Harizma

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Reč harizma (grč. χάρισμα - dar) označava retku osobinu ljudskih bića da poseduju jak šarm i privlačnu ličnost, a nekad i jaku sposobnost ubeđivanja i neprisilnog usmerenja toka razgovora u željenom smeru.[1]

Naučnici iz polja sociologije, političkih nauka, psihologije i menadžmenta rezervišu termin za tip liderstva koji se smatra izvanrednim;[2][3][4][5][6][7][8] u ovim oblastima, termin „harizma“ se koristi da opiše određeni tip lidera koji koristi „signalizaciju vođe zasnovano na vrednostima, simbolički i emocijama opterećeno“.[9][10]

U hrišćanstvu, harizma predstavlja dar svetog Duha, odnosno blagodat.[11][12]

Etimologija[uredi | uredi izvor]

Engleski izraz charisma potiče od grčkog χάρισμα (khárisma), što znači „slobodno data usluga“ ili „dar milosti“.[2] Ovaj termin i njegova množina χαρίσματα (charismata) potiču od χάρις (charis), što znači „milost“ ili zaista „čar“ sa kojim deli koren. Neki derivati iz tog korena (uključujući „gracioznost“) imaju slična značenja kao savremeni osećaj harizme ličnosti, kao što su „ispunjen privlačnošću ili šarmom“, „ljubaznost“, „pružiti uslugu ili servis“ ili „biti favorizovan ili blagosloven“.[13][14] Štaviše, drevni grčki dijalekt koji se široko koristio u rimsko doba koristio je ove termine bez konotacija koje se nalaze u modernoj religijskoj upotrebi.[15] Stari Grci su primenjivali harizmu ličnosti na svoje bogove; na primer, pripisivanje šarma, lepote, prirode, ljudske kreativnosti ili plodnosti boginjama koje su zvali Charites (Χάριτες).

Istorija[uredi | uredi izvor]

Božanski dodeljena harizma[uredi | uredi izvor]

Vidi još: Duhovni dar

Hebrejska Biblija i hrišćanska Biblija beleže razvoj božanski dodeljene harizme. U hebrejskom tekstu ideja harizmatičnog vođstva je generalno označena upotrebom imenice hen (naklonost) ili glagola hanan (pokazati naklonost). Grčki izraz za harizmu (milost ili naklonost) i njegov koren charis (milost) zamenili su hebrejske izraze u grčkom prevodu hebrejske Biblije (3. vek p. n. e. Septuaginta). U celini, „paradigmatična slika harizmatičnog heroja je lik koji je dobio Božiju naklonost“.[16] Drugim rečima, božansko dodeljena harizma[10] odnosila se na veoma poštovane ličnosti.

Tako su istočnomediteranski Jevreji u prvom veku imali pojmove o harisu i harizmu koji su obuhvatali niz značenja koja se nalaze u grčkoj kulturi i duhovna značenja iz hebrejske Biblije.[17] Iz ovog jezičkog nasleđa spojenih kultura, u Prvoj poslanici Korinćanima, Apostol Pavle je uveo značenje da je Sveti Duh dao harizmu i harizmatu, „dar milosti Božije“, pojedincima ili grupama. Za Pavla, „postoji jasna razlika između harizme i harisa; harizma je direktan rezultat božanske harizme ili milosti.“[18][19]

U novozavetnim poslanicama, Pavle se pominje harizmu ili njenu množinu harizme sedam puta u Prvoj poslanici Korinćanima, napisanoj na koinu (ili svakidašnjem) grčkom oko 54. godine. On razrađuje svoje koncepte sa šest referenci u Rimljanima (oko 56). On daje 3 pojedinačne reference u Drugoj poslanici Korinćanima (oko 56), 1. Timoteju i 2. Timoteju (oko 62 – 67). Sedamnaesti i jedini drugi pomen harizme nalazi se u 1. Petrovoj.[2][15][20][21]

