Partizan.rs Приступљено 14. јул 2014. 
  67. ^ „Sezona 2010–2011“ (на Serbian). Partizan.rs Приступљено 14. јул 2014. 
  68. ^ „Ostvarenje sna – Partizan u Ligi šampiona!“ (на Serbian). The Blic Приступљено 14. јул 2014. 
  69. ^ „Partizan izgubio od Šamroka posle produžetaka“ (на Serbian). The RTV Приступљено 14. јул 2014. 
  70. ^ „Ex-Chelsea-Coach Grant übernimmt Partizan Belgrad“ (на German). The Focus Приступљено 14. јул 2014. 
  71. ^ a b Williamson, Laura (14 May 2012). „Avram exits Partizan after five months in charge despite delivering title“. London: The Daily Mail. 
  72. ^ „Partizan se plasirao u Ligu Evrope“ (на Serbian). The Večernje Novosti. 14. јул 2014. 
  73. ^ „Partizan smenio Vermezovića, Rašović novi trener!“ (на Serbian). sportal.rs. 14. јул 2014. 
  74. ^ „Partizan šampion! Crno-beli se izjednačili sa Zvezdom po broju titula!“ (на Serbian). The Blic. 14 јун 2014. 

Spoljašnje veze

Sa drugih Vikimedijinih projekata :