Jevanđelja, napisana krajem prvog veka, primenjuju božansku harizmu na poštovane ličnosti. Primeri su izveštaji o Isusovom krštenju i njegovom preobraženju, u kojima ga učenici vide kao obasjanog svetlošću, pri čemu se pojavljuje zajedno sa Mojsijem i Ilijom. Drugi primer je Gavrilov pozdrav Mariji kao „blagodatnoj“.[16] U ovim i drugim slučajevima rani hrišćani su označavali određene pojedince kao posednike „duhovnih darova“, a ti darovi su uključivali „sposobnost da pronikne u bližnjeg do dna njegovog srca i duha i da prepozna da li njime dominira dobar ili zao duh, i dar da mu pomogne da se oslobodi od svog demona“.[22]

Vernici su svoje poštovane verske ličnosti okarakterisali kao „više savršenstvo... posebnu harizmu“.[22] Zatim, uspostavljanjem hrišćanske crkve, „stari harizmatični darovi i besplatni prinosi su pretvoreni u hijerarhijski sveštenički sistem“.[23] Fokus na instituciju, a ne na bogonadahnute pojedince, sve više je dominirao religijskom mišlju i životom, i taj fokus je ostao nepromenjen vekovima.[24]

Dodatne promene počele su u 17. veku kada su crkvene vođe, posebno u latinskoj tradiciji, naglašavale „individualne darove [i] određene talente koje je dao Bog ili Sveti Duh“. Devetnaesti vek je doneo sve veće pomeranje naglaska ka individualnim i duhovnim aspektima harizme; protestantski i neki katolički teolozi suzili su pojam na superlativne, neuobičajene i virtuozne talente. Istovremeno, termin se otuđio od mnogo šireg značenja koje su mu rani hrišćani pridavali.[25] Ipak, suženi pojam projektovan nazad u raniji period „Sistematski reflektovano i visoko diferencirano shvatanje harizme često je nesvesno ulivano u Sveto pismo i spise crkvenih otaca, tako da se ovi tekstovi više nisu čitali očima autora.[26]

Harizma ličnosti[uredi | uredi izvor]

Osnova za savremenu sekularnu upotrebu potiče od nemačkog sociologa Maksa Vebera. Taj termin je otkrio u delu Rudolfa Soma, nemačkog crkvenog istoričara čiji je Kirhenreht iz 1892. godine[27] odmah prepoznat u Nemačkoj kao delo epohalnog značaja.[2] To je takođe podstaklo debatu između Soma i vodećih teologa i proučavaoca religije, koja je trajala više od dvadeset godina i podstakla je bogatu polemičku literaturu.[28] Debata i literatura učinili su harizmu popularnim terminom kada ju je Veber upotrebio u Protestantskoj etici i duhu kapitalizma i u svojoj Sociologiji religije. Možda zato što je pretpostavio da su čitaoci već razumeli ideju, Veberovim ranim spisima nedostajala je definicija ili objašnjenje koncepta. U zbirci svojih radova, Ekonomija i društvo koju je uređivala njegova supruga, on je identifikovao ovaj termin kao vrhunski primer akcije koju je označio kao „vrednosno-racionalno“, za razliku od akcije i suprotnosti koju je nazvao „instrumentalno racionalnom“.[29] Pošto je primenio značenja za harizmu slična Somu, koji je potvrdio čisto harizmatičnu prirodu ranog hrišćanstva,[30] Veberova harizma bi se poklopila sa božanski dodeljenim osećajem harizme definisanim gore u Somovom delu.

Veber je uveo osećaj harizme ličnosti kada je primenio harizmu da označi oblik autoriteta. Da bi objasnio harizmatični autoritet, razvio je svoju klasičnu definiciju:

Harizma je određeni kvalitet ličnosti pojedinca na osnovu kojeg se on izdvaja od običnih ljudi i tretira kao obdaren natprirodnim, nadljudskim ili bar specifično izuzetnim moćima ili kvalitetima. Oni kao takvi nisu dostupni običnom čoveku, već se smatraju božanskim poreklom ili uzornim, i na osnovu njih se dotični pojedinac tretira kao vođa.[31]

Ovde Veber proširuje koncept harizme izvan natprirodnog na nadljudske, pa čak i na izuzetne moći i kvalitete. Sociolog Pol Džus je ispitao Veberovu čuvenu definiciju i otkrio da:

kroz jednostavne, ali duboko konsekventne fraze kao što su „razmatra se“ i „leči se“, harizma postaje relacioni, pripisiv i konačno ispravno sociološki koncept... Za Vebera, lokus moći je u vođenim, koji aktivno (ako možda nesvesno) daju svojim vođama društveni autoritet.[2]

Drugim rečima, Veber ukazuje da su sledbenici ti koji pojedincu pripisuju moć, ističući da je „priznanje onih koji su podložni autoritetu“ odlučujuće za validnost harizme.[32]

Veber je umro 1920. ostavljajući „neuređene, fragmentarne rukopise čak i bez uputstva za plan ili tabelu predloženog sadržaja“. Jedan nedovršeni rukopis sadržao je njegovu gore citiranu definiciju harizme.[33] Trebalo je više od četvrt veka da se njegovo delo prevede na engleski.[34] Što se tiče harizme, Veberove formulacije se generalno smatraju da su oživele koncept iz njegove duboke teološke opskurnosti.[35] Međutim, čak i uz izuzetne prevode i predgovore čitavih njegovih dela, mnogi naučnici su smatrali da su Veberove formulacije dvosmislene. Tokom proteklih pola veka oni su raspravljali o značenju mnogih Veberovih koncepata, uključujući značenje harizme, uloge sledbenika i stepena natprirodne komponente.[33][36][37][38][39][40] Iako su sociolozi bili najaktivniji u primeni Veberovih ideja, istraživači u menadžmentu i organizacionom ponašanju, uključujući Džona Antonakisa i njegove kolege, ponovo su pokrenuli interesovanje za harizmu u pogledu definisanja pojma na nedvosmislen način, pronalaženja načina da se harizmom eksperimentalno manipuliše i procene uzročno-posledični efekti harizme na rezultate u radu i političkim okruženjima.[9][41] Nedavno su evolucioni psiholozi koristili teoriju igara i zahtevnu teoriju signalizacije da bi proučavali funkcije harizmatičnog vođstva u evoluciji ljudske saradnje.[42]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ New Oxford American Dictionary, edited by Angus Stevenson and Christine A. Lindberg. Oxford University Press, 2010.
  2. ^ a b v g d Joosse, Paul (2014). „Becoming a God: Max Weber and the social construction of charisma”. Journal of Classical Sociology. 14 (3): 266—283. S2CID 143606190. doi:10.1177/1468795X14536652. 
  3. ^ Burns, J. M. (1978). Leadership. New York: Harper & Row.
  4. ^ Burns, James MacGregor (1978). Leadership. Open Road Media (objavljeno 2012). ISBN 978-1-4532-4517-0. Pristupljeno 2017-07-31. 
  5. ^ Downton, J. V. (1973). Rebel leadership: Commitment and charisma in the revolutionary process. New York: The Free Press.
  6. ^ Bass, B. M. (1985). Leadership and performance beyond expectations. New York: The Free Press.
  7. ^ House, R. J. (1977). A 1976 Theory of Charismatic Leadership. In J. G. Hunt & L. L. Larson (Eds.), The Cutting Edge (pp. 189–207). Carbondale: Southern Illinois: University Press.
  8. ^ Antonakis, John; Fenley, Marika; Liechti, Sue (2011). „Can Charisma be Taught? Tests of Two Interventions” (PDF). Academy of Management Learning & Education. 10 (3): 374—396. doi:10.5465/amle.2010.0012. 
  9. ^ a b Antonakis, John; Bastardoz, Nicolas; Jacquart, Philippe; Shamir, Boas (2016). „Charisma: An Ill-Defined and Ill-Measured Gift”. Annual Review of Organizational Psychology and Organizational Behavior. 3: 293—319. doi:10.1146/annurev-orgpsych-041015-062305. 
  10. ^ a b Grabo, Allen; Spisak, Brian R.; Van Vugt, Mark (2017). „Charisma as signal: An evolutionary perspective on charismatic leadership”. The Leadership Quarterly. 28 (4): 473—485. doi:10.1016/j.leaqua.2017.05.001. 
  11. ^ "Spiritual gifts". A Dictionary of the Bible by W. R. F. Browning. Oxford University Press Inc. Oxford Reference Online. Oxford University Press. Accessed 22 June 2011.
  12. ^ „charisma”. The American Heritage Dictionary of the English Language (5th izd.). Boston: Houghton Mifflin Harcourt. 2014. 
  13. ^ "charisma" in Oxford English Dictionary, second edition. 1989.
  14. ^ Beekes, Robert. Etymological Dictionary of Greek. Brill, 2010, p. 1607.
  15. ^ a b Ebertz, Michael N. "Charisma" in Religion Past & Present. edited by Hans Dieter Betz, et al., Brill, 2007, p. 493.
  16. ^ a b Scheper, George L. "Charisma" in Encyclopedia of Religion edited by Lindsay Jones. Macmillan Reference US, 2005, v 3, p. 1545.
  17. ^ Potts, John. A History of Charisma. PalgraveMacMillan, 2009, p. 15.
  18. ^ Potts 2009, str. 36–37
  19. ^ Scheper 2005, str. 1549
  20. ^ Potts, 2009, pp. 23, 37, 43, 45.
  21. ^ New Catholic Encyclopedia. Thomson/Gale, 2003, v. 3, p. 389.
  22. ^ a b Benz, Ernst Wilhelm. "The Roles of Christianity" in The new Encyclopædia Britannica, v. 16, 1986, p. 306.
  23. ^ Troeltsch, Ernst. The Social Teachings of the Christian Churches, translated by Olive Wyon. Allen and Unwin, v. 1, 1911/1931, pp. 99, 109.
  24. ^ Morse, William and Mary Morse. Harper's Dictionary of Contemporary Usage. Harper and Row, 1985, p. 110.
  25. ^ Ebertz 2007, str. 493–494
  26. ^ Baumert, N. "'Charisma' – Versuch einer Sprachregelung." ThPh 66, 1991, p. 22. Quoted in Ebertz, 2007, p. 495
  27. ^ Sohm, Rudolf. Kirchenrecht. Leipzig: Duncher & Humblot, 1892.
  28. ^ Smith, David Norman. "Faith, Reason, and Charisma: Rudolf Sohm, Max Weber, and the Theology of Grace," Sociological Inquiry, 68:1 pp. 32–60 [37], 1998
  29. ^ Weber, Max (1968). Economy and Society. Bedminster Press. str. 24—25. 
  30. ^ Scheper 2005, str. 1544
  31. ^ Weber, Max. The Theory of Social and Economic Organization, translated by A. M. Henderson and Talcott Parsons. Free Press, 1924/1947, pp. 328, 358ff.
  32. ^ Weber, Max. 1947, p. 359
  33. ^ a b MacRae, Donald G. Max Weber. Viking, 1974, p. 101.
  34. ^ "Max Weber" in Dictionary of the Social Sciences, edited by Craig Calhoun. Oxford University Press. 2002.
  35. ^ Turner, Stephen. "Charisma Reconsidered," pp. 5–26 [6] in Journal of Classical Sociology, 3:5, 2003
  36. ^ Hunt, Sonja M. 1984. "The Role of Leadership in the Construction of Reality," pp. 157–178 in Leadership Multidisciplinary Perspectives, edited by Barbara Kellerman. Prentice-Hall, 1984, p. 161.
  37. ^ Geertz, Clifford. "Centers, Kings, and Charisma: Reflections on the Symbolics of Power," in Culture and Its Creators edited by Ben-David J. Clark. University of Chicago Press, pp. 150–171 [150], 1977
  38. ^ Worsley, Peter. 1968.
  39. ^ Rustow, Dankwart A. "The Study of Leadership." Philosophers and Kings: Studies in Leadership, edited by Dankwart A. Rustow. Braziller, 1970, pp. 10–16.
  40. ^ Stutje, Jan Willem (2012). Charismatic Leadership and Social Movements: The Revolutionary Power of Ordinary Men and Women. ISBN 978-0-85745-329-7. 
  41. ^ Jacquart, Philippe; Antonakis, John (2015). „When Does Charisma Matter for Top-Level Leaders? Effect of Attributional Ambiguity”. Academy of Management Journal. 58 (4): 1051—1074. doi:10.5465/amj.2012.0831. 
  42. ^ Grabo, Allen; Van Vugt, Mark (2016). „Charismatic leadership and the evolution of cooperation”. Evolution and Human Behavior. 37 (5): 399—406. doi:10.1016/j.evolhumbehav.2016.03.005. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Cabane, Olivia Fox (2012). The Charisma Myth: How anyone can master the art and science of personal magnetism. New York: Penguin Group. ISBN 978-1-101-56030-3. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Harizma na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Харизма&oldid=27548894”